ХРАМ РОЂЕЊА СВ. ЈОВАНА КРСТИТЕЉА НА ПЕТЛОВОМ БРДУ

Изучавај Свето Писмо и размишљај о будућим добрима и имај сећање на смрт, јер то помаже човеку за духовни напредак. Свагда се сећај Бога и бори се да искорениш страсти јер оне тиранишу душу. Избегавај рђаве и гадне жеље које прљају срце и не дозвољавају му да види Бога. Испитуј и контролиши свагда себе, мотри на своје погрешке и грехе и настој да их исправиш. Моли Бога да ти да Своје просвећење и дође на тебе духовна радост. Сконцентриши ум свој на Бога и не остављај га слободно да лута тамо – амо. Када сачуваш свој ум, сачуваће се и срце твоје чисто, јер из ума мисли и жеље долазе у срце. Господ назива блаженим оне који имају чисто срце, јер ће они Бога видети. То, међутим, није лако. Потребна је велика борба и будност, јер лукави чека тренутак када ће нас наћи неспремне, да уђе у наше срце и да га упрља. У срца која је испрљао грех не долази Бог. Непријатеља треба тући а не разговарати са њим, јер је подмукао и лукав. Треба да га одгониш ма колико пута да

Разлог због кога је установљен овај празник Три Јерарха био је следећи. За време цара Алексија Комнена, који се зацари после цара Никифора Вотаниата, настаде у Цариграду међу ученим и врлинским људима спор око тога, ко је од ове тројице светитеља највећи. Једни говораху да је Василије Велики највећи: јер је дубоко зашао у тајну бића; јер се врлинама уподобио Анђелима, и такмичио с Анђелима; јер није лако опраштао грешницима, него је био строг по нарави; јер није имао у себи ничег земаљског. А божанственог Златоуста сматраху мањим од Василија: јер је тобож супротност Василију, и лако је опраштао грешницима, и брзо је привлачио покајању. - Други пак, напротив, уздизаху божанственог Златоуста, и говораху да је он већи од Василија и Григорија: јер је веома човекољубив; јер разуме слабост људске природе; јер својим слаткоречивим и јасним учењем све нас води, и грешнике покајању приводи; јер обадва друга оца надмашује мноштвом својих красноречивих књига, и узвишеношћу и ширином ми

  О БЛУДНОМ СИНУ У Име Оца, Сина и Светог Духа. Парабола о блудном сину говори нам не само о греху и покајању, већ и о праштању који нам Бог даје. Када је блудни син дошао себи кроз патњу, немаштину, усамљеност и одбаченост, вратио се дому свога оца, а отац његов, који је вероватно често излазио да види да ли се син вратио, видео га је издалека. Јеванђеље нам говори да су љубав, нежност и сажаљење испунили очево срце, «волео је свога сина» и не сачекавши да дође до њега, старац, који је патио због грехова овог младића и његове бездушности, похрлио му је у сусрет, пао му у загрљај и пољубио га. Да ли и ми тако дочекујемо бившег пријатеља, рођака или познаника када га угледамо у даљини како нам долази из те далеке земље у коју и сви ми у неком тренутку, можда и често, бивамо  привучени грехом? Да ли га тако дочекујемо? Као прво, да ли се дешава често да је наша љубав тако непоколебива да стално одлазимо до прага и у ишчекивању гледамо у даљину надајући се на његов повр

БЕСЕДА НА ПРИЧУ ГОСПОДЊУ О СПАСЕНОМ БЛУДНОМ СИНУ 1. Биће глад – рекао је Пророк, оплакујући Јерусалим – али не глад хлеба и воде, него глад слушања речи Божије (Ам. 8, 11). Глад, то је стање лишености и уједно потребе за најнеопходнијом храном. Али постоји и глад која је гора и трагичнија од ове глади, а то је – кад човек који бива лишен онога што је неопходно за спасење не осећа ужас несреће, не осећа чак ни потребу за спасењем. Гладан човек обилази све уздуж и попреко, тражећи не би ли где нашао хлеба; обрадује се чак и када пронађе плесниво тесто, или када му неко да погачу од проса или мекиња или какву другу слабо цењену храну, и то у оној мери, у којој је пре – док је гладовао – патио. Тако и човек који је духовно гладан, тј. који је лишен духовне хране а има потребу за њом, обилази све уздуж и попреко у потрази за оним ко има дар учења од Бога; ако га нађе, са радошћу куша хлеб духовног живота спасоносну реч; њега не може да не нађе онај ко га до краја упорно тражи. Свак