Пређи на главни садржај

О ОСУЂИВАЊУ (КРИТИКОВАЊУ) СВЕШТЕНИКА И АРХИЈЕРЕЈА

Текстови у наставку преузети су са сајта манастира Глоговац:



О осуђивању, које се оправдава као ревност за истину


Желим да поделим са вама једно своје горко искуство. Својевремено сам се бавио истраживањем „миротворног“ покрета у Цркви, почевши негде од 80-их година. Из манастира су нам слали „Часопис Московске Патријаршије“, званичне документе, у којима је описивана сва делатност, разни екуменистички контаки, итд... Када смо читали тај часопис, душа је туговала, и јављале су се помисли незадовољства и роптања на наше архијереје .. . 


Абхазјиски Старац
Константин
У часопису је писала и следећа фраза: „Стајати на стражи света - то је задатак хришћанина“. Не испуњавати Христове заповести, а стајати на стражи света. Иако је речено да свет у злу лежи и да је онај који је пријатељ свету непријатељ Богу. Наравно душу је све то болело, било је болно. И тако једном после редовног читања часописа почео сам да се молим, али долазиле су ми смутне помисли о архијерејима, Синоду, Патријарху. Молио сам се: Господе, помози ми!. И дошла ми је јасна помисао: А ти погледај на себе и погледај на њих. Они учествују у екуменистичком покрету, баве се том и том политичком делатношћу, баве се и другим стварима које условљавају људи и околности. А ти се налазиш овде у келији и не трпиш никакве непријатности ни од људи ни од околности, па с ким ти разговараш? Почињеш обраћањем Богу, а завршаваш са помислима, које ти убацује ђаво, и завршаваш у разговору с њим. Тако да ко је у горем стању: ти или они?”

Када сам постао свестан тога, из дубине душе сам завапио: „Господе помилуј!“ 

И због тога се треба сећати речи Светог Игњатија (Брјачанинова), који је писао да је неопходно „упознати дух времена, изучи га, да би по могућству избегао његов утицај“. И даље закључује: Сузе за себе и за цело човечанство



Најправилнија реакција истинског хришћанина на апостасију* је - молитва, пост и сузе, а не осуда, укоравање, злословља ... итд., тек онда ћемо бити истински Хришћани. У супротном ћемо неприметно радити исте ствари као и ђаво.

Сматраш да испољаваш ревност за Православље? 

Не. 
Општиш са сатаном. 

И рећи ћеш да то није тако? 

Тако је. Због тога ми плачемо за себе и за цело човечанство

Још више ме је „приземљило“ да ту „ревност“ у мери, и држим у оквирима здравог разума, тачније - светоотачког учења, када сам сазнао да је у једном виђењу једном човеку откривено следеће, у трену када му је Господ показао и рај и ад : „Видео сам у аду оне, које нисам желео тамо да видим. И у рају сам видео оне, које нисам очекивао тамо да видимТо јест, људи које осуђујемо могу да се нађу у рају. А постоје људи, за које други мисле да се спасавају, а они тону у ад. Поред тога, има још један доказ који ме је поразио: Срео сам у аду велики број ревнитеља. 
Ад је био пун ревнитеља“. 
А зашто? 
Зато што су осуђивали, и нису имали саосећања за друге људе.

Због тога је према речима Нила Мироточивог, онај који осуђује брата гори од демона. Осуђивање одгони благодат Светог духа, и тај човек чини три пута више зла. И на другом месту је још речено да онај који осуђује ближњега је антихрист, због тога што заузима престо Христа Судије, Који је Једини Праведан Судија. И због тога онај који осуђује овако расуђује: Овима је потребно то, а овима - ово. Ови треба да се предају анатеми, а ови други - овоме, а трећи - нечему трећем. И због тога он већ суди заузимајући Христов престо, Који је Једини Истинити и Праведни Судија. 

Због тога ми не треба да судимо и осуђујемо свештенство, које можда данас чини ову или ону грешку, због то га што ће доћи време када ће се они покајати, а ми који их осуђујемо не знамо где ћемо завршити. 

Желео бих да завршим следећом изјавом, да узнесемо молитве за наше пастиреархипастираза цео православни свет. Због тога што ће заиста бити рат. И то веома озбиљан рат, рат на смрт и живот. 

Неопходно је имати такво настројење, да треба да саосећамо са људима и молимо се. И због тога треба запамтити једну чињеницу да за Мирјанином идем један демон, за монахом седам, за јеромонахом – 77

А колико онда иде за архијерејем? ... Поражавајуће! Због тога треба то да схватимо и да се према томе односимо са саосећањем


Старац Костантин Абхазијски
Превод са руског Др Р. М.
30. јун 2011 год.



Не осуђуј свештенике!


Румунски старац Арсеније

Кажем ти још једном: без обзира из које врсте чаше пијеш вино - било да је кристална или керамичка, вино је то што пијеш. Он пије вино из Светог путира, у којој је Светa Крв и Тело нашег Спаситеља. Јер није свештеникова способност та која чини ту дивну трансформацију која се одвија, када се вино претвара у Свету Крв а хлеб у Свето Тело Христово – него Божија благодат!...

Дакле, да ли је он достојан или недостојан, свештениководело зависи од благодати, а не од нечег другог. Тако да не жури да му судиш, јер правиш огромну грешку. И овде морам да се вратим на претходно питање - не би требало судити никоме, па ни неком страшном убици - а камоли свештенику! Зашто би требало да залазиш на тај начин у његов живот?!

Бићете осуђени због тога. Дошао си до Христа? Моли се Христу, да му помогне.

Мој најдражи, понављам: ми смо одговорни за све грешке које се дешавају у овом свету - ми смо лично одговорни за њих, свако од нас. Тако дакле, морамо имати став пожртвовања. Због тајне спасења човека, свакога од нас,која се одиграла на крсту. Треба да схватимо да је Крст највећи дар земљи, од највеће користи.

Дакле, шта би требало да буде ваша „жртва“? Жртвовати осуђивање због неких других грешака које је он/она направила. Али ако идете тако далеко и судите људима у Цркви, у којој борави благодат Божија, и судите свештеницима, правите страшну, страшну грешку!                                                                                                     

Да створимо навику, да сви видимо Христа када погледамо у Цркву, јер постоји молитва коју свештеник чита пред Херувимском песмом, која иде овако: „Јер Ти си који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје“. Па шта је свештеник ако је задужен за такве ствари? ... То је као да Христос одговара... „Да, али без тебе, мој свештениче, не могу да чиним ове ствари“, - не без благодати свештенства. У реду, можда тај човек није софистицирана личност као свештеник, али он има благодат, а то је божанска ствар. Тако да је страшна осуда ако га осуђујеш. Он је одговоран за своје поступке, али и ти си, с друге стране, од вас ће се тражити страшни одговорни за ваше поступке и дела, такође и зато што сте га осудили.

Коментари

Популарни постови са овог блога

НЕДЕЉА МИРОНОСИЦА

Ако си Симон Киринејац, узми крст и следуј за Христом. Ако си распет као разбојник онда признај Бога као благодарни... Поклони се Распетоме за тебе, ако си (= будући да си) распет... Ако си Јосиф из Ариматеје умоли тело од оних који су га распели, твоје нека постане очишћење света (односно тело Христово). Ако си Никодим, ноћни поштовалац Бога, погреби га у страхопоштовању. Ако си Марија, или друга Марија, или Саломија, или Јована,  плачи рано ујутру, угледај први камен, узет од гроба, а може бити и анђеле и самог Исуса... Буди Петар или Јован, похитај ка гробу. Ако Он силази у ад, сиђи и ти заједно са Њиме. Познај оне тајне које је тамо савршио Христос: у чему је домострој двоструког силаска? У чему смисао? Спасава ли све без изузетака својим јављањем, или и тамо - само верујуће? Свети Григорије Богослов Треће недеље после Пасхе, враћамо се корак уназад, према Христовом гробу. За време Страсне седмице Црква нас води кроз искуство Гроба и тај...

Свети Јустин Поповић: Гносеологија Светог Исака Сирина

I БОЛЕСТ ОРГАНА САЗНАЊА Карактер сазнања условљен је устројством, природом и стањем органа сазнања. На свима својим ступњевима сазнање органски зависи од органа сазнања. Човек није творац Истине, стога је акт сазнања – акт усвајања већ објективно дате Истине. То усвајање има органски карактер: слично је калемљењу лозе на чокоту и живљењу лозе чокотом и од чокота (ср. Јн. 15, 1-6). Отуда је сазнање плод на дрвету личности. Какво дрво – онакав и плод; какви органи сазнања – онакво и сазнање. Анализирајући човека у његовој емпиријској датости, Свети Исак Сирин налази да су његови органи сазнања болесни. Зло је болест којим болује душа, а тиме и сви органи, сазнања.[ 1 ] Зло има своја чула, то су страсти (τα πάθη), а „страсти су болест душе“.[ 2 ] Зло и страсти не припадају природи душе; они су нанос[ 3 ] и неприродан додатак души.[ 4 ] Шта су страсти по себи? Оне су „нека тврда суштина“.[ 5 ] Узроци страсти су житејске ствари.[ 6 ] Страсти су: жудња за богатством, за гоми...

Митрополит сурошки Антоније: Уверење у невидљиво. Последњи разговори (2001–2002)

  Од преводиоца Митрополит сурошки Антоније једна је од најистакнутијих личности 20. века. Његова реч, крајње трезвена, упућена најдубљим питањима човека, а истовремено жива, отворена, надахнута, увек наилази на одјек међу његовим бројним читаоцима, без обзира на њихова убеђења, уверења, образовање или културолошке корене. Његове књиге, беседе, наступи на радију и телевизији, његова предавања на универзитетима и богословијама, у болницама и школама надалеко су познати у Енглеској, где је службовао, у Француској, САД, Белгији, Немачкој, Шведској и другим земљама које је посетио као представник Руске Православне Цркве и егзарх Московске Патријаршије у Западној Европи. Читаоцу се нуди превод најновије серије разговора које је водио митрополит Антоније током 2001–2002. у лондонској парохији где је био настојатељ више од четрдесет година. Својој пастви је говорио, стварао, неговао и неговао током пола века, па није случајно што је атмосфера отворености, поверења и жеље за узајамним разу...

О телевизији, архимадрит Рафаило

Телевизија је у нашем дому заузела неприлично место. Иако је само једно скромно средство информисања, телевизија је монополизовала и униформисала наш душевни живот. У древним временима, средиште породице заузимало је огњиште. Затим је ту био сто, за којим се окупљала породица након радног дана. За столом се није само обедовало већ се читало и Свето Писмо. Сада је место огњишта заузео телевизор. Међутим, телевизор не повезује већ раздваја чланове породице. Свако од нас је очаран плавим екраном. Карактеристично је да у просторији телевизор заузима место у коме се некада налазио угао са иконама. Древни Грци су говорили о духу куће, о даимону или генију, који смућује човеку мисли, о кућном духу који укућане мучи ноћним морама. Кућни дух нашег времена је у потпуности материјализован - то је телевизор. Свети оци су имали негативан став према позориштима и игроказима, који развијају способност маштања, а која је у тесној вези са страстима. Јован Златоусти је позориште називао школом...