РАЗМИШЉАЊА АРХИМАНДРИТА ТРИФУНА

Отац Трифун је игуман манастира Свемилостивог Господа Спаситеља у држави Вашингтон у САД. Манастир је 1986. године основао блажено почивши архимандрит Димитрије (Јегоров). Манастир је под омофором Руске заграничне цркве и епископа Сијетла госп. Теодосија. Манастир се налази на прелепом острву Вашон близу Сијетла у држави Вашингтон,  на брду окруженог шумом. 

Монаштво је на острво почело да пристиже 1988. године па су изнајмили једну малену сеоску кућу, која се налазила у близини места на коме се сада налази манастир. Захваљујући љубазности локалног становништва добили су на коришћење земљиште и на тај начин добили могућност да даље купују земљиште и самим тим шире свој манастир. Захваљујући помоћи која је пристизала са свих страна успели су да саграде мању капелу која је посвећена Светом Јовану Шангајском и Санфранциском. Такође је изграђен католикон који је посвећен Покрову Пресвете Богородице, као и седам келија, библиотека и гостопримница са трпезом и мањом кухињом. Братство манастира је посвећено молитви и тиховању, али такође је отворено за све посетиоце који желе да дођу и учествују у богослужењима као и лепоти околине.

Више на http://www.vashonmonks.com/ 

КРИТИКА

Претрпети критику  благотворно је за наше Спасење

 Ако прихватимо туђу критику, било да је у питању оправдана критика или не, и ако је схватимо као драгоцену за наше спасење, задобићемо огромно духовно благо. Када задобијемо способност да видимо сопствену греховност, схватамо да су чак и добра дела која чинимо засићена грехом. Када задобијемо смирење које произилази из прихватања критике, схватићемо да смо неспособни да сами себе исцелимо, већ да у потпуности зависимо од Бога као нашег јединог извора исцељења.

 Када почнемо да примећујемо своје грехове, престаћемо да осуђујемо друге, видевши њихово жалосно стање и схвативши да су они наша сабраћа, и да сви путујемо заједно ка Богу. Тада они више не могу да нам нанесу бол нити да нас увреде својом критиком, зато што их тада сажаљевамо као што жалимо и саме себе због своје греховности, и видимо их као своје пријатеље у овој заједничког борби за освећивање и светост. 

Чувени руски игуман из 50-их и 60-их година прошлог века, отац Никон, једном је рекао свом духовном чеду да оног тренутка када буде увидео свој грех, престаће да неке људе диже на пиједестал а друге да ниподаштава, и свакога ће видети као свога брата и сестру. Почеће сваког човека да воли као свог брата саборца. 

ТАМНА НОЋ ДУШЕ

Не бој се, јер Бог је близу

 Понекад нам се деси да наступи најцрња ноћ у души, када нам се чини да је Бог далеко од нас. Али то је само обмана, зато што нам је Бог ближи него само наше дисање. Овакви тренуци су по Божијем допуштењу, како би смо се што више приљубили уз Њега, слично као када мајка, пуна љубави, постави дете на своје ноге, и удаљи се од њега, па испружених руку чека да дете начини прве кораке. Ова мајка је увек спремна да дете прихвати и узме га у наручје чим види да оно посрће. Међутим, она зна да је потребно да се удаљи на кратко, да би њено дете научило да само стоји на своје две ноге. Тако је и са нама. 

Када видите да вам је тешко да се молите, упалите кандило испред икона и седите у тишини. Реците Богу: „Тужан сам и болан, и не умем да Ти се обратим, а тако ми је потребно да у свом срцу чујем Твој глас. Понекад се највећи духовни раст постиже управо у тренуцима потпуне сломљености, зато што у тим тренуцима увиђамо колико нам је Бог потребан и колико од Њега зависимо. 

 Не бојте се, драги моји, јер је Бог близу и неће вас напустити. Господ допушта тренутке духовне суше, када се човек уплаши да га је Он напустио, како бисмо Му завапили. Када смо у борби или када патимо, тада постајемо духовно јачи у вери. Молитва ће се вратити ако искористимо тренутак тишине, дозволимо Богу да делује у тој тишини, и када ослушнемо Његов глас. 

 Родитељ који домаћи задатак свога детета стално ради уместо њега, не чини му никакву услугу, зато што то дете никада неће научити да се брине о себи и увек ће бити зависно од свог родитеља. Господ жели да ојачамо у вери, и да у исто време наш однос Њим буде све зрелији. Ако не научимо да се бринемо о себи, заувек ћемо бити као зависно дете које никада неће умети да досегне висине, него ће заувек остати слабашно и плашљиво.

Смирење 

Ако имамо истинско смирење, онда непрекидно морамо да прибегавамо самоукоревању. Стално морамо тежити проналажењу начина како да стекнемо смирено срце, па чак и да опонашамо и пригрлимо Христова страдања. Без врлине смирења нема спасења. Без смирења сваки труд је бескористан. Смирење дарује мир нашем срцу, зато што тада Господ обитава у њему. Захваљујући смирењу у нама ће се задржати Божија благодат, а Божији дарови се сачувати.  

ХУМУС (HUMUS)

Реч понизност (humility) тј. смирење потиче од земље. Сви ми водимо битку са својим страстима и као Свети Павле можемо рећи за себе да чинимо оно што не желимо, а да не чинимо оно што желимо.  Страсти нас чврсто везују за земљу због наше грешне и пале природе. Ми смо као иструлела земља која се налази испод мртвих биљака, али Божија благодат је и више него довољна да би светост ухватила коренa. 

Понизност долази од хумуса који је најплодније тло из кога могу да израсту здраве биљке. Из трулог земљишта наше грешне природе, стицањем смирења имамо могућност да се преобразимо од трулежног у прелепи цвет каквим нас је Бог и замислио да будемо. 

Када се преобразимо у цвет, тек тада Син Праведности може просијати и тако обасјати све 

МОЛИТВА

Лек против расејаности

Данашњи човек свој живот живи у стању непрекиднe растројености, што је далеко од живота какав му је Бог наменио. Од растројства нас једино може излечити молитва. Управо у самој молитви, као основи духовног живота, ми тражимо исцељење уз помоћ кога ћемо повратити онај лик који нам је Бог наменио у тренутку стварања. Молитва је жеђ душе за својим пра-ликом. Када Божијом Благодаћу доживимо очишћење, тада слично привлачи слично. Ми се обожујемо у додиру са нашим Творцем, враћамо се у стање равнотеже и бивамо исцељени.

Ништа не можемо постићи искључиво сопственим напорима; па опет, ако се потрудимо око молитвеног правила, и ако га се будемо чврсто држали, Господ ће нас наградити изобиљем своје благодати, а наш живот ће се наново вратити у колосек, као што смо и желели. Баш као што је потребна сарадња двоје људи да би се покварен ауто склонио са пута и поправио, утолико више и ми морамо да сарађујемо са Богом ако желимо да нас Он исцели.

Једном ми се неко пожалио како није сигуран да уопште има било чега у "тој причи о Богу", и открио ми своју искрену сумњу у истинитост учења Цркве. Тада сам му указао на чињеницу да је прекинуо сарадњу са Лекаром који може излечити његову болест, посебно што су се његови одласци на службе проредили, а његов молитвени живот замро.

Не можемо да очекујемо да ћемо научити француски језик ако се упишемо на часове али их не похађамо. Нити можемо очекивати да ћемо изаћи са девојком на следећи састанак ако смо је на први извели на вечеру, а уопште нисмо имали жељу да са њом разговарамо. Исто тако, ако желимо да било шта научимо о Богу, онда морамо редовно похађати службе, читати књиге о православљу, и на све друге начине искористити исцељење које се одиграва управо у Цркви. Однос са Богом, као и сваки други међуљудски однос, зависи од нашег труда, зато што сваки однос зависи од активног учешћа обеју страна.

С љубављу у Христу,
игуман Трифун

О ЧУВАЊУ СРЦА

Ствари ван Живота не пружају задовољство

Ствари од овог света не пружају никакво духовно задовољство, па опет нам се често дешава да се препустимо неким стварима и људима, и тако им дозволимо да обузму наше срце. Стога лако будемо повређени, или нас оставе они којима смо дали своје срце. Наша жеља да нас други уважавају, демонима даје снагу, а они потом користе ову нашу личну потребу да би нас спречили да се усредсредимо на Вечност.

Наша потреба да нас други уважавају може да нас одвоји од Бога. Господар нашег срца треба да буде искључиво Бог, зато што зли духови користе све начине како би нас убедили да се осећамо остављено, занемарено и невољено од људи којима смо дали наше срце. Врло лако се можемо удаљити од служења Богу, уколико дозволимо себи да завидимо на похвалама које други добијају. Похвала за успешно обављен посао може бити добра, али не по цену да изгубимо душу. 

Божија љубав мора бити довољна, зато што једино наш однос са Богом има трајну и вечну вредност. Понекад се морамо на силу отргнути од других да бисмо ушли у Тишину. Ово самонаметнуто повлачење представља духовно прибежиште које нам помаже да се усредсредимо на све што имамо у Богу. Тада наши односи са људима постају здрави,  смисленији и животодавни.

С љубављу у Христу,

игуман Трифун