ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА

ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА

Предговор

Љубав Господа нашег Исуса Христа према људима толико је велика да је Он ради нашег спасења примио смрт, али нам је даровао и могућност да се непрекидно најприсније сједињујемо са Њим. Зато је на Тајној вечери пред Своја крсна страдања Господ установио Тајну Светог Причешћа. Свети јеванђелисти приповедају о томе како је била установљена ова Тајна. Тако јеванђелиста Матеј пише: Приступише ученици Исусу говорећи Му: Где хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху? А он рече: Идите у град томе и томе, и кажите му: Учитељ каже: Време је моје близу, код тебе ћу да учиним Пасху са ученицима својим. И ученици учинише како им заповеди Исус и уготовише Пасху. А кад би увече, седе за трпезу са Дванаесторицом ученика. И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова (Мт 2б, 17-20, 26-28).

Тајна Светог Причешћа такође се назива Евхаристија. Ова грчка реч значи благодарење. Зашто се ова велика Тајна баш тако назива? Зато што за време њеног вршења Црква приноси благодарну, хвалебну и умилостивљујућу жртву Богу за спасење свих људи - живих и мртвих. На Тајној вечери Господ је заповедио Својим ученицима да Тајну Светог Причешћа чине у Његов спомен. Ову заповест Црква неизоставно испуњава током целе своје историје. Заједничко богослужење на коме се савршава Тајна Светог Причешћа или Евхаристија, назива се Литургија.

Тајна Светог Причешћа је једно од најнедокучивијих и најважнијих свештених дејстава хришћанске Цркве. С њом је повезано мноштво чуда о којима црквена историја брижљиво чува податке. Будући само по себи Чудо, Свето Причешће се најбоље познаје и схвата кроз чуда повезана са њим. У овој књизи казује се о најпознатијим од њих. Ипак то не значи да је пред читаоцем зборник чудесних случајева. На страницама књиге пре свега је реч о самој Тајни која изражава велику љубав Бога према људима, и о томе како да постанемо достојни причасници Христових Тајни.

Глава 1

ЗАШТО ТРЕБА ДА СЕ ПРИЧЕШЋУЈЕМО?

Једном приликом ученици преподобног Макарија Египатског видели су човека који је ишао пустињом водећи за собом кобилу. Ишао је путем који води до келије њиховог старца. Чувајући покој светога, монаси су стали поред врата и покушали да наговоре путника да не одвлачи преподобног од молитве. Али, услишивши молбе тог човека, ускоро су му допустили да уђе у келију. Путник се обрадовао и пошао унутра, али не сам, него заједно са својим коњем. Ученици преподобног Макарија су се збунили и упитали зашто води са собом кобилу. Овај човек им је одговорио да и животиња има потребу за молитвама праведника. Монаси су се зачудили његовој љубави према кобили јер је ради ње толико дуго путовао по врелој и ненастањеној пустињи! Зашто му је тако драга та животиња и шта ју се задесило?

- Кобила коју видите, - рекао је човек, - јесте моја несрећна жена и ја не знам како се она претворила у животињу. Ево већ је три дана како ништа није јела.

- Ове путникове речи монаси нису сматрали за измишљотину. Без обзира на то што се Христово учење већ триста година распрострањивало по земљи, у Египту је још увек велики утицај имало незнабоштво, и та древна колевка магије била је пуна разних магова који су наносили штету Хришћанима. Зато су монаси, чувши човекову причу, похитали ка авви Макарију да му саопште шта се догодило. Међутим, када су видели преподобног, нису морали да му било шта објашњавају: Бог је светоме открио узрок онога што се десило. А тај узрок био је следећи.

Жена придошлице допала се неком развратном Египћанину, који је пожелео да је заведе. Али сва његова настојања била су узалудна. Да би у женином срцу пробудио узвратну страст, тада је прибегао услугама врача. Добивши много новца, чаробњак је применио сва своја заклињања ради саблажњавања Хришћанке, али није постигао циљ. Разјаривши се због неуспеха, он је ипак успео да изазове учинак: жена је почела да се указује околини као кобила. Њен несрећни муж похитао је да тражи помоћ од сваког кога је знао, али нико није могао да му помогне, па чак ни месни презвитери. Жена је свима била налик на животињу и нико није знао како да јој врати пређашњи изглед. Зато ју је очајни муж и довео великом подвижнику, дознавши за чуда која је творио. Погледавши на жену, свети Макарије је рекао својим ученицима:

- Не видим у њој ништа животињско о чему говорите, то није у њеном телу, него у очима оних који је гледају. То је обмана демона, а не истинско стање ствари.

Затим је свети благословио воду, облио њоме жену и помолио се. Враџбине су ишчезле и сви су пред собом видели жену уместо кобиле. Преподобни је заповедио да јој дају хране и, отпуштајући је кући, дао савет:

- Никада не одлажи посећивање цркве и никада не избегавај причешће Христовим Тајнама. Невоља ти се десила зато што више од пет недеља ниси приступала Пречистим Тајнама нашег Спаситеља[1].

Овај чудесни случај ученици преподобног Макарија упамтили су ради назидања будућих нараштаја Хришћана, а презвитер Руфин и епископ Паладије Еленопољски укључили су га у своју књигу о историји египатског монаштва. Свакако, откривење које је старац добио од Бога достојно је да га зна сваки православни Хришћанин. Свега пет недеља без причешћа - па чак и крштен човек може да се покаже незаштићен пред враџбином и нападом демона!

Неко од читалаца може да упита: многи савремени Хришћани причешћују се прилично ретко, али зар се претварају у коње? Можда су демони изгубили своју некадашњу моћ? Свет иде ка свом заласку: безакоња се у њему умножавају, а духовни живот човечанства се гаси. И када би сада Господ допустио, слуге ђавола не само да би претвориле немарне Хришћане у коње, него би их збрисале са лица земље. Ипак, у доба светског царства греха и порока Господ из Своје безграничне милости чува лакомислене људе од демонских напасти, очекујући њихово уразумљење. Али, што се дуже човек не причешћује Светим Тајнама тим се више удаљава од спасоносног Божијег покрова. И мада се с њим не догађају страшна загонетна искушења, он неће избећи обичне, али непријатне последице свог немара. Јер и у давнини ретко су бележени случајеви претварања људи у животиње, а уобичајених несрећа било је поприлично.

У почетку IV века, када је преподобни Макарије Египатски још био дете, у једној источној римској провинцији живео је презвитер Епиктет. Због чистоте свог живота он је од Бога добио дар да твори чудеса: слепима је враћао вид, лечио је губавце и изгонио нечисте духове из бесомучних. Једном су му довели тешко болесну петнаестогодишњу девојчицу. Њен отац, угледни државни великодостојник, припао је ногама светог са молбом:

- Човече Божији, сажали се нада мном и не одбијај ме. Моја кћер јединица болесна је већ три године и не може да покрене ни један део тела. Помоли се за нас, сажали се над нама, јер и ми смо чеда Цркве Христове и просвећени смо светим крштењем.

Преподобни Епиктет прожео се састрадањем према несрећном оцу и усрдно се помолио Богу за његову кћер. Затим је болесницу помазао светим јелејем и она је одмах добила исцељење и сама стала на ноге. А њеном оцу, који је ликовао од радости и благодарио Богу за чудо, свети Епиктет је рекао:

- Ако хоћеш да у твом дому нико не буде болестан, ти и сви твоји укућани сваке недеље се причешћујте Божанственим Тајнама Тела и Крви Господа, претходно очистивши своје срце како ваља.

Какав закључак можемо да изведемо из наведених примера? Често и редовно причешћивање свети су сматрали неопходним условом за нормалан ток живота Хришћанина. Својим духовним погледом праведници су видели да удаљавање од Светог Причешћа неминовно навлачи на човека демонске нападе, разна искушења и телесне немоћи.

О значају Светог Причешћа за спасење душе нису говорили само поједини свети. Хришћанска Црква је од првих дана постојања захтевала од својих чланова често причешћивање Светим Тајнама и строго васпитно укоревала оне који нису испуњавали овај захтев. О томе се говори у Апостолским правилима и у канонским одлукама Васељенских Помесних Сабора.

Девето Апостолско правило и друго правило Антиохијског Сабора заповедају да се од црквеног заједничења одлуче Хришћани који без оправданог разлога напуштају Литургију пре њеног завршетка, а такође и они који се не причешћују, иако дочекују крај богослужења. Читајући ова правила неки наши савременици, који посећују храм једном годишње, могу да помисле: не треба да се плашимо одлучења јер обавезно стојимо до краја службе и причешћујемо се. Али такве вернике морамо да ражалостимо. Осамдесето правило Шестог Васељенског Сабора и једанаесто правило Сардикијског Сабора говоре о томе да сваки Хришћанин који без оправданог разлога одсуствује са недељних Литургија у току три седмице, треба да буде одлучен од Цркве.

Дакле, Црква је у давнини захтевала да се њени чланови, ако нема сметњи, сваке недеље причешћују Светим Христовим Тајнама.

Као што је познато, причешћу претходи напрегнута духовна припрема. Али зар у том случају није тешко причешћивати се Светим Тајнама сваке недеље? Разуме се, то је тегобно за оне који желе да уђу у Царство Небеско не оптерећујући себе много. Ипак дело спасења захтева од нас сталне напоре. А они треба да буду нарочито управљени на то да причешће постане центар нашег духовног живота.

Дело Светог Причешћа је дело живота, - учи свети Теофан Затворник. - Причешћивати се или не причешћивати се значи бити или не бити Хришћанин, живети или не живети у Христу. "Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи" (Јн. 6,53).[2] Црквена историја познаје много примера који потврђују ову истину.

У Египатској пустињи близу града Диолка у давнини је живело мноштво монаха. Међу њима својом светошћу истицао се презвитер авва Амон. Једном је за време Литургије поред жртвеника видео анђела који је нешто писао у отвореној књизи. Пажљиво погледавши, презвитер Амон је приметио да анђео записује имена монаха који се причешћују, а да имена одсутних са Евхаристије брише. Подвижник је помислио: шта би то могло да значи? Његова недоумица решена је кроз три дана. Сви који су били одсутни са Евхаристије - умрли су. Вероватно је Господ сматрао да више нема смисла да на земљи живе Хришћани који су заборавили своје позвање.

Неко може рећи да је овај пример изузетан случај: кад би сви Хришћани који се ретко причешћују умирали, Црква би била крајње малобројна. Можда је, у ствари, презвитер Амон добио од Бога изузетно откривење ради назидања верујућих, али зар то ишта мења? Као прво, ако будемо избегавали причешће, и наша смрт може у потпуности да се уброји међу сличне нетипичне кончине. А друго, зар је наведени пример тако изузетан? Можда многи Хришћани ипак напуштају земаљски свет пре времена управо зато што заборављају једно од најважнијих дела свог живота. Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима пише да су последице недостојног причешћивања то да су многи међу Хришћанима слаби и болесни, и доста их умире (1 Кор 11, 30). Ако је то тачно у погледу оних који примају Свете Тајне не очистивши се од својих безакоња, онда је утолико пре то истинито у погледу оних који сасвим престану да приступају Причешћу.

Хришћани првих векова причешћивали су се веома често. Чак и у најбезизлазнијим ситуацијама, када није било никакве могућности да врше Евхаристију, они нису престајали да теже ка чаши Господњој.

Презвитер Лукијан, знаменити богослов из Антиохије, својом проповедничком делатношћу изазвао је јарост незнабожаца. По наредби владара источног дела римске империје Максимијана Галерија презвитер Лукијан је био бачен у тамницу 312. године. Без обзира на претње, тамо од њега нису могли да изнуде одрицање од Христа. Тада су џелати ишчупали из зглобова све кости мученикових руку и ногу и бацили га на оштре крхотине од глине. Будући непокретан на њима је одлежао две недеље. Шта је највише од свега презвитер Лукијан желео за то време? Исцељење? Не. Његова душа жудела је за Светим Причешћем.

Када се приближио празник Богојављења презвитер Лукијан и сви Хришћани који су били затворени с њим решили су да се причесте Светим Христовим Тајнама. Али стража је строго чувала затвор. Није било никакве могућности да се у тамницу достави све што је неопходно за Евхаристију и да се она саврши пред будним очима војника. Презвитер Лукијан је почео да се моли Богу за помоћ. И Господ је услишио његову молитву: верни су успели да, кријући од војника, унесу у затвор хлеб и вино. Али шта да чине затим? Јер у тамници није било ничега од прибора потребног за богослужење. И тада је свети Лукијан одважно рекао Хришћанима који су се са њим налазили у затворској ћелији:

- Станите око мене и будите црква, јер верујем да је жива црква боља и благопријатнија Богу од оне која је саграђена од дрвета или камена.

Када су га сви окружили, изговорио је:

- Одслужимо Литургију и причестимо се Божанственим Тајнама. Зачуђени, Хришћани су упитали презвитера:

- А где, оче, да положимо хлеб ради вршења Тајне? Овде нема престола.

- Положите га на моје груди и имаћемо живи престо Живоме Богу - одговорио им је свети Лукијан, лежећи свезан на леђима.

После тога у тамници је на грудима мученика била одслужена Божанствена Литургија и сви сужњи су се удостојили да приме Свете Тајне. Они су били убеђени да ће баш причешће укрепити њихов дух да мужаствено поднесу предстојећа мучења у Христово име.

За време сурових гоњења у давнини сваки Хришћанин је био свестан да у сваком моменту може бити ухваћен и осуђен на смрт због исповедања своје вере. Зато су многи носили са собом припремљене (пређеосвећене) Свете Дарове и причешћивали се њима пред мучења и смрт.

Чак су и гонитељи запазили стремљење Хришћана да учествују у Евхаристији и извели су одговарајуће закључке за себе. Тако је у почетку IV века римски император Диоклецијан својим едиктом прогласио служење Литургије за преступ. На једном од процеса против Хришћана у Картагини проконзул Анулиније упитао је окривљене:

- Јесте ли учествовали у Литургији Хришћана?

- Ми смо Хришћани - смело су изјавили оптужени.

Желећи да Хришћане осуди због кршења императорског указа, а не само због њиховог имена, проконзул је бесно поновио питање:

- Не питам вас да ли сте Хришћани, него да ли сте учествовали у Литургији Хришћана?

- Ми смо Хришћани и, према томе, учествовали смо у вршењу Господње Тајне! - мужаствено су одговорили оптужени и додали:

- Ми не можемо да живимо без чињења Божанствене вечере. Потписујући указ, Диоклецијан је био уверен да Хришћани неће моћи а да не служе Литургију као и да се не причешћују, и да ће му зато бити лако да их ислеђује и осуђује на смртну казну. У томе је био у праву. Али, како су се измениле нарави! Кад би у наше време нови диоклецијани донели нови закон, запали би у неприлику јер би се већина такозваних "Хришћана" нашла ван сфере његовог дејства. Авај, некадашњег стремљења ка Трпези Господњој више нема.

Уосталом, хлађење наших савременика за учешће у Евхаристији има своје корене и у давнини. У IV веку по Христовом Рођењу у Римској империји хришћанство се од гоњене религије претворило у државну. Незнабошци су постепено били лишавани разних грађанских права, а затим су почели да их окривљују углавном за нелојалност према држави. А како су се незнабошци понашали? Такав преокрет у унутрашњој политици државе довео је до тога да су многи од њих почели да формално прихватају крштење. Временом се у Цркви образовао знатан међуслој људи, равнодушних према строгом духовном животу. Осећајући често причешћивање као терет, многи су почели да приступају светој Чаши све ређе и ређе. Општи духовни ниво начина живљења Хришћана приметно се снизио. Борба за строго држање црквених правила наилазила је на отпор псевдохришћана који су заузимали истакнуте државничке положаје.

Реакција на посветовњачење многих хришћанских заједница била је настајање монаштва. У IV веку ревнитељи некадашњег узвишеног духовног живота почели су да одлазе у пустиње где им нико није сметао да у пракси остварују идеале хришћанства. Један од тих идеала било је често причешћивање Светим Тајнама. Свети Василије Велики, један од оснивача монаштва, писао је у писму Кесарију: "Причешћујемо се четири пута сваке седмице: у недељу, среду, петак и у суботу, као и у друге дане ако бива спомен неком светом"[3]. Чак и пустињаци који су живели у осами, обавезно су једном седмично, у недељу, долазили у храм да би примили Господње Пречисто Тело и Крв.

Наравно, отшелници (пустињаци, испосници) који су се подвизавали далеко од људи, у унутрашњости египатских и синајских пустиња, нису могли тако често да посећују храмове. Ипак, и они су, не обазирући се на било какве препреке, настојали да о великим хришћанским празницима учествују у Евхаристији.

Блажени Јован Мосх у својој књизи "Духовни Луг" наводи следеће казивање авве Стефана. Једном је у Раиту он дошао у цркву на празник Тајне вечере. За време Литургије неочекивано су у храм ушла два потпуно неодевена човека. Очекујући узнемиреност међу присутнима на богослужењу, авва Стефан се обазрео око себе. Међутим, људи који су стајали у храму нису показали никакво негодовање или узбуђење: они једноставно нису приметили да су отшелници који су ушли - наги. Тада је авва Стефан схватио да је само њему Бог дозволио да види истински спољни изглед Својих угодника који у дивљој пустињи нису имали чак ни одеће. Запањен чудом, почео је пажљиво да их посматра. А они су, причестивши се, изашли из храма и кренули у правцу Црвеног мора. Сустигавши их, авва Стефан се бацио пред њима на земљу и рекао:

- Смилујте се и поведите ме са собом.

Зачудивши се што му је било дано да види њихову наготу, отшелници су одговорили:

- Ти не можеш бити с нама. Остани на свом месту.

После ових речи помолили су се за авву Стефана, а затим су пред његовим очима ступили на глатку површину Црвеног мора и ишли по њој док постепено нису нестали из видокруга.

Па и тако великим подвижницима и чудотворцима било је неопходно да се причешћују Светим Тајнама!

По милости Божијој нису остајале без причешћа ни оне Његове скривене слуге које никада нису напуштале пустињу - места својих отшелничких подвига. Свети Пафнутије, када се удостојио да види преподобног Онуфрија Великог и да разговара с њим, упитао га је:

- Оче, где и када се ти причешћујеш Христовим Тајнама?

- Анђео Господњи долази к мени са Пречистим Христовим Тајнама и причешћује ме суботом и недељом, - одговорио је преподобни и додао: - А анђео Господњи не долази само к мени него и к другим подвижницима овдашње пустиње, који не виђају лица човечијега. Он их причешћује и њихова срца се испуњавају неизрецивим весељем.

Свети Пафнутије је ускоро могао и лично да се убеди у истинитост ових речи. Доспевши у средишње области пустиње, он је срео четири младића одевена у овчију кожу. Пришавши ближе и пажљиво погледавши у њихова лица, запрепастио се изгледом младића: они су сијали необичном светлошћу и од њих је видљиво исходила благодат Божија. Свети Пафнутије је најпре помислио да то нису људи, него анђели који су сишли с небеса, али када су ступили са њим у разговор схватио је да су пред њим подвижници који су достигли светост. После неколико дана боравка код њих, упитао је:

- А где се ви причешћујете Божанственим Тајнама Пречистог Тела и Крви Христа Спаситеља нашег?

Младићи су одговорили:

- Ми се окупљамо заједно суботом и недељом ради тога, а пресветли анђео којега Бог шаље долази к нама и даје нам Свето Причешће.

Ускоро је наступила субота и подвижници су рекли Пафнутију да се и он припреми за причешће. После неког времена ваздух се испунио дивним миомирисом каквог свети Пафнутије није осетио ни једном у животу.

- Откуда он долази? - упитао је.

- Приближава се анђео Господњи са Пречистим Тајнама, - одговорили су подвижници.

Слуте Христове стале су на молитву за време које се сав простор око њих преплавио необичном светлошћу и они су видели анђела Господњег како силази с висине, блиставог као муња. Житељ неба стао је испред њих у обличју прекрасног младића са светом чашом у рукама. Пафнутије је од страха пао на земљу. Пустињаци су га подигли и довели пред анђела. Прво су се причестили пустињаци, а за њима и Пафнутије, обузет истовремено и трепетом и духовним усхићењем. Причестивши подвижнике, анђео их је благословио и узнео се на Небо. "А ми смо пали и поклонили се Богу, - сећао се после свети Пафнутије, - благодарећи Му за такву благодат. Велика радост испунила је наша срца, а ја сам био усхићен и мислио да боравим на Небу, а не на земљи".

Тако им је Сам Христос, Који је Својим следбеницима дао заповест: Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи (Јн. 6,53), на чудесан начин помогао да изврше ту заповест када су се ради духовних подвига удаљавали у пустињу. Господ никада није остављао без Светог Причешћа ни Своје истинске слуге које су живеле у свету, али из неких разлога нису могле да учествују у тајни Евхаристије. Ма колико висок духовни ниво достизали, њима је такође било неопходно да се често причешћују Христовим Тајнама.

На прелазу деветнаестог у двадесето столеће у Сергијевом Посаду живео је блажени Николај. У свом животу носио је тежак крст: четрдесет година је био болешћу прикован за постељу. У почетку је овај слуга Божији боловао у приватном стану, а затим су га пренели у манастирско сиротиште. Његови рођаци су умрли и није имао никога да се стара о њему - свима је био туђин. Блажени Николај је мужаствено подносио страдања и стално се молио. За необично трпљење и смирење Господ му је подарио дар прозорљивости. Десет година пре револуције у Русији Николај је предсказивао да ће цар напустити престо, да ће Тројице-Сергијеву Ларву затворити и све монахе растерати. У то време нико му није веровао и његове речи су изгледале чудне и бесмислене.

Овог чудесног слугу Божијег много година су причешћивали анђели. Они су ноћу долазили к њему у обличју монаха на челу са игуманом који га је исповедао. Да би Николај безметежно био у свом дубоком смирењу, Бог је скрио од њега Своју милост, и он је сматрао анђеле за праве монахе, мислећи: "Ето како се добро према мени односе игуман и братија. Дању немају кад, и ево, ноћу у празничне дане они теше мене многострадалног".

Једном се јеромонах из Лавре Зосима, дознавши да у сиротишту има болесника које много година нико није причешћивао, прихватио да их причешћује Светим Тајнама. Када је причестио блаженог Николаја, овај му је заблагодарио и поверио да га о великим празницима обично причешћују сам игуман и братија. Разумевши вољу Божију, отац Зосима му ништа није рекао.

Заволевши Николаја, отац Зосима је почео да га често посећује. Он је упознао са блаженим и своју слепу сестру Марију. Поседујући дар творења чудеса, угодник Божији ју је исцелио од слепила. Тек после смрти блаженог Николаја отац Зосима је испричао братији да су онога причешћивали анђели и да је то било чудо показано многострадалној души која је с великим трпљењем носила свој крст.

Достигавши духовно савршенство, блажени Николај је постао прозорљивац и чудотворац. Ипак, и њему је ради спасења било неопходно Свето Причешће. Заборављен од људи, није био остављен од Бога, Који му је слао анђеле са Светим Даровима.

Какве закључке можемо извести из свега горе изложеног?

1. Треба одлучно да рашчистимо у себи да је причешће Телом и Крвљу Господа Исуса Христа неопходно за наше спасење. Ако се не причешћујемо Христовим Тајнама редовно, онда нам чак ни велики духовни подвизи неће омогућавати да наследимо вечни живот.

2. Из црквене историје је познато да су се у почетку Хришћани причешћивали сваки дан, затим сваке недеље и да је постепено као минимална норма постало причешћивање једном годишње. Сада се многи који себе називају Хришћанима не причешћују ни по неколико година. То је страшна и опасна грешка.

3. Колико често треба приступати светој чаши у наше време? Идеал за сваког Хришћанина остају древна канонска правила.

Старца Јеронима Егинског (1883-1966), чувеног грчког подвижника, једном су упитали:

- Оче, колико често да се причешћујемо?

Не чешће од једном недељно. Када желите да једете, тада и једите - тако је и у духовном [животу]: када жудите за Христом, тада се причешћујте. Удубљујте се у смисао молитава пред Свето Причешће, оне ће вам помоћи да осетите скрушеност и да пролијете сузе. Без суза се не причешћујте.

У наше дане, као и у давнини, могуће је причешћивати се сваке недеље. Али за то је неопходна одговарајућа чистота живљења, свакодневно уздржање и непрестана жудња за сједињењем са Христом.

Како да поступимо ако нисмо достигли тако високо духовно стање? Преподобни Серафим Саровски је саветовао: "Неизоставно се исповедајте и причешћујте у свим постовима и, поред тога, о дванаест празника и о другим великим празницима: што чешће, тим боље - не мучећи себе помишљу да нисмо достојни. Не треба пропуштати прилику да се што чешће користимо благодаћу дариваној у причешћу Светим Христовим Тајнама". Свети Теофан Затворник је поучавао: "Наша права мера је да се причешћујемо једном или двапут месечно".

4. Ако се често причешћујемо не треба да заборављамо да свагда треба да се веома озбиљно припремамо за Тајну. У Оптиној пустињи у периоду њеног духовног процвата сви монаси су се обично причешћивали пет пута годишње. Такво правило било је преузето из древног атонског устава. Зашто су се оптински монаси причешћивали релативно ретко? Они су постављали себи веома високе захтеве.

Глава 2

ЖЕЂ КОЈА СПАСАВА

Старац архимандрит Филотеј Зервакос (1980), поштован у Грчкој због свог праведног живота, три месеца пред своје блажено уснуће тешко је боловао. У то време за њега су тренуци Божанственог Причешћа били нарочито благословени. Без обзира на телесну исцрпљеност, старац се сатима припремао за причешће. Када се свештеник са Светим Даровима појављивао на вратима келије, отац Филотеј је подизао своје слабе руке и од свег срца клицао:

- Дођи, Боже мој, дођи!

Старац је примао Свете Тајне са таквом жарком жељом, страхом Божијим и покајањем, да као да је то било прво и истовремено последње причешће у његовом животу. После причешћа говорио је:

- Благодарим ти, Боже мој, благодарим!

Сваки пут отац Филотеј се причешћивао са постојано јаком жељом и жаром у срцу. После примања Светих Дарова његова спољашност се мењала. Небеска светлост је испуњавала старца. Његово лице је тако блистало да они који су га окруживали нису могли да га гледају. Подижући руке праведник је говорио:

- Узми ме, Боже мој, узми!

Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа за нас су благодатна храна која оживљава нашу душу. Погледајте децу, говорио је свети Јован Златоусти, "са каквом жељом стреме ка мајчиним грудима, са каквом ревношћу њихове усне дохватају дојку? Са таквом истом ревношћу да прилазимо и ми овој Трпези, овим духовним грудима, можда чак и са већом жељом. Дочепајмо се, као деца материнске хаљине, благодати Духа. И нека у нама буде само једна жалост - што се не причешћујемо том Храном"[1].

Значајне речи великог светитеља. Свако од нас треба да има у свом срцу такву богоугодну жалост! Али понекад после причешћа неке Хришћане нимало не обузима таква жалост. Догађа се да су у недоумици: ми смо, веле, постили, молили се, исповедили се и испуњавали сва правила припремања за причешће, а уместо очекиваног освећења душе задобили смо тугу па чак и неко помрачење ума и срца. Зашто људи падају у такво искушење? Па зато што у периоду припреме за причешће заборављају на један од најважнијих услова: у Тајни Евхаристије сво наше биће треба да стреми ка сједињењу са Христом. Темељ тог стремљења је љубав према Христу. Њу и треба свагда да побуђујемо у свом срцу, а нарочито пред примање Светих Тајни.

Управо одсуство пламене љубави према Господу и одсуство жудње за сједињењем са Њим и уноси у душу човека несхватљиву тугу после причешћа. Треба да приступамо чаши не због неког великог празника или текућег поста, не ради формалног држања црквених правила, него пре свега за то да би се сјединили са Христом и утолили духовну жеђ из Источника Живота. Ако такве жеђи нема, треба ли онда да се причешћујемо?

Људима је својствено да се постепено навикавају на све, а то се односи чак и на причешће Христовим Телом и Крвљу. Каткад човек, причешћујући се, губи живо опажање да се удостојио примања тако велике светиње. За неке причешће Светим Тајнама постаје обичај и традиција. Други пак у својој духовној охладнелости иду још даље: учешће у Евхаристији почињу да сматрају теретом незгодним за ношење - неком тешком црквеном обавезом и правилом. Страшна и опасна заблуда!

Понекад се догађа да се у великим грешницима буди таква жудња за причешћем Телом и Крвљу Господа, какву нећемо срести ни код многих благочестивих парохијана у нашим храмовима.

Познати православни писац С. И. Фудељ испричао је да су једном позвали јереја Владимира Криволуцког да причести умирућег, који је много година пре тога скинуо са себе свештенички чин. Када је отац Владимир на столић пред креветом поставио дароносицу, умирући је одједном подигао главу, целим својим телом се испружио ка Светим Даровима и, удахнувши мирис светиње, рекао: "Боже, Боже, чега сам себе лишио!"

Да! Ма колико се човечија душа помрачује и постаје груба од безверја, грехова и страсти, у њој свагда остаје неискорењива жудња за сједињењем с Богом. Не налазећи веру у истинитог Бога неки људи ишту спокојство у служењу лажним боговима, али тим служењем никада не утољују своју духовну жеђ. То се дешава зато што нас је Бог, како је писао блажени Августин, саздао ради Себе и наше срце се неће успокојити док Га не нађе. Ван Бога и без Бога греховни је мрак, духовна празнина и интелектуална бесмисленост. Само у Богу и у сједињењу с Њим ми налазимо узрок, смисао, циљ и радост нашег постојања. И шта може да нас сједини с Богом више од Светог Причешћа?

У сва времена истински Хришћани су се причешћивали Светим Тајнама не зато да би формално испуњавали јеванђељску заповест о неопходности причешћа: сво њихово биће тражило је причешћивање Телом и Крвљу Господа. Свети Игњатије Богоносац, због вере осуђен на смрт, очекујући да га баце зверима да га растргну, није писао императорима-незнабошцима молбе за помиловање, него духовне посланице сабраћи. У једној од њих клицао је: "Хлеба Божијега желим, Хлеба небеског, Хлеба Живота, који је Тело Исуса Христа!"

Свако од нас, истинских Хришћана, треба да стреми ка томе да његова душа стално жуди за Телом и Крвљу Господњом. То осећање је једно од највреднијих у Хришћанину. Треба да схватимо да Господ не гледа на спољашња дела, него на наша срца.

Глава 3

СВЕТОСТ ТАЈНЕ И ОГРЕХОВЉЕНОСТ ЧОВЕКА

Једном је Паладије, као епископ Еленопољски, решио да посети преподобног Макарија Александријског. Дошавши до његове келије, видео је да пред њеним вратима лежи болесник. То је био презвитер из суседног села коме је рак коже оголио сву темену кост. Поразговаравши са страдалником, Паладије се зачудио зашто авва Макарије, који се одликовао милосрђем и имао дар творења чудеса, не само да није исцелио болесника, него чак није хтео ни да га види? Кад је ушао у келију, Паладије је упитао преподобног:

- Молим те, сажали се над страдалником, дај му барем неки одговор.

- Он није достојан исцелења, - рекао је свети. - Господ му је послао ту болест ради његовог уразумљивања. Ако хоћеш да се он исцели, посаветуј га да од сада не врши Свете Тајне.

- Зашто? - заинтересовао се Паладије.

- Овај презвитер, - одговорио је преподобни Макарије, - служио је Литургију налазећи се у греху блуда и за то сада бива кажњен. Ако због страха прекине са свештенодејствовањем, а свештенослужује из небрижљивости, Бог ће га исцелити.

Паладије је пренео болеснику речи светога и овај се заклео да више неће свештенодејствовати. После тога преподобни му је допустио да дође к њему и презвитер је исповедио свој грех обећавши да више неће грешити и да ће избегавати служење у олтару. Примивши покајање, преподобни Макарије је положио своје руке на болесника. За неколико дана глава презвитера се у потпуности покрила косом и он се, прослављајући Бога и благодарећи светоме, сасвим здрав вратио кући.

Као што видите, на човека могу да навале несреће не само зато што се причешћује ретко, него и зато што служи Литургију или се причешћује Светим Тајнама недостојно. Да се нешто слично не би догодило и нама, припремајући се за причешће, треба пре свега да очистимо своју душу од грехова.

Духоносни пастири брижљиво су пазили да нико од њихових духовних чеда не приступа светој Чаши ако на савести има неки грех. Тако је знаменити авва Евлогије, презвитер кога спомињу још први историчари Цркве, за време Евхаристије задобијао од Бога дар прозорљивости. Он је у души сваког човека који је желео да прими Христове Тајне видео његове врлине и недостатке. Када су сабрани у храму почињали да се припремају за причешће он је некима од њих говорио:

- Како се то усуђујете да приступате Светим Тајнама кад су ваше душе и склоности управљене на зло?

Затим је, обраћајући се свакоме засебно, обличавао:

- Ти си ове ноћи био обузет блудним помислима... А ти си у свом срцу рекао: "Није ли свеједно да ли приступам Светом Причешћу грешан или чист?"... Ти си сумњао у погледу самих Дарова и мислио: "Хоће ли ме они освештати када им приступим?"

Одвраћајући оне који су сагрешили од примања Светих Дарова авва Евлогије је давао савет:

- Удаљите се неко време од Светих Тајни и покајте се од свег срца, очистивши пороке сузама скрушености. Кад добијете отпуштење грехова, постаћете достојни заједничења са Христом. А ако најпре не очистите мисли, онда не можете да приступите благодати Христовој.

Примајући Свете Дарове ми желимо да се сјединимо са Христом, али то се не дешава ако је наша душа оскврнављена гресима, па чак и недостојним мислима.

Једном приликом је неки високообразовани господин пожелео да се причести у манастиру у коме се подвизавао знаменити грчки старац Јаков (Цаликис) Евбејски (1991). Прозревши својим духовним видом душу тог човека, отац Јаков је схватио да овај не треба да се причести јер је био оптерећен многим гресима. Увече уочи причешћа старац је у дугом разговору настојао да уразуми човека и да орасположи његово срце за покајање. Ипак, тај труд се показао узалудним.

Сву ноћ старац Јаков је провео без сна. Размишљао је како да поступи са господином који је желео да се ујутру причести. С једне стране, не може да га причести због непокајаних грехова. С друге - тај неразумни Хришћанин ће одлучивање од Чаше схватити као личну увреду и можда ће отпасти од Цркве. Шта да чини? После предомишљања и молитава старац је решио да се поузда у вољу Божију.

Ујутру, у току Литургије господин је пришао Чаши и као да се причестио. У том тренутку један благочестиви Хришћанин који је присуствовао богослужењу имао је откривење. Он је изненада угледао како је од лжице [кашичице] са Светим Даровима изашла необична светлост која се затим као златни зрак протегнула преко свештеникових леђа до дискоса који је био положен на престолу. То је била частица Христових Тајни. По вољи Божијој она се удаљила од уста недостојног причасника да му причешће не би било на осуду.

Приступајући Светим Тајнама, треба свагда да имамо на уму речи апостола Павла:

Који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив телу и крви Господњој (1 Кор. 11, 27).

Због грехова Господ понекад не допушта чак ни да започне служење Литургије. Тако је некада на Атону у пећини светог Атанасија живео неки старац са два послушника. Један од њих је био свештеник, а други - ђакон. Једном су послушници отишли да служе Литургију у храму који се налазио недалеко.

Свештеник је силно завидео ђакону јер је овај био паметнији и способнији од њега у многим стварима. Али ђакон није ништа чинио да би помогао сабрату да савлада у себи то осећање. Напротив, својим самољубивим понашањем непрекидно је побуђивао завист у њему.

Пред службу свештеник је испунио сва правила која су неопходна пред причешће, али из свог срца није изагнао завист и није се покајао због тог греха. Када је у олтару почео да врши проскомидију, неочекивано је настао силан шум и дискос је уједанпут почео да се подиже са Жртвеника и нестао!

Дакле, свештеник и ђакон нису могли да служе Литургију и да се причесте. Сазнавши о ономе што се догодило, духоносни атонски старци су рекли да милостиви Господ није допустио да свештеник служи и да се причести због свог греха, да му се не би догодила нека несрећа.

Циљ припремања за причешће молитвом, постом и добрим делима, састоји се у познању својих грехова, очишћењу савести и задобијању опроштаја од Бога у Тајни покајања. Неки људи занемарују ту припрему пред примање Христових Тајни. Скривајући своје грехе од свештеника на исповести, они погрешно мисле да ће им причешће дати неку корист и без покајања. Да ли је тако?

У Доњем Египту, близу једног од седам рукаваца Нила, у такозваном Портенијском мору, некада је живео презвитер Пиамон. Једном је приносећи Бескрвну Жртву Господу видео у олтару анђела који је записивао у књигу имена оних који су се причешћивали. Авву Пиамона је зачудило што овај у књигу није уносио имена неких причасника. По завршетку Литургије старац је посебно позвао сваког инока кога је анђео изоставио и упитао има ли на савести неки грех? Показало се да је свако од њих био оптерећен неким смртним грехом који није исповеђен духовнику у Тајни покајања. Тада је љубављу обилан старац убедио иноке да се покају и сам је почео да се заједно са њима даноноћно моли са сузама.

Авва Пиамон је пребивао у покајању и сузама дотле док поново није видео анђела како стоји крај престола и записује имена оних који приступају Светим Тајнама. Уписавши све причаснике, анђео је почео да позива на причешће ради помирења с Богом и раније одбијене, називајући их чак и по имену. Задобивши то откривење авва Пиамон је схватио да је покајање сагрешивших инока примљено и са радошћу је допустио да се причесте.

Да! Непокајни грешник неће добити Божанску благодат чак и ако се причести. Наравно, на исповести он своје грехе може да прикрије од свештеника који није иследник и неће по сваку цену да тражи исповест. Али да ли је могуће скрити грехове од Бога? Није. Па шта онда подстиче човека који је прећутао своје грехове да се причести? Вероватно да он расуђује отприлике овако: причешће пружа несумњиву корист и зато ћу се обавезно причестити, а што се тиче покајања, лако ћу га у души принети Богу и то је довољно, шта ће ту човек, чак и ако је свештеник?

Разуме се, духовник је човек као и мирјани, а понекад има чак и више грехова од оних који му долазе на исповест. Ипак, Господ је благословио да се кајемо пред људима, а не пред безгрешним анђелима. Црква се састоји од људи, а они врше и све Свете Тајне. Ако је човек омрзнуо своје грехе, неће се устручавати да их исповеди пред свештеником. Искрена исповест служи као сведочанство да је човек који је сагрешио осудио сам себе и да не намерава да убудуће чини зла дела.

У давнини, када су Хришћани водили строжи духовни живот, постојало је јавно покајање. Шта је оно по себи представљало? Грешници су се кајали за почињене грехове пред свом заједницом. Уплашивши се суда Божијег, они се више нису бојали суда човечијег. Сада је све другачије: људи се више плаше суда човечијег од Божијег. Уосталом, такав однос према покајању пред причешће Светим Тајнама одавно се појавио код једног дела Хришћана. Већ крајем IV столећа свети Јован Златоусти, посматрајући како верни приступају причешћу, писао је: "Сада су многи верни дошли до таквог безумља и немара да, будући препуни небројених грехова и нимало не водећи бригу о себи, о празницима нехатно и како било приступају овој Трпези, а не знају да се време причешћа не одређује празником и светковином, него чистом савешћу и беспрекорним животом. И као што онај који је свестан да није ништа учинио може да приступа сваки дан, тако је, напротив, ономе који је погружен у грехе и који се није покајао опасно да приступа и о празнику. Јер то што смо једном годишње приступили не ослобађа нас кривице ако приступамо недостојно; напротив, на већу осуду биће баш то што, приступајући једном годишње, не приступамо чисти"[1].

Кад би за време причешћа људи, чије су душе оскврнављене непокајаним гресима, видели свој духовни лик ужаснули би се.

Старац Јаков Евбејски је казивао: "Када причешћујем људе никада не гледам њихова лица. Али понекад ми помисао говори да погледам лица оних који приступају Божанском Причешћу. И тада видим да лице једнога није човечије, него да има обличје пса, другога - мајмуна, а неких - разна обличја животиња, страшна обличја! Боже мој, кажем, како људи могу да имају лице животиње?

А има и неких који долазе да се причесте са лицем спокојним и веселим и, чим се причесте, њихово лице сија као сунце"[2].

Када је свети Нифонт, епископ Кипарски, присуствовао Божанственој Литургији у константинопољском храму који се налази поред дворца Апонија, његове духовне очи су се изненада отвориле. За време причешћа видео је како су почела да се мењају лица оних који су примали Свете Дарове. Лица једних су постала светла као сунце, а других - мрачна и суморна. А анђели који су присуствовали причешћу и пажљиво посматрали душе причасника, полагали су венце на достојне и гнушали се недостојних.

Црква се свагда борила против лакомисленог односа према причешћу Христовим Тајнама. Па и Сам Господ је више пута преко Својих изабраника слао откривења ради уразумљавања верујућих. Једно од таквих поучних откривења може се наћи у Древном патерику. Када су људи почели да приступају светој Чаши, епископ је "кроз лица видео душе и грехове којима је свако био подложан: лица једних, видео је, била су као чађ, неки од њих су имали лица налик на пламен, а очи закрвављене и ужагрене; друге је видео светла лица и у белој одежди; када је давао Тело Христово неке је Оно опрљивало и сажизало, а код других као да је постајало светлост која улази кроз њихова уста и просвећује сво њихово тело"[3]. Епископ се помолио Богу просећи да му открије смисао виђења. Јавио се анђео који је, одговарајући на питања епископа, рекао:

- Светлоносни и светла лица су они који живе у здравоумљу, чистоти и праведности, добри су, састрадални и милостиви. А они који имају црна лица љубитељи су блуда, нечистоте, оскврњења и насладе. Они који су се показали као закрвављени и ужагрени живе у злоби и неправди, љубитељи су увреда и хуљења, препредени су и склони убиству.

Затим је анђео Господњи објаснио епископу зашто је овај добио откривење од Бога:

- Дакле, помози им желећи њихово спасење, јер су твоје молитве услишене да би оне које поучаваш, сазнавши њихове грехе по њиховим лицима, саветима и упутствима, учинио бољим кроз покајање, доводећи их Христу, Богу нашем, умрлом за њих и васкрслом. Колико имаш снаге, ревности и љубави према Господу Христу, све брижљиво употреби за њихово обраћење од греха ка Богу.

Да, велика је Христова љубав према људима! Чак ни оне који са душом оскврнављеном гресима примају Његово Пречисто Тело и Крв, Он не жели да кажњава, него чека њихово уразумљивање и покајање. "Он је човекољубив и милостив, - говори свети Јован Златоусти, - и као што она коју муче порођајни болови жели да се породи, тако и Он жели да излије Своју милост, али наши греси то спречавају"[4].

Да греси не би сметали људима да се у причешћу сједињују са Христом и да би Хришћани пред окушање Светих Тајни покајањем чистили себе од безакоња, подвижницима благочешћа Бог шаље откривења и у наше време. У животопису преподобног Серафима Вирицког (Муравјова; 1865-1949), истакнутог руског подвижника XX столећа, налази се опис једног од таквих откривења.

За време поста, по окончању Литургије на којој је било мноштво причасника, свештеник је изашао на солеју и сви су помислили да ће, по обичају, проповедати. Али, уместо тога он је из мноштва оних који су се молили извео малену девојчицу и поставио је поред себе на амвону. Тај поступак је нагнао све који су се сабрали у храму да напрегну свој слух и вид. Свештеник је јаким гласом објавио:

- Сада ће ова девојчица, четворогодишња Љеночка, изговорити проповед, послушајте је.

Проповед? Како то схватити? Свештеник је очигледно запрепастио своје парохијане сасвим несхватљивим речима. Али Љеночка је изговорила проповед и то такву да се заувек урезала у сећање њених слушалаца.

Показало се да је за време службе девојчица видела анђеле-чуваре парохијана који су се причешћивали Светим Тајнама. Анђели једних причасника налазили су се поред њих, а анђели других су стајали удаљени и плакали. Приповедајући о томе, девојчица је одједном почела да изговара имена оних који су се причестили и да их показује.

После тако необичне проповеди обратио се народу и свештеник:

- Они чији је анђео плакао причестили су се на осуду. У вама су остали непокајани греси.

Ко жели нека дође к мени и пред свима исповеди прећутани грех и тада ће му Господ опростити.

Многи од оних на које је указала Љеночка били су запањени Божијим обличењем и, одбацивши лажни стид, јавно су се покајали за грехе прећутане на исповести.

Опасно је односити се немарно према било којој светињи. Утолико пре према Светим Даровима. Људи који су решили да се са непокајаним гресима причесте Христовим Тајнама ризикују да заувек изгубе своје бесмртне душе. Јер они вређају и ожалошћују Самог Бога. Епископ Петар, аутор значајне књиге "Казивање о путу ка спасењу", упоређује такве људе са Христовим мучитељима.

"Недостојни причасници, - пише он, - примајући Свето Тело и Крв Христову у нечисту душу, као смрадни гроб, срамоте, муче и поново распињу у себи Спаситеља"[5]. Читајући ове речи, грешник оптерећен безакоњима, може рећи да је у том случају боље да се уопште не причешћује. Али знамо да је удаљавање од причешћа погибељ за душу. Па шта да чинимо? Да се искрено кајемо! А ево примера таквог покајања из Древног патерика.

Једном епископу, познатом по свом светом животу, уочи служења Литургије саопштили су да две жене, представнице познатих и угледних породица, воде развратан начин живота. Не верујући много гласинама, епископ је ипак био забринут за њихово спасење. Сутрадан за време Литургије жене су пришле светој Чаши. Епископове духовне очи су се одједном отвориле и он је видео светла лица жена, а њихове душе одевене у беле одежде. Предавши им Христове Тајне епископ је видео како су њих две засјале необичном светлошћу. Када му се после службе јавио анђео и упитао шта га узнемирава, он је одмах рекао:

- Је ли тачна пријава о тим двема женама која ми је достављена или је то лажно потказивање?

- Тачно је све што је било речено о њима, - потврдио је анђео.

- Па зашто су приликом причешћивања Светим Тајнама оне биле светлих лица, имале белу одећу и веома сијале светлошћу? - упитао је епископ.

- То је зато што су осетиле кајање за оно што су учиниле и што су обећале да ће одустати од тога, а за сузе, и уздахе, и милостиње ништима, и за исповест и обећање да убудуће никада више неће западати у такво зло, убројане су у божанствени сабор и опроштени су им греси, а остало време ће проживети здравоумно, и праведно, и благочестиво, - објаснио је анђео.

- Не чуди ме промена код жена, јер то се често дешава, него дар Бога Који не само да их је ослободио од казне, него их је и удостојио благодати, - исповедио је епископ.

- Ти се чудиш томе? - упитао је анђео. - И то је оправдано, јер ти си човек, а Владика ваш и наш је Бог, благ и човекољубив по природи. Оне који остављају своје грехе и са исповешћу Му припадају, не само да не шаље у муке, него и Свој гнев на њих одлаже и удостојава их почасти. Засигурно знај да ни један грех неће победити Божије човекољубље ако покајање избрише зло које је човек претходно починио. Бог зна немоћ вашег рода, силу страсти и ђаволску лукавост и, кад људи падају у грех, опрашта им као деци Својој, дуго трпи, очекујући исправљање грешника. А оне који се кају и ишту Његову благост, сажаљева као немоћне, одмах их ослобађа казне и дарује им добра припремљена праведницима.

Запази, драги читаоче, да је све то рекао анђео, а не човек. Шта ту можемо додати? Треба да се кајемо! И то, да се кајемо са сузама. После смрти српског епископа Мелентија Хиландарца међу његовим личним стварима нашли су дневник. На једној од његових страница руком архијереја било је написано: "Тешко мени: данас сам служио Литургију без суза".

У закључку ове главе резимирајмо.

1. Пред причешће неопходно је да ослушкујемо глас савести и да најпажљивије испитамо свој живот.

2. За све запажене грехе, учињене делом, речју и помишљу, треба да се покајемо пред Богом у свом срцу и, ако је могуће, да сузама умијемо своју душу.

3. Вече уочи причешћа или на сам дан примања Светих Тајни, као што заповедају црквена правила, треба да се покајемо за своја сагрешења пред свештеником у Тајни покајања и да добијемо опроштај грехова од Бога.

4. Понекад свештеник, у зависности од духовно-моралног стања човека и тежине његових грехова, а у складу са црквеним канонима, може да не допусти да се покајник причести. То треба да чини на његову корист да благодат Светих Тајни не би спалила неприпремљену душу. У таквом случају духовник обично одређује епитимију и човек у одређеном року, усрдније се кајући пред Богом за своје грехе, духовно сазрева за примање Светих Дарова.

ПРОТОЈЕРЕЈ ВЈАЧЕСЛАВ ТУЛУПОВ
ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА

Глава 4

КО ЈЕ ДОСТОЈАН ПРИЧЕШЋА

Јеросхимонах Симеон Желњин (1869-1960) више од шездесет година подвизавао се у Псковско-Печерском манастиру. Он је био један од оснивача псковско-печерског стараштва двадесетог столећа. Старац је саветовао својим духовним чедима да се причешћују што је могуће чешће. Кад је сматрао за корисно, он је понекад благосиљао да се човек причешћује чак и два дана узастопно. При том је отац Симеон наглашавао да причасник пред примање Господњег Тела и Крви треба јасно да увиђа своју недостојност.

Једном приликом старцу Симеону дошла је на исповест његова духовна кћи монахиња Архелаја. После исповести старац је неочекивано рекао:

- Сутра ћеш се причестити!

- Не могу никако, - одговорила је матушка, - нисам спремна, јуче сам јела мрсно - чорбу са млеком, и недостојна сам.

Види ти, - недостојна. Ето, добро је што ти је макар сада синуло да си "недостојна". Знајте да се она свагда причешћује "достојно"! Е па, сутра ћеш се причестити "недостојно".

Старац Симеон је својим прозорљивим духовним оком видео стање човекове душе. Он је свагда знао ко и када може да се причести, а ко треба да причешћивање одложи.

Свест о светости Тајне Евхаристије и сопственој грешности неминовно доводи сваког од нас до питања: јесам ли достојан да се причестим и не причешћујем ли се на осуду? Кад тачно држимо правила припремања за причешће то нам у извесној мери даје за право да сматрамо да се заиста припремамо за примање Светих Дарова. Али спољашња правила служе само као оријентири за унутрашњу духовну припрему за Тајну. А ми им каткад придајемо пресудан значај и тада почињемо да идемо лажним путем.

Једном је свети праведни Јован Кронштатски пред причешће упитао нека своја духовна чеда:

- Па, како сте?

- Спремни смо, баћушка, - одговорили су једни.

- А ви?

- А ми нисмо добро, - признали су скрушено други, - нисмо се припремили јер смо били заокупљени пословним бригама, опростите!

- Ево шта, - расудио је свети, - ви, неспремни, - приступите, а ви спремни, приђите Чаши Христових Тајни другом приликом.

Тако је отац Јован Кронштатски ободрио смирене и уразумио самоуверене.

Ни један човек због својих заслуга, труда или чак подвига није достојан да се причести Христовим Телом и Крвљу. Зато припрема за причешће, као што је рекао један богослов, није у срачунавању и анализи своје "припремљености" и "неприпремљености", него у одговору љубављу на љубав. А људи, заборавивши на љубав према Христу, често приступају светој Чаши само са жељом да одрже редовност причешћивања. Сматра се да је најподеснија припрема за причешће за време дугих постова. Зато у том периоду у храмовима можемо видети велики број причасника. Међутим, да ли сви они, изабравши благопријатно време, достојно примају Христове Тајне?

Једном је у време Великог поста један парохијанин цркве у којој је служио преподобни Севастијан Карагандински (1884-1966), радосно рекао:

- Колико је много причасника било данас у храму!

- Причасника је било много, али оних који су се причестили заиста мало, - приметио је преподобни Севастијан. - Не треба да се горде они који се причешћују у право време, и не треба да очајавају они који због одређених околности то не могу да чине. Догађа се да се тек пред саму смрт човек удостојава причешћа на спасење душе.

Пред Свето Причешће треба да постимо, да читамо молитвено правило и да очистимо савест у Тајни покајања. Ипак, чак нам ни тачно испуњавање захтева које Црква поставља онима који желе да се причесте не гарантује достојно примање Христових Тајни. Зашто? Зато што, испуњавајући те захтеве, често заборављамо на циљ ради кога су они установљени. Господ не тражи од нас педантно држање поста, формално читање канона и механичко набрајање грехова на исповести, него дух скрушен и срце смирено. Ако у периоду припреме за свето Причешће нисмо постигли такво духовно стање, узалудан је наш труд.

Треба такође да имамо на уму да страхопоштовање пред тајном Светог Причешћа не треба да прерасте у неувереност, тугу и мрзовољу, што у нашој души може да изазове сумњу у неопходност причешћа. Преподобни Јефрем Сиријски је писао: "Бојим се да се причестим као недостојан, али још више се бојим да останем без причешћа да не бих погинуо"[1].

Једном је нека жена исповедила једном сада већ почившем епископу да је непрекидно увиђала своју недостојност и да зато није смела да приступа светој Чаши, а кад је и приступала, мучила се. Епископ је тој жени рекао:

- Кад сматрате себе недостојном управо тада и приступајте, а кад сматрате себе "достојном" тада ми то реците и ја вам нећу допустити да се причестите.

Разуме се, пред причешће не треба без разлога да духовно мучимо себе. Ако имамо дубоки осећај сопствене недостојности, онда са надом на милост Божију можемо да приступамо причешћу без икаквих душевних мука. Преподобни Серафим Саровски је говорио: "Благодат коју дарује причешће тако је велика да ће човек, ма колико био недостојан и грешан и макар био од главе до пете покривен ранама грехова, само ако Господу, Који све нас искупљује, приступи са смиреном свешћу о својој великој грешности, бити очишћен благодаћу Христовом, да ће све више светлети и сасвим се просветлити, и спашће се"[2].

Један од послушника Саровског манастира исповедио се пред причешће, али ипак није решио да се причести. Налазећи се у олтару за време служења Литургије, мислио је: "Због своје недостојности, по суду Божијем бићу сажежен огњем или жив прогутан од земље, чим приступим Чаши". Тако је размишљао у присуству преподобног Серафима Саровског. Прозревши мисли послушника, свети га је позвао и рекао:

- Ако бисмо океан испунили нашим сузама, ни тада не бисмо могли да задовољимо Господа за то што Он бесплатно дарује, хранећи нас Својим Пречистим Телом и Крвљу, који нас умивају, очишћују, оживљавају и васкрсавају. Дакле, приступи без сумње и не смућуј се: само веруј да су то истинско Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа који се дају за исцељење свих наших грехова.

Кад човек схвати дубину своје огреховљености и сматра себе недостојним било какве Божије милости, она га неочекивано посећује.

Старац Јосиф Исихаста (+l959) имао је велики духовни углед међу атонским подвижницима, од којих су многи били његови ученици. Неко време старац Јосиф се налазио у затворништву и није излазио из своје испоснице чак ни на Литургију. Једном је уочи великог црквеног празника пребивао у својој келији у осами и безметежности. Током целе вечери старац Јосиф је непрестано мислио да ће се на тај празник други иноци причестити, а да је он због својих грехова тога недостојан. Старац је затворио очи и са горчином погрузио свој ум у самоосуђивање, али при том је у њему жеља да окуси Хлеб Живота све више расла. Изненада је осетио нечије присуство. Подвижник је отворио очи и пред собом угледао анђела од чије појаве се тамна келија испунила светлошћу не од овога света. Анђео је држао у руци красан сасуд, приближио се старцу Јосифу и са великим страхом Божијим и пажњом ставио му у уста частицу Христовог Тела. Затим је анђео са осмехом погледао на причасника, покрио сасуд и кроз кров се узнео тамо одакле је дошао. У току дана и ноћи после чудесног причешћа старчево срце је било испуњено неизрецивом љубављу према Христу и он није помишљао ни о чему земаљском.

Свако од нас треба да зна: ништа не скрушава наш дух и не смирује наше срце као истинско покајање и плач због грехова. Али постоји пет узрока који нам сметају да се чистосрдачно кајемо због почињених грехова. Које су то сметње?

Можемо се причестити на осуду ако [се]:

1) уместо искреног покајања бавимо самооправдањем;

2) опраштамо својим увредиоцима и саблазнитељима на речима, а у свом срцу настављамо да се гневимо на њих;

3) кајемо за грех, али при том не осећамо одвратност према њему, него чак остајемо и привезани за њега;

4) приликом покајања не дајемо обећање да ћемо се убудуће клонити грехова, искорењивати страсти и исправљати свој начин живљења;

5) приступамо Тајни покајања формално, само зато да би нам било допуштено Свето Причешће.

Због своје грешности сви смо ми недостојни Христових Тајни и удостојавамо се да их примимо само по великој милости Божијој. Безгранично Господње човекољубље покрива наше грехе и допушта нам да приступимо светој Чаши. Али, кад човек прима Свете Дарове без самоосуђивања, скрушености и смирења, лишава се милости Божије и причешћује се на осуду. Који су знаци таквог причешћа?

Од човека одступа благодат Светога Духа, и он:

а) губи љубав према Богу и људима;

б) лишава се ревности за славу Божију;

в) више нема страха Божијег;

г) постаје небрижљив и равнодушан према свом спасењу.

Свети Анастасије Антиохијски писао је: "Они који приступају Светим Тајнама са страхом, трепетом, исповешћу и умилењем, добијају опроштај, а они који приступају без страха и са потцењивањем, добијају казну. Таквима не само да се не даје опроштај грехова, него им, поврх тога, ђаво још лакше приступа. А они који са страхом прилазе Божанским Тајнама, не само да се освећују и добијају опроштај грехова, него и ђавола од себе прогоне"[3].

Дакле, за којег причасника се може рећи да се причестио достојно? За оног ко је, не видећи своје духовне врлине, приступио светој Чаши са свешћу о својој ништавности, са смиреним срцем и скрушеним духом.

ПРОТОЈЕРЕЈ ВЈАЧЕСЛАВ ТУЛУПОВ
ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА

Глава 5

ЗАШТО СЕ НЕ ТРЕБА ПРИЧЕШЋИВАТИ БЕЗ СТРАХА БОЖИЈЕГ

У Житију светог Василија Великог постоји прича о неком Јеврејину који је желео да сазна шта су Свете Тајне. Ради тога он се претварао да је Хришћанин и заједно са осталима, вернима, ушао у цркву где је служена Литургија. За време богослужења Јеврејин је видео како је свети Василије узео у своје руке Младенца и исекао га на комаде. Када су верни почели да се причешћују из руку светога, пришао је и Јеврејин. Свети Василије му је, као и осталим Хришћанима, дао део Светих Дарова. Примивши их у руке, Јеврејин се својим очима уверио да је то било стварно човечије Тело. А када је приступио к Чаши, угледао је у њој истинску Крв. Страх и трепет су обузели Јеврејина. Сакривши частицу Светих Дарова отишао је кући и тамо показао светињу својој жени и испричао јој о свему што је видео својим очима.

Видите ли, човек који је на превару добио Свете Дарове, није био кажњен од Бога! Напротив, узевши Дарове у своје руке - управо тако су се у давнини причешћивали Хришћани, - он се удостојио да види Пречисто Христово Тело. Зашто? Тај богобојажљиви Јеврејин љубио је и искао Бога. Већина његових сународника није препознала Месију у Исусу из Назарета, али њему није било важно мишљење већине, него - истина. На личном искуству хтео је да сазна да ли је Исус Спаситељ света.

Прича о том човеку овако се завршава: "Поверовавши да је хришћанска тајна заиста страшна и славна, он је ујутру отишао код блаженог Василија и замолио да га удостоји светог крштења. Узневши благодарење Богу, Василије је одмах крстио Јеврејина и сву његову породицу".

Као што видимо, Бог је тог искатеља истине довео до православне вере кроз чудо које је у његовом срцу изазвало благочестиви страх. Да, почетак мудрости је страх Господњи (Пс. 110,10). Без њега човек не може да спасе своју душу. Страх Божији треба да буде у основи свих наших поступака.

Приликом припреме за причешће, упоредо са жарком жељом да примимо Свете Дарове и да се покајемо за грехе, ми такође треба да побудимо у себи осећање страха Божијег. Зашто? Истакнути црквени писац митрополит Венијамин (Федченков; 1880-1961) писао је да је причаснику Христовим Тајнама "потребан страх Божији да му се не би десило нешто страшно, то јест, ако човек приступа или се понаша без страха, тада му прети страшна последица: суд, осуда, болести, смрт, па чак и горе: пад у грехе или у власт сатане, као што је то било и са Јудом. И, обрнуто, ако у нашој души буде страха Божијег, биће и радости, и мира, и слободе духа, и сабраности, и удубљености. Благодат ће се увећати"[1].

У Ливанским горама близу града Илиопоља почетком II века света Евдокија је основала женску хришћанску заједницу. То је било време гоњења Цркве од стране римског императора Трајана. Зато је, када су намеснику Илиопоља Диогену пријавили да је пронађено тајно склониште Хришћанки, император наредио да му доведу њихову настојатељицу. Идући на мученичку смрт, света Евдокија је, по обичају тог доба, узела у храму Свете Дарове и ставила их у ковчежић и сакрила под одеждом на својим прсима.

Пре свог обраћења у хришћанство Евдокија је била једна од најлепших куртизана Истока и за њену наклоност су се борили представници највиших аристократских породица у империји. Тргујући својом необичном лепотом, она је стекла толико велику имовину да су се о њеном богатству проносиле легенде. Ипак, све то је било у прошлости. Пред Диогеном је стајала сиротица у убогој хаљини са ниско спуштеном главом. Намесник је наредио војницима да подигну њену главу и да скину покривало с лица. Када су извршили наредбу, њихов начелник је занемео од лепоте Евдокијиног лица. Повративши се из стања запањености, збуњено је рекао судијама који су седели поред:

- Заклињем се мојим богом сунцем! Не треба предати смрти лепоту налик на сунце. Не знам како да поступим?

- Зар ваше величанство мисли да је таква лепота природна? Не, то је магична утвара, - огласио се један од судија.

Оптуживши Евдокију за чаробњаштво и истовремено пребацивши на свету кривичну одговорност за пљачку градске благајне, чиновници су захтевали од ње да се одрекне Христа. Не желиш? Па добро, хајде да поразговарамо о твојој вери. После дуге дискусије тужиоце је обузела потиштеност. Својим надменим умом и знањима, они су, очигледно, изгубили спор! Да, пред њима није било уплашено сеоско девојче. Али ништа, за такве су спремљени други аргументи, убедљивији од вербалних!

Евдокију су везали за дрво и обнажили до појаса ради бичевања. Када су је разодевали Свети Дарови су пали са њених прса и, не знајући шта је то, војници су их однели намеснику. Пруживши руку, Диоген је хтео да их узме, али они су се одједном претворили у огањ чији пламен је био толико јак да су њиме опрљени војници на месту умрли, а управник са опеченом левом руком пао на земљу и зајечао од бола:

- Владару сунце! Исцели ме и одмах ћу предати огњу ту врачару. Знам да ме ти кажњаваш зато што је до сада нисам погубио!

У одговор на ове речи на Диогена је са неба као муња сишао огањ и његово тело се тренутно претворило у угљенисани угарак. Ужас је обузео све присутне, а један од војника, видевши поред свете Евдокије анђела Божијег како јој говори на уво, истог часа је поверовао и ускликнуо:

- И ја верујем у твога Бога, прими мене који се кајем, слугу Бога Живога!

Испуњена љубављу према ближњима, Евдокија се помолила за погинуле и они су васкрсли, што је привело Христу њих саме и многе сведоке тог чуда.

Као што видимо, Господ није допустио безбожнику чак ни да се дотакне Светих Дарова, пред којима дрхте сви анђелски чинови, јер су они Тело и Крв Самог Господа. Благодарећи Својој несхватљивој љубави према човечијем роду, Христос даје људима Свете Дарове ради задобијања вечног живота. Људи често не разумеју каквим се великим, а уједно и страшним, даром причешћују. Да би уразумио Диогена, Богу је било потребно да га огњем претвори у прах и пепео, а друге исправља на други начин.

Блажени Јован Мосх посетио је многа света места Истока. На Кипру, у манастиру Филоксен он је са својим сапутницима срео инока Исидора, родом из Милета. "Видели смо, - казивао је Јован Мосх, - како је он непрестано плакао са вапајима и ридањем. Сви су га убеђивали да се макар мало одмори од плача, али он није пристајао.

- Ја сам толико велики грешник, - свима је говорио инок, - да таквог није било од Адама до данас.

- Оче, - приговарали смо ми, - сви смо грешници. Ко је без греха осим Бога?

- Верујте ми, браћо, - одговарао је инок, - ни у Писму, ни у предању, ни међу људима нисам нашао грешника као што сам ја, нити греха каквог сам ја починио. У свету сам био ожењен. Ја и моја жена припадали смо Севировој секти. Дошавши једном приликом кући, нисам затекао жену код куће и дознао сам да је отишла код православне сусетке да би се заједно причестили. Појурио сам одмах тамо да бих одвратио жену. Кад сам ушао у сусеткину кућу, сазнао сам да је моја жена малопре примила свето Причешће. Ухвативши је за гушу, принудио сам је да испљуне светињу, коју сам затим бацао на све стране док, напокон, није пала у блато. И у магновењу пред мојим очима муња је однела свето Причешће са тог места... Прошло је два дана и ево, видим Етиопљанина [нечистог духа], одевеног у рите.

- Ја и ти - обојица смо осуђени на једнаку казну, - рекао је.

- Али, ко си ти? - упитао сам.

- Ја сам онај ко је ударио по образу Творца свих, Господа нашег Исуса Христа, за време Његовог страдања, - одговорио ми је Етиопљанин који се указао.

- Ето зашто, - завршио је своју причу инок, - не могу да престанем са плачем"[2].

Као јеретик, инок Исидор поступио је онако како је сматрао за правилно. Господ му је открио лажност његових гледишта и он се покајао. Ми, православни, исповедамо истиниту веру и бојимо се да ожалостимо Господа било чиме. Али, када Он за време причешћа улази у наше душе и тела, оскврнављене гресима, ко од нас може да зајемчи да не разгневљује Бога? И поред свег нашег покајања дужни смо да окушамо Христову Крв и Тело са страхом и трепетом. Зачуђујуће је да понекад бесловесна створења Божија указују Господу веће поштовање него људи којима Он непрестано чини добро.

Неки секташ, по професији пчелар, приповеда свети Теофан Затворник у својој књизи "О покајању", причестио се у православном храму. Међутим, Свете Дарове није прогутао него их је извадио из уста и замотао у мараму. Дошавши кући, ставио их је у кошницу. Зашто је секташ то учинио није познато, али оно што се затим догодило разглашено је надалеко.

Чим се частица Светих Тајни нашла у кошници, пчеле су прекинуле са прављењем саћа и брзо почеле да праве место за чување Тела Господњег. Најпре су подигле малени престо, затим дискос, а потом су над њима саградиле свод сличан олтару. Положивши свету частицу на дискос, оне су се, правилно распоређене, разместиле около и тихим зујањем почеле да узносе хвалу Богу. Видевши то, пчелар се ужаснуо и заповедио укућанима да што пре доведу свештеника. Под утиском чуда принео је покајање и вратио се у наручје Мајке Цркве.

Многи људи имају чему да се науче од ових пчела. Бесловесна створења Божија, иако немају таланте којима је обдарен човек, по мери својих могућности са страхом Божијим поштују свог Творца.

Један познати московски протојереј испричао ми је како је његов отац, такође свештеник, служио Литургију и одједном обамро од изненађења: огромни стршљен улетео је кроз отворени прозор олтара и одмах се спустио на Свети Агнец. Док је свештенослужитељ долазио к себи, стршљен је, уплашен очигледно не мање од њега самог, узлетео са Агнеца и залепршао над њим, брижљиво отресајући ножицу о ножицу. То је веома подсећало на радњу свештеника када, после дотицања Агнеца, отреса [отире] над дискосом ситне частице прилепљене за прсте. За неколико секунди, исправивши учињени пропуст, стршљен је, праћен зачуђеним погледом баћушке, нестао у истом правцу одакле је и долетео.

Не само жива бића, него нас и закони природе уче да се са страхом Божијим односимо према светињи. У VI веку у граду Селевкији, који се налазио западно од Антиохије, један православни Хришћанин, којега је његов газда-трговац упутио у Константинопољ, заборавио је у орману припремљене Свете Дарове. После дуго времена његов газда их је случајно открио, али није се решио да светињу прими у своја уста, јер није припадао Христовој Цркви. Прошла је година, а слуга се није враћао. Тада је трговац одлучио да спали Свете Дарове да се не би покварили. Кад је отворио орман зачудио се: из сваке частице избиле су стабљике које су већ почеле да класају. Узевши Свете Дарове са страхом и трепетом, трговац је са целом својом породицом дошао у храм код православног епископа Дионисија. Убрзо су се тамо упутили скоро сви становници града привучени вешћу о чуду и жељни да га виде својим очима. Уразумљени тим необичним случајем многи јеретици који су живели у Селевкији примили су Православље.

Из ових примера се види да се према Христовим Тајнама треба односити са великим поштовањем и страхом Божијим. Пред причешће нема ничег неопходнијег од бриге да страх Божији испуни сво наше биће. Шта друго? Јер човек може бити кажњен и у овоземаљском и у вечном животу не само за отворено светогрђе, него и за најмању небригу према Светим Даровима. У погледу Христових Тајни неумесне су и наизглед безазлене дечије игре.

Једном приликом у давнини близу сиријског села Хонаг деца су чувала стоку. Уграбивши погодно време за игру решила су да, подражавајући одрасле, служе Литургију. Изабрала су једног дечака за свештеника, а двојицу других за ђаконе. На велики глатки камен, као на жртвеник, положили су хлеб и поставили крчаг са вином. "Свештеник" и "ђакони" стали су пред жртвеником и игра је почела.

У та давна времена презвитери су гласно изговарали евхаристијске молитве и зато их је дечак који је играо улогу свештеника добро знао. За време игре он је тачно изговорио те молитве вршећи свештене радње које их прате. Када је наступио тренутак ломљења хлеба и причешћа, са неба је изненада сишао огањ који је спалио и камен и све што се на њему налазило, без трага. Деца су у страху пала на земљу и изгубила свест.

Када пастирчад није дошла у село у уобичајено време, родитељи су кренули у потрагу и нашли их недалеко од стада испружене по земљи. Без обзира на све напоре, одрасли нису успели да сазнају од деце шта се са њима догодило. Она нису препознавала своје родитеље и ништа нису одговарала на њихова распитивања. Довели су их кући у том тешком стању. Читав дан и ноћ деца су долазила себи и тек сутрадан су могла да испричају о ономе што им се догодило. Пажљиво саслушавши њихову причу, житељи села су похитали на место где се чудо догодило. Ту су својим очима могли да виде трагове небеског огња. После неког времена онамо је дошао и месни епископ. Због важности догађаја заповедио је да се на месту спаљеног камена постави жртвеник, подигне храм и изгради манастир, а децу је назначио да тамо буду послушници. Касније је тај манастир постао веома знаменит. Поклоници који су га посећивали током много година могли су да сретну иноке због којих је манастир био основан.

Наш Бог је човекољубив и милостив, али уједно и - страшан Судија. Зато ми треба, као што пише апостол Павле, да служимо угодно Богу са поштовањем и страхом, јер Бог наш је огањ који спаљује (Јев. 12,28-29).

Страх који се захтева од човека који се припрема за причешће никако није осећање које изазива стање потиштености, снуждености, безнадежности, мрзовоље или очајања. Страх пред Богом је осећање љубећег сина према љубвеобилном Оцу, то је побожна жеља да се никад не наруши Његова света воља и тежња да се Његова Божанска величина ничим не вређа. Богобојажљивост избавља душу од грехова, страсти и нечистих помисли. Она Хришћанина чини духовно трезвеним и ревносним за своје спасење.

Благодат Светог Причешћа као огањ спаљује недостојног причасника, а човека побожног просвећује и очишћује.

Страх пред Богом и љубав према Њему јесу два осећања која треба непрестано да обитавају у нашим срцима. У човечијим узајамним односима она најчешће искључују једно друго. А у односу према Богу љубав и страх не само да допуњују једно друго, него чине и једну целину - темељ нашег духовног живота. Ми љубимо Бога, али осећамо и страхопоштовање према Њему; бојимо се Бога, али наш страх се раствара у љубави према њему.

Апостол Павле је писао: Очистимо себе од сваке нечистоте тела и духа, творећи светињу у страху Божијему (2 Кор. 7, 1). Током припреме за причешће наше срце обузима трепет пред светињом, али Бог Љубав, Који нам даје Крв и Тело Свога Сина, испуњава нашу душу љубављу и надом.

* * *

Дакле, на крају изведимо закључке.

1) Износећи свету Чашу на амвон ради причешћа верних, ђакон гласно изговара: "Са страхом Божијим и вером приступите". Ако у човеку нема страха Господњег не треба да се причешћује. Зато приликом припреме за причешће треба да се побринемо да осећање страха Божијег остане неодвојиво својство наше душе. Нарочито за време Литургије непосредно пред причешће Христовим Тајнама наша душа треба да буде прожета побожним трепетом.

2) Да задобијемо страх Божији и побожност пред Свето Причешће помаже нам:

- свест да приступамо пречистим и страшним у својој светости Христовим Тајнама;

- разумевање да су Христове Тајне Божански огањ и да својим пламеном могу да спале недостојног човека.

Глава 6

ВЕРА ЈЕ ТЕМЕЉ ПРИПРЕМЕ ЗА ПРИЧЕШЋЕ

Разговарајући са Јудејцима Господ наш Исус Христос је једном рекао: Тело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће (Јн. 6,55). Шта значе речи Господа?

По учењу Цркве, за време вршења Литургије наитијем [силаском] Светога Духа хлеб и вино постају Христово Тело и Крв. То је најважнији моменат богослужења; хор у то време поје песму: "Тебе певамо..." После освећења Светих Дарова вид хлеба и вина за човечије очи се не мења. Али њихово вештаство постаје сасвим другачије: сада се под видом хлеба и вина на светом престолу налази истинско Тело и истинска Крв Господа Исуса Христа.

Јеросхимонах Сампсон (1898-1979) једном је приповедао својим духовним чедима о чудесном случају који се десио за време служења Литургије у Александро-Невској Лаври. "Једном приликом сам се, - казивао је старац, - удостојио да видим у чаши Христово Тело и Крв. Епископ Стефан је служио у Успенској митрополијској цркви. Изнео сам чашу [путир] на амвон ради причешћа народа. Он је изговорио 'Верујем, Господе, и исповедам', након читања молитве подигао покривач и запрепастио се: у чаши су били Тело човечије и Крв. Тада ми се обратио: 'Види, оче, шта да чиним?' Окренуо се према свом левом рамену, а ја са чашом [путиром] према свом десном, ушли смо у олтар, поставили је на престо и почели да се молимо да нам се Господ смилује. Владика се четврт сата молио са уздигнутим рукама.

Затим смо после његове молитве погледали у чашу - Христово Тело и Крв су се опет појавили у виду хлеба и вина. Тада је владика изашао и причестио људе.

Сведоци овог чуда били су митрополит Гурије и оци Лав и Варсануфије"[1].

Све што је Бог створио дели се на материјално и нематеријално, опазиво и неопазиво човечијим чулима. У Светим Тајнама Цркве Божије такође су присутни ови елементи: духовно, које наша чула не опажају, и вештаствено, које је подложно чулном опажању.

Ипак ми нисмо лишени могућности да познајемо духовну страну творевине Божије. Она се не постиже нашим чулима, него умом и срцем. То се односи и на црквене свештене радње. Ипак, треба знати да разум и душа постају способни да схватају и осећају оно што се дешава у Тајнама само ако је у човековом срцу присутна вера.

Човечија душа постаје нарочито пријемчива за благодатну страну свештених радњи услед напрегнутог духовног труда. Тако је подвижник Грчке Цркве старац Јероним Егински (1883-1966) достигао просветљено стање духа када је после рукополагања за свештеника четрдесет дана заредом служио Божанствену Литургију. Једном је за време вршења Тајне својим очима видео како се вино и хлеб на видив начин претварају у Тело и Крв Господа. После подвижникове дуготрајне и сузне молитве Пречисте Тајне су добиле свој уобичајени изглед и он је могао да се причести. Чудо је тако јако утицало на Јеронима Егинског да је истог дана одустао од служења Литургије. Од тада је старац само појао у певници и проповедао.

Када се припремамо за причешће за нас је врло важно да утврдимо у себи веру да нам предстоји да примимо у себе Тело и Крв Самога Христа. Без те непоколебиве уверености једноставно нема смисла да се причешћујемо. А демони, знајући за то, на сваки начин настоје да посеју семе сумње у човеково срце.

Црквени историчар Созомен приповеда о следећем случају. Када је свети Јован Златоусти за време Литургије причешћивао верне пришла му је нека жена, следбеница јеретика Македонија. Чим је она, немајући веру, примила Божанско Причешће, Тело Христово се у њеним устима зачас претворило у камен. Жена се ужаснула од таквог чуда невиђеног и испричала о овом догађају свима, показујући и сам камен. Она се покајала због своје заблуде и из јереси се обратила истинској вери.

Македоније, који је порицао Божанство Светога Духа, био је осуђен од Цркве 381. године на Другом Васељенском Сабору. Међутим, као што је познато из историје, нова лажна учења су и после тога наставила да повремено узбуњују Цркву, каткад ловећи у своје замке знатан број Хришћана. У томе нема ничег чудног: јереси су једно од средстава ђаволове борбе са Црквом. Представе многих древних и савремених јеретичких заједница о Евхаристији сасвим се разликују од православног учења о тој Тајни. Разни јеретици тврде да у хлебу и вину Евхаристије Христос присуствује символички, праобразно [алегоријски], изобиљем Своје благодати, или да пребива у њима невидиво, не мењајући њихову природу. Али Света Црква свагда је исповедала веру у то да се за време евхаристијског свештенодејства хлеб и вино стварно претварају, пресуштаствљују и преображавају у истинско Тело и Крв Господа. Таква вера је непобитан догмат Цркве. Сваки Хришћанин који тумачи Тајну Евхаристије другачије, престаје да бива члан Православне Цркве.

Разуме се, у човечијем уму свагда се постављало питање: како обичан хлеб и вино постају Свети Дарови? На ово преподобни Јован Дамаскин, чувени православни богослов, овако одговара: "Јер као што је Бог све што је створио саздао дејством Светога Духа, тако и сада дејством Светога Духа чини оно што надмашује природу и што се може схватити само вером. Дух Свети силази и чини оно што је изнад речи и разумевања"[2]. Зато се Евхаристија и зове тајна.

Један од најславнијих светитеља Православне Цркве, преподобни Арсеније Велики, једном је ради назидања ученицима казивао о неком подвижнику египатског Скита. Будући да је био човек праведног живота, тај монах је због своје неупућености ипак био у заблуди у погледу Светих Дарова. Говорио је да Хришћанин за време причешћа не прима Христово Тело, него његов образ у виду хлеба. Чувши за његово мишљење, два скитска старца су се веома забринула за спасење свог сабрата. Знали су за његову простоту и велики подвижнички труд, али су дошли код њега и почели да га убеђују:

- Не мисли тако, оче, него исповедај по предању Свете Саборне Апостолске Цркве. Ми верујемо да је хлеб само Тело Христово, а да је у чаши - сама Крв Христова, а никако не слике. Иако је несхватљиво како хлеб може да буде Тело, пошто је Господ рекао за хлеб: "Ово је Тело Моје", ми верујемо да је хлеб истинско Тело Христово.

- Ако се не уверим у то опитно, наставићу да сумњам, - старац је остајао при своме.

- Хајде да се молимо Богу током целе следеће недеље да би нам Он објаснио тајну, а ми верујемо да ће нам Бог помоћи, - предложили су житељи скита.

Старац је пристао и сво троје се усамило, сваки у својој колиби. Прошла је седмица у усрдним молитвама и духовним подвизима. После седам дана старци су дошли у храм. За време служења Литургије отвориле су им се духовне очи и сво троје је уместо хлеба угледало Младенца, а уместо јеромонаха који ломи хлеб - анђела који је заклао Младенца. А кад су приступили примању Светих Тајни, старцу који је сумњао било је дато окрвављено месо. Видевши га, у страху је повикао:

- Господе! Верујем да је хлеб Твоје Тело!

- И одмах је комад крвавог меса постао по изгледу обичан хлеб. После причешћа два старца, житеља скита, заблагодаривши Богу за чудо, рекли су свом сабрату који је задобио веру:

- Бог зна да људи не могу да користе сирово месо и зато је покрио Своје Тело обликом хлеба, а Крв обликом вина.

Свети Оци Првог Васељенског Сабора, придржавајући се тачног смисла Светог Писма, управљајући се према Светом Предању и поткрепљујући се у својој вери општепознатим чудима, указивали су Хришћанима са каквим душевним расположењем треба приступати Светом Причешћу: "На божанској трпези не треба да видимо само предложени хлеб и чашу, него треба, уздижући се умом, вером да разумемо да на свештеној трпези лежи Јагње Божије које узима на се грехе света (Јн. 1, 29), које свештеници приносе на жртву, и да, истински примајући пречасно Тело и Крв Његову, верујемо да су то знамења нашег васкрсења"[3].

Шта се догађа кад човек приступа светој Чаши, немајући истинску веру? Ако то чини злонамерно, на њега се обара гнев Божији, а ако то чини без зле намисли - Господ га на разне начине уразумљује. Изнесимо приповест о једном таквом случају.

У XIX веку Русију су запљуснули валови такозваног либерализма и хуманизма, али државна власт је у то време још увек строго водила бригу да православни грађани империје макар једном годишње приступају причешћу. При том се елемент принуде у тој бризи власти за спасење својих поданика понекад граничио да светогрђем.

Једном су у току Великог поста питомце Пажевског корпуса [средња војна школа у Русији - прим. прев.], сврстане у строги поредак, водили у храм да приступе светој Чаши. Димитрије Шепељов, младић просвећен "напредним" идејама, поверио је друговима који су корачали поред њега своје мишљење о ономе што се догађа: иако га принуђују да се причести, он свеједно не верује у то што је у чаши - Христово Тело и Крв. Са таквим духовним стањем Димитрије је и примио Свете Дарове. Али у устима је уместо хлеба и вина осетио укус меса и хладна скепса његовог ума у трену се расплинула под навалом ледене страве која је обузела његову неверујућу душу. Занемевши, Димитрије се скаменио пред свештеником, немоћан да прогута частицу. Свештеник је приметио да се нешто необично догодило са младићем и замолио га да уђе у олтар. Ту се, дошавши мало к себи, са частицом у устима Димитрије покајао због своје сумње и тек после тога је могао да прогута Свете Дарове који су му дати. После чуда које му се догодило Димитрије Александрович Шепељов постао је дубоко верујући човек, никаква помодна атеистичка струјања више нису могла да поколебају његову веру у Бога и Свете Тајне, коју је задобио личним искуством.

У припремању за причешће утврђивање вере има изузетан значај. Примајући у уста Свете Дарове ми треба тврдо да верујемо да примамо Пречисто Тело и Крв Господа. Свети Дарови остају за наша чула хлеб и вино само да нас не би збуњивали изгледом и укусом човечијег тела. За време сваке Евхаристије Господ може да показује људима истински изглед Светих Тајни, али Њему није потребна наша вера у Његова чуда, него наше поверење у Његове речи: Хлеб који ћу ја дати тело је моје (Јн. 6,51).

За време Тајне вечере Господ је узео хлеб, благословио га, преломио и, дајући га ученицима, рекао: Узмите, једите; ово је тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова (Мт. 26,26-28). Када се припремамо за причешће, треба да се својим умом погрузимо у созерцање онога што се догађало на Тајној вечери. Неопходно је да утиснемо у своју свест речи Спаситеља које је изговорио Својим ученицима. То је потребно зато да учврстимо своју веру. Јер, учествујући у Евхаристији, удостојавамо се да примимо исто оно Христово Тело и Крв које је Он тада дао Својим апостолима. А да бисмо добили божанску благодат коју су апостоли добили на Тајној вечери, треба да имамо исту веру као и они тада. На жалост, нашу слабу веру често колебају лукаве замке злога. Штавише, каткад се међу верујућима налазе људи који се усуђују да приступају Светим Даровима са веома мутним представама о њима и који чак ни не покушавају да се побрину за утврђење своје вере. Хвала Богу, Који уразумљује и њих и нас Својим чудима!

У давнини је постојао обичај да су хлеб и вино, неопходну за вршење Евхаристије, сами мирјани доносили у храм. Треба рећи да су се тада Хришћани старали да не оптерећују своје духовне пастире економским бригама у парохијама. Тако је, ето, једном угледна Римљанка, долазећи на Литургију, коју је служио свети Григорије Двојеслов, предала у олтар просфоре за вршење Тајне. На крају богослужења она је заједно са другим Хришћанима приступила светој Чаши, али када је дошао ред на њу, осмехнула се кад је чула речи које је архијереј изговорио: "Даје се животворно Тело Господа нашег Исуса Христа". Свети Григорије је упитао:

- Зашто се смејеш?

- Чудно ми је, владико, - одговорила је жена - да хлеб, који сам испекла од брашна својим рукама, ти називаш Телом Христовим.

Желећи да у њеном срцу усади веру у Тајну, Свети Григорије се помолио Богу и одмах се изглед хлеба променио и сви су угледали крваво човечије тело. Хришћане који су били присутни у храму обузео је побожни трепет и они су прославили Господа Који им је тим чудом још више утврдио веру. Њима се придружила и виновница догађаја, која је постала свесна своје заблуде. Након што су, по молитви светог Григорија, Свети Дарови добили пређашњи изглед, она се са тврдом вером причестила Христовим Телом и Крвљу.

Зашто су потребна чуда? Господ их не чини ради задовољавања човечије радозналости. Он чини чуда да би пробудио или утврдио веру у човеку, да би му помогао у тешким животним приликама и да би решио духовне проблеме који га узнемиравају. Блажен је човек који је, видевши чудо, поверовао Христу и Његовој Цркви, али блаженији је онај ко верује и без чуда.

Христу је потребна наша вера, али вера разумна и заснована на истинским догматима Цркве. Зато, припремајући се за причешће, треба да знамо црквено учење о Тајни Евхаристије. Црква нам заповеда да тврдо верујемо да у тој великој Тајни хлеб и вино постају Христово Тело и Крв. Господ је присутан у Светим Даровима не само Телом и Крвљу, него и свим Својим Божанством, Које је нераздељиво сједињено са Његовом човечанском природом. Стога, када се причешћујемо, како пише преподобни Јефрем Сиријски, "Тело Господа новим (тајанственим) начином сједињује се са нашим телима и најчистија Крв Његова улива се у наше жиле: сав Он усељава се у све нас, по благодати Својој"[4]. А свети Јован Дамаскин објашњава: "Ова Тајна се назива Причешће јер њоме постајемо причасници Исусовог Божанства"[5].

Пред причешће свештеник раздељује Агнец - хлеб који је постао Тело Господње, - на делове [частице]. Код непросвећеног човека то може да створи утисак да раздељује Самог Христа. Наравно, то није тако: Христос је свагда један и нераздељив. Црква нас учи да се у свакој частици Светих Дарова налази не део Тела и Крви Господа, него да свецело присуствује Сам Христос, савршени Бог и савршени Човек.

Тајна Евхаристије врши се непрекидно у разним крајевима света. У свим храмовима хлеб и вино претварају се у Христове Тајне. То никако не значи да се појављују нова Тела Господа. На свим престолима за време вршења свих Литургија присуствује једно Тело и једна Крв Исуса Христа. Тим поводом источни Патријарси у "Посланици о православној вери" пишу овако: "И то није зато што Тело Господа, Које се налази на небесима, силази на жртвенике, него зато што хлеб предложења, припреман засебно у свим црквама и, по освећењу, претваран и пресуштаствљаван, постаје једно исто са Телом које је на небесима. Јер у Господа је свагда једно Тело, а не многа на многим местима: управо зато ова је Тајна по општем мишљењу најчудеснија и појмљива само вером, а не умовањима човечије мудрости"[6].

Да ли се догађа нека промена са Светим Даровима после њиховог пресуштаствљења? Не. Након што су се хлеб и вино пресуштаствили у Христово Тело и Крв, они остају такви заувек. То јест, пре причешћа, за време причешћа и после причешћа не дешавају се никакве промене са Светим Даровима. Они су истинско Христово Тело и Крв чак и ако се њима нико није причестио. Они се никад не претварају у пређашњи хлеб и вино. Зато после сваке Литургије свештенослужитељи употребљавају, то јест, окушају Свете Дарове који су остали у чаши, не остављајући ни најмању частицу.

Као сведочанство да се Свети Дарови никада не претварају у пређашњи хлеб и вино служи Ланчанско чудо. Било је то у VIII веку, у италијанском граду Ланчано у храму Сан-Легонција служена је Тајна Евхаристије. Једног од свештеника који су тог дана служили Литургију, изненада је обузела сумња да ли се у стварности хлеб и вино претварају у Христово Тело и Крв? Нису ли они само символи који нас подсећају на Тајну вечеру? Мучен сумњама, свештеник је изговорио речи Евхаристијског канона и, упркос његовом маловерју, пресуштаствљење се догодило. Када је преломио Евхаристијски Хлеб, из његових груди отео се крик запрепашћења. Под свештениковим прстима преломљени Хлеб одједном се претворио у нешто друго - он није одмах схватио у шта заправо. Кроз неколико тренутака запањени свештеник је схватио да његове руке држе танки одрезак мишићног ткива човечијег Тела. Погледавши у чашу, угледао је тамо... Крв. Свештеникова сабраћа, привучена његовим криком, окружила су престо и зачуђено гледала у Тело и Крв Спаситеља. Потресен чудом, свештеник је пред њима исповедио своје сумње, а по окончању Литургије ћутке је пао на колена и погрузио се у дуготрајну молитву. Вест о чуду брзо се пронела по оближњим градовима и у Ланчано су кренуле поворке поклоника.

Од тада се у граду Ланчано скоро тринаест векова чува Христово Тело и Крв, који су се материјализовали за време Евхаристије у цркви посвећеној Сан-Легонцију (сада Сан-Франческу).

После отпадања римокатоличке цркве од Православља Свети Дарови су постали објекат пажње научника. За свест православног Хришћанина изгледа чудно зашто се уз помоћ метода световне науке врше испитивања велике светиње. Рационализам западног човека сматрао је такве методе допуштеним. Од 1574. године над Светим Даровима вршени су разни опити и посматрања, а од почетка седамдесетих година двадесетог столећа они су почели да се спроводе на експерименталном нивоу.

Велики специјалиста у области анатомије, патолошке хистологије и клиничке микроскопије професор медицинског факултета Сијенског универзитета Одоардо Линоли вршио је са својим колегама истраживања 1970. и 1971. године и дошао до следећих закључака. Свети Дарови који се од VIII века чувају у Ланчану јесу стварно човечије тело и крв. Тело је фрагмент мишићног ткива срца, који у пресеку садржи миокард, ендокард и лутајући нерв[7]. Знатна дебљина миокарда дозвољава да се изведе закључак да фрагмент Тела можда припада левој срчаној комори. И Тело и Крв спадају у исту крвну групу: АБ. Њој припада и Крв која је откривена на Туринској Плаштаници. Крв садржи протеине и минерале у процентним односима нормалним за човечију крв. Научници су нарочито истакли: најчудније је што се Тело и Крв дванаест векова чувају под утицајем физичких, атмосферских и биолошких фактора без вештачке заштите и примене специјалних конзерванса.

Руђеро Бертели, професор анатомије на Сијенском универзитету вршио је испитивања паралелно са Одоардом Линолијем и добио исте резултате. У току поновљених експеримената, вршених током 1981. године уз примену савршеније апаратуре и уз узимање у обзир нових достигнућа науке у области анатомије и патологије, ови резултати били су поново потврђени.

По сведочењу савременика Ланчанског чуда, материјализована Крв касније се згрушала у пет куглица различитих форми, које су се затим стврднуле. Интересантно је да је свака од тих куглица, узета одвојено, тешка онолико колико свих пет заједно. То противречи елементарним законима физике, али то је чињеница коју научници нису могли да објасне до сада. Стављена у древну чашу од горског кристала сачињену из једног комада, чудесна Крв већ тринаест векова изложена је погледу поклоника и путника који посећују Ланчано. Поред тога, Крв, будући да је доведена у течно стање, остаје подесна за пресипање јер има сва својства свеже крви[8].

Какво чудо је још потребно да би убедило маловерне?

У Христу су нераздељиво и несливено сједињене две природе: Божанска и човечанска. Обема природама Богочовека приличи једно Божанско поштовање. Зато ми који приступамо примању Христових Тајни треба да им одајемо славу и част који приличе Једном Богу. Тим поводом преподобни Јован Дамаскин излаже: "Не одбацујемо поштовање тела, јер се њему одаје поштовање у једној Ипостаси Речи, Која је постала Ипостас за тело; али не служимо твари, јер поштујемо тело не као обичну плот, него као тело сједињено са Божанством, јер су се две природе сјединиле у једно Лице и једну Ипостас Бога Речи"[9].

Треба имати на уму да кад расуђујемо о Пречистим Тајнама треба да се држимо једноставности и не прекорачујемо границе црквеног учења. Једном је преподобног Алексија Зосимовског (1844-1928) једно духовно чедо упитало:

- Је ли грешно мислити да се причешћивањем Светим Тајнама најприсније сједињујемо и са Мајком Божијом?

- Твоја мисао није јеретичка, - одговорио је преподобни, - али боље је да уопште не размишљаш о таквим питањима, иначе ћеш смислити нешто непотребно, а можеш чак и да сиђеш с ума. Довољно је само да мислиш о Спаситељу и да се разборито причешћујеш Христовим Телом и Крвљу.

Дакле, резимирајмо.

1. Припремајући се за причешће треба да утврђујемо веру у својој души. Зато је неопходно да имамо јасне представе о Тајни Светог Причешћа. Конкретно - треба тачно да знамо основне поставке учења Цркве које се тичу нашег причешћивања Христовим Тајнама. Укратко, оне су следеће:

- за време вршења Литургије силаском Светог Духа хлеб и вино постају Христово Тело и Крв;

- после освећења Светих Дарова изглед хлеба и вина за човечије очи не мења се. Ипак њихово вештаство постаје сасвим другачије по својој природи. Сада се под видом хлеба и вина на престолу налазе истинско Тело и истинска Крв Господа Исуса Христа;

- Христос присуствује у Светим Даровима не само Телом и Крвљу него и свим Својим Божанством Које је нераздељиво сједињено са Његовом човечанском природом. Стога, као што је писао свети Јован Дамаскин, кроз Тајну Светог Причешћа "ми постајемо причасници [заједничари] Исусовог Божанства". Да бисмо се сјединили са Христом неопходно је да у свом срцу имамо православну, непоколебиву и разјашњену веру.

2. Тајна Светог Причешћа има две стране: духовну, коју наша чула не опажају, и вештаствену, која је подложна чулном опажању. Ми нисмо лишени могућности да познајемо духовну страну ове велике Тајне. Ми њу схватамо умом и срцем, а не нашим чулима. Али треба имати на уму да разум и душа постају способни да схвате и осете оно што се догађа у тајни Светог Причешћа само ако у човековом срцу има вере.

3. Утврдивши веру у свом срцу, за време вршења Тајне Евхаристије треба својим умом да се узвисимо над материјалним и да духовно созерцавамо Јагње Божије које се приноси на жртву за грехе човечанства.

4. Погружујући се у богомислије о Пречистим Тајнама, треба да се држимо простоте и да не прекорачујемо границе црквеног учења.

Глава 7

ИСКУШЕЊА ПРЕД ПРИЧЕШЋЕ

Читалац је вероватно имао прилике да чује од малограђана изјаве као што су "верујем у Бога, али поповима не верујем", "код куће се молим, али у цркву не идем, јер су сви свештеници варалице", "сви они у храму грешнији су од мене: шта ћу ја тамо". А богоборни атеисти говоре још одређеније. Једна парохијанка нашег храма, млада мама, испричала ми је да њеном синчићу, четворогодишњем шврћи, његов деда стално улива у главу исту мисао која је, по његовом уверењу, прожета животном истином: "Упамти: твој главни непријатељ је - поп!" Мама се саветовала са мном о томе како треба причешћивати малишана..

Зашто је у свету тако много клеветања представника свештенства? Лажне оптужбе свештенослужитеља и подозрење да воде грешан живот омиљено је оружје палих духова. Они га користе и у борби са онима који се припремају да приступе светој Чаши. Ако пред причешће демони не могу да поколебају у човеку веру у истинитост Христових Тајни, онда почињу да га искушавају у погледу личности оних који врше свештенодејство.

У египатској пустињи једном отшелнику је долазио презвитер и за њега вршио Евхаристију. Неки посетилац тог пустињака причао му је о греховном животу свештеника, чиме га је саблазнио. После неког времена, када је презвитер дошао отшелнику овај му чак није ни отворио врата. Свештеник је отишао, а старац је чуо глас од Бога: "Преузеше људи суд Мој!" После тога отшелник је имао виђење. Видео је златни кладенац са необично добром водом. Власник тог кладенца био је неки губавац који је захватао воду и уливао је у златну посуду. Отшелника је неочекивано почела да мучи несносна жеђ, али, гнушајући се губавца, није хтео да узме воду од њега. Опет се чуо глас: "Зашто ти не пијеш ту воду? Шта је теби до тога ко је захвата? Он само захвата и улива у посуду". Дошавши себи отшелник је схватио смисао виђења и покајао се због свог поступка. Позвао је презвитера и замолио га да као и раније служи Литургију за њега.

Ко врши Тајну Светог Причешћа? Они који приступају Светим Даровима не треба наивно да мисле да се та велика Тајна врши благодарећи личним врлинама свештенослужитеља. Њу врши сва Црква на челу са Христом. А свештеник, био грешник или свет, - само је честица [делић] Цркве и без ње [или ван ње] не може да свештенодејствује. Преподобни Макарије Александријски испричао је да је за време Литургије видео анђела Господњег како свештенику помаже да врши Тајну и како својом руком заједно са свештениковом руком раздаје Хришћанима Свете Дарове. Тајанствено претварање хлеба и вина у Христово Тело и Крв догађа се по молитвама не само свештенослужитеља него и свих учесника у богослужењу.

Једном је слепи Јулијан, подвижник палестинске обитељи преподобног Теодосија Великог, посумњао у православност јерусалимског архиепископа Макарија. А касније и више: почео је да подозрева да су и браћа која су служила у манастиру пуна грехова. Постепено је сметеност обузела његову душу толико јако да је био принуђен да се обрати за помоћ авви Симеону Столпнику (596). Овај велики светитељ је као дете од шест година отишао у пустињу и тамо у непрестаним подвизима провео око седамдесет година. Сазнавши за Јулијаново искушење, преподобни Симеон му је рекао: "Не удаљавај се нити помишљај да се удаљаваш од свете Цркве. По благодати Господа нашег Исуса Христа, у њој нема ничег рђавог. Осим тога, знај, брате, да је у нашој обитељи старац по имену Патрикије. Тај старац за време богослужења стоји удаљен од светог места, иза свих, близу западног зида храма. И кад неко од свештенослужитеља погреши, он тада достојно савршава свету молитву и она бива примљена као света жртва".

У XIX веку праведница Евдокија добила је од Бога дивна откривења о судбини њој савременог света[1]. Посебно, праведници је било саопштено да је врло мало свештеника достојно свога чина. Ипак, ма колико били недостојни свог великог призвања, Тајна Светог Причешћа коју врше остаје Тајна. Јер уместо недостојних свештенослужитеља њу врше анђели Господњи.

У Цркви је свагда било грешника, али сијали су и велики праведници; у њој су се свагда налазили духовно хладни људи, али је она стално имала и пламене молитвенике.

Говорећи о искушењима пред причешће, треба узети у обзир и чињеницу да приликом припреме за Тајну чак и дубоковерујућем човеку могу доћи хулне помисли. Баш њима нечисти духови покушавају да оскврнаве душу Хришћанина чију веру не могу да поколебају никаквим сумњама. Шта да чинимо ако нас задеси такво искушење? Чујмо причу свештеномученика Кронида (1937). Као послушник у Тројице-Сергијевој Лаври, он је 1878. године, искусио веома тешку борбу са хулним помислима. "Речи хуле, неверја и светогрђа на сваку светињу и, страшно је рећи, чак и на Светињу над светињама, то јест, на Христове Тајне, потекле су из мене као незадржива бујица. Обамро сам од несносне туге и нисам нигде имао мира. Моја душевна мука била је толико велика да сам се за пет дана потпуно променио у лицу. Архимандрит Леонид је једном обратио на мене нарочиту пажњу и упитао:

- Константине! Шта је с тобом? Не могу да те препознам!

Одговорио сам да се уопште не осећам добро. Док сам ишао своме духовном оцу да се исповедим, помисао ми је дошаптавала: "Зар ћеш исповедати духовнику све своје грешне и хулне помисли?" Послушао сам мислени савет и, исповедајући се, прећутао помисли. Али кад сам излазио из келије духовника осетио сам тако јаку тугу да услед страшне унутрашње пометње нисам могао да уздржим своје ридање и, плачући као дете, пао сам на диван. Духовник се збунио и упитао ме:

- Костја, шта је с тобом?

Тада сам му исповедио своје душевне помисли.

Кад сам завршио духовник је упитао: - А да ли се ти наслађујеш тим помислима?

Одговорио сам му: - Не наслађујем се, баћушка, него неописиво патим.

Тада је духовник поново прочитао разрешну молитву и отпустио ме. После тога у души ми је постало тако лако да од духовника нисам ишао, него летео на крилима радости. Све страшне помисли су ишчезле и ја, грешни, могао сам спокојно да приступим светој Чаши"[2].

Кад вам се пред причешће појаве хулне помисли о Светим Даровима, у борби с тим помислима треба да се руководите трима правилима:

а) прво, треба да одвојите нечисте помисли од своје савести, јер оне нису плод ваше душе, него семе демонске злобе које се споља уноси у наш ум;

б) друго, молитвом Богу супротстављајте се хули, не дајући помислима да овладају вашим умом. Ни у ком случају не упуштајте се у расправљање са самим собом поводом помисли које су се појавиле у вашој

свести: нечистим духовима само то и треба - они ће вас сигурно победити у спору, јер имају вишевековну праксу вођења таквих дискусија;

в) треће, на исповести потпуно отворите своју душу духовнику и

реците му о хулним помислима које вас узнемиравају. Отворена исповест руши све демонске сплетке.

Глава 8

ПРАВИЛА ЗА ОНЕ КОЈИ СЕ ПРИПРЕМАЈУ ЗА СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

Духовни живот заснива се на одређеним правилима. Међу њима су и правила за оне који се припремају за Свето Причешће. Која су то правила?За причешће је обично потребна припрема од три до седам дана. У току тог времена треба да побудимо у свом срцу осећања о којима смо говорили у претходним главама. Црква такође заповеда да у данима духовне припреме за примање Светих Тајни обратимо нарочиту пажњу на своје молитвено правило. Препоручује се да јутарњим и вечерњим молитвама додамо читање канона, акатиста или Псалтира. Свакако, дужину молитвеног правила треба да ускладимо са својим снагама и могућностима. У случају недоумице најбоље је да се обратимо за савет свом духовнику или парохијском свештенику.

У дане припремања за причешће треба што чешће да посећујемо црквено богослужење, а увече уочи причешћа треба обавезно да присуствујемо богослужењу у храму. Кад дођемо кући, пре молитава пред спавање треба да прочитамо недељне каноне који одговарају дану седмице. Они су распоређени овако:

у суботу увече треба да прочитамо канон Исусу Најсладоснијем, молбени канон Пресветој Богородици и канон Анђелу Чувару;

у недељу - канон Исусу Најсладоснијем, молбени канон Пресветој Богородици и Арханђелима, а, ко жели, и канон Анђелу Чувару;

у понедељак - покајни канон Господу Исусу Христу, молбени канон Пресветој Богородици, каноне светом Јовану Претечи и Анђелу Чувару;

у уторак - канон Исусу Најсладоснијем, Богородици Одигитрији [Путеводитељки] или молбени канон Анђелу Чувару;

у среду - покајни канон Господу Исусу Христу, молбене каноне Пресветој Богородици, каноне Анђелу Чувару, светим Апостолима и, ко жели, светом Николи;

у четвртак - канон Пречасном Крсту, молбени канон Пресветој Богородици и канон Анђелу Чувару;

у петак - канон Исусу Најсладоснијем, канон и акатист Пресветој Богородици, каноне Анђелу Чувару и Свим Светима и, ко жели, канон за упокојене.

Иако црквени типик захтева да се обавезно чита акатист Пресветој Богородици само уочи суботе, постоји побожни обичај да се акатисти Исусу Најсладоснијем и Богородици читају сваког дана наизменично.

Је ли потребно читати каноне и акатисте непосредно пре молитава пред спавање? Не, није обавезно. Тако, познати атонски подвижник јеросхимонах Тихон (†l968) није чекао вече да би читао правило пред Свето Причешће, него је почео да га чита већ од поднева.

Увече, уочи причешћа, обавезно треба прочитати канон пред Свето Причешће. А ујутру, на дан причешћа, чита се јутарње молитвено правило пред Свето Причешће, поред канона већ прочитаног претходне вечери.

Приликом припремања духовних чеда за причешће преподобни Нектарије Оптински (†l928) нарочито строго је захтевао од њих да прочитају сво правило пред Свето Причешће. Он је приповедао како му се јавио један од умрлих оптинских јеромонаха који му је поверио да је после смрти био избављен од митарстава јер је свагда служио Литургију помирен са свима и читао цело предвиђено правило.

У каквом расположењу духа треба да приступамо вршењу молитвеног правила? Безусловно, читање молитвеног правила не треба да има формални карактер. Молитве које оно садржи плод су духовног озарења многих праведника. Ми треба да се прожмемо њиховим светим осећањима и богоугодним мислима. Црква је установила молитвено правило пред причешће да би помогла људима који још нису достигли духовно савршенство да доведу своје душе у благодатно стање које је у складу са Тајном Светог Причешћа.

Наравно, правило пред причешће је минимум који немамо права да скраћујемо. Неки сматрају да је то правило сувише обимно. Такво мишљење потиче од недостатка ревности за спасење сопствене душе. Многи подвижници, пламтећи духом, нису се задовољавали уобичајеним молитвеним правилом пред причешће и проводили су у молитви по неколико часова. Свакодневно молитвено правило Белгородског старца архимандрита Серафима (Тјапочкина; 1894-1982) трајало је седам-осам часова. Архиепископ вороњешки и задонски Јосиф (†1892) уочи причешћа Светим Тајнама сву ноћ је одстојавао на молитви, одмарајући се само један сат пре Литургије. Његове руке су биле покривене жуљевима услед опирања на њих док је чинио многобројне земне поклоне. Преподобни Серафим Саровски, док је још био ђакон, сваку ноћ пред недељу и празничне дане проводио је у молитви, непомично стојећи до саме Литургије.

Глински старац схиархимандрит Андроник (Лукаш; 1888-1974) пред служење Литургије од вечери је остајао током ноћи у храму. Тамо се молио до јутра, не склапајући ока. Једном је уместо чувара у храму требало да дежура староста[1] храма. Сместивши се у левој певници мирно је заспао. Када се пробудио видео је да је храм већ пун људи. Обузела га је зловоља што је толико времена проспавао. Вероватно је цркву уместо њега морао да отвори сам отац Андроник. Ето ти, староста! Какав пример за парохијане! Погледао је на часовник и он је показивао да је два сата, а кроз прозор се видело да је још увек била ноћна тама. Староста је у пометњи потрчао да потражи кључеве и нашао их је на уобичајеном месту. Страх је обузео његову душу. Поново је погледао у унутрашњост храма. Тамо је старац, окружен збијеним мноштвом људи, вршио поклоне пред празничном иконом. Неко време је староста са побожним трепетом посматрао како се небеска Црква молила са великим подвижником. А када је схиархимандрит Андроник завршио правило, људи су ишчезли и храм је поново утонуо у ноћну тишину.

Правило пред Свето Причешће је молитвена припрема за Евхаристију. За време вршења саме Тајне неопходно је да се потпуно одвежемо од свега овосветског и да се свим својим бићем погрузимо у атмосферу свештенодејства. У тим тренуцима наша молитва треба да буде нарочито усредсређена и пламена.

По успоменама савременика, молитвена напрегнутост оца Јована Кронштатског за време служења Литургије била је толико велика да је бивао обливен знојем, као Христос Који се у Гетсиманском врту молио пред крсна страдања. Чак је морао да се преоблачи и мења кошуљу.

Молитвену припрему за причешће прати духовно и телесно уздржање. У дане који претходе причешћу треба избегавати оптерећивање своје душе животним бригама, а разне разоноде треба да буду потпуно искључене. У то време не користе се производи животињског порекла: месо, млеко, јаја и, при строгом посту, риба. Причешћу треба приступати наташте [празног желуца], јер после поноћи ништа се не једе и не пије.

О значају уздржања пред причешће може се судити по случају који се догодио почетком XX столећа. Епископа Инокентија (Јастребова), викара кијевске епархије, позвао је телефоном генерал-губернатор Трепов и саопштио му да је у Виници под загонетним околностима умро један протојереј. Њега не сахрањују, очекујући представнике више црквене власти.

Епископ Инокентије је хитно отпутовао у Виницу. Покојни протојереј био је човек средњих година. Приликом обдукције његовог тела показало се да су сви органи били сачувани у целости, осим желуца. Тај орган је по изгледу био црне боје и потпуно угљенисан. Када су га извадили напоље он се распадао на ситне црне угарке. Лекари који су учествовали у обдукцији нису могли да установе узрок смрти протојереја. Тада су почели да се распитују код жене покојника. Она је са сузама испричала да је током последње године њен муж почео да показује настраност: свако јутро пре него што је ишао да служи Литургију он је јео и пио. У почетку се протојереј ни на шта није жалио, затим је почео да осећа горушицу у желуцу, а потом - стално печење. Због тога је престао да узима храну, а пред смрт је непрекидно вапио:

- Огањ, огањ је унутра!!!

Кад је чуо казивање супруге протојереја, епископ Инокентије је рекао:

- Очигледно, уместо покојника Божанску Евхаристију вршио је анђео, а Свети Дарови су спалили светогрдника.

Без обзира на важност уздржања пред причешће Хришћанин треба да усклади телесни подвиг са стањем свога здравља и духовним устројством. Строгост поста не треба да превазилази човекове снаге. Сваки Хришћанин треба да зна да су крајности у духовном животу недопустиве. Преподобни Пимен Велики је рекао: "Све што је преко мере - од нечистих је духова".

Преподобни Севастијан Карагандински строго је укоравао оне који пред причешће, самовољно, без благослова, уопште нису јели храну један или неколико дана. Таквим самовољницима понекад чак није ни допуштао да се причесте. А слабима и болеснима преподобни је давао благослов да у ноћи пред причешће (наравно, пре поноћи) попију шољу вруће воде и поједу комад векнице да им ујутру не би било лоше.

За време поста преподобни Севастијан је разрешавао људима који су имали болестан желудац или плућа да ублаже уздржање после примања Светих Тајни. Он им је благословио да пију млеко или чај са млеком као лек. При том је преподобни свагда заповедао болеснима да се, без обзира на оправдани разлог, кају пред Богом за нарушавање поста и да о томе обавезно кажу на исповести.

Људи који су у браку пред причешће треба да се уздржавају од брачног општења. Сметња за причешћивање Светим Тајнама јесу и ноћна оскврнављења и месечно женско време (менструација).

Наравно, сасвим је недопустиво да се приступа Тајни ако је на савести непокајани грех. Ма како нам тај грех изгледао мало важан, управо он може да буде сметња за достојно учешће у Тајни Светог Причешћа.

У египатском Скиту, када се вршила Литургија на Свете Дарове силазио је Дух Божији у виду орла. Ту појаву су посматрали само свештенослужитељи. Догодило се да се током једног богослужења подобије орла није појавило пред очима клирика. Збуњен тиме, служећи јеромонах рекао је јерођакону:

- У нечем смо сагрешили, или ти, или ја. Одступи од светог престола и ако се јави подобије орла биће јасно да се оно није појавило због тебе.

Ђакон је отишао, а Дух Божији у обличју орла истог часа је сишао на Свети Принос. После завршетка Литургије јеромонах је упитао јерођакона који му је саслуживао:

- Шта си учинио?

- Не знам ни за какво своје сагрешење, - одговорио је јерођакон. - Осим што сам једног брата који је код мене дошао и нешто ме замолио, одбио, рекавши да немам времена.

- Орао није сишао зато што си растужио брата, - расудио је јеромонах.

Увидевши своју кривицу, ђакон је отишао код монаха коме је учинио неправду и измоливши опроштај, помирио се с њим.

Сличан случај десио се крајем XVIII столећа у Валаамском манастиру. У то време тамо је живео старац Ксенофонт. Раније је он дуго година био старообредни духовни учитељ, али једном се, дошавши у Александро-Невску Лавру на Литургију, удостојио виђења Небеских Сила, које су саслуживале јеромонаху. После тога Ксенофонт се обратио у Православље и, настанивши се на Валааму, почео да води подвижнички начин живљења. Због свог благочешћа Ксенофонт се удостојио и да буде созерцатељ благодати Божије која се на разне начине пројављивала приликом служења Литургије. Једном су за време службе у храм ушли неки Финци, веома запуштеног изгледа. Старац их је у себи осудио и због тога је одмах престао да својим духовним видом гледа благодат Божију. Без одлагања се покајавши, почео је да моли опроштај од Бога. Али благодатна виђења почео је поново да созерцава тек после месец дана.

Молитвеној припреми за причешће веома шкоде страсти. Оне молитви одузимају снагу, а душу чине недостојном да у њу уђе Господ. Ево примера погубног утицаја греховних жеља на човека.

У олтару храма у коме је свети Василије Велики обично служио Литургију, над престолом је висило златно изображење Духа Светог у облику голуба. Када би светитељ за време богослужења узносио Свете Дарове, златни голуб, покретан силом Божијом, три пута би се затресао. На једној служби није се показао уобичајени знак који је указивао на силазак Светог Духа на хлеб и вино. Размишљајући о узроку тог догађаја, свети Василије је обухватио погледом свештенослужитеље који су му саслуживали и приметио да један од ђакона страсно гледа на жену која је стајала у храму. Светитељ је одмах заповедио ђакону да одступи од престола и одредио му строгу епитимију. После тог случаја наредио је да се пред олтаром подигне преграда са завесом да ништа не би могло да одвлачи пажњу свештенослужитеља од молитве и духовног созерцања велике Тајне.

Сметње за достојно причешће нису само непокајани греси и страсти које нас обузимају. И опште духовно-морално стање наше душе, које се често пројављује у расејаном и лакомисленом понашању, може да не буде у складу са великим даром Божанске љубави.

Преподобни Севастијан Карагандински био је строг према онима који су без оправданих разлога каснили на службу и тражили да их исповедају и причешћују без одговарајуће припреме. Не допуштајући таквим људима да се причесте, старац им је саветовао:

- Тако можемо причешћивати само болеснике, а ви сте доброг здравља и имате на себи мноштво грехова. Зар не можете изабрати време да се припремите, очистите себе покајањем, дођете у храм на време, одслушате пажљиво правило и службу и, исповедивши се, приступите Чаши са страхом Божијим?! Приступити Чаши Светих Тајни није исто што и приступити здели чорбе или шољи чаја!

Шта је преподобни Севастијан хтео да изнесе пред срца немарних Хришћана?

Бог је љубав. У томе се показа љубав Божија према нама што је БОГ Сина cвojeгa Јединороднога послао у свет да живимо Њиме (l Јн. 4,8-9).

Љубав Божија према нама толико је велика да је Његов Син, спасавајући нас, дао Себе на крсне муке. А такву самопожртвовану љубав према Себи очекује од нас и Бог. Очекује не зато што има потребу за њом, него зато што се у тој самопожртвованој љубави према Богу састоји наше спасење.

* * *

На крају ове главе уопштимо њен садржај.

1. Примању Светих Дарова претходи телесни пост који траје 3-7 дана. Треба да се причешћујемо наташте [на празан желудац], то јест да не једемо и не пијемо после поноћи.

2. Да бисмо достојно примали Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа, за време спремања за причешће постом, молитвом и добрим делима, треба да се потпуно ослободимо овосветске сујете и забава.

3. У периоду припреме за причешће никакве страсти не треба да узнемиравају нашу душу. Зато треба да чувамо своја чула од свега што може да распали греховна стремљења.

4. Пред причешће Светим Тајнама неопходно је да се помиримо са свима ближњима, да свима опростимо увреде и да се покајемо за своје грехе пред свештеником у Тајни исповести.

5. Уочи причешћа треба да присуствујемо на вечерњем богослужењу.

6. Они који се припремају за свето причешће треба да прочитају молитвено правило које је Црква установила за причаснике, јер нам то даје могућност да се усредсредимо на размишљање о Христовим Тајнама и да се погрузимо у благодатно молитвено стање.

Глава 9

ПРИЧАСНИК ЗА ВРЕМЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

Када је припрема за причешће завршена, можемо да приступимо Тајни Светог Причешћа. Ова Тајна се врши за време Литургије, главне службе дневног богослужбеног круга. Да бисмо правилно разумели све што се догађа за време Литургије, треба пре свега да се упознамо са великим значајем овог богослужења. У чему се оно састоји?

О значају Литургије праведни Јован Кронштатски је писао: "Корист Литургије је неизмерна не само за сву Православну Цркву, него и за сву васељену, за све људе свих вера и исповедања, јер Бескрвна Жртва и молитве приносе се Господу за сву васељену. Због вршења Литургије Господ има дуготрпљење за сав свет и милостив је према целом свету, дарујући му изобиље плодова земаљских, успехе грађанске [друштвене], успехе у наукама, уметностима, у земљорадњи, у домаћем газдовању, имајући милост не само према човеку, него и према животињама које човеку служе. О, Литургија је чудесна, Литургија је свеваселенска, Литургија је Божанствена и боготворећа!

Вршењем Литургије удостојавам се безбројних милости од Господа, али не само ја, него сви православни људи, сав свет - по милости и бескрајној сили Бескрвне Жртве која се приноси на светом престолу. То је покретач свега света, којим је могуће покренути све народе, племена и језике ка Богу, јер Агнец обухвата сав свет"[1].

Свештеномученик митрополит Серафим (Чичагов; 1937) у време најтежих искушења за Русију поучавао је своју паству да су Литургија и причешће Светим Тајнама најмоћније и најпоузданије средство против духовног зла и напада неверја на вољену Родину. "Све док се служи Божанствена Литургија, све док људи приступају Божанственом Причешћу, дотле можемо бити уверени да ће се Православна Црква одржати и да ће победити, да руски људи неће пропасти у злу греха, безбожја, злобе, материјализма, гордости и нечистоте, да ће се Родина наша препородити и спасти. Зато пре свега мислите о очувању, вршењу и непрекидном служењу Литургије (свакодневном, чак и вишекратном, на разним престолима). Ако ње буде, биће и Цркве, и Русије"[2]. Речи свештеномученика Серафима показале су се као пророчанске. Упркос жестоким гоњењима, Руска Црква никада није прекидала вршење Литургије. И сада се можемо својим очима уверити у њену Божанствену силу. Гонитељи су ишчезли као дим, а Православна Црква и руски народ по милости Божијој настављају да постоје усред овог метежног света.

"Сви волимо живот, - писао је праведни Јован Кронштатски. - Али у нама нема истинског живота без извора живота - Исуса Христа. Литургија је ризница, извор истинског живота, јер је у њој Сам Господ. Владика живота даје Себе Самог за јело и пиће онима који верују у Њега и у изобиљу даје живот причасницима Својим, као што и Сам говори: Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни... Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу (Јн. 6,54; 10, 10)".[3]

Анђелско служење

Зашто Литургију понекад називају анђелским служењем? Зато што анђели свагда присуствују Евхаристији и помажу свештенослужитељима да је врше. Величина Божанствене Литургије изазива задивљеност и најдубљу побожност Небеских Сила.

Према сведочењу старца Јакова Цаликиса са Евбеје, који је више пута био удостојен чудесних виђења Божијих, чим свештеник на Литургији изговори почетни возглас, у олтар се истог часа окупљају Небеске Силе. Други праведник, свети Јован Кронштатски писао је: "На Проскомидију бивају позвани сви свети, почев од Мајке Божије, ради учествовања у служењу Литургије. Са свештеником у служењу учествују сви свети и сви анђели"[4].

Преподобни Јевтимије Велики (†473) казивао је неким својим ученицима да је често виђао анђела који је са њим служио Литургију.

Преподобни Анатолије Оптински (Зерцалов) 1892. године дошао је у Петроград. Тамо се срео са праведним Јованом Кронштатским. Отац Јован је позвао преподобног Анатолија у свој храм у Кронштату. Када је почела Литургија, отац Јован је видео да заједно са преподобним Анатолијем служе два анђела.

Тајна Светог Причешћа која се врши за време Литургије, сједињује у једну свезу небо и земљу. Ово јединство, невидиво за очи обичних људи, појављује се у свој својој красоти пред духовним погледом светих.

Праведни Јован Кронштатски је писао: "Како се међусобно блиско налазимо и житељи неба, и житељи земље, и Мајка Божија, и сви свети, и сви ми, православни Хришћани, када се врши божанствена, свесветска, наднебесна, свеопшта Литургија! Боже мој! Какво прерадосно животворно заједничење!"[5]

Преподобни Јевтимије Суздаљски (1404) на празник Преображења Господњег позвао је епископа Јована да служи Литургију у његовом манастиру. На службу је дошао и велики књаз Борис Константинович. Будући да је био веома благочестив и милостив, велики књаз је био удостојен тајанственог виђења за време Литургије. Он је видео да светом Јовану и преподобном Јевтимију саслужује светли младић у сјајним ризама. По завршетку богослужења велики књаз је искористио повољан тренутак и кад су били насамо упитао епископа Јована о виђењу. Архијереј испрва није хтео да му открије тајну, али је затим рекао:

- Кад ти је Бог већ открио ово, не могу да скријем од тебе да си видео анђела Господњег, који понекад присуствује Литургији, када се ја, грешни, удостојавам да служим заједно са великим Јевтимијем. А ти никоме не говори о овоме док сам ја жив.

Учествујући у Литургији, ми, верни Хришћани, и сами се уподобљавамо анђелима. У чему је та сличност? По речима праведног Јована Кронштатског, прво, ми појемо Богу анђелским песмама - алилуја и Трисветом песмом. Друго, ми као и анђели, "узимамо Господа Славе и носимо Га у себи кроз причешће. Примамо свецело у себе Христа Бога у срце, и носимо Га на престолу херувимском, пламено Га љубимо, као што Га љубе херувими. И ради Његове љубави ослобађамо своја срца од сваке земаљске љубави, јер љубав земаљска је неспојива са љубављу Божијом"[6].

Да би вршили анђелско служење Литургије у дубокој побожности, праведници су се ослобађали свега земаљског. Велики атонски подвижник јеросхимонах Тихон (†l968) у свом осамљеном атонском храму служио је Литургију уз помоћ само једног монаха-појца. Поступао је тако зато што је хтео да се у олтару, у потпуној осамљености, слободно предаје удубљеној молитви. Када је почињала Херувимска песма, отац Тихон се обично двадесет до тридесет минута погружавао у духовна созерцања. Зато је монах више пута понављао Херувимску песму дотле док не би чуо кораке оца Тихона док излази из олтара на Велики вход. Једном је после службе појац упитао: - Шта ти видиш, старче? Херувиме и Серафиме како славослове Бога. Мој Анђео Чувар отпушта ме тек за пола сата и тада настављам Божанствену Литургију. Каткад је јеросхимонах Тихон служио Литургију и без помоћи појца. Но при том се појање у храму ипак чуло! Једном је старца посетио отац Теоклит Дионисијатски. Отац Тихон се налазио у храму и отуда се чуло умилно појање. Теоклит је хтео да уђе унутра, али врата су била затворена. Не желећи никога да узнемирава куцањем на врата, решио је да поред храма сачека завршетак службе. Ускоро је појање утихло и после извесног времена отац Тихон је отворио врата. Ушавши унутра Теоклит тамо није нашао никог осим оца Тихона. То га је запрепастило и он је схватио да су за време Литургије појали анђели. Праведни Јован Кронштатски је писао: "Чудесна је, величанствена и божанствена на земљи служба - Литургија. То је тајанствено служење које се савршава у спомен Господу Богу. У њој узимају учешће не само земаљски свештенослужитељи, црквенослужитељи и мирјани, него и небески анђелски чинови и сви свети Божији угодници који живе на небу; а од ње имају користи и умрли. Зато Литургију треба служити са нарочитом пажњом, побожношћу, љубављу и благодарењем Господу, Који је установио и уредио на земљи такво заједничко сагласно свеспасоносно служење"[7].

Проскомидија

Зашто чак и неки православни верници који стално присуствују на богослужењима у парохијским храмовима не придају велики значај Проскомидији? Очигледно зато што се она врши у олтару невидиво за њихове очи. Ипак овај први део Литургије има дубоки духовни смисао. На Проскомидији, благодарећи нарочитим свештеним радњама, хлеб и вино постају вештаство за Евхаристију. За време вршења Проскомидије врши се и спомињање чланова Христове Цркве - небеске и земаљске.

Молитве и свештене радње на Проскомидији имају двојако значење. С једне стране, оне изображавају Христово Рођење, а с друге - Његова страдања и смрт. Тако, припремање Светог Хлеба и вађење Агнеца из просфоре означавају рођење Исуса Христа. При том жртвеник оличава пећину, дискос - јасле у којима је био положен Младенац Христос, звездица - звезду која је мудраце довела у Витлејем, покривачи - пелене којима је био повијен Спаситељ. Чаша [путир], кадионица и тамјан подсећају на дарове које су принели мудраци. Молитве које изговарају свештеник и ђакон подсећају на поклоњење и славославље које су одали Спаситељу витлејемски пастири и мудраци са Истока.

Крстолико расецање Агнеца и Његово пробадање копљем означавају распеће Исуса Христа.

Вађење частица из просфора и њихово стављање на дискос око Светог Агнеца символизују Цркву Божију, чија глава је Господ Исус Христос. Јеросхимонах Тихон Атонски, на основу свог духовног искуства, говорио је да на Проскомидији у олтару, када свештеник спомиње свете и вади за њих частице из просфора, невидиво присуствују анђели, пророци, апостоли, светитељи, мученици, преподобни, бесребреници и сви праведници. Они долазе да помогну свима чије се молитвено спомињање врши за време Проскомидије.

Свештене радње Проскомидије имају символички карактер. Ипак, треба да знамо да су символи црквених свештених радњи испуњени небеском реалношћу. Један од најславнијих грчких светих отаца старац Пајсије (1924-1994) у младости је за време богослужења прислуживао у манастирском храму. Једном је за време вршења Проскомидије стварно видео на дискосу веома мало јагње. Када је свештеник изговорио молитву и спустио копље на Агнеца који је, исечен и извађен из просфоре, лежао на дискосу, јагње је почело да се трза и задрхтало је од бола. После тог случаја отац Пајсије се више није усуђивао да улази у олтар. Обузео га је свештени страх на помисао о великој тајни која се врши у олтару. До краја свог живота остао је обичан монах, одбијајући све предлоге да прими свештенички чин.

Како можемо да схватимо нематеријалну страну Литургије?

Реалност свештених радњи које се врше за време Литургије, познајемо само вером. Управо наша вера чини земаљске символе прозрачним и тада кроз њих почињемо да видимо небеску реалност.

Мали Вход

Важан моменат Литургије је Вход са Јеванђељем. Овај Вход се назива Малим за разлику од Великог, који се врши за време преношења Светих Дарова са жртвеника на престо. На Малом Входу свештеник и ђакон, носећи Јеванђеље, кроз северна врата излазе из олтара на солеју. За време појања "Приђите, поклонимо се..." свештенослужитељи улазе кроз Царске двери у олтар, где ђакон полаже Јеванђеље на престо.

Шта символише Мали Вход? Он служи као изображење ступања Господа Исуса Христа на проповед за време Његовог земаљског живота. Истовремено овај Вход је символички израз најприснијег заједничења оних који се моле у храму са својим Господом. У том тренутку треба да гледамо на Јеванђеље као на Самог Господа Исуса Христа.

Ушавши у олтар, свештеник за време појања тропара и кондака говори тихо молитву Трисвете песме. У тој молитви он у име свих верујућих моли Бога, Кога славослове Серафими и Херувими, да прими Трисвету песму и из наших уста, да нам опрости сагрешења и да нам да снаге да Му непорочно служимо до краја живота. После молитве Трисвете песме ђакон са солеје изговара молитвене возгласе.

Управо у овом моменту Литургије један од најпоштованијих руских светитеља добио је од Бога велико откривење.

Једном је за време Литургије преподобни Серафим Саровски, служећи као ђакон, после Малог Входа на солеји гласно изговорио: "Господе, спаси благочестиве и услиши нас!" Затим се окренуо ка народу и, држећи орар са три прста, показао на предстојећи народ, гласно говорећи: "И у векове векова!" Одједном спољашњи изглед преподобног променио се и он се, уместо да уђе кроз Царства двери, скаменио на месту. Сви присутни у храму су приметили да се с њим догодило нешто необично. Два јерођакона су узела преподобног Серафима под руке и увела га у олтар. Ту је он одстојао око три сата, при чему се његов спољашњи изглед више пута мењао.

Дошавши к себи, преподобни Серафим је, кад су били насамо, испричао старијој манастирској браћи о свом виђењу: "Само што сам ја, убоги, гласно изговорио: 'Господе, спаси благочестиве и услиши нас!' - и, показујући орарем на народ, завршио: 'И у векове векова!' - одједном ме је обасјао зрак светлости, сјајне као сунчана. Погледавши ту светлост, угледао сам Господа и Бога нашег Исуса Христа у обличју Сина Човечијега, како сија у слави и неизрецивој светлости, окруженог Небеским силама, анђелима, арханђелима, херувимима и серафимима, као ројем пчела, и како од западних црквених врата иде ваздухом. Приближивши се у таквом обличју амвону и уздигнувши Своје пречисте руке, Господ је благословио свештенослужитеље и људе сабране на молитву. После тога ступивши у Своју свету месну икону[8], која се налази са десне стране Царских двери, преобразио се, окружен анђелским хоровима, који су неизрецивом светлошћу обасјавали сву цркву. А ја, земља и пепео, сусревши тада Господа Исуса док је корачао над тлом, удостојио сам се нарочитог благослова од Њега. Срце моје се обрадовало, чисто и просветљено, у сладости љубави према Господу!"[9]

Велико и радосно виђење за сваку хришћанску душу! Зар не?

Велики Вход

Вход са Светим Даровима назива се Велики. Тако се зове због величине догађаја који се спомињу у том моменту Литургије. Свети Дарови за време Великог Входа изображавају Господа Исуса Христа Који иде на добровољна страдања и смрт за грехе свог човечанства. Овај Вход се назива Велики и због важности циља ради кога се врши. Свети Дарови се преносе са жртвеника на Престо ради њиховог приношења на жртву Богу и вршења Тајне Светог Причешћа.

Време Великог Входа је време када треба са страхом Божијим да погрузимо своју душу у молитву и да побожно гледамо на Господа Који иде да принесе Себе на жртву ради нашег спасења.

Једном је отац Јаков Цаликис, као свештеник, служио Литургију. На Великом Входу одједном је осетио да га неко одостраг гурка у раме и управља ка светом Престолу. Помисливши да то чини појац, старац је рекао:

- Благословени! Каква безбожност: ушао си кроз Царске двери и мене гуркаш! Окренувши се, отац Јаков је, међутим, уместо појца угледао арханђела који је својим крилом усмеравао његово кретање за време Великог Входа. Једном од својих духовних чеда старац Јаков је казивао: Људи су, чедо моје, слепи и не виде шта се збива у храму на Божанственој Литургији. Неки пут не могу да издржим и седам на столицу, а остали саслужитељи мисле да ми није добро, али не знају шта се збива у олтару током Божанствене Литургије. Колики распон крила, чедо моје, имају анђели!

Праведни Јован Кронштатски писао је да Херувимска песма, коју поју приликом вршења Великог Входа, значи "да за време нашег служења Господу и анђели невидљиво служе и као да са људима чине један хор, једну Цркву, једно сабрање. И ова околност нас учи да побожно и словесно стојимо и да се молимо у цркви, слушајући појање и читање"[10].

Шта се дешава кад се неко за време служења Литургије понаша претерано слободно?

Преподобни Арсеније Кападокијски (†1924) више година је служио као парохијски свештеник у Фараси, у једном од хришћанских насеља у Турској. Једном се о Пасхи, када је он служио Литургију, у храму појавио Турчин, вођа разбојничке банде. Приметивши тог наоружаног човека који се дрско понашао, преподобни Арсеније је заповедио да му саопште да одмах изађе из храма. Али разбојник никако није реаговао на молбу. Преподобни му се није поново обратио и спокојно је наставио да служи даље.

Када је на Великом Входу отац Арсеније изашао из олтара са Светим Даровима, Турчин га је видео како иде ваздухом, а не по земљи. Истог часа разбојниково тело је почело тако јако да се тресе да је хтео да побегне из цркве, али то није могао да учини јер је био везан невидивим узама. Ушавши у олтар, преподобни Арсеније му је дао знак да изађе. Осетивши да је ослобођен од уза, Турчин је, дрхтећи целим телом, изашао из храма и стропоштао се на земљу као мртвац. Лежао је непокретан све док га отац Арсеније, завршивши службу, није подигао са земље.

Преподобни је строго прекорео разбојника, али због празника Пасхе дао му је пет пијастара и отпустио га. Уплашени Турчин сместа је окупио све своје другове који су опколили село и одвео их подаље од њега.

Бог се не да обмањивати; јер што човек посеје оно ће и пожњети (Гал. 6,7). Безбожници, који се безобзирно понашају за време Литургије, навлаче на себе гнев Божији. А ми, верни Хришћани, ако у току Литургије, а нарочито у њеним најважнијим моментима, припремамо своје срце за сусрет са Господом, обавезно ћемо се удостојити Његове посете.

Претварање Светих Дарова

У својим дневницима игуман Теодосије (Попов; †l903) наводи успомене своје баке о њеном детињству, када јој је било седам-осам година. "У цркви сам стајала крај самог амвона, наспрам Царских двери, и будно пратила све радње свештеника. Повод за моје осматрање свештеника био је тај што сам једном, о неком празнику, док сам са својим родитељима била на Литургији, видела над Престолом, мало изнад главе свештеника, непосредно над светом чашом, лебдећег Голуба који је био бео као снег и непомично се одржавао у ваздуху, једва приметно лепршајући крилима. И то сам видела не једном, и не два пута, него неколико пута, што сам саопштила својој другарици, и зато смо ја и она чим би чуле звоњаву звона, одмах трачале што смо брже могле, желећи да претекнемо једна другу и да станемо заједно крај амвона, очекујући појаву блиставог белог Голупчића. А како смо Га тек волеле што је био тако беличаст и тако лепушкаст!

Али било је дана кад нисмо могле да дочекамо то чудо које се догађало само за време служења старца-свештеника Росницког. Само кад је он служио ми смо сваки пут виђале нашег Голупчића. Кад су служили други свештеници то се није догађало. Откад смо ово испричале нашим родитељима, а родитељи то рекли свештенику Росницком, другарица и ја више нисмо виђале чудесног Голупчића"[11].

Ко се јављао пред дечијим погледом у виду голуба? Несумњиво - Свети Дух. Управо под Његовим дејством врши се сва Литургија. Благодат Светога Духа пројављује се нарочито силно за време најважнијег дела Литургије - Евхаристијског канона који почиње свештениковим узглашавањем: "Заблагодаримо Господу". Овим речима, којим се верни позивају да узнесу благодарност Богу, свештеник приступа вршењу Тајне Свете Евхаристије. Пример за такав почетак Тајне дао је Сам Спаситељ када је на Тајној вечери почео да свештенодејствује Бескрвну Жртву благодарењем Богу Оцу.

У молитви која се тихо чита за време Евхаристијског канона свештеник у име свих верних прославља величину Божију, Његово бесконачно савршенство и Његова доброчинства роду човечијем. Свештеник исповеда светост Бога и уједно прославља бескрајну љубав према нама Бога Оца, Који је послао Свог Јединородног Сина ради нашег спасења.

Спаситељ Који је дошао на земљу извршио је тајну Светог Причешћа и завештао нам да је чинимо Њему у спомен. Господње речи које је изговорио на Тајној вечери, свештеник изговара гласно: "Узмите, једите, ово је Тело моје, које се ради вас ломи за отпуштење грехова. Пијте из ње сви: ово је Крв моја Новога Завета, која се ради вас и ради многих пролива за отпуштење грехова".

Приликом изговарања речи "Твоје од твојих Теби приносећи ради свих и за све" ђакон или сам свештеник, укрштајући своје руке, десном руком узима дискос, а левом - путир, подиже их над Престолом, а затим их поново ставља на њихово место. Ова свештена радња је узношење Светих Дарова на жртву Богу од свих верних.

Када је праведни Јован Кронштатски узносио Свете Дарове, његов ум се узносио у горњи свет. Писао је: "Замишљам торжественост и величину ових тренутака када, стојећи лицем у лице пред вечном, савршеном и непромењивом правдом Оца Небеског, Који кара грех, приносим у име свих и за све једну безмерну, свеправедну умилостивљујућу Жртву Христа Сина Божијег, Која једина може да приклони Бога Оца на милост и искупи сав свет од праведног проклетства и да свима вернима измоли опроштај грехова и благослов"[12]. У тим свештеним тренуцима сво наше срце треба да буде потпуно предано Богу. Треба да заборавимо на све земаљско да било каквим страсним помислима не бисмо ражалостили Јагње Божије које приноси Себе на жртву.

Шта се догађа на Литургији одмах по узношењу Светих Дарова? За време док хор поје "Тебе певамо, Тебе благосиљамо..." и свештеник тихо изговара молитве, збива се претварање, или пресуштаствљење, Светих Дарова у Христово Пречисто Тело и Крв. У том тренутку сви који стоје у храму заједно са свештенослужитељима треба да се моле да Отац Небески ниспошље Духа Свога Светога на њих и на предложене Дарове. "У то време нека наше душе заиста буду као запаљене светиљке, као ужежена кадионица која миомирише, као дим тамјана који се подиже у висину, јер у том тренутку догађа се страшна, животворна тајна - претварање Духом Божијим хлеба и вина у Христово Пречисто Тело и Крв, и на Престолу се јавља Бог у телу"[13].

Схиархимандрит Гаврило (Зирјанов; 1844-1919), ученик преподобног Амвросија Оптинског, једном је на Литургији, за време пресуштаствљења Светих Дарова, био удостојен благодатног виђења. Старац је испричао да Горње место у олтару као да је узмакло и он је видео Спаситеља окруженог мноштвом Арханђела, Херувима и Серафима. Анђели су лебдели око Христа одозго, одоздо и на обема странама. Око Господа су се распоредили сабори светих пророка, апостола, преподобних, мученика, архијереја и осталих светих. Сво небо је било испуњено Анђелима и светима. Сви они су стајали глава преклоњених и окренутих ка Спаситељу. Руке су држали прекрштене на прсима.

Анђели и свети били су у великој побожности, страху и ћутању и као да су се насићавали бестелесно-ружичастом светлошћу, која је исходила од Спаситеља и Његових рана. Иста светлост од Христових рана као зрак је падала и на Свете Тајне које су се налазиле на Престолу.

Другачија светлост простирала се са небеске висине. По речима старца Гаврила, та светлост је била нежно-сјајна, неописиве лепоте и величанствености. Управо према њој је био окренут Спаситељ Који је Сам Себе приносио на жртву.

Када је отац Гаврило дошао к себи показало се да његова уста изговарају речи молитве: "И учини овај Хлеб пречасним Телом Христа Твога. Амин. А оно што је у Чаши овој пречасном Крвљу Христа Твога. Амин. Претворивши их Духом Твојим Светим. Амин. Амин. Амин". Од страха и трепета старац је зајецао.

Касније отац Гаврило није могао да служи Литургију без суза - такав силан утисак је оставило у њему виђење Христове Жртве за грехе људи. Чим би старац изговорио: "Твоје од Твојих Теби приносећи ради свих и за све, његов глас се прекидао, из очију су текле сузе и он се потпуно одвезивао од свега земаљског, предајући се духовним доживљајима и побожним молитвама. Понекад у таквим тренуцима отац Гаврило није могао да задржи свој плач и тада се, мешајући се са појањем хора, из олтара чуло његово ридање које је потресало душе људи који су се молили током службе.

По претварању Светих Дарова свештеник се тихо моли Богу за причаснике, као и за све преминуле у вери. Он молитвено спомиње и преминуле праведнике. Ово помињање сведочи о плодовима Христове Голготске Жртве. Нарочито ("особито") свештеник спомиње Богомајку као начелницу искупљеног и обновљеног човечанства и заступницу свих људи пред Сином Божијим. Узевши кадионицу, свештеник говори гласно: "Особито за пресвету..." После овог возгласа свештеник се тихо моли, спомињући у име Цркве свете, спасене крсном Жртвом Спаситеља и већ прослављене од Бога, благодари Господу и славослови Га за то што их је учинио посредницима за нас на Небу, а такође се моли за преминуле и живе чланове Цркве.

Валаамски схимник Киријак имао је за време Литургије виђење. Стајао је у олтару и, када је служећи свештеник гласно изговорио: "Твоје од Твојих Теби приносећи ради свих и за све", од престола се излио необичан миомирис. А када је свештеник почео да се моли да буде ниспослан Свети Дух на предложене Дарове, Киријак је видео да је олтар пун Херувима који су окруживали Престо. Свештеника је обухватио огањ и чим је учинио земни поклон пред престолом са висине је слетео бели голуб који је почео да лебди над дискосом. Затим је голуб узлетео на врх свете Чаше и, склопивши крила, спустио се у њу. И одмах су се Анђели, павши ничице, поклонили светом Престолу. Када је свештеник гласно изговорио: "Особито за пресвету", небеске силе су се опет поклониле до земље. После појања "Достојно је" они су се поклонили трећи пут. Затим су Анђели окружили свештеника, осенили његову главу чудесном плаштаницом и после тога постали невидиви.

После Евхаристијског канона следи молитвена припрема верних за примање Христових Тајни и само Свето Причешће.

Праведни Јован Кронштатски писао је: "Из непрекидног чуда пресуштаствљења хлеба и вина у истинско Христово Тело и Крв, сједињених са Његовим Божанством, видим чудо сталног оживљавања човека. И све то - на моје очи; а ја то доживљавам душом и телом и осећам живо. Боже мој! Какве страшне тајне твориш! Каквих неизрецивих тајни си ме учинио созерцатељем и причасником. Слава Теби, Творче Мој! Слава Теби, Творче Христовог Тела и Крви!"[14]

Свако од нас треба да тежи томе да за време Литургије има у свом срцу иста света осећања којима је била испуњена душа праведног Јована Кронштатског.

Божански огањ

У Житијима светих наилазимо на описе силаска Божанског огња за време Литургије. Како се то догађало?

Ученици преподобног Јевтимија Великог једном су били сведоци чуда. Преподобни Јевтимије је служио Литургију. За време појања Трисветог његови ученици су изненада видели како је са неба сишао огањ и окружио преподобног. Од тог тренутка до свршетка службе свети је стајао пред Престолом у огњеном стубу.

О сличном случају приповеда се и у Житију преподобног Сергија Радоњешког. За време док је преподобни Сергије служио Божанствену Литургију његов ученик Симон је видео како је небески огањ сишао на Свете Тајне у тренутку њиховог освештања. Затим је огањ почео да се премешта по светом Престолу обавијајући се око њега и обасјавајући сав олтар необичном светлошћу. Симон је видео да је небески огањ окружио са свих страна и преподобног Сергија који је свештенодејствовао пред Престолом. Када је настало време причешћивања, Божански огањ се повио као покров и ушао у путир. Пред очима запрепашћеног Симона преподобни се причестио овим огњем и засјао светлошћу као у давнини купина која је неопаливо горела.

Од преподобног Сергија није било скривено да се његов ученик променио у лицу. Зато је после причешћа, одмакавши се од престола, упитао:

- Чега се тако уплашио твој дух, чедо моје?

- Видео сам благодат Светога Духа, оче, - одговорио је Симон.

- Пази, никоме не говори о томе што си видео док ме Господ не позове к Себи из овог живота, - заповедио му је смирени ава.

Сведочанства о силаску огња Божанске благодати на Свете Дарове за време Литургије имамо и у недавној прошлости.

Свештеномученик Венијамин, митрополит петроградски (†1922), имао је дар сузне молитве, благодатну силу коју су људи осећали за време богослужења. Једном, када је служио Литургију у Александро-Невској Лаври, Божански огањ је сишао у свету Чашу. Очевидац овог чуда јеросхимонах Сампсон сећа се:

- Огроман сноп огња окретао се и окретао над Чашом и одједном се спустио у њу! Али то нису сви видели. Некима није било откривено јер се не открива увек свима. Нису сви архимандрити и игумани који су стајали поред престола видели, само су чули хујање и закључили да промаја струји кроз олтар. У ствари, никакве промаје није било.

Да, служење Литургије велика је и страшна част за свештеника који се невидиво дотиче огњене благодати Божије. Свети праведни Јован Кронштатски писао је једном пастиру: "Твоје служење је изнад анђелског, јер они са страхом гледају на страшну и спасоносну Тајну, а ти носиш Самог Христа Бога и дајеш Га вернима"[15]. Али и мирјани који примају Пречисте Дарове у своја уста удостојавају се једнаке части од Бога и то им налаже велику одговорност.

У молитвама које се читају пред причешће Христове Тајне се називају "жар који недостојне сажиже". Зато причасник Господњег Тела и Крви треба истовремено и да се радује и да трепери, јер се "огњем причешћује".

На крају Литургије, пре разломљења Агнеца, свештеник произноси гласно: "Светиње светима". Шта означава овај возглас? Он упозорава да се могу причестити само људи који се налазе у окриљу Свете Цркве и који се нису одвојили од ње својим гресима. Излазећи из олтара са светом Чашом у рукама, оне који су по човечанским мерилима достојни да приме Господње Тело и Крв, ђакон позива: "Са страхом Божијим и вером приступите". Овај позив у том моменту је веома битан за причаснике јер ће сада бити у прилици да окусе Божански огањ Светих Тајни!

Један од најпознатијих намесника Тројице-Сергијеве Лавре архимандрит Антоније (Медведев; 1792-1877) у једном свом писму светом Филарету, митрополиту московском, писао је:

"Не могу да се уздржим да са страхом и радошћу не саопштим следећи догађај: 17. марта у Курјажком манастиру, седам врста удаљеном од Харкова, приликом освећења Светих Дарова за време Литургије, када су браћа у цркви појала: "Тебе певамо, Тебе благосиљамо" јеромонах Илиодор, учинивши земни поклон и трипут ускликнувши: "И молимо Ти се, и молимо Ти се, и молимо Ти се", уједанпут је постао глув и нем, али у необично ганутом стању духа; и када се, недељу дана после тога, причестио Светим Даровима, пошто их је примио одмах је гласно прочитао благодарне молитве и изјавио да је, када је учинивши земни поклон погледао на Свету Трпезу, угледао огањ на њој, који је, разгоревши се, обухватио престо, олтар и сву цркву; и то чудесно виђење било је праћено анђелским појањем: "И молимо Ти се, и молимо Ти се, и молимо Ти се".

Слушајући Литургију сви присуствујемо јављању Божанског пламена и при анђелском појању. Ако је неко са достојним осећањем присутан у цркви, пламен тог Божанског огња обухвата све и сваку душу прожима невидиво причешће Христовом светињом.

Жртва љубави

Праведни Јован Кронштатски писао је: "Божанствена Литургија је непрестано и највеће чудо у благодатном Царству Божијем; она је, тако рећи, непрестано заклање Божијег Јагњета и проливање Његове пречисте Крви, сећање на Његова искупљујућа страдања, смрт, васкрсење, вазнесење и Његов други долазак. Она је Жртва Богочовека Христа Своме Оцу за нас грешне, која непрестано траје и трајаће до свршетка века, да би сви верни могли да се спасу и да би сви непокајани грешници остали без оправдања (за своју непокајивост; нап. В. Д.)"[16].

Када учествујемо у Тајни Евхаристије, догађа се сједињење наше пале човечанске природе са Божанством. За време причешћа наше душе и тела облаче се у Христа. То је тајна несхватљива човечијем уму, дар Божанске љубави који нас спасава! Љубави жртвене!

Са каквим осећањима треба да приступамо светој Чаши? Пре свега неопходно је да имамо на уму да је она испуњена Крвљу коју је за нас на крсту пролио Син Божији. "То је крв, - пише свети Јован Златоусти, - крв, која је избрисала обвезницу грехова; крв, која је очистила твоју душу, која је опрала твоју нечистоту, која је победила начала и власти. Приступај јој са великим страхом Божијим. Приступај овој страшној Чаши као да пијеш из самог ребра Христовог"[17].

Свети Нифонт Кипарски за време служења Литургије видео је како је с неба сишао огањ који је покрио архијереја који је служио, и испунио сав олтар. За време Великог Входа, када је дискос са Агнецом био преношен са жртвеника на Престо, пред очима светог Нифонта отворило се небо и све около испунило се неземаљским миомирисом. Затим су се појавили Анђели који су принели прекрасно Дете и поставили Га на дискос. Окруживши Престо, они су Му са страхом Божијим служили, а два Серафима и два Херувима, лебдећи над њим покривали су Га својим крилима. Када је настало време освећења Дарова, један од најсветлијих Анђела узео је нож и заклао Дете. Затим је напунио чашу Крвљу, а Тело положио на дискос. После причешћа свети Нифонт је изненада угледао Дете поново цело. Он је посматрао како су Га Анђели узели у своје руке и вазнели на Небо. О овом виђењу касније је светитељ испричао свом ученику, а овај га је записао ради духовне користи свих Хришћана.

Таква Божанска љубав и жртвеност треба да са наше стране изазову узвратну љубав према Христу и страх Божији пред Њим. Созерцање Христове Жртве просвећује чак и људе заслепљене безверјем.

Тако у Прологу постоји повест о чудесном обраћењу једног муслимана у Православље. Ушавши једном у цркву, он је видео како је за време богослужења свештеник неочекивано заклао Младенца. Потресен убиством невиног детета које је почињено на његове очи, житељ Арабије се запањио. Међутим, свештеник је спокојно улио Крв у чашу, а Тело расекао на комаде. На ужас Муслимана, Хришћани који су стајали у храму не само да се нису узнемирили, него су - о страхоте! - јели тело Младенца и пили Његову крв! Арапин је, наравно, чуо много лошег о Хришћанима, али такво зверство и човекомрзилаштво није могао ни да замисли! Дошавши себи од потресености, он је насред цркве почео да неустрашиво разобличава безумље окупљених. Схвативши да је Арапин имао виђење, свештеник му је са дубоким смирењем објаснио тајну Евхаристије и доказао да никаквог убиства није било. Арапин је са још већим чуђењем схватио шта се догодило, осетио благодат Божију која је ушла у његово срце и пожелео да постане Хришћанин. Искреност свог обраћења Христу касније је посведочио мученичком смрћу.

На голготском крсту Господ је принео Себе на жртву ради спасења свог човечанства и свакога од нас. Својом Крвљу Он је опрао наше грехе, Својим страдањима нас избавио од вечних мука, а Својом смрћу нам даровао вечни живот. За време сваке Литургије искупљујући Христов подвиг није само успомена: сваки пут приликом њеног служења приноси се Жртва која спасава род човечански. Христова љубав према нама толико је велика да Он стално даје Себе на заклање да би нас Својим Пречистим Телом и Крвљу освештавао и препорађао.

* * *

Завршимо ову главу следећим закључцима.

1. У служењу Литургије невидиво учествују Анђели. За време Евхаристије, ми, верни Хришћани, у многоме се уподобљавамо Небеским силама. Да би ово уподобљење донело духовне плодове, потребно је да за време богослужења имамо ум чист од споредних мисли и срце испуњено свештеним осећањима. У најважнијим тренуцима Литургије сво наше срце треба да буде потпуно предано Богу. Треба да заборавимо све земаљско да било каквом страсном помишљу не бисмо ожалостили Господа Који приноси Себе на жртву.

2. Сва Литургија, почев од Проскомидије, јесте живо сећање на рођење, јеванђељско служење и голготску жртву Спаситеља. Благодарећи својој вери можемо духовно да разумемо евхаристијске свештене радње и да учествујемо у њима.

3. Литургија се врши под дејством огњене благодати Светога Духа. Окушајући Божански огањ Христових Тајни, треба да горимо ревношћу за служење Богу.

4. Бог је љубав (1 Јн. 4,8). Евхаристијска Жртва је жртва љубави. Да бисмо се у Тајни Светог Причешћа сјединили са Христом, наша срца треба да пламте љубављу према Богу и људима.

Глава 10

ПЛОДОВИ СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА

Ако нам у свакидашњем животу бесмислени поступци често наносе штету, у духовној сфери нашег бића они су још опаснији. Делатност коју предузимамо ради спасења своје душе треба да има строго одређени циљ. Идући путем спасења неопходно је да знамо оријентире који воде у Царство Небеско. Иначе можемо лако да залутамо или да узалуд истрошимо своје снаге.

Пред причешће треба добро да научимо шта Хришћанину пружа примање Светих Дарова. Сазнавши то, треба да се припремимо за Тајну тако да задобијемо њене плодове. Ако пред собом не поставимо такав циљ, зашто се уопште причешћујемо?

Плодови Светог Причешћа су разноврсни. У својој целокупности они духовно преображавају човека, благодатно васпостављајући у њему образ и подобије Божије. Приступајући Чаши Господњој треба да смо дубоко свесни тога и спремни да достојно примимо велике дарове Божије. Само у том случају можемо постићи циљеве причешћа.

Сједињење са Христом

Старац Партеније Кијевски, обузет пламеном љубављу према Христу, дуго времена је понављао у себи молитву: "Господе Исусе, живи у мени и дај ми да живим у Теби". Једном је старац, изговарајући ову молитву, неочекивано чуо тихи слатки глас: Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива ија у њему[1].

Старац Партеније молио је за најузвишеније човеково благо: сједињење са Богом. Одговарајући на његову молитву, Господ је потврдио Своје јеванђељско обећање да је такво јединство могуће кроз причешће. У томе је, у ствари, и основни циљ нашег учешћа у Евхаристији: да примимо у себе Христа, да се сјединимо са Христом и удостојимо се живота у Христу.

Примајући Тело и Крв Господа, ми постајемо, по изразу Светих Отаца, христоносци, и истовремено Христос носи саме нас. "Као што дете, - пише праведни Јован Кронштатски, - ношено у мајчиној утроби живи сво њоме, тако и Хришћанин, причешћујући се Христовим Телом и Крвљу, пребива у Христу као дете у мајчиној утроби и сав живи Исусом Христом: Као што ја живим због Оца, и онај који једе мене и он ће живети због мене (Јн 6,57)"[2]. Сјединивши се са Христом, понекад се човек преображава не само духовно, него и спољним изгледом. Тако је код праведника кроз њихово тело, префињено подвизима уздржања, често струјала Божанска светлост од Христа кога су примили. Да ли су то опажали људи који су их окруживали? Да. Наведимо примере.

Схиархимандрит Гаврило (Зирјанов) у последњим годинама свог живота стално је боловао и био веома слаб. У његовом домаћем храму постојао је кивот за чување припремљених, претходно освећених Светих Дарова којима се он сваки дан причешћивао. Старац је то чинио кришом од свих. Рано ујутру док су сви спавали он би после молитвеног правила одлазио у олтар и тамо се причешћивао. Затим би, помоливши се, поново легао у постељу. У утврђени час отац Гаврило би звонио келејнику, ишао да се умије и, уопште, правио се као да се тек пробудио. Без обзира на то приликом сусрета људи би старца поздрављали и честитали му примање Светих Дарова. Отац Гаврило би био збуњен и чудио се како они сазнају за његову тајну. Није ни подозревао да је после причешћа његово лице сијало необичном благодатном светлошћу.

Свети праведни Јован Кронштатски служио је Литургију и причешћивао се свакодневно. У својој књизи "Мој живот у Христу" он је стално истицао значај Евхаристије за спасење Хришћана. Људи који су га присно познавали сведочили су да је сам он, причестивши се, очигледно постајао христоносац за све. "Ево, причешћује се отац Јован Христовим Телом и Крвљу, - пише један од очевидаца. - Његово лице се изменило. На њему више нема ни трага умора или неке жалости или туге, каквог смо могли видети када је јутрос улазио у храм. Необична духовна радост, неовдашњи мир и небеско спокојство, изванредна сила и моћ огледали су се сада у свакој црти његовог лица. Његово лице као да је светлело, као да је исијавало светлост. Таква промена се збива с њим сваки пут када приступи Светим Тајнама"[3].

Богоподобни изглед кронштатског пастира тако је запрепастио једног човека да је коренито променио свој живот и постао духовни син оца Јована. "Био сам послом у Кронштату 1895. године, - поверио се он у својим успоменама. - Много сам искусио, изгубио веру и био огорчен. Ни у храму, ни у молитви није ми падало на памет да иштем умирење. У кронштатски саборни храм навратио сам просто зато што нисам имао куд. Од првих речи освојила ме је жива вера пастира... "Христос међу нама", - ускликнуо је он и ја сам осетио да је Христос дошао, да ми је Његово име потребно, да ми је Његова близина недостајала ради спасења у том животном метежу"[4]. Аутор ових редова видео је пастира који је, благодарећи сталном причешћивању Телом и Крвљу Господа имао у себи Христа и сам пребивао у Христу. "Христос међу нама" - уобичајене речи које сваки свештеник изговара за време служења Литургије, - произвеле су на њега тако дубок утисак зато што су биле изречене од праведника који је очигледно достигао сједињење са Христом.

Преподобни Марко Подвижник пише да као што се обично вино улазећи у човека најприсније сједињује са његовим телом, тако и Крв Господња, коју прима, испуњава Хришћанина Духом Божијим. Припремајући се за причешће, треба да се спремамо управо за такво најпотпуније сједињавање са Христом. Праведници су то постизали. Штавише, кад су се причешћивали Светим Тајнама они су почињали стварно да осећају у себи Христа. На пример, када свештеник врши Евхаристију, он коље Јагње и приноси Бескрвну Жртву за грехе света. Пастир који пребива у Христу у тим тренуцима живо опажа осећања Самог Спаситеља. Сергије Фудељ се сећа свог сусрета са познатим свештеником и богословом Валентином Свенцицким: "Вративши се после прогонства у Москву 1925. године, био сам једном на Литургији код оца Валентина Свенцицког. Дошао сам пред њен свршетак и када је он изашао да изговори заамвону молитву, запањило ме је његово лице. Ја не могу другачије да пренесем свој утисак него да кажем да је то било лице човека који тек што је принео себе на жртву, принео стварно и болно, и да ево сада, излази пред нас и од потресености још увек не примећује никога"[5].

Сједињујући се са Христом у Тајни Светог Причешћа, ми ступамо у непосредно заједничење са Његовом богочовечанском Личношћу и постајемо заједничари Његовог божанског живота. Тајанствено јединство са Христом у Евхаристији доводи нас до стварног и најприснијег богоопштења. За човека на земљи нема приснијег сједињења са Богом.

Духовни дарови

Зашто су у сва времена мученици, када су ишли на страдања, најпре приступали светој Чаши? Причестивши се Светим Тајнама, они су се тако распламсавали љубављу према Христу да су радосно предавали своје тело у руке џелата. Примањем Светих Тајни Хришћанин задобија прилив духовне енергије. Под њеним утицајем греховна раслабљеност ишчезава и у човеку се буди тежња да у свему следи вољу Божију. Ако је раније често испуњавао заповести Господње принуђујући себе на то, сада у њему постојано гори жеља да чини богоугодна дела и подвиге побожности. Такво стремљење укрепљује у њему храброст да одолева препрекама, искушењима и саблазнима. Пребивајући у Христу, Хришћанин чак почиње да осећа у себи и неку незаситост за духовна занимања, заборављајући на умор и телесне слабости. Савременици оца Јована Кронштатског, проматрајући његове свакодневне благочестиве напоре, били су зачуђени његовом надчовечанском енергијом. А сам он је тим поводом писао: "Мене поткрепљује Господ, с Којим се свакодневно сједињујем кроз Свето Причешће. У противном, где бих ја могао црпети снагу за такве непрекидне појачане напоре којима се трудим да служим у славу Његовог светог имена и ради спасења својих ближњих"[6].

Познати духовник Псковско-Печерског манастира схиигуман Сава (1898-1980) поучавао је своја духовна чеда: "У Светом Причешћу изражено је чудесно милосрђе Божије, незамењиво средство за спасење човека умртвљеног грехом. Грешник, који је дошао са вером и покајањем, постаје убељен, чист и светао због човекољубља Божијег. У Светим Тајнама Сам Господ долази у помоћ души, обогаћујући је благодаћу и учећи је свим врлинама, и доводи човечију душу до узвишеног савршенства"[7].

Људи често задобијају врлине које су много година безуспешно покушавали да стекну за време или после причешћа. Јеросхимонах Сампсон је казивао да је знао једног свештеника који никако није могао да се научи дубокој срдачној молитви. Једном је служио Божанствену Литургију. На крају службе, спремајући се да се причести, свештеник је, по обичају, левом руком положио Пречисто Тело Господње на свој десни длан и почео да чита молитву "Верујем, Господе, и исповедам". Прочитавши је до краја заплакао је и почео да моли:

- Господе, научи ме да се молим, не умем да се молим.

Свештеника је неочекивано обасјала Божанска светлост и његов ум је постао необично јасан. Гледајући Тело Господње, почео је да се моли тако пламено како се ни једном у животу није молио. Молитвено стање у које се погрузио свештеник било је толико дубоко и свепрожимајуће да је заборавио на време. Ђакон је чак био принуђен да му нечујно приђе и каже:

- Баћушка, време је! Људи чекају.

Али свештеник, не престајући да плаче, никако није могао да одвоји поглед од пречистог Тела Господњег. Најзад је задобио дар молитве.

Шта се догађа са човеком који је у Евхаристији примио Христа? Он се духовно освештава, препорађа и обнавља. Причасник Христових Тајни укрепљује се у подвигу спасења и добија конкретне духовне дарове. Ти дарови су својства Христове личности са којом се причасник најприсније сједињује.

Духовна радост обузима причасника Христовог Тела и Крви. Наравно да је тако! У његовом срцу је Господ и он сам живи у Христу! Греси су му опроштени, а врата Царства Божијег за њега су отворена. Наш Господ је духовни огањ. Својим доласком Он загрева човекову душу и пружа јој наслађење неупоредиво веће од свих земаљских задовољстава.

Заједно са миром и духовном радошћу причасник задобија просвећење свог ума: са њега као да спада покров и он почиње јасно да схвата Божанске истине изложене у Светом Писму. Ако је пре причешћа човек знао реч Божију више умом него срцем, после сједињења са Христом у Евхаристији он разуме Свето Писмо свим својим духовним бићем. И то благодатно, тајанствено дотицање најузвишеније истине изгони из човекове душе све сумње, немире и лажна искања. Разум, просвећен Христовом светлошћу, почиње слободно да се оријентише у свом многоликом духовном животу.

Пламен који уништава страсти

После сједињења са Христом у Тајни Светог Причешћа у човеку се васпоставља душевни мир. Сујетне мисли, жеље и осећања које су га узнемиравале стишавају се или сасвим ишчезавају. У души причасника настаје необична тишина и он као да плива у мору божанственог спокојства. При том човечији дух задобија непоколебивост у супротстављању демонским саблазнима и више се не колеба под њиховим утицајем. Безметежно стање душе даје човеку могућност да осети сладост заједничења с Богом, услед чега спољашње радости живота постају за њега непривлачне и туђе.

Може ли човек без Светог Причешћа да победи своје греховне тежње и да постигне стање бестрашћа? Не, не може. Ма колико се самостално борили са склоношћу према греху, за победу над њим нису нам довољне сопствене снаге. По речи светог Кирила Александријског, само "Христос Који улази у нас успављује закон тела који бесни у нашим удовима и Он оживљује страхопоштовање према Богу, а страсти умртвљује"[8].

Подвижник знаменитог египатског Скита авва Јаков дуго времена је био кушан од демона блуда. Осећајући да је његово стање веома опасно, решио је да се затвори у пећини и тамо се усредсреди на борбу са том страшћу. Пред почетак тог духовног подвига авва Јаков се обратио свом пријатељу авви Фоки са молбом да овај после четрдесет дана дође к њему у пећину и да га причести Светим Даровима или да га сахрани ако га нађе мртвог. Авва Фока је обећао да ће испунити молбу.

По истеку утврђеног рока авва Фока, узевши Христове Тајне, упутио се ка пећини. Већ пред улазом у њу осетио је смрад и помислио да се његов пријатељ упокојио. Међутим, кад је ушао у пећину затекао је затворника још живог, иако у крајње тешком стању. Приметивши дошавшег, авва Јаков је напрегнуо сву своју снагу и слабим покретом руке подсетио на причешће. Авва Фока је са великим напором отворио чврсто склопљене вилице старца и причестио га Телом и Крвљу Господа. После тога авва Јаков је постепено дошао к себи и већ сутрадан се самостално вратио у своју келију. Од тада се по благодати Божијој избавио од блудне страсти.

Као што видимо, авва Јаков се дуго, храбро и са потпуним самоодрицањем борио са страшћу, али није је победио својим напорима, него помоћу Светог Причешћа. Ипак, ако узмемо за пример авву Јакова, не треба да заборавимо да је он у борби са страшћу учинио све што зависи од њега и да је само под тим условом могао да задобије сарадњу Господа Који нам дарује Своје Пречисте Тајне. Ако човек не улаже сопствене напоре у искорењивању страсти, његово уздање се може показати узалудним.

После причешћа Хришћанин задобија или потпуно избављење од страсти и греховних навика, или духовну снагу за борбу са њима. Наша греховна изопаченост, која је за страсти добро нађубрено тло, Христовим доласком бива спаљена Божанским огњем.

Понекад је човек тако ослабљен греховним животом да не налази у себи снаге чак ни за почетак борбе са страстима. И тада Господ по Својој милости укрепљује таквог човека Светим Причешћем. Има ли примера за ово? Наравно, таквих примера је много. Као што је познато, преподобна Марија Египћанка почела је свој велики покајнички подвиг и дугогодишњу борбу са страстима управо причешћем Христовим Телом и Крвљу.

Митрополит Венијамин (Федченков) сећа се: "Десио се овакав случај у мом животу. Живот ме је упознао са једним пијанцем који се седам година без престанка одавао овој страсти. Његова кћер га је довела к мени на разговор. У почетку он се извлачио шалама и смешком, до те мере је била отупела његова савест. Али на крају разговора ипак је признао да је враг однео шалу. Већ сутрадан је дошао трезан, али са страшним задахом од своје страсти. Посаветовао сам га да се без одлагања увече исповеди, а да се сутрадан причести Светим Тајнама.

- Шта вам је, баћушка! - застрашен је одговорио. - Па зар ја, овакав кукавни грешник, могу да приступим Господу, и то тако - одједном? Не, баћушка, ја сам недостојан! Да се најпре мало припремим? У противном - биће ми на осуду!

Али ја сам његово спасење од греха искао управо у Самом Господу:

- Нека твој грех буде на мени, а ти се причести без одлагања.

Послушао је смирено. Причестио се са вером, престао је да пије. Одмах је нашао посао, био је кројач.

Његова кћер и ја смо се радовали, али бојали смо се да се страст не поврати. Саветовали смо му да оде на Валаам и борави месец дана у тој "трезвеној" обитељи (тамо се вино није могло наћи). Отпутовао је. После месец дана и ја сам тамо био. Како је Владимирово (тако су га звали) лице било дивно! Светло, кротко, умилно, тихо и чисто! Али морао је да се врати у Петроград, јер је у периоду пијанства оболео од туберкулозе грла. Из болнице ми је писао кратка писма и своје патње подносио са потпуним смирењем. И упокојио се очишћен. Кад га се понекад сетим, иштем да се моли за мене, јер сам видео како је он од грешника постао, може се рећи, "свети".

А темељ томе положило је Свето Причешће после седмогодишњих падова"[9].

Наравно, Владимир, хронични алкохоличар, по строгом црквеном обичају требало је да се неко време припрема за причешће постом, молитвом и добрим делима. Али мудри пастир владика Венијамин видео је Владимирово спасење само у неодложном сједињењу са Христом. Погубна страст и духовна слабост тешко би му дали могућност да се ослободи ропства греху ако оклева још неко време.

Страсти нису својствене човечанској природи. Бог је људе створио бестрасним. Али зашто ми подлежемо њиховим нападима? Зато што су људи, преступивши у рају заповест Божију, потпали под власт ђавола. То јест они су почели да се излажу утицају страсти тек после првобитног грехопада. По милости Божијој, власт ђавола никада није била апсолутна и постала је још више ограничена после искупитељског Христовог подвига. Ипак, демони имају могућност да саблажњавају човека и да га подстичу на чињење греха. Они често готово принудно наводе човека на грехопад. Од Хришћанина се каткад захтева потпуно самоодрицање и усредсређење свих духовних снага да би победио искушење уз помоћ Божију. Али ако не издржи борбу и греши, тада демони добијају велику власт над њим. У случају понављања грехопада човек може постепено да се претвори у роба неке страсти и тада ће духови злобе помоћу ње господарити над њим.

За нас је Свето Причешће једно од главних средстава у борби са демонима. Зашто? Облачећи се у Христа и имајући Га у себи, ми добијамо помоћ од Самога Бога. Божанска благодат која исходи од нас после причешћа, спаљује нечисте духове.

Старац Јован Вострски, који је за време свог светог живота имао власт над нечистим духовима, једном их је упитао: чега се боје код Хришћана? Одговор је био дат одмах: крста, крштења и причешћа.

- Од овог тројства чега се највише бојите? - поново је упитао свети.

- Кад бисте ви, - рекли су нечисти духови, - добро чували оно чиме се причешћујете, нико од нас не би могао да нанесе зло Хришћанима.

"Човекова душа не може другачије да се ослободи и избегне тиранију ђавола осим причешћем Христом"[10]. Кад су једном монаси приступили примању Христових Тајни, преподобни Макарије Александријски имао је виђење од кога се ужаснуо. Преподобни је неочекивано угледао како су, претичући свештеникову руку са Светим Даровима, нечисти духови неким монасима давали жар, а Свети Дарови су се враћали назад у олтар. И обрнуто, када су благочестиви иноци примали Тело и Крв Господа, нечисти духови су у страху бежали од њих.

Свети Јован Златоусти је говорио: "Као лавови који дишу огњем, тако и ми одлазимо од Свете Трпезе, поставши страшни за ђавола, имајући у себи и нашу Главу Христа и љубав коју нам је Он указао. Његова Крв постаје сјајна царска икона наше душе, рађа неизразиву лепоту и не даје да у души увене племенитост, орошавајући је непрестано и хранећи. Ова Крв, достојно примана, одгони злодухе далеко од нас, а анђеле привлачи заједно са Владиком анђела. Јер беси беже кад виде Владикину Крв, а анђели се окупљају"[11].

Исцелење душе и тела

Покајање и извршење епитимије омогућују опраштање грехова. Ипак, за потпуно ослобођење од њих неопходно нам је Свето Причешће. Учествујући у Евхаристији постајемо причасници искупитељске голготске жртве која очишћује наше грехе. Они нам се опраштају због крсног подвига Христа, са Којим се сједињујемо за време причешћа. "Приликом лечења смрадне ране најпре уклањају црве, потом одсецају иструлеле делове, а затим стављају мелем ради исцелења јер, ако оставе рану без мелема, она се враћа у пређашње стање. Тако бива и са грехом: исповест уклања црве, извршење епитимије одсеца оно што је иструлело, а затим Божанско Причешће бива као мелем и исцељује од греха. Јер ако Божанско Причешће не буде примљено, несрећни грешник се враћа у пређашње стање, и потоње бива човеку ономе горе од првога"[12].

Очишћење грехова ослобађа нас паклених мука у вечном животу, а у земаљском животу уклања душевне немоћи и исцељује телесне болести. Узрок болести су греси. Бог је створио човека бесмртним. У рају Адам и Ева нису патили од болести. И смрт и болести последица су отпадања првих људи од извора живота - Творца. У Тајни Причешћа ми се поново сједињујемо са Богом, Који Својом светошћу, као огњем, истребљује наша безакоња. На тај начин болести бивају лишене свог праузрока.

Преподобни Варнава Гетсимански (1831-1906) поучавао је своја духовна чеда: "Саветујем вам да се у све свете постове, а и кад вас задеси нека болест, што чешће, са вером, умилењем и скрушеношћу срца, причешћујете Светим Тајнама, јер причешће Христовим Телом и Крвљу, одгони сва искушења, просвећује срце и сједињује дух са Христом, и оно је исцелење душе и тела"[13]. Је ли вам потребан пример који потврђује овај савет?

Познати руски мемоариста Филип Филипович Вигељ (1786-1856) једном је тешко оболео. Лекар се брзо одазвао на позив, али, пошто је прегледао болесника, ништа му није рекао. "Упитао сам га, - сећао се Вигељ, - зашто су се црвене мрље, које су се испрва појавиле по свој мојој кожи, претвориле у љубичасте, а сада постале црне?" "Па и ваш језик је већ сав потамнео", - одговорио је. Када је лекар изашао из спаваће собе, болесник је добро чуо како је посаветовао слуге да умирућем не дају узалуд лекове, јер му није остало више од једног дана живота. Одмах је био позван свештеник који је причестио болесника.

"После овог догађаја, - пише Вигељ, - одједном је тако брзо почела да ми се враћа снага без помоћи лекова, да је мој брат, не сматрајући да је његово присуство за мене више неопходно, након два дана отишао својој кући. Са мном се догодило чудо, баш чудо! Могу рећи да сам окусио смрти"[14]. А ево сведочанства праведног Јована Кронштатског: "Слава Господу Исусу Христу и Његовим Животворним Тајнама! Колико пута сам имао прилике да видим болеснике као восак истопљене од болести, потпуно раслабљене и умируће, али, када сам их причешћивао Божанским Тајнама, они су се на чудесан начин брзо опорављали"[15].

Једном је отац Јован био позван у дом неког трговца да причести домаћиновог болесног сина. Дечак је већ шест недеља био у грозници и потпуно је изнемогао. После примања Светих Дарова брзо је оздравио.

Други пут кронштатски пастир се нашао крај постеље на којој је лежао осамдесетогодишњи старац који је већ саставио завештање и дао последње налоге извршиоцима тестамента. Отац Јован је причестио умирућег и овај је другог или трећег дана устао из постеље. После извесног времена старац је поново био на самрти и опростио се са својим укућанима, али кад се причестио Христовим Тајнама опет се исто тако брзо опоравио.

Један гимназијалац, сећао се отац Јован, три месеца је патио од упале стомака и постао је као костур, потпуно изгубивши апетит. Родитељи су се већ спремали за најгоре. Али после причешћа Светим Даровима, болест је прошла и дечак је почео да добија на телесној тежини и убрзо наставио са учењем.

"Ваља запазити, - пише кронштатски праведник, - да организми погођени болестима као да очекују Божанско Тело и Крв и да, по Њиховом примању, одмах оживљују и опорављају се"[16].

Зар није чудно што неки Хришћани заборављају на Извор Живота и, кад оболе, сву наду полажу на лекаре и лекове?

Разуме се, потпуно исцелење болести после причешћа не догађа се увек. За неке људе болести су спасоносне. Ипак, Свето Причешће болеснику олакшава страдања и јача њихово трпљење.

Такође, не оздрављују сви умирући после причешћа. Многи ипак прелазе у други свет, али то се догађа уз умањење физичких патњи и мир у души. А у живот се враћају они од којих Господ још очекује добре плодове.

Чудесна својства Светих Дарова

Често Свети Дарови изазивају необичне промене у човековом телу. Они га јачају и чине изузетно издржљивим. Наведимо примере.

У V веку преподобни Герасим је основано Лавру на обали Јордана. Живот монаха у тој обитељи одликовао се нарочитом уздржљивошћу у јелу. У току пет дана седмице иноци су јели само хлеб, урме и воду.

Разрешавано је узимање куване хране после причешћа у суботу и недељу. Примање Христових Тајни је у те дане било обавезно за све иноке: управо оно је и одржавало снагу испосника. А сам преподобни Герасим у дане Великог поста уопште није јео никакву храну, задовољавајући се само причешћем Светим Даровима.

Блажени Јован Мосх у "Духовном Лугу" приповеда о презвитеру Петру из Понта који је пешке путовао по светим местима Истока. Пошавши из Лавре "Кула", смештене близу Јордана, он је прво посетио гору Синај, затим је боравио у Александрији и завршио своје поклоничко путовање у Јерусалиму. Прошавши пешке скоро 1500 врста, презвитер Петар је током целог путовања јео храну само три пута, укрепљујући своју снагу причешћем Светим Тајнама.

Приповедајући о испосничком животу пустињака, Јован Мосх саопштава да један старац који је живео у пећини близу Лавре авве Петра, педесет година није јео ништа осим мекиња, али се зато три пута недељно причешћивао Телом и Крвљу Господа. Други отшелник, који се подвизавао близу манастира у Скопелу хранећи се много година само травом, сваке недеље је долазио у обитељ и причешћивао се Светим Тајнама.

А ево другог примера. Старац Јаков Евбејски (Цаликис) после рукополагања у чин свештеника током више дана служио је у манастиру Божанствену Литургију која се завршавала тек пре зоре. "Причешћујући се свакодневно Пречистим Тајнама, - сећао се касније старац Јаков, - осећао сам такву снагу у себи да сам био као лав. Моја душа је имала такав божански огањ да цео дан нисам ни јео ни пио и при том нисам осећао ни врелину ни хладноћу. Од јутра до вечери неуморно сам радио.

Лети, у подне, када су сви оци молитвено тиховали по својим келијама налазећи неку хладовину, ја сам теглио црницу и ђубрио баште које сам обрађивао ван обитељи"[17].

Током векова многи људи су желели да стекну физичку снагу, издржљивост, животну енергију и здравље. У наше време они се ради тога баве спортом, држе дијету, придржавају се разних система за оздрављење и узимају лековите препарате. За велики број људи култ здравог и савршеног тела постао је чак и својеврсна религија. Али, траћећи много времена и новца на неговање свога тела, људи на крају крајева често ништа корисно за себе не добијају.

Како ми, православни Хришћани, треба да се односимо према своме телу? Не поричући корист од физичке културе и неких система оздрављења, ми не треба да у њима видимо панацеју[18] од болести. Поред тога, само настојање да се исцелимо од болести не треба да буде самоциљ. Пре свега неопходно је да иштемо Царство Божије а, кад су за наше земаљско благостање и спасење душе неопходне телесна снага, енергија и издржљивост, Господ ће нам их дати кроз Тајну Светог Причешћа.

Тело и Крв Господа, јачајући природне функције организма, понекад преносе на човеково тело чудесна својства. Тако је за време константинопољског патријарха Илије један јеврејски дечак, син стаклоресца, заједно са својим вршњацима Хришћанима дошао у православни храм и причестио се Христовим Тајнама. Вративши се кући, испричао је о томе свом оцу Јудејцу, који се тако разгневио да је побеснео и бацио дете у топионичку пећ. Не знајући шта се догодило, супруга стаклоресца три дана је тражила сина по целом граду, док није дошла у радионицу свога мужа. Ту је кроз сопствена ридања неочекивано чула синовљев глас. Претраживши просторију мати је са ужасом пронашла дете у пећи на ужареном угљевљу. Извукавши га одатле неповређеног, она га је ликујући упитала како није изгорео у пећи? Дечак је одговорио да му је нека жена у светлој одећи често доносила воду ради гашења врелог угљевља, а када је хтео да једе, давала му храну. Овај догађај био је нашироко разглашен. Сазнавши за њега, император је, како пишу црквени историчари Евагрије, Јевсевије и Никифор, заповедио да крсте мајку и сина, а да оца, који је одбио да прими хришћанство, баце у усијану пећ због покушаја убиства сина.

Догађа се да Господ обдарује причасника даром да на чудесан начин помаже својим ближњима. Схиархимандрит Гаврило (Зирјанов) после служења Литургије и причешћа Светим Тајнама предлагао је људима који су имали главобољу да обавезно прво долазе к њему. Када су приступали показивао им је своје руке и говорио:

- Ево, ове руке су данас држале Сведржећег.

Изговарајући ове речи старац би чврсто обухватао главу болесника, благо је стезао и затим трипут благословио:

- У име Оца и Сина и Светога Духа.

Преко оца Гаврила Господ је свагда давао болесницима олакшање, па чак и потпуно оздрављење. Тако је у Казању старац после свог причешћа, полагањем руку, силом Христовом исцелио човека који је патио од грознице. Сећајући се тог случаја са осећањем духовне радости и страха Божијег, отац Гаврило је говорио о њему као о примеру чудотворне силе Светог Причешћа.

Тајна Евхаристије је чудо, тако да нема ничег необичног у томе што учесници ове тајне по вољи Божијој постају вршиоци разних чудесних својстава.

Шта да чинимо ако нема плодова Светог Причешћа

Дакле, сад знамо да после причешћа Христовим Тајнама треба да задобијемо мир у срцу, духовну радост, просветљење ума и благодатну силу која нас укрепљује у подвизима спасења. Важно је да запамтимо да су ти плодови Светог Причешћа такође сведочанство да смо се сјединили са Христом. Вероватно да ће неки читаоци упитати: "Ако после причешћа у себи не осећам увек те дарове, зар онда у мени нема Господа?" Чујмо шта на ово питање одговара свети Теофан Затворник: "Нећу вас лажно успокојавати; да, у том [човеку] нема Господа. И још ћу даље отићи својом речју: како у томе нема Господа, то њему нема ни спасења. Ипак, пазите, не узнемиравајте се ни лажним страховањима. Можда ових добара нема у њиховом савршенству, али има њихових првих плодова. Питаћете: а како да сазнамо да ли у нама има макар тих првенаца? Одговарам: ако постоји брига о спасењу и труд да се испуни све оно што условљава спасење, знајте да је Господ у вама већ почео Своје дело"[19].

Током живота Хришћанина плодови Светог Причешћа пројављују се у њему у разним степенима снаге. Тако, познати црквени писац свештеник Димитрије Дудко, сећајући се свога живота, пише да му је у младости "после причешћа каткад одмах постајало добро и умилно, каткад ништа нисам осећао и нестајале су сузе, али затим, за дан-два осећао сам нешто необично и сваки пут се у нечему просвећивао. Сада, као свештеник, јасно схватам да се причешћујем Христовим Телом и Крвљу и осећам како сам недостојан тога и како ме Бог по Својој великој милости прима. Почињем да се радујем што сам са Богом, шта ми још више треба!"[20]

Старац Теодосије, настојатељ скита Оптине пустиње, такође је говорио да се плодови Светог Причешћа понекад пројављују одмах после причешћа, а понекад неко време касније, па чак и сутрадан.

Једном приликом митрополит Венијамин (Федченков) три сата по завршетку Литургије ишао је улицом српске варошице. "Било је лето, - сећа се владика. - На улици је било прилично пусто. Ишао сам ни о чему не размишљајући, и уопште нисам мислио о Литургији. Одједном сам у души осетио такву неочекивану радост и утеху, да сам се запрепастио. И, не схватајући узроке, нити да ли их је било, упитао сам се: шта то значи? Одакле то?

И изнутра, из душе дошао је одговор сам од себе: то је дар Светог Причешћа! И радост је наставила да ме теши дуго времена. А на самој Литургији тада нисам осећао ништа слично"[21].

У чијој су власти дарови Светог Причешћа? Једино Сам Христос може да даје или не даје ове дарове људима. Стога, кад приступамо Чаши никада не треба унапред да рачунамо на добијање одређених плодова Божанске благодати. Само Господ зна шта нам је неопходно и корисно у датом тренутку нашег живота. Ако можемо да се погордимо кад добијемо дар, онда је за наше спасење за сада боље да останемо без тог дара.

Треба да се причешћујемо у простоти душе, свецело се уздајући у вољу Божију. Наравно, пред причешће Пречистим Тајнама можемо да молимо Христа за све што нам се чини корисним за наше спасење. Али те молбе не треба да прерастају у условљавања која ми, каткад ни сами не примећујући, постављамо нашем Творцу.

Једна од духовних кћери светог Теофана Затворника прве недеље Великог поста усрдно се припремала за причешће. Жена је строго постила, много се молила, читала духовне књиге са уживљавањем и чистосрдачно се исповедила. После причешћа удостојила се да доживи необичну радост.

Крајем поста, током Страсне седмице, жена се такође брижљиво припремила за причешће. Али овога пута после причешћа њена душа не само да није задобила духовно усхићење, него, напротив, утонула је у неосетљивост и као да је била умртвљена.

Збуњена жена је написала писмо епископу Теофану у коме га је молила да реши њену недоумицу поводом тако различитих резултата њених припрема за причешће. У узвратном писму епископ Теофан је одговорио својој духовној кћери да је благодат - благодат, то јест, дар Божији који нисмо заслужили. Никаквим сопственим напорима не можемо да задобијемо тај дар. Свети Теофан објаснио је тој жени да се уздала у своје напоре и као да је мислила да тако принуди Бога да јој да оно што жели и, по њеном мишљењу, заслужује. Такву погрешну представу требало је исправити код ње. Да би се смирила и увидела да је ток њених мисли погрешан, Господ ју је лишио плодова Светог Причешћа.

После причешћа не треба да очекујемо у себи изненадну појаву натприродних дарова и својстава. Духовни плодови сазревају неприметно и постепено. Каткад су се светитељи десетинама година трудили да задобију благодатне дарове. Али потпуно одсуство трагова благодати у души после причешћа треба да учини опрезним сваког Хришћанина. У том случају обавезно треба себи поставити питање: јесам ли се правилно припремао за примање Светих Дарова? Шта је била сметња за сједињење моје душе са Христом? Шта је потребно да предузмем да бих исправио учињене грешке?

Преподобни Алексије Зосимовски једном приликом дао је поуку човеку који је осетио духовну бесплодност: "Ако нисмо стекли плодове после Светог Причешћа, треба да се кајемо, смиравамо и да сматрамо да смо недостојни тих плодова. Можда си се недостојно причестио? Можда си био расејан за време службе? Јер могу нас расејати не само блудне, него и друге узгредне помисли. Али не треба да очајавамо и тугујемо што нисмо задобили плодове Светог Причешћа. Иначе ће оно за нас бити као неки талисман. Такав однос према Тајни је користољубив"[22].

Глава 11

КАКО ДА СЕ ПОНАШАМО ЗА ВРЕМЕ И ПОСЛЕ ПРИЧЕШЋА

Приступајући светој Чаши, причасник треба да прекрсти руке на прсима, јасно изговори своје име и широко отвори уста. Како је саветовао преподобни Амвросије Оптински, малу частицу Светих Дарова треба уцело прогутати. Ако је частица велика, може се пажљиво раздробити зубима. Након што ђакон или црквенослужитељ отре усне убрусом, причасник треба да целива доњу ивицу чаше. У близини чаше не треба да се крсти нити да се чине поклони.

Обичај је да се после причешћа пије "теплота" - млака вода помешана са вином. Овом "теплотом" треба исплакнути уста да у њима не би остале частице Христовог Тела, а затим је прогутати [руски обичај].

Кад се причасник удаљава од Чаше и упућује према сточићу са "теплотом", не треба да се клања пред иконама нити да их целива. Такође, на дан причешћа не треба да приклања колена или да чини земне поклоне. Земни поклони су израз покајне жалости због грехова, а причасник треба да пребива у духовној радости и да славослови Бога. После причешћа Светим Тајнама треба да заблагодари Господу и да у храму пажљиво одслуша или код куће прочита молитве после светог причешћа. Неки Хришћани не придају велики значај овим молитвама. Да ли су у праву?

Митрополит Венијамин (Федченков) писао је да је знао једног благочестивог свештенослужитеља који је сматрао да је узрок многих искушења нечитање или ужурбано и површно читање правила после Светог Причешћа. На свом искуству он је доживљавао да га у том случају Божанска благодат коју је добио у Тајни напушта, а да искушења наваљују на њега.

Господ је човекољубив, али ми не треба и не можемо да Га некажњено вређамо својим занемаривањем, не сматрајући за потребно чак ни да заблагодаримо за неизрециву милост према нама.

Један од парохијана храма у коме служим испричао ми је случај који се догодио с његовим рођаком, слугом Божијим Василијем. Тај човек има врло дубоку веру и труди се да води благочестив живот. Сваке године он се причешћује седамнаест пута. Ипак, уза све његово усрђе за спасење своје душе, Василије није придавао велики значај читању благодарних молитава после причешћа. Наравно, он је свагда благодарио Богу, али је сматрао да је довољно да, кад дође кући, изговори пред иконама само: "Слава Теби, Боже, слава Теби!"

Једном је после причешћа Василије радосно расположен дошао кући, стао пред киот[1] и, по обичају, од свег срца изговорио: "Слава Теби, Боже, слава Теби!" И одједном се зачуо строг заповеднички глас: "Зашто не читаш благодарствене молитве после причешћа?!" Василије се тако уплашио да је задрхтао целим телом. Од тада после примања Светих Тајни он свагда неизоставно чита предвиђене молитве.

Можемо ли својим речима да благодаримо Господу? Наравно, можемо од сувишка срца својим молитвословљима да благодаримо Господу за Његову милост према нама грешнима. Али при том не треба да пропуштамо читање молитвеног правила које нам је Црква одредила.

"Од самог тренутка причешћа Светим Христовим Тајнама, - поучавао је преподобни Никон Оптински, - док их не прогутате, треба да пазите да их не испљунете. Из страха Божијег неки се старају да се уздржавају пљувања током целог тог дана, иако о томе нигде није указано, и у томе нема греха"[2]. О овом питању старац јеросхимонах Сампсон строже је судио. Једном су га упитали:

Каткад на дан причешћа случајно пљунемо. Је ли то грех?

Не треба то чинити, - одговорио је старац Сампсон. - Обавезно треба прикупити [испљунуто]. А ако је неко испљунуо у марамицу, онда је треба прати одвојено. Кроз причасника се освећују сви предмети, укључујући и одећу, па и келију.

У погледу једења хране после причешћа поучне су речи митрополита Венијамина (Федченкова): "Између осталог, запажена је врло необична и карактеристична појава: после причешћа нисмо гладни "масног", него нечег "лаганијег", поснијег.

Овде се испољава инстинктивна физичка "свест" о неслагању "телесног" са духовним стањем у које је и тело уведено заједничењем са Богом, Господом Исусом Христом и Светим Духом. Познавао сам човека који на дан причешћа скоро уопште ништа није јео, осим што је пио обичан чај.

И обрнуто, када се човек наједе масних јела или уопште преједе се после причешћа, може одмах да запази како у њему нестаје све оно светло, танано и духовно што је непосредно пре тога јасно осећао.

Несродне стихије не могу да буду заједно.

Међутим, у пракси ми тако често поступамо управо супротно и искуству и савести: после причешћа не знамо за меру у храни и пићу. И због тога губимо и "телесну" и "духовну" благодат Причешћа"[3].

Душа и тело човека који је примио Тело и Крв Господа испуњени су Божанском благодаћу коју треба пажљиво чувати. Ова благодат посећује не само самог причасника, него и простор око њега. Понекад се по промислу Божијем људи удостојавају да својим телесним чулима осете благодат која исходи од причасника.

Једном се старац Гаврило (Зирјанов), будући болестан, причестио Светим Даровима. После причешћа навратио је у његову келију монах отац Епифаније. Осетивши миомирис у соби, он се обратио келејнику:

- Чиме си намирисао старца? Боже мој, вероватно су то неки скупоцени мириси? Како лепо мирише...

Ускоро је оцу Гаврилу навратио у посету још један монах - отац Авенир. Он је такође осетио необичан миомирис у соби и поставио слично питање келејнику: где и по којој цени су купљени тако дивни мириси? Међутим, ни старац Гаврило ни његов келејник нису користили мирисе. "Ја сам, - сећао се касније старац Гаврило, - лежао исцрпљен, као онај човек који је запао међу разбојнике. Али био сам причасник Христовог Животворног Тела и Крви; и ево: Дух оживљује! и сви ми осећамо Његов миомирис чулом мириса. Он као јеванђелски Самарјанин уљем и вином Своје благодати залива ране човека запалог међу разбојнике"[4].

После причешћа треба да се са нарочитом брижљивошћу старамо о томе да Господ, Који је ушао у наша срца, не буде ожалошћен неким сагрешењем. По речи схиигумана Саве: "После смрти бићемо много испитивани и мучени ако не чувамо благодат Светога Духа. Ако се деси да се на дан причешћа раздражимо, озлоједимо или осудимо неког, онда треба да се трудимо да ту мрљу у души очистимо покајањем. Најбоље је провести тај дан у ћутању и молитви или у читању Светог Писма и поука Светих Отаца, јер је душа у то време нарочито пријемчива за добро и чудесне јеванђељске речи пашће у дубину срца"[5].

Ако смо се удостојили да по милости Божијој за време причешћа добијемо благодатне дарове, потребно је да их чувамо, строго надзирући покрете свога срца, помисли ума и коришћење телесних чула. Преподобни Алексије Зосимовски говорио је: "Плодови Светог Причешћа делују ако не вређамо светињу. Ако је вређамо, онда ће она на сам дан причешћа престати да делује. А чиме вређамо светињу? Видом, слухом и другим чулима; многим говорењем и осуђивањем. Зато на дан причешћа треба да уздржавамо првенствено чуло вида и да више ћутимо и држимо језик за зубима"[6].

Познати грчки духовни писац архимандрит Херувим (†1979) у данима своје младости неко време је живео на Атону под духовним руковођењем једног од светогорских стараца. Једном је тај старац позвао у своју каливију[7] неколико атонских подвижника на празнично богослужење. Свеноћно бдење и Литургија трајали су целу ноћ. У зору монаси су се причестили. Отац Херувим је био потресен пламеном молитвом праведника, горењем њиховог духа и обиљем суза које су текле из њихових очију.

Чим се Литургија завршила, отац Херувим је отрчао да скува кафу за учеснике богослужења. Али, није ни стигао да запали ватру, а сви су већ отишли. Тада је отац Херувим упитао свог старца: "Зашто су оци отишли не попивши кафу?"

- Могу ли они после овог свеноћног бдења да седну да пију кафу? Они су примили у себе Христа, многоцени Бисер, и одмах отишли да у разговорима не би губили оно што су им подарили свеноћно бдење и Литургија, - одговорио је старац.

Треба истаћи да многи атонски подвижници после причешћа проводе време у молитвеној будности. Једном су по завршетку богослужења послушници предложили старцу Гаврилу Пустињаку да легне да се одмори. Одговарајући старац је рекао:

- Не! Не треба да спавамо после Божанствене Литургије и Божанственог Причешћа, јер смо примили у себе Пречисте Христове Тајне и заједнички непријатељ, ђаво, не сме да нас затекне заспале да нас не би кушао, скрнавио наше тело и душу и уносио у нас нечисте помисли и штетне похоте, од којих ишчезава благодат Божија која је ушла у нас са Божанственим причешћем.

"Примећено је, - писао је митрополит Венијамин (Федченков), - да ако причасник убрзо после причешћа легне да спава (нарочито после заситног ручка), кад се пробуди не осећа више благодат. Као да се празник за њега већ завршио. И то је разумљиво: преданост сну сведочи о небрижљивости према небеском Госту, Господу и Владики света; и благодат се удаљава од немарног учесника Царске вечере. Боље је да то време проводимо у читању и размишљању, па чак и у пажљивој шетњи. Имао сам прилике да то посматрам међу монасима. А у свету људи могу да посете болесника, да чине неком добро или да уживају у благочестивом дружењу са браћом или да оду на гробље својим упокојенима"[8].

Преподобни Нектарије Оптински саветовао је својим духовним чедима да после причешћа не журе да обављају било какве послове, него "да дају себи олакшицу до половине дана, да читају Свето Писмо и пребивају у молитви и благодарењу Господу"[9].

* * *

Уопштимо све горе наведено. Дакле, како треба да се понашамо после причешћа?

1. Треба да пребивамо у размишљању о томе какав страшан у својој величини дар смо добили. Треба да благодаримо за то Господу и да будемо духовно трезвени, да ничим не повредимо Божанску благодат коју смо се удостојили да добијемо у Тајни Евхаристије.

2. Имајући у себи Самог Господа, треба да искористимо време после причешћа за продубљивање нашег духовног живота, стицање врлина и борбу са страстима и греховним навикама.

3. Господ који обитава у нама неизмерно појачава нашу духовну снагу. Зато је период времена који следи после примања Светих Дарова - драгоцен. Треба да га високо ценимо и неопходно је да га разумно искористимо.

Глава 12

ПРИЧЕШЋЕ УМИРУЋИХ

Један од духовних дарова које задобијамо као плод причешћа Господњим Телом и Крвљу потпуно се пројављује тек после наше смрти. Какав заправо плод Светог Причешћа имамо у виду? Залог будућег васкрсења и бесмртности. О томе да га неизоставно добијамо за време причешћа, Господ је рекао јасно и одређено: Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан (Јн. 6,54).

Болест и смрт су последице грехопада наших прародитеља. Отпавши од Бога, они су, а у њима и сво човечанство, изгубили дар бесмртности. У Тајни Светог Причешћа ми се поново сједињујемо с Богом и задобијамо слободу од власти смрти. Окушајући Христово Тело и Крв ми као да добијамо нов квасац за наша тела и душе. Иако нам по законима земаљског живота предстоји да окусимо смрт, она за нас постаје неки формалан чин, који више нема пређашње застрашујуће значење. Нису без разлога први Хришћани дан смрти називали рођењем за вечни и блажени живот. Христове Тајне јесу Божанствена храна која тајанствено и неприметно мења нашу природу, припремајући је за вечни живот у Царству Небеском.

Имајући на уму значај причешћа за будући живот, Хришћани пред смрт теже да се причесте Светим Тајнама. Ако спољашње околности сметају томе, онда људима који се налазе на самрти често долази помоћ одозго. Каткад се она пројављује на чудесан начин. Архиепископ Инокентије (Јастребов; 1867-1928) у јеку бољшевичких гоњења Цркве лежао је тешко болестан у клиници Првог московског медицинског института. У току Страсне седмице рекао је својој сестри монахињи Талити да веома жели да се причести из Чаше како то обично чине свештенослужитељи. Мати Талита одговорила је да је то немогуће, јер се владика налази у једној од централних совјетских клиника. Свуда около су студенти-практиканти које васпитавају у духу борбеног атеизма. Ко ће му дозволити да се овде причести?!

На Велики четвртак, на дан спомена Тајне вечере, у болничку собу код архиепископа Инокентија дошла је седа милосрдна сестра са црвеним крстом на прсима кецеље и рекла да ће сада из суседног храма доћи свештеник са Светим Даровима. И заиста, ускоро је у болесничку собу ушао јереј у пуном одјејању са Чашом у рукама. Владика се са великом радошћу причестио и баћушка је отишао. Чудно је било што нико од особља болнице ништа није приметио и ништа није питао.

Ма колико је затим мати Талита тражила у клиници седу милосрдну сестру, није је нашла. Интересовала се за њу и код свештеника. Он је рекао да је милосрдна сестра дошла у храм и позвала га да дође код болесника, али он ју је видео први пут у животу. Убрзо се архиепископ Инокентије мирно упокојио и био погребен на Даниловском гробљу.

Христова Црква показује сталну бригу да умирући добију Свете Дарове као попутнину. Она заповеда свим православним Хришћанима да у случају опасности по њихов живот без одлагања приступе Животворним Тајнама. Рођаке тешких болесника Црква обавезује да уложе све могуће напоре да њихови ближњи не оду у други свет без причешћа.

По успоменама духовних чеда, преподобни Севастијан Карагандински веома се љутио на људе који зову свештеника да причести болеснике када им се језик више не миче, а изгубили су разум. У тим случајевима, говорио је преподобни, понекад бива крив и сам болесник који је одлагао причешће из сујеверја - да ће после причешћа Светим Тајнама тобоже одмах умрети.

Људима жељним причешћа Господ често даје могућност да се причесте пред смрт чак и кад су у веома тешком физичком стању. Архимандрит Антоније (Медведев) у својој књизи "Манастирска писма" приповедао је о таквом случају. Једном су свештеника позвали да причести старицу која је била на самрти. Ушавши у кућу, баћушка је, не упуштајући се у разговоре са рођацима, отишао право до умируће која је лежала под иконама, и упитао је:

- Желиш ли да се исповедиш и причестиш Светим Тајнама?

- Желим, баћушка, да се исповедим и причестим Светим Христовим Тајнама! - врло одлучно је одговорила болесница.

Иза својих леђа свештеник је чуо уплашене и зачуђене узвике рођака старице, али није почео да се распитује шта их је зачудило и удаљио их је из собе пре исповести. Када је болесница завршила своје покајање, он је, позвавши рођаке у собу, почео да се припрема за причешћивање.

Умирућа је јасно и одлучно прочитала молитву "Верујем, Господе, и исповедам" и примила Свете Тајне. Свештеник ју је благословио и, излазећи из куће, упитао рођаке:

- Зашто сте ви малочас загаламили?

- Па, баћушка, нисмо стигли да ти кажемо: много пре твог доласка изгубила је моћ говора. А нас је уплашило и зачудило што се њен језик, када си је упитао, развезао и што је говорила тако јако и одлучно, како због слабости одавно није говорила.

Зачуђен овим речима, свештеник се окренуо и погледао причасницу. Она је лежала руку прекрштених на прсима, а њен дух је већ отишао Господу.

Да би праведници могли да се причесте непосредно пред своју смрт, Господ им често открива дан кончине.

У Вирицама код Санкт-Петербурга 1949. године духовник императора Николаја II протојереј Алексије Кибардин (1882-1964) разговарао је са преподобним Серафимом Вирицким. Неочекивано преподобни је прекинуо разговор и рекао:

- Јавила се Жена.

Отац Алексије није обратио пажњу на старчеве речи и наставио је да нешто казује.

- Ево, Жена се јавила, - поновио је преподобни Серафим. Али његов занесени саговорник ни овога пута није прекинуо.

- Рекао сам ти "јавила се", а не "дошла", - старац је већ категорички прекидао оца Алексија. - Мајка Божија јавила се и рекла да ме две седмице до саме моје смрти причешћујеш свакодневно.

Сваке ноћи током две седмице отац Алексије је причешћивао старца Светим Тајнама. Једном је заспао и са извињењем дошао к њему касније него обично.

- Баћушка, не брините се, - утешио га је Божији угодник, - мене су анђели већ причестили.

Гледајући старчево лице које је сијало необичном светлошћу, отац Алексије је помислио: сасвим је очигледно да је тако било.

Свети праведни Јован Кронштатски често је користио свој дар прозорљивости да би помогао људима чији се живот примицао свом крају. Алексеј Николајевич Јурјев, човек који је заузимао висок положај у друштву, дошао је код њега 1889. године. Код чувеног протојереја довела га је невоља: тешка болест седмогодишњег сина. Али отац Јован, наизглед не слушајући молбе за исцељење дечака, почео је да се распитује о животу Јурјева. Сазнавши да се гост причестио пре четири месеца, настојао је да се овај сутра исповеди и причести Христовим Тајнама. Иако је Јурјев био веома заузет и дошао у Кронштат само на један дан, ипак је остао и послушао савет праведника. По доласку кући Алексеј Николајевич је напрасно умро.

Црквена правила допуштају као изузетак да се пред смрт причесте чак и они који су претходно јели. Један млади човек, духовни син оца Јована, полазећи на пут чуо је његов савет да се неодложно причести. Правдајући се тиме да је већ пио кафу, он је најпре одбијао. Ипак, остајући при своме отац Јован га је причестио. Истога дана млади човек је доживео железничку несрећу и он је погинуо.

Причешће је неопходно за умируће. Неопходно је зато што сједињује човека са Христом, Који ће после свршетка века васкрснути све нас, верне Хришћане, и преобразити наше понижено тело, тако да буде саобразно телу славе његове (Флп. 3, 21).

Да би причестили умируће свети су понекад чинили чак и чуда. Тако је, у манастиру у коме је настојник био преподобни Кирил Белојезерски, умирао инок Далмат. Свештеник је донео Свете Дарове за причешће, али нашао га је већ упокојеног. Збуњен овом околношћу, јереј је пожурио да о догађају обавести настојатеља. Веома растужен оним што је чуо, преподобни Кирил затворио се у своју келију и стао да се моли. После краћег времена неко је закуцао на врата. Келејник је донео вест о томе да је Далмат још жив и да моли за причешће. Свети је хитно послао по свештеника, који је дошао у Далматову келију иако је изразио недоумицу. А какво је било његово чуђење када је видео инока како седи на постељи! После причешћа Далмат се опростио са братијом и мирно отишао Господу.

Сви ови примери показују нам значај причешћа не само за духовни живот Хришћана на земљи, него и за погодан прелазак у блажену вечност. Ипак, догађа се да и дубоко верујући људи умиру без причешћа Христовим Тајнама. Какав је њихов удео у загробном свету? Одговор на ово питање можемо наћи у "Летопису Серафимо-Дивјејевског манастира", састављеном од свештеномученика Серафима (Чичагова; †1937).

У "Летопису" се приповеда да се Ана Петровна Јеропкина 1829. године удала за, у сваком погледу достојног, младог човека. Младенци су били представници угледних племићких породица и, по општем мишљењу, очекивала их је срећна будућност. Али после неколико недеља млади човек се разболео и пао у постељу. Упркос свим напорима искусних лекара, он је из дана у дан све више губио снагу. Не желећи да га ожалости речима о могућој смрти, Ана Петровна се бојала да му предложи да се припреми за Тајне покајања и Светог Причешћа. Са своје стране супруг, иако је био истински Хришћанин, вероватно се такође бојао да ће уплашити младу жену позивањем свештеника или је мислио да болест неће довести до његове смрти. Ипак, он је неочекивано умро.

Гледајући мртвог мужа, Ана Петровна испрва није хтела да верује сопственим очима, а када је постала свесна шта се догодило - пала је у несвест. Смрт без попутнине Светим Тајнама Ана Петровна је сматрала за Божију казну за своје грехе и грехе свога мужа. После сахране познаници и рођаци нису знали како да умире младу удовицу, која је од туге и очајања била на ивици лудила.

У то време стриц Ане Петровне сазнао је за подвижнички живот и благодатне дарове старца Серафима Саровског. Надајући се да ће старац помоћи, он је упутио братаницу у Саров.

Преподобни Серафим видео је Ану Петровну у мноштву поклоника који су стајали пред његовом келијом. Узео је за руку, увео унутра и рекао:

- Што си, мила моја, дошла к мени, убогом? Знам, твоја жалост је веома велика, али Господ ће помоћи да је поднесеш. Не тугуј много што се твој муж пред смрт није причестио Светим Христовим Тајнама, не мисли, радости моја, да ће само због тога пропасти душа његова. Само Бог може да суди кога ће чиме наградити или казнити. Збива се понекад и овако: неко се овде на земљи причести, али код Господа остаје непричешћен. Други хоће да се причести, али због нечега се не испуни његова жеља сасвим независно од њега. Такав се на невидљив начин удостојава причешћа преко анђела Божијег.

После разговора са преподобним Серафимом у души Ане Петровне настали су мир и спокојство.

Понекад се умирући удостојавају да се по милости Божијој причесте из руку анђела на видив начин.

У планинском крају Средње Азије била је црква у којој су служила два свештеника. Једном је у цркву дошао парохијанин са молбом да причесте његовог рођака који је био на самрти у болници. Један од свештеника је био болестан, а други је одбио да иде под неким изговором.

Парохијанин се вратио к свом рођаку жалостан. Мислио је о томе како ће се умирући растужити кад сазна да не може да се исповеди и причести пред смрт, али кад се вратио у болницу затекао је рођака у радосном и просветљеном стању духа. Умирући му је рекао:

- Веома сам ти захвалан што си се потрудио да позовеш баћушку код мене. Имао сам срећу да се исповедим и причестим Светим Тајнама. Парохијанин се зачудио и хтео да приговори, али је одједном схватио да је умирућег уместо немарног свештеника исповедио и причестио анђео Господњи.

При свој неопходности Светог Причешћа за спасење душе умирућих, некима од њих Тајна не доноси никакву корист. Ко бива крив за то? Послушајмо причу једног свештеника.

"Позвали су ме да исповедим и причестим Светим Тајнама човека који је био на самрти. Када сам дошао у стан, још пре него што сам ушао у собу самртника, чуо сам да тамо неко псује и говори непристојне речи. Био сам збуњен и упитао ко се то тако понаша. На моје запрепашћење рекли су ми да је то умирући. Збунио сам се још више и почео да размишљам: могу ли да приступим таквом човеку са Светим Тајнама?

Помоливши се, решио сам да све препустим вољи Божијој, а да сам ипак извршим своју дужност према умирућем. Исповедио сам га и причестио. А када сам, вративши се кући отворио Дароносицу, на своје чуђење видео сам да су частице Светих Дарова остале недирнуте...

Господ је затворио и моје очи, и очи болесника, и - причешће се није десило. Очигледно да умирући није био достојан причешћа Светим Тајнама"[1].

Свештеници су дужни да се обавезно одазову на све молбе парохијана за причешће умирућих. И то је природно: јер, примивши Свете Дарове, Хришћанин дочекује смрт имајући у себи Извор Живота. Обучен у Христа, он пролази ваздушна митарства где га очекују демони и, најзад, предстаје на суд Божији најприсније сједињен са својим Спаситељем. Али, приликом причешћа умирућих свештеници врло често морају да се суочавају са разним проблемима. Каткад ови имају сасвим необичан карактер.

Тако, архимандрит Антоније (Медведев) у "Манастирским писмима" приповеда о једном свештенику кога су касно увече позвали да причести болесника. Ушавши у назначену кућу, свештеник је упитао присутне:

- Ко је од вас послао по мене?

- Ја, баћушка, - одговорио је мушкарац који је корачао по соби, нечим веома забринут. - Мене је обузела неподносива тута. Исповедај ме и причести Светим Тајнама!

Свештеник се зачудио: људи позивају да се у кући причешћују само тешки болесници и умирући, а овај човек по спољашњем изгледу није личио ни на једне ни на друге. Ипак, баћушка га је исповедио и почео да се припрема за причешће. Отворио је Дароносицу и прочитао предвиђене молитве. Болесник је све то време чврсто стајао на ногама. Када је свештеник принео на лжици [кашичици] Свете Дарове његовим уснама, овај није могао да отвори уста. Баћушка му је рекао:

- Отвори уста!

Човек се напрегао из све снаге али ипак није успео да отвори уста. Тада је узео са полице кочадик[2] и почео њиме да отвара своје вилице. Али и тај покушај се показао неуспешним. У недоумици, свештеник је чашу са Светим Даровима ставио на сто и упитао:

- Шта се с тобом догађа?

- Господ ми је затворио уста! Не могу, баћушка, да примим Свете Тајне. Да ми, можда, избијеш два предња зуба?

Када је болесник говорио његова уста су се отварала сасвим нормално, али чим је свештеник требао да му принесе Свете Дарове, она су се поново чврсто затварала. Човек је плачући почео да се моли. Погрузио се у молитву и свештеник. Али уста болесника никако се нису отварала за причешће. Свештеник је отишао обећавши да ће доћи ујутру, а када је сутрадан ујутру дошао, онај човек је већ одлазио у други свет без причешћа. Чак и упркос жаркој жељи тог човека, Господ није сматрао за потребно да га учиним причасником Своје Пречисте Крви и Пречистог Тела. Остала је тајна шта је био узрок томе.

Да, Свето Причешће помаже умирућем приликом његовог преласка у вечни живот, али, да би та помоћ била делатна, човек са своје стране треба да буде истински Хришћанин који има веру у Тајну и који је очистио савест искреним покајањем. Ако умирући није такав, недостојно причешће може да му се урачуна у последњи и знатан грех.

Често људи, који су много слушали о неопходности припреме умирућих за одлазак са овог света путем исповести и причешћа, зову свештенике да причесте њихове неверујуће рођаке. Наравно, разумљива су осећања тих људи: они желе свим средствима да олакшају удео умирућих. А свештеници морају да им објашњавају да Свето Причешће у том случају неће донети користи безбожнику.

У сложеној ситуацији налази се свештеник када долази код умирућег кога су рођаци, без обзира на његов атеизам или тешке непокајане грехове, ипак наговорили да се причести. Ако такав човек каже (често такви људи више нису у стању ни да говоре) да је православни Хришћанин и да хоће да се причести, свештеник не може да га не причести. У сличној ситуацији баћушка се углавном уздао у сведочанства рођака о православности умирућег. Разуме се да у том случају људи који су позвали свештеника пред постељу умирућег узимају на себе одређену одговорност пред Богом.

Јеросхимонах Сампсон једном је оставио једну своју духовну кћер да ноћи у храму. Дао јој је књиге, показао шта да чита и рекао да се ничега не боји. Отац Сампсон је то рекао зато што су у храм донели старца- покојника да буде те ноћи у храму. Давши поуке духовној кћери старац Сампсон је отишао.

У почетку је у храму било тихо и мирно. Жена је пажљиво читала у књигама текстове на које јој је указао старац. Око поноћи изненада се чуло шуштање, а затим и неко комешање. Духовну кћер старца Сампсона обузео је страх. Убрзо је са ужасом видела како се покојник придигао, испљунуо нешто на под и поново легао на своје место. Жена је дрхтала од оног што је видела и стајала запањена, бојећи се да се помакне.

Неочекивано шум је престао и наступила је тишина. Олтар је засјао јарком светлошћу, Царска врата су се отворила и на солеју је изашла Пресвета Богородица. Она је позвала жену по имену и заповедила јој да приђе. Када је ова пришла Царица Небеска јој је дала белу мараму и рекла:

- Иди подигни оно што је покојник испљунуо.

На поду су лежали Свети Дарови. Жена их је прекрила марамом, са страхом Божијим их предала Пресветој Богородици, поклонивши Јој се. Пречиста Дева ушла је у олтар и Царске двери су се заклопиле за Њом.

Свети Јован Златоусти пише да умируће, "ако се причешћују Тајнама са чистом савешћу, при њиховом последњем даху окружују анђели и прате их одавде (на небо) због Тајни које су примили"[3]. Сви ми, Хришћани, треба да чинимо све што је неопходно да се наши ближњи удостоје Светог Причешћа. Али при том треба да имамо на уму речи Господа: не дајте светиње псима (Мт 7,6).

Водећи бригу о достојном хришћанском крају живота наших ближњих, не треба да заборављамо ни на своју смрт, јер она може да наступи у сваком тренутку нашег живота. Што чешће се причешћујемо тим су наше душе боље припремљене за прелазак у загробни свет. Ако нас Господ удостоји да умремо после причешћа Христовим Тајнама, нечисти духови побећи ће од нас као муња, а анђели ће нам отворити небеска врата и свечано нас пратити до самог престола Пресвете Тројице[4].

Са руског превео Мирослав Голубовић

Извор: Духовник библиотека