За време
благоверног цара и великога кнеза, самодршца целе Русије, Михаила Феодоровича,
а за патријарховања свјатјејшег Филарета,
царева оца по телу и по духу, у Персији цароваше шах Аббас.
Имајући љубав према благоверном цару Михаилу, Аббас му често слаше посланике са
даровима; исто тако и руски цар шиљаше к њему посланике с даровима. Године 1625
месеца марта допутова у Москву к благоверном цару Михаилу од шаха Аббаса чувени
посланик Урусамбек, доневши цару од шаха писмо и многе скупоцене поклоне. Поред
тога он донесе од шаха свјатјејшем патријарху Филарету посебно писмо и
неизмерно скупоцени дар: ризу Господа нашег Исуса Христа, у ковчегу златном,
украшеном драгим камењем. У том писму персијски шах извештава да је риза
Христова нађена за време освајања Грузије у митрополијској ризници, где је била запечаћена у једном крсту; узевши је, шах
је шаље на поклон свјатјејшем Патријарху московском. У том истом писму шах
велича велико име Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, говорећи: "Ко
богодолично не поштује Њега (= Господа Исуса Христа) као Бога, тај нека без
икакве милости буде сажежен огњем; а ко за таквог богохулника наложи огањ, тај
је достојан чести и величања".
Свјатјејши
патријарх Филарет с радошћу прими овај велики дар, драгоценији од свих дарова
земаљских. Потом патријарх призва к себи искусне грчке старце који се у то
време налажаху у Москви: једни од њих беху дошли у Москву из Јерусалима, други
из грчких земаља. Међу њима бејаше Нектарије, доцније архиепископ вологодски и
великопермски, и Јоаникије, који кратко време пре тога беше допутовао у Москву
са свјатјејшим Теофаном, патријархом јерусалимским. Свјатјејши патријарх
Филарет упита те старце Грчке, знају ли они што о ризи Господњој и шта се
говори о њој у грчким земљама. И сваки од њих исприча оно што му је било
познато о ризи Господњој. Архиепископ Нектарије исприча ово: Када бејах
архиђакон код свјатјејшег патријарха цариградског, патријарх ме посла због
неких црквених послова у Грузију. И догоди се да тамо бејах у цркви званој
"Илета"; ту приметих крај десне певнице до првога стуба много
упаљених свећа, и упитах свештенике: "Шта је то?" Они ми одговорише
да је ту положена риза Христова, коју је донео један од војника њихове земље,
који је био у Јерусалиму при распећу Господа, и како ту бивају многа чудеса од
ризе Христове.
Други од
Грка испричаше свјатјејшем патријарху да свуда, како у Палестини тако и у
грчким земљама, православни тврде да се риза Господња налази у Грузији; јер је
при распећу Господњем био неки војник из Грузије, коме је коцком припала риза
Господња; он је њу донео потом у своју земљу, и као скупоцени дар поклонио је
својој рођеној сестри, девојци; затим је тај војник испричао свима шта се све
догодило у Јерусалиму са Исусом Христом. Чувши казивање свога брата војника,
девојка заволе ризу Господњу и чуваше је са страхопоштовањем. После мало
времена та девојка умре. Умирући, она завешта да њено тело погребу у ризи
Господњој уместо погребних покрова. Тако и би учињено. Након неког времена из
гроба те девојке порасте велико и веома лепо дрво. У време Константина Великог,
грчкоримског цара, када Грузија прими свето крштење, из тога дрвета стаде тећи миомирисно и
целебно миро; тим се миром мазаху најразноврснији болесници, и добијаху
исцељење. Правоверни цареви грузијски, видећи таква славна чудеса, саградише
над тим дрветом дивну цркву, и назначише при њој епископа. После пак много
година, када по попуштењу Божјем Персијанци први пут поробише Грузију, тада они
опустошише и ту цркву, у којој беше мироточиво дрво. Доцније се Грузија
ослободи од персијског ропства, али тог дрвета већ не беше тамо, нити целебно
миро истицаше из тога места; само стуб обележаваше то место. О ризи пак
Господњој сви једногласно тврђаху, да се она налази у Грузији; многи сматраху
да су верни, по промислу Божјем, извадили ризу из гроба, да би је сачували
неприкосновеном у време ропства. А на који се начин она потом обрела у
митрополији, о томе нема података.
Свјатјејши
патријарх Филарет саслуша сва ова казивања о ризи Господњој. Затим се
посаветова са преосвећеним архијерејима руским (тада беше време свете Велике
Четрдесетнице), те наложи строги пост и молитву. У крстопоклону пак недељу,
одслуживши свеноћно бденије, свјатјејши патријарх нареди да се риза Христа Бога
Спаситеља нашег положи на болесника, као што у древности благочестива царица
Јелена положи на мртваца крст Христов ради осведочења о истинитости његовој. И
као што тада крст Христов би распознат по сили којом васкрсе мртвац, тако се и
сада сви уверише у истинитост ризе Господње: јер од ње добише исцељење и брзо
оздрављење сви болесници на које она би положена.
Због такве
благодати, велике се радости испунише и благоверни цар и свјатјејши патријарх.
Потом наредише да се у великој саборној цркви Успенија Пресвете Богородице, на
западној страни у десном углу, устроји почасно и нарочито украшено место, где
бејаше изображење живоносног гроба Христовог. Ту и би положена риза Господња.
Она се и досада налази тамо, побожно поштована од свију; од ње се и до данас
дају исцељења болеснима који јој са вером прибегавају.
Празновање
полагања чесне ризе Господње би одређено у десети дан месеца јула у славу
Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.
Коментари
Постави коментар