Приђите, верни, пијмо не из земног извора воду трулежну већ
из источника светлости поклањајући се Крсту Христовом; јер је Његов Крст наша
слава.
Јутрење
Крстопоклона недеља
Твој Крст, Господе, је свет, и доноси исцељење болеснима од
греха. Поклањајући му се, припадамо пред Тобом, помилуј нас.
Поуке Светих Отаца: …када је човек лишен Светог Духа,
како да се надамо за његово спасење, како ће онда он право ходити?
Свети Јован Златоусти
Молитва:
Господе благи, научи нас да са сваким новим даном, и сваким
новим опитом боље разумемо речи Твоје: “који изгуби живот свој мене ради, наћи
ће га”. Нека би се, губећи себе у Твојој служби, обогатили радошћу живота.
Амин.
Читања из Светог Писма:
Иса. 10:12-20
1 Мојс 7:6-9
Прич. 9:12-18.
Богомислена размишљања: Не дај срцу моме да застрани на
зле помисли, да не измишља изговоре за грехе. Нека узиђе молитва моја као
кадило преда Те, уздизање руку мојих као принос вечерњи.
Из Литургије Пређеосвећених Дарова
Преузето из књиге „Кроз Часни пост – Мисли за сваки дан“, Манастир Подмаине, 2007.
Архимандрит Рафаил Карелин: Дух и душа
У савременој религиозној литератури стално се мешају два различита појма: „дух“ и „душа“, што доводи до многих нејасноћа и недоумица. Зато бисмо се хтели кратко зауставити на овом питању. Дух је око душе, усмерен према вечности; душа – то су унутрашње очи човека усмерене према области земаљског битисања у свим његовим многоструким аспектима.
Од манифестација човечијег духа треба именовати прије свега религиозно осећање као способност директног преживљавања реализма духовног света и интуитивног проницања у метафизички свет, то је осећај унутрашње веродостојности духовног опита. Он се буди, он се оживљава у човеку дејством благодати; Његов почетак је покајање, а крај љубав.
Религиозно осећање присутно је у човеку. Човек се разликује од животиња прије свега тиме што је он религиозно биће. Ово осећање може бити изопачено, као што су изопачени ликови на неравној површини огледала, оно може бити потиснуто и ублажено човечијим страстима, он се може сакрити у дубину подсвести, али апсолутно нестати не може. Друга манифестација духа то је „унутрашњи логос“, то је спознајна сила, која делује на нивоу идеја и суштина. Треће – то је способност проматрања упућености човека према Божанству, када богоопштење постаје слободни акт човечје личности. У самој основици проматрања леже патње као способност концентрације сила духа на проматраном предмету и реактивна сила, која штити дух од вањске агресије.
Душа ипак у себи има следеће силе. Прва је разум и расуђивање. Она се манифестује двојако – кроз лексичко и живописно мишљење: она не прониче у суштину ствари, она је одвојена од духовног света; она изучава само појаве и особине. У палом стању разума оно постаје узурпатор Логоса и оних спознајних сила, које су Свети Оци назвали умом. Душевни разум се прогласио као јединствени инструмент гносиса, он претендује на решење метафизичких питања која леже иза граница његових могућности, он се убацио у област религије и хоће да буде тамо диктатор. Он гледа себе као на господара света, сматра да су безгранични његова сила и моћ, он је створио науку и цивилизацију – тј. нову вавилонску кулу. Одвојивши се од духа, човечији разум је постао главни извор гордости – тајног или јавног богоборства. Када га, пак, осени благодат, тада он види своју меру и своје границе и покорава се духовним виђењима. Тада он у овом земном бивствовању види творевину Божанске премудрости, у материјалном свету – не само узрочно-последничне везе, већ и симболе и ликове духовног света. Спојивши се са Логосом он очитује његова откровења и профористичкој (вањској) речи, духовна знања он доводи у одређене логичке системе кроз земне ликове, и открива сакривено.
Друга сила душе је – жеља. Одвојивши се од религиозног осећања, из духовних преживљавања она се претвара у пожуду, тежњу ка наслади, у мрачне страсти, извитоперену (нестварну) осећајност. Ова сила је највише повређена претходном. Разум, који је усхићен својим видљивим успесима и достигнућима, није постао цар већ роб пожуда. Сјединивши се кроз покајање са духовним осећањем жеља престаје бити невиђена и импулсивна. Она помаже уму да тежи према добру, она види у овом свету сенке изгубљеног раја. Жеља као сила душе сјединивши се кроз благодат са силама духа, претвара се у носталгију за Божанском лепотом.
Трећа сила душе код Светих Отаца назива се осетљивост. То је заштитна сила душе. Она треба да чува душу од зла и гријеха, као имунолошки систем човека -од инородног тела. Њена најбоља манифестација је света мржња према ономе што разлучује душу од Бога, ипак, послије пада у грех сила осећања окренула се против онога што омета испуњавање страсних жеља; у овоме случају ова сила личи на мач, који је добијен да се штити од непријатеља, али је душа овај мач окренула против себе и непрекидно наноси њиме себи све нове ране. Реактивна сила, повређена грехом, не манифестује се као очување личности, већ као потврђивање човекова егоизма, на вањском плану она се манифестује као огромна амплитуда: од стране љутње и нетрпељивости у породичном кругу (синдром ситног бијеса) до људских катомби које врше тирани (пир сатане). Раскорак између жеље и могућности изазива и храни осећај љутње и злобе: човек прима сав свет као непрекидну неправду у односу на њега, као да се читаво човечанство договорило да би узнемиравало њега. Такав човек личи на бомбу напуњену прљавштине, која ће, ако се неопрезно додирне, експлодирати. Овај осећај, појачавајући се, може довести човека до страшних душевних стања, излити се у садизам и незадрживу тежњу за убијањем.
Када се кроз покајање и благодат, раздражива сила душе сједини са духовним осећањем обраћености према Богу, онда она постаје динамичко одрицање од гријеха, самокритичности, мржње према демону, осетљивости према убацивању мрачних импулса у човечију душу, ефикасним оруђем у чишћењу срца од страсти.
У овом питању сударили су се међусобно Исток и Запад. Исток јасно разграничава област духа и душе, запад их стапа у душевни монизам. Осим тога западна антропологија говори о грехопаду човека само као о губитку Божанске благодати при очувању природног стања душе. За источну антропологију грехопад представља дубљу драму у историји света: човек је испао из центра свога живота, на место Бога он је ставио себе. Богоборачки импулс раскинувши савез човека за његовим Творцем, деформисао је саму човечију природу. Дух је постао одвојен од душе, будући да је одвојен од Бога, душевне силе су се такође разишле међу собом: разум, осећање и воља час се слажу, час противуречје једно другом. Зато је источни аскетизам борба за човечје срце, зато источни подвижник не верује себи, не верује својој души, његов је циљ покорити душу духу, а дух благодати. Зато је основа аскетике Истока – покајање, тај плач о гресима кога не схвата свет, сматрајући га слабошћу, малодушношћу и болесним роњењем суза. Западни подвижник почиње од оштрог изазова тамним силама пакла, са којима је спреман борити се, као витез са горостасима. Основа овога подвижништва није покајање, већ част и љубав; али каква љубав? …
Архимандрит Рафаил Карелин
Извор: Православие.ру
Коментари
Постави коментар