ХРАМ РОЂЕЊА СВ. ЈОВАНА КРСТИТЕЉА НА ПЕТЛОВОМ БРДУ

У једној од песама наша Црква назива неверовање Томино „добрим“. Разумљиво ако поставимо питање да ли постоји добро и лоше неверовање? Чини ми се да је одговор да , јер људи нису само добри или зли. Човеку који има чисту савест, добро срце и смирене мисли, њему је све чисто. Код човека који је инфициран вирусом неверја, све је мрак и немир. Кад бисмо само имали то добро неверје апостола Томе!  Ми бисмо рекли да су сумња, оклевање и мала вера нормални за човека који трага за Богом умом.  Апостоли Христови молили су Га да им дометне вере на ону коју су већ имали. Међутим, неверовање је озбиљна духовна  болест. Вера је изван разума и неверовање је неразумно. Неверовање је често мрачно, потиче од лакомислености и површности мисли, и од нестабилног живота и збркане свести.  Случај апостола Томе, који је био одсутан на почетку појављивања васкрслог Христа својим ученицима је типичан. Чињеница је да је Тома сумњао, али није био неверник, већ је тражио доказе да потврди своју веру.

Кад читаш Св. Писмо, немој само читати лист за листом, него се удубљуј у сваку реч и када те извесне речи задрже да се у њих удубиш или произведу у теби смерност, или пуне твоје срце духовном радошћу и љубављу – заустави се на њима. То се Бог приближује теби, прими Га смерно отворена срца, јер Он Сам хоће да се сјединиш с Њим. Ако ради тога пропустиш да испуниш што од твог правила, не узнемируј се. Јер циљ свих духовних занимања, као и овог, јесте удостојити се осећања Бога.  Кад оно дође, нема потребе задржавати се на средствима која служе за његово постизање. Исто тако и кад размишљаш о чему божанском, особито о страдањима нашег Господа Христа, и осетиш умиљење, заустави се на томе да би се то свето осећање продужило. Једна од препрека за чување унутарњег мира јесте постављање себи за правило да се прочита на дан један одређен број псалама из Псалтира и одређени број глава из Јеванђеља и апостолских посланица. Они који себи поставе таква правила обично журе да прочитају све, не б

Св. Владика Николаj Јован 20, 19-31. Зач. 65. Како је диван однос мајке и детета! С једне стране љубав и жртва, с друге стране вера и послушност. Има ли неког другог пута к срећи за дете осим да верује мајци и слуша мајку? Има ли већег чудовишта од детета, које не верује својој мајци и не слуша своју мајку? Вера је најчеднији пут сазнања. Ко са тога пута скрене, тај постаје нечедан, нечист. Вера је најбржи пут сазнања. Ко са тога пута скрене, тај ступа на пут задоцњења. Где има вере, има и савета; где нема вере, савет не помаже. Где има вере, има и разговора међу двојицом; где вера оскудева, оскудева и разговор; тад сумња и кушање заузимају место разговора. Туђин туђину не верује, сродан сродноме верује. Кад се настани вера међу туђине, туђини постају сродници; кад ишчезне вера међу сродницима, сродници постају туђини. Како би могао мирно спавати домаћин, који би затворио у један обор вука и овцу? Како ли може бити ведар и спокојан човек, у чију је душу ускочила сумња и устрем