ХРАМ РОЂЕЊА СВ. ЈОВАНА КРСТИТЕЉА НА ПЕТЛОВОМ БРДУ

 Свети Јован Кронштатски нас саветује овако: Прихватите се напора да макар један дан проведете по заповестима Божијим. И сами ћете увидети и проверити срцем да је добро извршавати вољу Божију (а воља Божија у односу на нас јесте живот наш и наше вечно блаженство). Заволите Господа свим срцем, макар онолико колико волите своје родитеље и своје добротворе. По својој моћи оцените Његову љубав и доброчинства према вама (и пребројте их умом у срцу своме: како вам је дао постојање и са њим сва добра, како бескрајно много трпи грехе ваше, како бескрајно много прашта због вашег искреног покајања ради крсних страдања и смрти Сина свога јединороднога, како вам је блаженство у вечности обећао уколико му будете верни), тј. добра која су бескрајно велика и многобројна. Потом, заволите свакога човека као саме себе, тј. немојте му желети ништа што себи не желите, мислите и осећајте за њега онако како мислите и осећате за себе, немојте желети да видите у њему ништа што не желите да видите у себи, немо

МИТРОПОЛИТ МОРФИЈСКИ НЕОФИТ: МОРАМО НАЋИ ВРЕМЕ ЗА ТИШИНУ Митрополит Морф и јски Неофит (Масура). Одломак из беседе Његовог Високопреосвештенства Митрополита Морфујског Неофита у храму Светог Антонија Великог у селу Спилија, на Кипру, 17. јануара 2020. године.       Сви ми данас — монаси и мирјани, били сами или ожењени — имамо један велики проблем: немир. Не можемо наћи мир и тишину у души. Сви смо оптерећени многим бригама. Како се нове технологије развијају, количина брига и невоља се повећава, иако се чини да би требало да буде обрнуто… Откуда то тако? У ствари, човек налази мир само у Истини. Технологија не може да одмори човека, пошто она само телу олакшава живот. Али човек није само тело: он има и тело и душу. Зато морамо пронаћи начин да одморимо и тело и душу. У Цркви постоји парадокс: када се тело умори ради љубави према Христу или љубави према ближњем – сиромашнима или болеснима, онима којима је потребна помоћ – тада се, упркос физичком умору, у душу настањује чудес

  O СТРАХУ БОЖИЈЕМ   Човек који се подухватио тога да пређе пут унутарње пажње, пре свега треба да има страх Божији, који је почетак премудрости. У његов ум треба да су свагда урезане пророчке речи: „Служите Господу са страхом и радујте Му се са трепетом“ (Пс. 2, 11). Он треба да иде тим путем крајње обазриво, испуњен страхопоштовањем према свему свештеном, а нипошто немарно. У противном, треба да се боји да се на њега не примени реч Божија: „Проклет да је човек који немарно твори дело Господње!“ (Јерем. 48, 10). Обазривост са страхопоштовањем неопходна је овде због тога што је оно море (тј. срце са његовим помислима и жељама, које смо дужни очистити помоћу пажње), велико и пространо, и што у њему живе безбројни гадови, то јест многе помисли сујетне, неправедне и нечисте, накот злих духова. Страх Божији стиче се када се човек одрекне од света и свега у свету, и све своје мисли и осећања усредсреди само на закон Божији, и сав се погрузи у сазрцање Бога и осећање блаженства, обећано Свет

Онај, који почиње Исусову молитву, сличан је гимназисти, који је ступио у први разред гимназије и обукао униформу. Може се мислити да ће он касније и завршити гимназију, а можда ће поћи и на универзитет. Али, ево, долазе искушења прве лекције: на пример, из аритметике, ученик није схватио и помисао му говори: “ Прву лекцију ниси схватио, тим пре нећеш схватити другу, а могу и да те прозову – боље се направи болестан и седи код куће.“ Ако ученик има богате рођаке, ту су искушења још већа, онда тај саблажњавајући глас говори: „Твој деда и стриц су богати, зашто ти да учиш? Иди код њих у госте“. Те речи слуша гимназиста, престаје да учи, губи узалудно време; тако је прошло неколико година – израстао је клипан и није ни за где. Време је протекло, њега су искључили из гимназије. Тако се и овде може догодити. Не треба обраћати пажњу на искушења у помислима, треба их гонити далеко од себе и на збуњујући се, продужити молитвени труд. Нека су и неприметни плодови тог труда, нека човек и не дожи

  Враг се на све начине стара да одврати хришћанина од ове молитве, јер се он од ње највише боји и мрзи је. Истина је, да човека, који стално твори ову молитву, сила Божија чува неповређеним од мрежа ђаволских; када се човек у потпуности прожме овом молитвом, онда му она отвара рајска врата и макар он на земљи и не добио особитих дарова благодати, душа ће његова смело да вапије: „Отворите ми врата од правде“ ( Пс. 117,19). И ђаво већ улива различите помисли да би смутио неразумне, говорећи да молитва захтева усресређеност, умилење итд., а ако тога нема, она само прогневљује Бога; поједини слушају те савете и одбацују молитву, на радост ђаволу.

Молитва Исусова има огромно значење у животу хришћанина. Она је најкраћи пут за задобијање Царства Небескога, мада је тај пут дуг и ступањем на њега, ми морамо бити спремни на невоље. Истина, велики значај имају и друге молитве; и човек, који твори Исусову молитву, слуша у цркви молитвословља и песнословља, обавезно врши келијна правила, али, Исусова молитва брже од других, доводи човека у покајинско расположење и показује његове слабости, а према томе, брже га приближује Богу. Човек почиње да осећа да је велики грешник, а Богу је то и потребно. Преподобни Варсануфије Оптински

Одломак из „Царски  Мученици Романови: Шта тишина није могла сакрити "  Међу неколицином личних ствари царске породице које су остале раштркане у Ипатијевој кући, која је била затвор и место њиховог мучеништва, налазила се и бележница Свете мученице Олге.  На једној од страница, исписаних руком девојчице, била је следећа молитва: “ Подари нам трпљење Твоје, Господе, у ове наше дане туге, гнев руље да издржимо, страхоте мучења;  Подари нам Милост Твоју да опростимо   прогоне наших ближњих, и благодат Твоју да понесемо крвави крст.  А кад гомила надвлада, И непријатељи дођу по нас, Да са смирењем потрпимо, Спаситељу, помози нам!  Господару света, једини Боже,  Благослови нас у молитви  И подари одмор нашој скромној души  У овом неподношљивом, и страшном часу.  А када дође час да прођемо последњу страшну капију, удахни снагу у нас да се молимо: „Оче, опрости им“. С лева на десно: свети Олга, Николај, Анастасија, Александра,  Татјана, а у првом реду Алексеј и Марија.

Свети царски мученици Романови Последњи руски цар Николај Други Романов рођен је 6. маја. 1868. године (по старом календару), на дан Светог Јова Многострадалног. Ступио је на престо после смрти свог оца, цара Александра Трећег, 20. октобра 1894. године. За цара крунисан је, 14. маја 1896. године, у Саборној Цркви Успења Пресвете Богородице у московском Кремљу. Супруга цара Николаја постала је принцеза Алиса Хесенска, унука енглеске краљице Викторије. Принцеза Алиса, тј. будућа руска царица Александра Фјодоровна, родила се 25. маја 1872. године (по старом календару), у Дармштату. Николај и Александра венчали су се 14. новембра 1894. године. У царској породици рођене су четири кћери: Олга, Татјана, Марија и Анастасија. На дан 30. јула 1904. године, царски пар је добио дуго очекиваног сина, наследника руског престола, царевића Алексеја. Цар Николај је велику пажњу поклањао потребама Православне цркве. Даровао је велике прилоге за изградњу нових цркава, па међу њима и за храмове који су се

  Пошто је милост Божија опште име и обухвата све благодатне дарове које тражимо од Бога и које нам Бог даје, то можеш за било шта што од Бога иштеш да употребиш речену кратку и свеобухватну молитву: "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме". Ум се лакше сабира у њу, док га опширније и многе молитве расејавају. Дајем ти овде и неколико примера како да се молиш, уколико ти то више одговара, у разним околностима и за за различите потребе. Тако на пример, кад тражим од Бога било коју врлину или дар, можеш се молити умно и срцем овако: "Господе Боже мој, дај ми овај дар или врлину, у славу твоју и част". Или овако: "Господе, верујем да је по Твојој вољи и у славу Твоју, ако од Тебе тражим ову милост; нек се испуни, дакле, на мени Твоја воља". Кад те некад нападну твоји духовни непријатељи, овако се помоли: "Пожури и похитај, Боже мој, у помоћ моју, да ме непријатељи не победе". Или: "Боже мој, уточиште моје, снаго душе моје, хитно ми помози

Устанимо, и чујмо шта нам ова света царица врлина говори високим гласом:  Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе… и наћи ћете покој душама вашим,  и исцелење ранама вашим.  Јер, јарам је мој благ  и лековит за велике грехе (Мт.11,28-30). Ми који желимо да се представимо Цару и Богу, и да разговарамо с Њим, не смемо кренути на пут неприпремљени, да Он, угледавши нас издалека без прописаног оружја и дворске одоре, не би својим слугама и помоћницима наредио да нас вежу и баце далеко од лица Његова, а молбе наше да поцепају и баце нам натраг у лице. Кад идеш пред Господа, нека ти риза душе твоје буде сва изаткана нитима незлопамћења, иначе ти молитва ништа неће користити. Нека ти молитва буде сасвим једноставна: цариник и блудни син су се једном речју помирили с Богом (уп. Лк.18,10; 15,11).    Ако си било када одговарао пред земаљским судијом, имаћеш пример како да се држиш у својој молитви. Ако, пак сам ниси никада излазио пред суд,

 Поводом 75-о годишњице књиге свих времена Мали Принц, Антоана де Сент-Егзиперија која је наизглед књига само за децу али је у суштини књига за сву децу од 7 до 107. О саборности и хришћанском богословљу кроз Малог Принца из архиве Радија Светигоре, говори блаженопочивши митрополит Амфилохије. https://svetigora.com/katedra-mitropolit-amfilohije-licnost-i-sabornost-crkve-mali-princ/

О СВЕЗИ ДОБРОДЕТЕЉНЕ ТРИЈАДЕ ВРЛИНА, ТЈ. О ЉУБАВИ, НАДИ И ВЕРИ (1153)  А сад, после свега што је речено, остаје ово троје, свеза  (1156) која све повезује и држи: вера, нада, љубав. А  највећа је љубав (1.Кор.13,1З), јер се њоме именује Бог (уп. 1.Јн.4,16). По моме мишљењу, вера је зрак, нада светлост, а љубав круг сунчев. А све чине један блесак и један сјај. Вера све може да учини, све да твори. Наду милост Божија ограђује и чини је непостидном. А љубав никад не пада, не заостаје и не да мира ономе који је занет њеним блаженим одушевљењем. Ко хоће да говори о љубави Божијој, одважује се да говори о Богу. А расправљати о Богу клизаво је и опасно за људе који не пазе много. Истина љубави позната је анђелима, па и њима – по дејству озарења.  Бог је љубав  (1.Јн.4,16). А ко хоће речима да објасни шта је Бог, чини што и слепац који би сео на обалу океана и хтео да измери колико је песка на његовом дну. По својој каквоћи, љубав је уподобљење Богу, у мери која је доступна смртницима. По сво

  Ава Доротеј Палестински о самоукоревању  Зашто се смућујемо кад нас неко укори? О САМОУКОРЕВАЊУ   1. Испитајмо, братијо, због чега неко понекад увредљиву реч подноси без смућивања, као да је готово и није чуо, а понекад се смућује чим је чује. Шта је узрок ове разлике? И да ли је један узрок те разлике или су многи? Ја налазим да постоје многи узроци, при чему један, могло би се рећи, рађа све друге. И рећи ћу вам како. Дешава се најпре, да се неко, после молитве и доброг упражњавања [у читању и размишљању], налази у, да тако кажем, добром стању и због тога подноси свога брата и не смућује се. Дешава се, опет, да неко има пристрасност према другоме и због тога без огорчења подноси све што му чини. Бива такође, да неко презире онога који жели да га ожалости. Гледајући као нискост на оно што је од њега, и уопште, не гледајући га као човека, он његове речи и дела не рачуна ни у шта. 2. И рећи ћу вам још нешто чему ћете се чудити. У општежићу, пре мог удаљења оданде, био је један брат ко

 Митрополит Амфилохије  Нашу судбину, једном засвагда, дефинисао је владика Раде: „Крст носити нама је суђено!“ Судбина нам је крстоносна, на овој жеравичној раскрсници свјетова. Зато је и богоносна. Мјесто на коме смо заложили огњиште, представља, одвајкада, Божју вододјелницу култура, и простор сукобљавања свјетова. Тако је било у прошлости, тако је, ево, и данас. Овдје је својевремено прошла граница између источне и западне царевине. Кад се западна Црква одвојила од православног Истока, опет су ови простори постали мјесто вјековног сукобљавања. а долазак ислама у четрнаестом стољећу постао је извориште нове трагике и распећа. Наш народ се, у том сударању свјетова, опредијелио за Јерусалим, за Свету Софију Цариградску. То јест – за Премудрост Божју. За Свету Гору. То хиљадугодишње огњиште врлина, ликоливницу светаца Божијих. Опредјељење за Јерусалим, значи опредјељење за ношење Часног Крста. Истовремено то значи и опредјељење за истину, за слободу, која се плаћа мученичком