ХРАМ РОЂЕЊА СВ. ЈОВАНА КРСТИТЕЉА НА ПЕТЛОВОМ БРДУ

Занемаривши сада и веће врлине, рећи ћу вам следеће: када се, стојећи заједно с  вама пред Богом у свештеној Цркви, осврнем и погледам на оне који разборито и скрушено узносе Богу песмопојања и прозбе или, пак, видим некога где ћутећи стоји и пажљиво слуша сабранога ума, тај један једини поглед ме испуњава радошћу и усхићењем и ја прослављам Оца Који је на Небесима и Христа без Кога нико не може чинити ништа добро и кроз Кога се савршава сваки људски напредак. 16. Шта, међутим, да кажемо о онима који не стоје (пред Богом) у ћутању нити учествују у појању славословља, него разговарају један са другим и нашу словесну службу Богу мешају са световним празнословљем, сами не слушајући свештене и богонадахнуте речи а ометајући оне који желе да слушају? Докле ћете, љубљени, храмати на обе ноге, како би рекао Илија Тесвићанин, ви који желите истовремено да учествујете и у молитвама и у недоличним, овоземаљским разговорима, који не исправљате један другога као што би то требало, но један другог

Како каже Соломон, свака ствар има своје време и све има свој час. Према томе, ево правог тренутка за онога који тражи повољно време за савршавање врлина, а то је ова Четрдесетнице. И ако свецели човеков живот представља време повољно за задобијање спасења, колико је онда повољније ово време Поста! Тако је и Началник и Руководитељ нашега спасења, Христос, почео управо од поста и на попришту поста поразио и посрамио ђавола, узрочника страсти, који Га је на сваки начин нападао. И како је неуздржање утробе родитељка острашћености будући да искорењује врлину, тако је, напротив, уздржање мајка бестрашћа, јер поништава скверну која потиче од неуздржања. Ако неуздржање - чак и тада када у нама нема страсти - уводи (у нас страсти) као што их је и увело, како онда да их не умножава и не оснажује када су оне већ ту, и обрнуто: како да их пост не умањује и не уништава? Пост и (опште) уздржање су међусобно повезани, иако они који их разборито следе понекад дају предност једноме а понекад другоме.

БЕСЕДА НА ПРИЧУ ГОСПОДЊУ О СПАСЕНОМ БЛУДНОМ СИНУ 1. Биће глад – рекао је Пророк, оплакујући Јерусалим – али не глад хлеба и воде, него глад слушања речи Божије (Ам. 8, 11). Глад, то је стање лишености и уједно потребе за најнеопходнијом храном. Али постоји и глад која је гора и трагичнија од ове глади, а то је – кад човек који бива лишен онога што је неопходно за спасење не осећа ужас несреће, не осећа чак ни потребу за спасењем. Гладан човек обилази све уздуж и попреко, тражећи не би ли где нашао хлеба; обрадује се чак и када пронађе плесниво тесто, или када му неко да погачу од проса или мекиња или какву другу слабо цењену храну, и то у оној мери, у којој је пре – док је гладовао – патио. Тако и човек који је духовно гладан, тј. који је лишен духовне хране а има потребу за њом, обилази све уздуж и попреко у потрази за оним ко има дар учења од Бога; ако га нађе, са радошћу куша хлеб духовног живота спасоносну реч; њега не може да не нађе онај ко га до краја упорно тражи. Свак

И одговарајући један из народа рече: Учитељу, доведох теби сина свога у коме је дух неми. И кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима; и суши се. И рекох ученицима твојим да га истерају; и не могоше. А он одговарајући рече: О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к мени. И доведоше га њему; и кад га виде дух, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену. И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: Из детињства. И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас. А Исус му рече: Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује. И одмах повикавши отац детета са сузама говораше: Верујем, Господе, помози мојему неверју! А Исус видевши да се стече народ запрети духу нечистоме говорећи му: Душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега! И повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако д

У Србији четрнаестога столећа постојали су сви предуслови за превођење списа богослова какав је био Григорије Палама. Тада је црквени живот у Србији био обликован утицајима који су долазили са исихастима преплављене Свете Горе. Иначе, и пре четрнестога века значајнији српски књижевници и богослови били су происихастички оријентисани. Почетком седамдесетих година прошлога века, када је истраживање православне исихастичке баштине било у експанзији, истакнути византолог сер Димитрије Оболенски (исхитрено) је изнео тезу да је аскетска мистика коју је покренуо византијски исихазам друге половине четрнаестога века „веома површно“ продрла у српске земље. Поменути став се повремено појављивао, и то као по правилу, код идеолошки острашћених (анти-исихастичких) научника. Међутим, он је, на основу темељнијих истраживања српске археографске грађе (посебно од стране В. Мошина, Д. Богдановића и М. Лазића), демантован и констатовано је да је теза о површном продирању исихазма у српске земље чет