У једној од песама наша Црква назива неверовање Томино „добрим“. Разумљиво ако поставимо питање да ли постоји добро и лоше
неверовање? Чини ми се да је одговор да, јер људи нису само добри или
зли. Човеку који има чисту савест, добро срце и смирене мисли, њему је све
чисто. Код човека који је инфициран вирусом неверја, све је мрак и немир. Кад
бисмо само имали то добро неверје апостола Томе!
Ми бисмо рекли да су сумња, оклевање и мала вера нормални
за човека који трага за Богом умом.
Апостоли Христови молили су Га да им дометне вере на
ону коју су већ имали. Међутим, неверовање је озбиљна духовна болест. Вера је изван разума и неверовање је
неразумно. Неверовање је често мрачно, потиче од лакомислености и површности
мисли, и од нестабилног живота и збркане свести.
Случај апостола Томе, који је био одсутан на почетку
појављивања васкрслог Христа својим ученицима је типичан. Чињеница је да је
Тома сумњао, али није био неверник, већ је тражио доказе да потврди своју веру.
Познат по свом ентузијазму које је показивао у другим
тренуцима, Тома није био скептик који је изолован и у неповољном положају. Он
је смео, он тражи, он истражује, он пита. Он тражи да му се каже истина, жели
да оствари директан контакт са њом. Христос није имао проблема са тим да му
понуди истину. Христос се враћа ради сусрета са Томом. Христос се враћа свакоме
од нас.
Понекад је вера многих хришћана млака и хладнија од
неверја. Имамо веру као оклоп и добру одећу којом бијемо по другима, али сами не трпимо
кад нас неко други бије, желимо да нас цене, да нам се диве и да будемо виђени.
Не усуђујемо се погледамо дубље у нашу веру, не желимо да је испитујемо, а можда
и да је откријемо. Јака вера нам даје духовно здравље, равнотежу, чврстину, снагу,
наду и поверење у Бога. Понекад, немојмо се плашити да то признамо, наша вера нам
даје доказе о нашим потајним его-болестима и морбидним сентименталностима. Она чак досеже до тачке погрешног веровања у антисоцијални
однос, који другима даје лош пример. Ако тражимо Бога на овај начин то значи да
се крећемо уназад.
Тома засигурно није имао лошу веру, нити је олако поверовао.
Он је био опрезан, отворен за све, спонтан, непоколебив, искрен и одан. То је
био он. Због његовог доброг неверовања је Христос дошао до Томе. Христос је
понудио себе због његове искрености. Није га укорио, тог који је тражио да Га
види, да Га додирне. Али на крају, Господ је благословио оне који не виде, а
ипак верују.
Неверовање је наравно слободан избор сваког од нас.
Људи који не верују у Бога своје неверовање заснивају само на оном што виде,
схватају и разумеју логиком. Ово је извесна самопринуда и заморна ноншаланција.
Вера, рекли бисмо, долази са тешкоћама, опасностима, ризицима и подразумева смелост. Због
тога је Христос благословио оне који
верују без опипљивих доказа. Најјачи доказ потиче као потврда из самог нашег
срца. Тврд на вери Тома је наш брат, он је слаб, али је свакако саосећајан.
На Томину недељу, на Светој Гори имамо целоноћно
бденије јер смо се на тај дан ослободили турског јарма. Како смо научили, свет је
долазио у цркву током Пасхалних празника више него икада. То значи да се вера
није угасила. Али, та вера би могла да се продуби и буде топлија. Томас није за
невернике, већ за скептике, за оне са мало вере, и на крају, за вернике. Нека његова
добро неверовање нама донесе добар плод.
Пемптусиа
http://orthognosia.blogspot.com/2015/04/monk-moisis-hagiorite-on-good-unbelief.html?m=1
Коментари
Постави коментар