У једној од песама наша Црква назива неверовање Томино „добрим“. Разумљиво ако поставимо питање да ли постоји добро и лоше неверовање? Чини ми се да је одговор да , јер људи нису само добри или зли. Човеку који има чисту савест, добро срце и смирене мисли, њему је све чисто. Код човека који је инфициран вирусом неверја, све је мрак и немир. Кад бисмо само имали то добро неверје апостола Томе! Ми бисмо рекли да су сумња, оклевање и мала вера нормални за човека који трага за Богом умом. Апостоли Христови молили су Га да им дометне вере на ону коју су већ имали. Међутим, неверовање је озбиљна духовна болест. Вера је изван разума и неверовање је неразумно. Неверовање је често мрачно, потиче од лакомислености и површности мисли, и од нестабилног живота и збркане свести. Случај апостола Томе, који је био одсутан на почетку појављивања васкрслог Христа својим ученицима је типичан. Чињеница је да је Тома сумњао, али није био неверник, већ је тражио доказе да потврди своју веру.