ХРАМ РОЂЕЊА СВ. ЈОВАНА КРСТИТЕЉА НА ПЕТЛОВОМ БРДУ

Бесједа  п роизнесена у навчерје Васкрса у храму Хрисшово г В аскрсења у Под г орици 1997. љета Господње г .   Гријемо се, драга браћо и сестре, на огњу вјечне љубави Божије. Оне љубави, која је све изњедрила и све створи л а. Оне љубави, која промишља и о црву и о мраву о камену, атому, а камоли о човјеку. Оне љубави, коja с e открила у пуноћи својој у рођењу Сина Божијег који нам је оставио науку живота и који је ради нас и ради нашега спасења пострадао и разапет био, погребен и у трећи дан васкрсао, оставивши нам квасац живота вјечнога, ставивши га у наше тијело, у тијело људско и у људску природу, поставивши га у цјелокупну творевину, да би се творевина од смртне преобразила у бесмртну, од пролазне у непролазну, од помрачене у просвијетљену вјечном свјетлошћу. Зрака те Божанске свјетлости Христовог Васкрсења обасјала је и ово мјесто и благодарећи њој, ево, из ње изниче храм у част Христовог Васкрсења, у покрету нашег н епре кид н ог васкрсавања, кроз уграђивање у ту св е

На 150- годишњицу рођења Олга Рожеова 13. априла обележава се 150. годишњица рођења   Светог Серафима Вирицког. Серафим (у свету Василије Николајевич Муравјов; 1866-1949) - Исповедник, који су монашке завете дао током прогона Цркве, велики старац, удостојивши се многих дарова Духа Светога, молитвеник за сваког у тузи и патњи. Свети Серафим Вирицки Као дете, будући старац читао је житија светих и сањао о монашком животу. Али Господ је судио другачије: његов отац је умро, а уместо монашког завета Василијеу је преостало да постане хранитељ породице. Када је дете, које је маштало о монаштву дошло у лавру Светог Александра Невског чуо је од једног од стараца подвижника пророчке речи које су откриле Божији Промисао за њега: "Васја! Теби је суђено да прођеш светским путем, трновитим, преиспуњеним тугама. Учини тако пред Богом и својом савешћу. Доћи ће време, и Господ ће те наградити. „После тога читав живот Василија Николајевича у свету био је припрема за монашки живот

Један од показатеља духовног развоја је обустављање потраге за духовним надприродним доживљајима: – Јао, оче, она икона се померила! А ова је замироточила! Питам их: – Добро и шта с тим? А шта се са тобом десило после тога? Или се све зауставило на твојим «ах» и «ух»? – Оче, испричаћу ти нешто задивљујуће! Путовала сам у Јерусалим и била сам просто у шоку, а потом... – И шта је било потом? Шта се изменило у твом животу? – Па ништа… Једном су ми испричали: – Путовала сам у Јерусалим 35 пута и видела једног старца! – Добро, и шта си достигла тиме што си видела старца? – Али њега нису сви видели, а мене је чак и примио! – Браво! И шта с тим? Зар је то успех? То је све само спољашња ствар. Зар ће те за време Другог Доласка Христос упитати: «Колико светаца си видела?» – и то је све? А ако си путовала у Јерусалим, Он ће те можда питати, а да ли си обишла тај град барем десет пута? А ти одговориш: «Не, свега три пута». – «А-а-а, три, па то је мање од десет!». Зар је то та духовност, коју н

У уторак Томине седмице сећамо се Православних Хришћана свих векова и доба који су дали живот за праволсавну веру и у нади на Васкрсење и живот вечни.  Сећање на ове људе налазимо и у проповедима Отаца Цркве. Свети Јован Златоусти, на пример, помиње то у својој беседи "О гробљу и Крсту”. У Русији пре избијања револуције кафане су биле затваране, а алкохолна пића се нису продавала све до овога Дана Радости зато да би радост коју су људи имали била због Васкрсења, а не вештачкој радости коју производи алкохол. На  данашњи дан Црква се на Светој Литургији сећа својих верних верне а кољиво се приноси у спомен оних који су уснули у Господу. Свештеници излазе на гробље Православних Хришћана како би Пасхалну радост поделили са преминулима. Такође је обичај да се дели милостиња сиромасима.  * Напомена: у Србији овај обичај се врши понедељком - Побусани понедељак. https://oca.org/saints/lives/2017/04/25/35-day-of-rejoicing

У једној од песама наша Црква назива неверовање Томино „добрим“. Разумљиво ако поставимо питање да ли постоји добро и лоше неверовање? Чини ми се да је одговор да , јер људи нису само добри или зли. Човеку који има чисту савест, добро срце и смирене мисли, њему је све чисто. Код човека који је инфициран вирусом неверја, све је мрак и немир. Кад бисмо само имали то добро неверје апостола Томе!  Ми бисмо рекли да су сумња, оклевање и мала вера нормални за човека који трага за Богом умом.  Апостоли Христови молили су Га да им дометне вере на ону коју су већ имали. Међутим, неверовање је озбиљна духовна  болест. Вера је изван разума и неверовање је неразумно. Неверовање је често мрачно, потиче од лакомислености и површности мисли, и од нестабилног живота и збркане свести.  Случај апостола Томе, који је био одсутан на почетку појављивања васкрслог Христа својим ученицима је типичан. Чињеница је да је Тома сумњао, али није био неверник, већ је тражио доказе да потврди своју веру.

Кад читаш Св. Писмо, немој само читати лист за листом, него се удубљуј у сваку реч и када те извесне речи задрже да се у њих удубиш или произведу у теби смерност, или пуне твоје срце духовном радошћу и љубављу – заустави се на њима. То се Бог приближује теби, прими Га смерно отворена срца, јер Он Сам хоће да се сјединиш с Њим. Ако ради тога пропустиш да испуниш што од твог правила, не узнемируј се. Јер циљ свих духовних занимања, као и овог, јесте удостојити се осећања Бога.  Кад оно дође, нема потребе задржавати се на средствима која служе за његово постизање. Исто тако и кад размишљаш о чему божанском, особито о страдањима нашег Господа Христа, и осетиш умиљење, заустави се на томе да би се то свето осећање продужило. Једна од препрека за чување унутарњег мира јесте постављање себи за правило да се прочита на дан један одређен број псалама из Псалтира и одређени број глава из Јеванђеља и апостолских посланица. Они који себи поставе таква правила обично журе да прочитају све, не б

Св. Владика Николаj Јован 20, 19-31. Зач. 65. Како је диван однос мајке и детета! С једне стране љубав и жртва, с друге стране вера и послушност. Има ли неког другог пута к срећи за дете осим да верује мајци и слуша мајку? Има ли већег чудовишта од детета, које не верује својој мајци и не слуша своју мајку? Вера је најчеднији пут сазнања. Ко са тога пута скрене, тај постаје нечедан, нечист. Вера је најбржи пут сазнања. Ко са тога пута скрене, тај ступа на пут задоцњења. Где има вере, има и савета; где нема вере, савет не помаже. Где има вере, има и разговора међу двојицом; где вера оскудева, оскудева и разговор; тад сумња и кушање заузимају место разговора. Туђин туђину не верује, сродан сродноме верује. Кад се настани вера међу туђине, туђини постају сродници; кад ишчезне вера међу сродницима, сродници постају туђини. Како би могао мирно спавати домаћин, који би затворио у један обор вука и овцу? Како ли може бити ведар и спокојан човек, у чију је душу ускочила сумња и устрем