ХРАМ РОЂЕЊА СВ. ЈОВАНА КРСТИТЕЉА НА ПЕТЛОВОМ БРДУ

  Ава Доротеј Палестински о самоукоревању  Зашто се смућујемо кад нас неко укори? О САМОУКОРЕВАЊУ   1. Испитајмо, братијо, због чега неко понекад увредљиву реч подноси без смућивања, као да је готово и није чуо, а понекад се смућује чим је чује. Шта је узрок ове разлике? И да ли је један узрок те разлике или су многи? Ја налазим да постоје многи узроци, при чему један, могло би се рећи, рађа све друге. И рећи ћу вам како. Дешава се најпре, да се неко, после молитве и доброг упражњавања [у читању и размишљању], налази у, да тако кажем, добром стању и због тога подноси свога брата и не смућује се. Дешава се, опет, да неко има пристрасност према другоме и због тога без огорчења подноси све што му чини. Бива такође, да неко презире онога који жели да га ожалости. Гледајући као нискост на оно што је од њега, и уопште, не гледајући га као човека, он његове речи и дела не рачуна ни у шта. 2. И рећи ћу вам још нешто чему ћете се чудити. У општежићу, пре мог удаљења оданде, био је један брат ко

САМОУКОРЕВАЊЕ   • Вид смирења, који припрема за трпљење невоља пре но што се појаве и помаже њихово мирно подношење када се појаве, Свети Оци су назвали  самоукоревањем. Самоукоревање је окривљавање себе за греховност заједничку свим људима и своју посебно. При томе, корисно је сећати се својих нарушавања Закона Божијег и набрајати их, осим блудних падова и спотицања, за које оци забрањују да их се детаљно присећамо, јер обнављају у човеку греховни осећај и наслађивање њиме. Самоукоревање, када достигне своју пуноту, коначно из срца искорењује злобу, искорењујући лукавство и лицемерје, које не престаје да живи у срцу све док je у њему присутно самооправдање. 1. 318-319 • Бављење самоукоревањем претвара то укоревање у навику. Када онога ко је стекао ту навику задеси нека невоља, истога часа у њему се јавља дејство навике и невоља се доживљава као заслужена. Главни узрок сваког узнемирења – каже преподобни авва Доротеј ако пажљиво испитамо, јесте то што не укоревамо себе. Одатле проистич

"На почетку вежбања у њему, самопрекоревање има карактер несвесног механизма: изговара се само речима, без нарочите благонаклоности срца, чак супротно осећању срца..." Дом душе је трпљење, јер она живи у њему; храна душе је смирење, зато што се она храни њиме,“[1] рекао је свети Илија Екдик. И заиста: док се храни светом храном смирења, душа може да обитава у светом дому трпљења. А чим недостане те хране, душа излази из дома трпљења. Као вихор отима је душевни немир, односи, ковитла. Као таласи подижу се у њој разне страсне помисли и осећања, потапају је у дубину безумних и грешних размишљања, маштања, речи и поступака. Душа запада у стање изнемоглости, мрачног унинија, често се приближава понорима убиственог очајања и потпуног растројства. Хоћеш ли да непрестано обитаваш у светом дому трпљења? Снабдеј се храном, неопходном за такво обитавање: налази и умножавај у себи помисли и осећања смирења. То смирење које припрема за трпљење невоља пре њиховог доласка и потп