ПРАВОСЛАВЉЕ У ВАСЕЉЕНИ - ЖИВОТ У ТИШИНИ, Мати Гаврилија (Папајанис)

Мати Гаврилија (Папајанис)

(1897-1992)

Живот

Геронтиса Гаврилија рођена је у Цариграду пре више од сто година, 15. октобра 1897, као Аврилија - најмлађе дете и миљеница породице – од родитеља Илије и Викторије Папајанис, који су имали четворо деце (брат Александар био је најстарији, а затим сестре Василики  и Павлина, а најмлађа је управо била мезимица Аврилија).

Геронтиса на грчком означава најстарију монахињу, која надгледа и руководи млађе монахиње давањем духовних савета, и која има огромно духовно знање и духовну мудрост добијене од Бога уз помоћ молитве. Њен животни пут је било једно дуго путовање преиспуњено чудима Божијим.  

Детињство је провела у Цариграду, а потом у Солуну, где се породица преселила 1923. године. Са мајчиним благословом, за коју је била изузетно везана, 1938. године отпутовала је у Енглеску у којој је провела године другог светског рата. Тамо је радила и завршавала школе за физиотерапеута и хироподисту. Када се вратила у Грчку 1945. године, запослила се у организацији за збрињавање избеглица  Friends Refugee Mission, а почетком педесетих у Америчкој пољопривредној школи у Солуну. Касније је отворила своју ординацију у Атини у којој је радила све до 1954. године. У марту исте године, умире јој мајка и Аврилија затвара ординацију. Након мајчине смрти, један период њеног живота се завршио, и тада је донела одлуку да више неће живети за себе него за друге, те је Божијим промислом отишла у Индију у којој је пет година радила као физиотерапеут са најсиромашнијим од најсиромашнијих људи у Индији -  оболелима од лепре.

У Индији је живела и радила у селу-колонији лепрозних под називом Анандван (Anandwan), у коме су се лечили оболели од ове болести, коју је са својом породицом изградио бивши адвокат, у народу познат као Баба Амте (Baba Amte). Пре него што је упознала Баба Амтеа, његову жену и два сина, са којима је остала у контакту до краја живота, живела је и радила у Ашраму (прим.прев. ашрам - индијски манастир) гуруа Шивананде, и тамо је уз молитву масирала и на сваки могући начин лечила оболеле од лепре. Сестра Лила, како су је Индијци прозвали од милоште јер су је изузетно волели, за свој рад није узимала ни динар, јер се заветовала Богу на живот у потпуном сиромаштву, потпуно се предавши у Његове руке.

Када је 1959. године напунила 62 године, отишла је у град Витанију у Палестини, где се налазио манастир Свете Марте и Марије да би тамо постала искушеница.  Пошто су сви знали да је дошла из Индије, у почетку су били неповерљиви према њој јер су желели да провере да ли се молила са Индијцима и да ли је можда јела од њихових идолских жртава, а касније се ситуација променила када их је Аврилија уверила да ни у једном тренутку није угрозила своју православну веру. Отац Теодосије, духовник манастира, одредио јој је молитвено правило, а такође је био поприлично изненађен њеним умећем читања текстова на старогрчком језику. Једном приликом јој је рекао: „Велики духовници, о којима смо слушали, више не постоје. Ја сигурно нисам тај. Овде си дошла да спашаваш своју душу. Ако бих сад почео да ти постављам правила, обоје бисмо изгубили душу. Али овде је отац Џон. Он ће бити твој духовник.“ Тако је првих годину дана духовник одредио Аврилији да чита само Јеванђеље и Лествицу од Светог Јована Лествичника. Овде треба напоменути да у то време Лествица још увек није била преведена на савремени грчки језик.    

У Витанији је провела три године. Априла 1962. године пронео се глас да је Патријарх Константинопољски Атенагора тражио неког из редова монаштва ко би отишао  у град Таис у Француској. Сестра Гаврилија је кренула у Америку али пре тога је отишла у Таис, пошто је течно говорила француски језик од детињства.  

Отац Лазар Мур 

У Грчку се вратила 1963. године. Игуман манастира Светога Јована Богослова, Амфилохије Макрис, постригао је Аврилију у малу схиму (Гаврилија), на острву Патмос у пећини Светог Антонија, и убрзо након тога су она и монахиња Томасина отишле у Индију. Старац Амфилохије је имао жарку жељу да нађе монахињу која ће бити отворена за далекосежан, активан мисионарски рад у свету. Три године је провела у Индији у граду Нани Тал у држави Утар Прадеш где је отац Лазар Мур (Lazarus Moore) био свештеник и који је између осталог радио на преводу Псалтира и Светих Отаца у договору са мати Гаврилијом.

Отац Софроније Сахаров

Мати Гаврилија је од 1967. до 1977. године путовала у мисију по источној Африци, Европи, укључујући и посете старим пријатељима и духовним оцима Лаву Жилеу и старцу Софронију Сахарову, па опет у Америку, као и кратку посету Синају, зато што је архиепископ Дамјан настојао да тамо оживи женско монаштво.

Мати Гаврилија је пуно путовала и где год да је била, људима је поклањала љубав и пажњу. Често је одлазила у Јерусалим на Христов Гроб, а такође је одлазила у мисију по источној Африци. Током 50-их и 60-их година прошлог века, имала неколико хиљада духовне деце и пријатеља из свих делова света! И волела је да се даноноћно моли за све њих!

Негде од око 1977. године живела је у једном станчићу, познатом под називом Кућа Ангела у Патисији, усред буке, вреве и смога ужурбаног центра Атине. То је било једно скровито месташце, толико вољено од оних који су ту долазили да нађу духовну помоћ и утеху.  

Године 1989. преселила се у скит Покрова Пресвете Богородице, на острву Егини, у близини цркве у којој су похрањене мошти Светог Нектарија. Тамо је позвала двоје од њене последње духовне деце да постану монахиње и живе са њом, и даље наставивши да прима оне који су тражили њену помоћ. На почетку Часног Поста 1990. године, примљена је у болницу због рака лимфних жлезда. У болници је провела четрдесет дана, а изашла у току Страсне Седмице, након што је на Васкрс примила свето причешће. На велико изненађење свих доктора, рак је нестао. Још увек није ступило време одласка.  

Најзад, старица се повукла у тишину и мир. Последњи пут се преселила на острво Лерос у пратњи једне монахиње. Тамо су основале исихастрион (молчалницу) посвећен Светим Архангелима. Тек је тих последњих година свога живота прихватила постриг у велику схиму из руку оца Дионисија из малог Скита Свете Ане, који се налази на Светој Гори. Он је стигао на Лерос да изврши постриг у велику схиму у капели Пресвете Богордице у утврђењу које се налази на Врху Лероса.  

Геронтиса Гаврилија се преселила из овог света 28. марта 1992. године, а да никада није изградила ни један манастир. Временом се шесторо од њене духовне деце замонашило, али нико од њих није живео све време уз њу, већ по један или двоје. Само би анђели могли да изброје колико је људи Бог дотакао и изменио преко ње. Њен животопис и сабрани списи објављени су у Грчкој 1996. године, путем рада њене духовне кћери, која је постала монахиња, као и доприносом мноштва других људи који су волели старицу.

Свако ко је познавао мати Гаврилију, знао је да нас Бог не оставља без својих светих, чак и до дана данашњег. Неколико речи, које је овде забележно, тешко да може дочарати чистоту и љубав њене душе. Речи су само средства која припадају овом свету. Чудесно постојање мати Гаврилије било је обавијено тајном тишине будућега века.

Никада није тражила славу. Никада није дозволила да се за њеног дугог живота било шта објави. Тек последњих година свога живота, једино је дозволила својој духовној деци да је фотографишу. Они, које је Бог додирнуо кроз њу, звали су је геронтисом, али она саму себе никада није сматрала да је ишта више до монахиња Гаврилија.

Мати Гаврилија је била сва смирење и љубав.

Посебна познанства

Отац Амфилохије (Макрис) – постригао је у велику схиму, на острву Патмосу у „Пећини светог Антонија“, која припада манастиру Светог Јована Богослова, пре него што ће она и још једна монахиња Томасина отићи за Индију.

Одабране кратке изреке

Мати Гаврилија

1. Свако место може да буде место Васкрсења. Довољно је да човек живи Христовим смирењем.

2. А што се тиче сна - довољно је бденије.

3. Постоје људи који бдију када су у питању неке ствари, и постоје људи који бдију по питању свих ствари.

4. Није знање оно знање које проистиче из учења, већ је знање оно знање које проистекне из трпљења. То је православна духовност.

5.  Немојте жудети за многим стварима—за оним што је далеко или да имате више од оног што вам је дато. Боље да пазите на оно што сте већ добили и на тај начин освештате даровано.

6.  Само једно је право образовање – да научимо да волимо Бога.

7. Ништа није јефтиније од новца.

8. Боље пакао на овом, него на оном свету.

9. Није важно шта говоримо, већ како живимо. Није важно шта радимо, већ оно што смо.

10. Обучем расу (монашка одежда) и не проговарам све док ме неко нешто не пита. Раса све говори.

11. Ако имаш љубави за цео свет, тада је цео свет диван.

12. Неко рече да је Хришћанин човек који прочишћава љубав и освештава рад.

13. Тражимо слободу за себе. Зашто? Да бисмо постали робови својих страсти.

14. Конференција: када се јалови људи састану и донесу одлуку да се ништа више не може учинити.

15. Циљ нам је да, иако имамо паразита у глави, у срцу имамо Светог Духа.

16. Постајемо копија неба када говоримо „Нека буде твоја воља на земљи као и на небу.“

17. Онај који воли, он ни не примећује да воли, као што се дисање не примећује.

18. Када су врата на Небу отворена, отворена су и врата на земљи.

19. Када ум (nous) није расејан на светске ствари и када је сједињен са Богом, тада нам и свако „добар дан“ које изговоримо постаје благослов.

20. Свако одбијање и противљење уништава наше дело.

21.  Пред ликом и подобијем Божијим у другом, ми не смемо да постојимо.

22. На почетку свог живота имамо потребу за присуством неког кога ћемо волети или неког ко ће нам бити пријатељ. Како одрастамо, Својом љубављу и радошћу нас испуњава Један  Бог, тако да нам више нико није потребан. Сва жудња једне душе за другом постоји зато што душа у почетку не препознаје Оног кога воли и стога мисли да јој је потребно да воли неког другог.
  

23. Бог често од нас не тражи дела, већ намеру. Довољно је да види да имамо вољу да извршавамо Његове заповести.

24. Господ Исус Христос дао нам је златно правило: бити сам и бити са Другим.
  

25. Када нас је Бог створио, Он нам је даровао живот и Свога Духа удахнуо у нас. Тај Дух је Љубав. Када немамо љубави, постајемо прави лешеви и потпуно мртви.
  

26. Сваки Хришћанин мора да поштује тајну постојања сваког човека и сваког бића.

27. Да бисте постигли непостојање - волите, волите и волите — на тај начин се у потпуности поистовећујете са оним Другим, са свима. Тако, на крају сваког дана поставите себи ово питање: „Желим ли ја нешто? Не. Треба ли ми нешто? Не. Да ли ми нешто недостаје? Не.“ Тако треба!

28. Човек који је напредовао духовно је човек који је успео да изгуби свој идентитет и који у дубини свога бића схвата да се све по Божијој вољи однносно по Божијем допуштењу.
  

29. Када човек престане да чита све друге књиге осим Јеванђеља, он тек тада остварује прави духовни напредак. Када се кроз молитву сједини са Богом, тек тада може да ослушне вољу Божију.

30. Увек имајте жељу да се испуни воља Божија, и са љубављу прихватите свако зло које вам дође у сусрет.

31. Немојте на зло, које вам долази кроз неког човека, одговарати злим, већ увидите да Христос обитава у његовом срцу.

32. Никада не питајте: „Зашто ми се то десило?“ Ако видите некога са гангреном или оболелог од рака или некога ко је слеп, не питајте зашто му се то догодило, већ молите Бога да вам да способност да видите и другу страну животне реке. Тада ћете уз помоћ анђела видети ствари онаквим какве заиста јесу, увидећете да се све дешава према плану Божијем. Све!

34. Ако желимо да будемо добри монаси, у сваком тренутку морамо да мислимо прво на Бога, па онда на монаштво. У супротном, нећемо постати добри монаси.

36. Наша најслабија тачка су многе речи и премного расправе.

38. Када ти дође да неког критикујеш, да неког осуђујеш, моли се Богу да те у том тренутку свог обузме, како би тог човека заволео Његовом љубављу. Тада ће ти Бог помоћи да увидиш своје стање. Да је Христос видљиво присутан, да ли би иког критиковао?
  

42. Оно што изговоримо – остаје за вечност.

43. Тек када се усавршиш у Љубави, тада достижеш бестрашће.

48. Када је потребно, Бог ће нам послати некога. Сви смо ми  једни другима сапутници у животу.

49. Тишина је Божији језик.

50. Човек који живи у прошлости, исто као да је мртав. Наиван је свако ко живи у будућности, односно у својој фантазији (или машти), зато шти будућност искључиво припада Богу. Христова радост се налази једино у садашњости, у вечној Божијој садашњости. 

59. Боље је изговарати Исусову молитву и наглас, него никако.

66. Забринутост је за оне који немају Вере.

67. Брига и анскиозност (*прим.прев: стрес) су за оне који немају Вере.

68. Љубав је искључиво на Крсту.

68. Љубав се једино може наћи на Крсту.

69.  Тежак је сваки онај однос када „Ја“ стоји испред „Ти“.

70.  Као што Бог воли тебе, тако воли и твог непријатеља.

71.  Желиш ли да се молиш? Припреми се да у тајности Богу дајеш одговор.

74. Ми у свету треба да живимо као уље и вода у кандилу – не мешају се, те су тако једно у Богу и једно за Њега. У свету, али не од овог света.

75. Сви смо ми сасуди: каткад сасуди Светлости, а каткад сасуди таме.

80. Тек када се „умиримо“,  када нисмо заокупљени којечиме и заузети многим пословима...тек тада дајемо анђелима прилику да делају.

81. Учините оно што је до вас, а Бог ће оно што је до Њега.

93. Како је предивна Тајна сутрашњег дана!

95. Господ је рекао: „Ко год жели нешто са вером, добиће.“ Довољно је да је молба у складу са Божијим заповестима, што значи – у складу са Љубављу.

100. Када би човек знао да није Овде, онда би био Тамо.

101. Да би се чудо десило, довољно је да волимо. Ни молитва, нити бројаница немају ту силу.

102. Искуство ме је научило да нико од нас није у стању да помогне онима које воли, ма колико то желео. Помоћ стиже једино од Бога, у Његово Време.

103. Када је Бог непрекидно у нашим мислима, тада и нас Бог има на уму. (Када непрестано мислимо на Бога, Бог непрестано мисли на нас.) 

105. Од користи смо искључиво онда када не постојимо за себе (већ за друге), и обрнуто.

106. Не смемо доносити одлуке уместо других. Препустите друге Анђелима и они ће пронаћи најбоље решење.

107.     Никада не заборавите да сте Његови.

108. Као Симеон Киринејац и ми морамо увек бити спремни да потрчимо у сусрет ближњем коме је потребна помоћ.

109. Ако тражите помоћ од некога ко је вредан и радан, такав човек ће вам пре помоћи, него онај ко је лењ и докон.

110. Тешко мени ако не волим.

111. Само су потребне три ствари. Прво: Љубав. Друго: Љубав. Треће: Љубав.

112.  Уздржавање од хране је лако када неко жели да смрша, а тако је тешко постити средом и петком, када тако Црква налаже.
  

113. У Цркви би требало да увек седимо на истом месту, Ангела ради.

114. Након литургије, требало би да поседимо у цркви што дуже можемо. Ангела ради.

115. Када причамо некоме о нечему, а неко трећи нас прекине утој причи, не би требало да наставимо даље са причом. То значи да онај коме смо говорили не би требало да чује оно што смо хтели да му кажемо. То прекидање је дело Ангела.

116. Онај ко не жели никога да види није човек.

117. Нигде нисмо „заувек“. (Ни на једном месту нисмо „заувек“.)

118. Шта год да нам се догађа, искуљчиво је наша кривица.

119.  Свако јутро када окренемо нови лист, на празну страницу стављамо свој потпис. Шта год да Бог жели, дозволите му да испише. (Свако јутро окрените нови лист и потпишите се на празан лист хартије. Шта год Бог жели, допустите Му да напише.)

120. Када се молимо, требало би да закључамо врата.

125. Ако не стигнеш у тачку очајања, никада нећеш видети Светлост.

136. Буди спокојан и знај да нема веће школе од тишине ума.

137.  Једина истинска радост је када је човек ослобођен од бриге.

150. Христос нам је рекао: идите и научите све народе. А ми - шта радимо када прећуткујемо?
  

179.  Најјача молитва је епиклеза на Божанственој Литургији.

183. Љубав је бомба која уништава сво зло.

192. Пре неки дан ме је једна госпођа питала шта се дешава након смрти на митарствима. Рекла сам јој: „Рећићу им: Светлост Господња обасјава све! Али пошто сте ви у тами, ја вас не видим!“

194. Највећи део моје молитве овде сачињава Благодарење Богу, и тако је већ годинама. Шта још да тражим од Бога када све имам?

199. Бог је човеку дао чуло вида. Знате ли зашто? Зато да не бисмо могли себе да видимо. Да! Само да бисмо видели и волели друге. И да бисмо на тај начин себе видели у очима Другог.

243.  Неки би хтели да стигну до Васкрсења, а да заобиђу пут Голготе.

244. Пошто неки хришћани нису могли на делу да остваре Јеванђеље док су живели у свету, удаљили су се из света. То су били први монаси.

259.  Сваки човек је Богом „послат“.

267.  Наша душа је Божански Дах. Наше тело је Његова Творевина. Целим својим бићем, ми смо икона Божија.

290.  Благословимо Бога, и дању и ноћу, за таланте којима нас је даривао.

291.  Мало речи – пуно љубави. Према сваком човеку. Ма ко он био.

Разговори

Имајте Вере

Једино знам да увек имам три ствари, а то нису ни гордост, ни фантазија, већ нешто што имам и ноћ и дан, где год да сам—а то су: прво, Вера; друго, Вера; треће, Вера. То је све! Ништа више не могу да додам. Вера је усмерила цео мој живот. Када имам вере, а неко дође и каже „Хоћеш ли да пођеш у Либан са мном?“, ја му одговорим са „Да“.

„Како успевате да увек кажете ДА?“

Увек кажем „ДА“, зато што верујем да ако нешто није на корист, Бог ће уредити да „НЕ“ дође управо од онога ко ми је позив и упутио. Нека путна документа неће бити готова, или ће се десити нешто друго.

Данас сам напунила деведесет година—нека Бог и вама да да поживите овако дуго! Изнова, опет, и поново читам Јеванђеље и увиђам нешто чудно. Исус Христос је дошао апостолима и рекао им: „Оставите све што имате и крените за мном.“

Да су они у том тренутку оговорили: „А ко си ти? Зашто да изгубимо све што имамо? Зашто да изгубимо зараду? Куда нас водиш? Шта ћеш учинити са нама?“— да су све то питали, шта би се догодило? И даље би боравили у тами.

Они су рекли „ДА“ једном Непознатом који је дошао и рекао: „Одбаците све!“ 
Зашто? 
Зато што су веровали у Бога, и зато што су чекали Онога који ће им рећи „Дођите!“. А то је био само почетак.

Зато што, ако кажемо „НЕ“ (пим.прев. када не верујемо/сумњамо)  шта ће се догодити? Десиће се једна од ове две могућности: ако верујемо, ходаћемо по води као свети Петар. Ако се уплашимо--Пљус! 
Ништа друго.

Цео мој живот био је управо овакав. Позивали би ме на најнепознатија и најудаљенија места у Индији. Једне ноћи стиже ми порука: „Дођи да прегледаш једног болесника.“ Запутимо се на воловској запрези коју је водио један чобанчић. Док смо се тако возили шумом ка врху планине, шта смо видели изнад нас? Два сјајна ока. Тигар. Шта у том тренутку да кажеш? Господе помилуј ме, и нека буде Твоја воља на земљи као и на небу“.

Тако сам затворила очи и у себи видела написано управо то. Зато што нам је Он рекао: „Зашто бринете? Зашто бринете? Чак је и свака длака на вашој глави избројана!“ Чему брига? 
Недостатак вере. Боже дај нам вере.

Језици

Једном док сам била у Индији, пришао ми је један мисионар из неке стране земље и рекао: „Ви сте можда добра жена, али нисте добра хришћанка.“

„Зашто?“, питала сам.

„Зато што овде боравите толико година, а само се споразумевате енглеским језиком. Које сте локалне језике научили?“

Рекла сам му: „Нисам успела да научим ни један од локалних језика, јер много путујем из места у место. Чим научим један дијалекат, они почну да причају неким другим дијалектом. Само сам научила да кажем „добро јутро“ и „добро вече“. Ништа више“.

„Пих, па ви нисте никаква хришћанка. Како уопште можете да ширите Јеванђеље? Сваки католик и протестант учи локалне дијалекте да би . . .“

Онда сам рекла у себи: „Господе, дај ми да му одговорим.“ Ово сам замолила свим срцем, а онда сам му одговорила: „А...заборавилa сам да вам кажем. 

Знам пет језика.

„Стварно? Којих пет језика?“

„Први језик који знам је осмех; други: сузе; трећи: додир; четврти: молитва; а пети: љубав. 
Са знањем ових пет језика путујем по читавом свету.“

Онда је он застао и рекао: „Само мало. Поновите ми то, да запишем.“

Са ових пет језика читав свет је наш и можемо пропутовати читаву земљину куглу. Волите сваког као да вам је род – ма које вере или расе он био, без озбира на све.

Свуда има Божијих људи. Никада не знаш да ли ће човек кога данас сретнеш, сутра постати светитељ.

388. Хајде да ћутимо.

Благодарење

Када смо истински захвални Богу на даровима којима нас је обасуо, тада немамо времена да од Њега тражимо било шта друго. Тада једва чекамо да кажемо хвала. Хвала ти, хвала ти. Видимо неког човека ... хвала ти. Видимо цвет ...хвала ти. Видимо чашу млека ... хвала ти. За све ...хвала ти. Тада таква радост долази у човеков живот, да чак и многи који су нам најближи то не могу да схвате. Шта је сад ово! 
Једном ми је неко рекао када сам била у Енглеској: „Шта се догодило? Зашто сте тако весели?“
„Зато што сам жива и зато што видим вас!“ Желим вам пријатан дан!

— скит посвећен Покрову Пресвете Богородице на Егини, 1989. године

Свето причешће

Није на нама да одлучујемо када треба, а када не треба да се причетстимо. Тешко је добро сагледати себе, поготову онај део нас који је без икаквог реда. Због тога мора да постоји Духовни руководитељ. Морамо да приступимо Светој Исповести која ће из нас извући све оно што не би требало у нама да обитава.  

—острво Лерос, 1.1.1991. године 

Монашка заједница

Господ је рекао својим ученицима: „Ево долази час, и већ је настао, да се разбјегнете сваки на своју страну, а мене сама оставите; али нисам сам, јер је Отац са мном. Тако је и са нама ако мало боље размислимо. Никада нисмо сами. Чим Му се и најмањим крајичком ума окренемо, одмах се нађемо у одговарајућем стању према Њему а потом и према нашим ближњима. Другим речима, ако желимо нешто, ако нам треба просветљење око неког проблема, одмах прибегнимо Јеванђељу, (наравно, само онда када немамо одговарајућег човека); њему и сама прво прибегавам. У Јеванђељу се налази Вечни Живот, другим речима Сам Бог. Бог нам је дао савест: Своје Јеванђеље. У тој савести увек можемо пронаћи одговор. . . . Од велике помоћи је, као што знамо, честа молитва. Молитва није нешто што је преточено у речи или нешто што је искључиво у нашим мислима. Молитва није чин – молитва је стање душе. И где год да се нађемо, шта год да радимо, у ком год кругу људи да се налазимо, твоја душа може бити у стању Молитве. Зато што је душа од Бога. Даље, када души помажемо да се молитвом и Исусовом молитвом сједини са Његовим Светим Именом, тада молитва тече, шта год да радимо.

Извори и линкови

• http://orthodoxwiki.org/Gabrielia_(Papayannis)

• Подвижница Љубави, биографија и изреке мати Гаврилије, објавио  toperivoli.gr
• Геронтиса Гаврилија са сајта St. Gregory Palamas Monastery
• Gerontissa (Elder) Gabrielia and some of her sayings
• The Ascetic of Love: Sayings (Apophthegmata)
• "Mother Gavrilia (1897-1992): 'a Holocaust to His Love'" by John Brady; published in In Communion, the journal of the Orthodox Peace Fellowship
• Orthodox Poetry Of Gerondissa (Abbess) Xeni Of Aegina, Greece (1867-1923) - Compiled by Father Demetrios Serfes, Boise, Idaho, USA