Текстови у наставку преузети су са сајта манастира Глоговац:
О осуђивању, које се оправдава као ревност за истину
Желим да поделим са вама једно своје горко искуство. Својевремено сам се бавио истраживањем „миротворног“ покрета у Цркви, почевши негде од 80-их година. Из манастира су нам слали „Часопис Московске Патријаршије“, званичне документе, у којима је описивана сва делатност, разни екуменистички контаки, итд... Када смо читали тај часопис, душа је туговала, и јављале су се помисли незадовољства и роптања на наше архијереје .. .
 |
| Абхазјиски Старац Константин |
У часопису је писала и следећа фраза: „Стајати на стражи света - то је задатак хришћанина“. Не испуњавати Христове заповести, а стајати на стражи света. Иако је речено да „свет у злу лежи“ и да је „онај који је пријатељ свету непријатељ Богу“. Наравно душу је све то болело, било је болно. И тако једном после редовног читања часописа почео сам да се молим, али долазиле су ми смутне помисли о архијерејима, Синоду, Патријарху. Молио сам се: „Господе, помози ми!“. И дошла ми је јасна помисао: „А ти погледај на себе и погледај на њих. Они учествују у екуменистичком покрету, баве се том и том политичком делатношћу, баве се и другим стварима које условљавају људи и околности. А ти се налазиш овде у келији и не трпиш никакве непријатности ни од људи ни од околности, па с ким ти разговараш? Почињеш обраћањем Богу, а завршаваш са помислима, које ти убацује ђаво, и завршаваш у разговору с њим. Тако да ко је у горем стању: ти или они?”
Када сам постао свестан тога, из дубине душе сам завапио: „Господе помилуј!“
И због тога се треба сећати речи Светог Игњатија (Брјачанинова), који је писао да је неопходно „упознати дух времена, изучи га, да би по могућству избегао његов утицај“. И даље закључује: „Сузе за себе и за цело човечанство“.
Најправилнија реакција истинског хришћанина на апостасију* је - молитва, пост и сузе, а не осуда, укоравање, злословља ... итд., тек онда ћемо бити истински Хришћани. У супротном ћемо неприметно радити исте ствари као и ђаво.
Сматраш да испољаваш ревност за Православље?
Не.
Општиш са сатаном.
Општиш са сатаном.
И рећи ћеш да то није тако?
Тако је. Због тога ми плачемо за себе и за цело човечанство.
Још више ме је „приземљило“ да ту „ревност“ у мери, и држим у оквирима здравог разума, тачније - светоотачког учења, када сам сазнао да је у једном виђењу једном човеку откривено следеће, у трену када му је Господ показао и рај и ад : „Видео сам у аду оне, које нисам желео тамо да видим. И у рају сам видео оне, које нисам очекивао тамо да видим“. То јест, људи које осуђујемо могу да се нађу у рају. А постоје људи, за које други мисле да се спасавају, а они тону у ад. Поред тога, има још један доказ који ме је поразио: „Срео сам у аду велики број ревнитеља.
Ад је био пун ревнитеља“.
А зашто?
Зато што су осуђивали, и нису имали саосећања за друге људе.
Због тога је према речима Нила Мироточивог, онај који осуђује брата гори од демона. Осуђивање одгони благодат Светог духа, и тај човек чини три пута више зла. И на другом месту је још речено да онај који осуђује ближњега је антихрист, због тога што заузима престо Христа Судије, Који је Једини Праведан Судија. И због тога онај који осуђује овако расуђује: „Овима је потребно то, а овима - ово. Ови треба да се предају анатеми, а ови други - овоме, а трећи - нечему трећем“. И због тога он већ суди заузимајући Христов престо, Који је Једини Истинити и Праведни Судија.
Због тога ми не треба да судимо и осуђујемо свештенство, које можда данас чини ову или ону грешку, због то га што ће доћи време када ће се они покајати, а ми који их осуђујемо не знамо где ћемо завршити.
Желео бих да завршим следећом изјавом, да узнесемо молитве за наше пастире, архипастира, за цео православни свет. Због тога што ће заиста бити рат. И то веома озбиљан рат, рат на смрт и живот.
Неопходно је имати такво настројење, да треба да саосећамо са људима и молимо се. И због тога треба запамтити једну чињеницу да за Мирјанином идем „један“ демон, за монахом „седам“, за јеромонахом – „77“.
А колико онда иде за архијерејем? ... Поражавајуће! Због тога треба то да схватимо и да се према томе односимо са саосећањем.
А колико онда иде за архијерејем? ... Поражавајуће! Због тога треба то да схватимо и да се према томе односимо са саосећањем.
Превод са руског Др Р. М.
30. јун 2011 год.
Не осуђуј свештенике!
Румунски старац Арсеније
Кажем ти још једном: без обзира из које врсте чаше пијеш вино - било да је кристална или керамичка, вино је то што пијеш. Он пије вино из Светог путира, у којој је Светa Крв и Тело нашег Спаситеља. Јер није свештеникова способност та која чини ту дивну трансформацију која се одвија, када се вино претвара у Свету Крв а хлеб у Свето Тело Христово – него Божија благодат!...
Дакле, да ли је он достојан или недостојан, свештениководело зависи од благодати, а не од нечег другог. Тако да не жури да му судиш, јер правиш огромну грешку. И овде морам да се вратим на претходно питање - не би требало судити никоме, па ни неком страшном убици - а камоли свештенику! Зашто би требало да залазиш на тај начин у његов живот?!
Бићете осуђени због тога. Дошао си до Христа? Моли се Христу, да му помогне.
Мој најдражи, понављам: ми смо одговорни за све грешке које се дешавају у овом свету - ми смо лично одговорни за њих, свако од нас. Тако дакле, морамо имати став пожртвовања. Због тајне спасења човека, свакога од нас,која се одиграла на крсту. Треба да схватимо да је Крст највећи дар земљи, од највеће користи.
Дакле, шта би требало да буде ваша „жртва“? Жртвовати осуђивање због неких других грешака које је он/она направила. Али ако идете тако далеко и судите људима у Цркви, у којој борави благодат Божија, и судите свештеницима, правите страшну, страшну грешку!
Да створимо навику, да сви видимо Христа када погледамо у Цркву, јер постоји молитва коју свештеник чита пред Херувимском песмом, која иде овако: „Јер Ти си који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје“. Па шта је свештеник ако је задужен за такве ствари? ... То је као да Христос одговара... „Да, али без тебе, мој свештениче, не могу да чиним ове ствари“, - не без благодати свештенства. У реду, можда тај човек није софистицирана личност као свештеник, али он има благодат, а то је божанска ствар. Тако да је страшна осуда ако га осуђујеш. Он је одговоран за своје поступке, али и ти си, с друге стране, од вас ће се тражити страшни одговорни за ваше поступке и дела, такође и зато што сте га осудили.
Румунски старац Арсеније
Да створимо навику, да сви видимо Христа када погледамо у Цркву, јер постоји молитва коју свештеник чита пред Херувимском песмом, која иде овако: „Јер Ти си који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје“. Па шта је свештеник ако је задужен за такве ствари? ... То је као да Христос одговара... „Да, али без тебе, мој свештениче, не могу да чиним ове ствари“, - не без благодати свештенства. У реду, можда тај човек није софистицирана личност као свештеник, али он има благодат, а то је божанска ствар. Тако да је страшна осуда ако га осуђујеш. Он је одговоран за своје поступке, али и ти си, с друге стране, од вас ће се тражити страшни одговорни за ваше поступке и дела, такође и зато што сте га осудили.
Кажем ти још једном: без обзира из које врсте чаше пијеш вино - било да је кристална или керамичка, вино је то што пијеш. Он пије вино из Светог путира, у којој је Светa Крв и Тело нашег Спаситеља. Јер није свештеникова способност та која чини ту дивну трансформацију која се одвија, када се вино претвара у Свету Крв а хлеб у Свето Тело Христово – него Божија благодат!...
Дакле, да ли је он достојан или недостојан, свештениководело зависи од благодати, а не од нечег другог. Тако да не жури да му судиш, јер правиш огромну грешку. И овде морам да се вратим на претходно питање - не би требало судити никоме, па ни неком страшном убици - а камоли свештенику! Зашто би требало да залазиш на тај начин у његов живот?!
Бићете осуђени због тога. Дошао си до Христа? Моли се Христу, да му помогне.
Мој најдражи, понављам: ми смо одговорни за све грешке које се дешавају у овом свету - ми смо лично одговорни за њих, свако од нас. Тако дакле, морамо имати став пожртвовања. Због тајне спасења човека, свакога од нас,која се одиграла на крсту. Треба да схватимо да је Крст највећи дар земљи, од највеће користи.
Дакле, шта би требало да буде ваша „жртва“? Жртвовати осуђивање због неких других грешака које је он/она направила. Али ако идете тако далеко и судите људима у Цркви, у којој борави благодат Божија, и судите свештеницима, правите страшну, страшну грешку!
Да створимо навику, да сви видимо Христа када погледамо у Цркву, јер постоји молитва коју свештеник чита пред Херувимском песмом, која иде овако: „Јер Ти си који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје“. Па шта је свештеник ако је задужен за такве ствари? ... То је као да Христос одговара... „Да, али без тебе, мој свештениче, не могу да чиним ове ствари“, - не без благодати свештенства. У реду, можда тај човек није софистицирана личност као свештеник, али он има благодат, а то је божанска ствар. Тако да је страшна осуда ако га осуђујеш. Он је одговоран за своје поступке, али и ти си, с друге стране, од вас ће се тражити страшни одговорни за ваше поступке и дела, такође и зато што сте га осудили.
Коментари
Постави коментар