ХРАМ РОЂЕЊА СВ. ЈОВАНА КРСТИТЕЉА НА ПЕТЛОВОМ БРДУ

 Митрополит Амфилохије  Нашу судбину, једном засвагда, дефинисао је владика Раде: „Крст носити нама је суђено!“ Судбина нам је крстоносна, на овој жеравичној раскрсници свјетова. Зато је и богоносна. Мјесто на коме смо заложили огњиште, представља, одвајкада, Божју вододјелницу култура, и простор сукобљавања свјетова. Тако је било у прошлости, тако је, ево, и данас. Овдје је својевремено прошла граница између источне и западне царевине. Кад се западна Црква одвојила од православног Истока, опет су ови простори постали мјесто вјековног сукобљавања. а долазак ислама у четрнаестом стољећу постао је извориште нове трагике и распећа. Наш народ се, у том сударању свјетова, опредијелио за Јерусалим, за Свету Софију Цариградску. То јест – за Премудрост Божју. За Свету Гору. То хиљадугодишње огњиште врлина, ликоливницу светаца Божијих. Опредјељење за Јерусалим, значи опредјељење за ношење Часног Крста. Истовремено то значи и опредјељење за истину, за слободу, која се плаћа мученичком

Бесједа  п роизнесена у навчерје Васкрса у храму Хрисшово г В аскрсења у Под г орици 1997. љета Господње г .   Гријемо се, драга браћо и сестре, на огњу вјечне љубави Божије. Оне љубави, која је све изњедрила и све створи л а. Оне љубави, која промишља и о црву и о мраву о камену, атому, а камоли о човјеку. Оне љубави, коja с e открила у пуноћи својој у рођењу Сина Божијег који нам је оставио науку живота и који је ради нас и ради нашега спасења пострадао и разапет био, погребен и у трећи дан васкрсао, оставивши нам квасац живота вјечнога, ставивши га у наше тијело, у тијело људско и у људску природу, поставивши га у цјелокупну творевину, да би се творевина од смртне преобразила у бесмртну, од пролазне у непролазну, од помрачене у просвијетљену вјечном свјетлошћу. Зрака те Божанске свјетлости Христовог Васкрсења обасјала је и ово мјесто и благодарећи њој, ево, из ње изниче храм у част Христовог Васкрсења, у покрету нашег н епре кид н ог васкрсавања, кроз уграђивање у ту св е