ОТАЦ РАФАИЛО БОЉЕВИЋ, МАНАСТИР ПОДМАИНЕ КОД БУДВЕ, ЦГ
Однос према другима
„....Има један наш брат који је имао једног човека који је живео буквално у подруму, буквално у улазу једне зграде дрхтећи. Знате, наш човек, избеглица, покривао се картонима. И није имао никад мира, јер је знао да (то је мало знање, духовно, али ипак духовног порекла) – знао је да је у том улазу Христос. Знао је да, те ноћи док он спава у соби, Христос спава у улазу. Знао је да то што му мало чорбице носи да поједе, да то Христу носи, а не носи му главно јело. Знао је да у његовом стану има места за још њих тридесет, а не за њега (једног), и није га звао у кућу.
После је живео у једној бараци иза Саборног Храма сам Христос. Сам Христос је живео у једној бараци тестирајући нашу веру, да видимо како га ми препознајемо. Градимо, зидамо, а Њега коме храм припада не препознајемо у бараци, у глади, у наготи. И врло мало, тотално слабе реакције. Тотално слабе, и то мало (реакција) што је било, то је много далеко од онога што оправдава на дан Страшног Суда. То су све ствари које треба и те како да нас забрину, и те како да се преиспитамо. Ако не можемо нешто веће, онда се треба смиравати. Ако не можеш за Христа да урадиш више, онда се смиравај.
Укоравај себе, немој да се гордиш, немој да си дрзак - ево не тражим од тебе, немој ме хранити, донеси ми окрајке, доста је и то од тебе, али немој да се гордиш. Буди смирен, ево погледај какве су твоје мере, погледај твоју духовност, погледај твоју молитвеност, погледај твоју побожност, погледај твоју пожртвованост, погледај твоју захвалност прем свему ономе што Сам учинио. Погледај твоје литургијско расположење, погледај како узвраћаш Ономе ко ти је јутрос дао Тело и Крв. И све то браћо и сестре – или нас смирава, или нас погубљује.
Зато немојмо се заносити ни јеретичким, секташким плашењима, бабарогама, разним најавама: смак света, долазак, ово – оно. Изгубисмо време, браћо и сестре, гледајући на телевизијским каналима кад ће метеор да погоди, кад ће земљотрес да удари, кад ће ово, кад ће оно, док Христос чека у улазу кад ћеш да му снесеш јело, да му закуваш неку чорбицу, да му понудиш кафу, чај, да му понесеш нешто да обуче, можда неке лекове да му однесеш. Или можда ако си подвижник Хришћанин, да га доведеш у кућу да спава, да га сместиш у твој кревет, јер Он је Цар, Он је Судија, а ти да спаваш доле. Или ти да изађеш из стана па да идеш доле у подрум, а он да спава горе. Али то већ звучи као утопија. Данас, има ли таквих?
Ако већ не можемо тако велике подвиге, почнимо од оних малих, па макар у томе да будемо верни, да би нас Господ препознао због те мале жртве, малог труда, и због СМИРЕЊА – а ово заиста све води смирењу. Заиста, то је таква једна могућност да се човек смири. То је, браћо и сестре, тотална раслабљеност. То је или да се човек смири или да погине. Дај Боже да се смиримо па преко смирења да привучемо спасоносну благодат Божију, да њеним заступништвом одстојимо на дан Страшнога Суда и уђемо у Царство Небеско. Заиста, по великој милости Божијој, а не по нашим делима, јер нисмо учинили ни оно што смо били дужни чинити. Тако да, по делима нема спасења, него, дај Боже, по намери, по малом труду, и дај Боже, што већем смирењу, да добар одговор дамо, а Господ гледа на смирене и смиренима даје благодат.“
Извор
Вашој Пажњи препоручујемо беседу очеву о гадаринским демонима http://www.youtube.com/watch?v=DMf7TCHGwkU&feature=em-uploademail
Линк званичног сајта манастира Подмаине http://manastirpodmaine.org/
Коментари
Постави коментар