ХРАМ РОЂЕЊА СВ. ЈОВАНА КРСТИТЕЉА НА ПЕТЛОВОМ БРДУ

  О БЛУДНОМ СИНУ У Име Оца, Сина и Светог Духа. Парабола о блудном сину говори нам не само о греху и покајању, већ и о праштању који нам Бог даје. Када је блудни син дошао себи кроз патњу, немаштину, усамљеност и одбаченост, вратио се дому свога оца, а отац његов, који је вероватно често излазио да види да ли се син вратио, видео га је издалека. Јеванђеље нам говори да су љубав, нежност и сажаљење испунили очево срце, «волео је свога сина» и не сачекавши да дође до њега, старац, који је патио због грехова овог младића и његове бездушности, похрлио му је у сусрет, пао му у загрљај и пољубио га. Да ли и ми тако дочекујемо бившег пријатеља, рођака или познаника када га угледамо у даљини како нам долази из те далеке земље у коју и сви ми у неком тренутку, можда и често, бивамо  привучени грехом? Да ли га тако дочекујемо? Као прво, да ли се дешава често да је наша љубав тако непоколебива да стално одлазимо до прага и у ишчекивању гледамо у даљину надајући се на његов повр

БЕСЕДА НА ПРИЧУ ГОСПОДЊУ О СПАСЕНОМ БЛУДНОМ СИНУ 1. Биће глад – рекао је Пророк, оплакујући Јерусалим – али не глад хлеба и воде, него глад слушања речи Божије (Ам. 8, 11). Глад, то је стање лишености и уједно потребе за најнеопходнијом храном. Али постоји и глад која је гора и трагичнија од ове глади, а то је – кад човек који бива лишен онога што је неопходно за спасење не осећа ужас несреће, не осећа чак ни потребу за спасењем. Гладан човек обилази све уздуж и попреко, тражећи не би ли где нашао хлеба; обрадује се чак и када пронађе плесниво тесто, или када му неко да погачу од проса или мекиња или какву другу слабо цењену храну, и то у оној мери, у којој је пре – док је гладовао – патио. Тако и човек који је духовно гладан, тј. који је лишен духовне хране а има потребу за њом, обилази све уздуж и попреко у потрази за оним ко има дар учења од Бога; ако га нађе, са радошћу куша хлеб духовног живота спасоносну реч; њега не може да не нађе онај ко га до краја упорно тражи. Свак

Рождество Твоје Христе Боже наш, возсија мирови свјет разума, в њем бо звјездам служашчиј звездоју учахусја, тебје клањатнсја солнцу правди и тебје вједети с висоти востока, Господи слава тебје.   Рођење Твоје, Христе, Боже наш, засија свету светлост разума, јер у њему они који звездама служаху од звезде се научише да се клањају Теби, Сунцу Правде (Истине), и Тебе да познају с висота Истока, Господе, слава Теби.   1. Смисао Рождества Христовог   У Јеванђељу нигде није записан тачан датум рођења Господа нашег Исуса Христа. Не помиње се чак ни које је годишње доба тада било. Но, судећи по томе што се у јеван-ђелском причи помињу пастири који су ноћу напасали стада оваца може се закључити да се рођење Христово збило у лето. Отуда и питање: откуда се онда и како појавио хришћан-ски датум Рождества - 25. децембар? Ово питање није резултат пуке љубопитљивости. Одговарајући на то питање, сазна-ћемо нешто и о суштини саме хришћанске вере, тачније о начину на који Хришћани

У XVIII веку живео је у Русији дечак по имену Герман, који је чезнуо за Богом више него за било чим другим у овом пролазном свету. Када је имао дванаест година овај - за Бога већ опредељени - дечак отишао је у манастир. Духовник тог манастира је био чувени старац Теодор Санаксарски, пријатељ монаха Пајсија Величковског. Једном приликом неки људи, у потрази за печуркама, зађоше дубоко у шуму и тамо набасаше на малену колибу. Из колибе изиђе дечак: био је то млади Герман који је већ у том узрасту подвижнички живео у беспутној руској дивиљини. Герман је читавим својим бићем волео тиховатељски живот у дивљини, јер је управо ту проналазио Бога. Док је још био сасвим млад, Герман се нашао лицем у лице са смрћу: оболео је од опасне и болне инфекције. И мада се - тешко болестан - већ растављао са животом, Герман није хтео да иде земаљскоме лекару, већ се закључао у келију и са сузама молио Богу своме за исцељење. После целоноћне молитве Герман је пао у несвест од исцрпљености и бесвесно