О БЛУДНОМ СИНУ
У Име Оца,
Сина и Светог Духа.
Парабола о блудном
сину говори нам не само о греху и покајању, већ и о праштању који нам Бог даје.
Када је блудни син дошао себи кроз патњу, немаштину, усамљеност и одбаченост,
вратио се дому свога оца, а отац његов, који је вероватно често излазио да види
да ли се син вратио, видео га је издалека. Јеванђеље нам говори да су љубав,
нежност и сажаљење испунили очево срце, «волео је свога сина» и не сачекавши да
дође до њега, старац, који је патио због грехова овог младића и његове
бездушности, похрлио му је у сусрет, пао му у загрљај и пољубио га.
Да ли и ми
тако дочекујемо бившег пријатеља, рођака или познаника када га угледамо у
даљини како нам долази из те далеке земље у коју и сви ми у неком
тренутку, можда и често, бивамо
привучени грехом? Да ли га тако дочекујемо? Као прво, да ли се дешава
често да је наша љубав тако непоколебива да стално одлазимо до прага и у
ишчекивању гледамо у даљину надајући се на његов повратак? И када заиста видимо
човека који нам је некада био близак, али нам је сада туђ, да ли нас прободе у
срцу та стара љубав, нежност и сажаљење? И да ли смо ми ти који чинимо први
корак према њему, без чекања на његово покајање или да нам каже „опрости“, и грлимо
га и покушамо да га утешимо иако је непостојан у љубави и пријатељству?
Зар се у ствари и ми сами не понашамо најпре
као син који није имао низашта да се срамоти пред својим оцем? Када се овај вратио са рада на пољу и чуо
звуке весеља у дому, питао је слугу о чему се ради, и када је чуо да се његов
млађи брат, онај који је гладовао, вратио, није хтео да уђе. Његов грешни брат
је кроз страмоту у коју је запао и страх
схватио шта је урадио, и видевши стање у које је доспео, вратио се из далека у
дом свога оца, не знајући како ће га тамо примити. Али овај други, тај
праведник стајао је испред дома у коме су се сви радовали повратку у живот
онога који је био мртав, и чекао да његов отац дође и замоли га да „уђе у
заједничку радост. Ја се радујем, радују се слуге, радује се брат твој,
учествуј у нашој радости.“ Али праведни син прекорева оца рекавши му да свих
тих година рада и врлинског живота никад није примио награду, а када се тај твој
син вратио ти си му заклао угојено теле. А отац му каже: „Зар да се не
радујемо што се твој брат вратио?“ Али старији син у свом брату види само очевог
блудног сина, кога више не може да прихвати за брата, мада га и сам отац
подсећа да, ако је блудни син и његов син, и он мора блудног брата прихватити
за брата.
Понављам,
запитајмо се да ли се и нама често дешава да некога ко је грешио, не нужно
против нас, већ уопште, сматрамо и даље за брата? Да ли често са презирном и
одбацивањем кажемо „ваш син“? Да ли често признајемо да је он наш брат упркос
томе што је драг Оцу, и да би требало бескрајно да га волимо? Али не, ми смо попут
тог сина који себе сматра пуног врлина, јер иако је био добар радник, он сам је
био и остао стран духу дома очевог.
Још један
коментар. Отац није дозволио да му блудни син тражи да га поново прими, овог
пута као слугу; није хтео да он буде слуга, већ син који се вратио. Отац тада
тражи да блудном сину донесу некадашњу одећу, не најбољу коју имају, већ одећу
коју је носио док је био у дому очевом, пре него што је ту одећу одбацио и обукао
се у рите. Обукавши своју некадашњу одећу, блудном сину је одећа била пријатна,
и отац је наредио да му донесу прстен - не неки прстен, већ прстен који је у
стара времена људима служио да печате писма. Отац је своје потпуно поверење дао
блудном сину. Зашто? Зашто прво није тражио доказ његовог покајања? Зато што је
знао да ако је његов син успео да превазиђе стид и страх како би се вратио дому
свом, његов повратак је био беспоговоран.
Међутим, да
ли смо ми спремни да када нам у сусрет крене човек који нам је раније био
пријатељ, који је повредио било нас, или неког нама драгог, да му дамо своје
поверење, да му поверимо некадашњу наклоност? Не, и зато наша помирења нису
трајна. Због тога се човек плаши да тражи помирење; он зна да неће срести Оца,
већ само лажну, понижавајућу врлину која каже: "Ти ниси мој брат чак и ако
мој Отац признаје тебе за свог сина". Размотримо ово питање опроштаја, јер
ускоро следи праштална недеља и можда будемо неприпремљени. Амин.
26. фебруар 1967. године
Коментари
Постави коментар