О духовном пијанству - протојереј Сергије Баранов

 Царе небески, Утешитељу, Душе Истине, који си свуда присутан и све испуњаваш, ризнице добара и Даваоче живота, дођи, настани се у нама, и очисти нас од сваке нечистоте, и спаси, Благи, душе наше.

Водио сам разговор под називом „Престани, причаш сам са собом“. У овом разговору сам са вама говорио на тему да је често наш духовни живот, нажалост, илузија, илузија коју смо сами родили у жару душе, сами смо родили сензације, сами смо родили наводне односе са Богом, са Богородицом, са светима, сами смо веровали у њих. Али у стварности, све ово, у стварности, је вештачко стање које смо створили у психолошком узбуђењу. Заиста смо ово желели и почели смо да вршимо притисак на наше психолошке тачке и почели смо да рађамо ова стања. Ово је наше благо, ово је наводно за наш духовни раст, наводно то су наша духовна достигнућа. У ствари, то су само психолошка стања која смо сами себи створили. Тако су настали сви пагански култови. У човеку је постојала жеђ за Богом, али није било исправних духовних концепата који би га усмерили у правом смеру. И он почиње да жури. и сви пагански култови заправо рађају сами себе, јер их је подстицала жеђ за Богом. Али ово је духовна перверзија. У том разговору сам рекао да се, нажалост, ово не дешава само у паганству, нажалост, ово се дешава и у православљу. Многи православни људи, који су наводно изградили свој духовни живот, и сами су веровали у то.

У ствари, знате, дође до кризне тачке и одједном се све уруши, јер није било стварно, није било истинито. Веома је тужно. У последње време веома често причам о овој теми. и добијам као одговор веома логично и веома добро питање. Како можемо утврдити, како можемо разликовати? Да ли је ово илузија или је заиста благодат Светог Духа? Психолошко узбуђење или права божанска манифестација? Људи постављају природно питање: како уочити разлику? Сада ћу вам одговорити кратко и врло јасно. Нема шансе, никакве шансе да приметиш разлику. Свети Оци имају исти тај дар распознавања духова. То се не дешава ни по каквим знацима. Сатана, знате, професионално се прилагођава овим знаковима. О, ово је највиши глумац, најпрофесионалнији психолог. Сатана. Да, он ће те једноставно одвести једном или двапут, преварити те. Са ким хоћеш да се такмичиш? Кога да разоткријеш? Он ће те увек обмањивати. Дакле, свети оци су имали такав дар, највиши дар растеривање духова. Али није ни одатле ни одавде. То је када је човек у духу и у веома високом духовном стању.

И онда се одмах поставља следеће питање: шта ако се ништа не деси, онда је духовни живот немогућ? Шта је парализа, застој? Ако увек постоји ризик од грешке и увек ризик од упадања у илузију, то је питање на које сам данас желео да одговорим. Дај Боже, Господе, помози ми. Ово је веома тешко питање. И истовремено је то једноставно питање. Где бих почео да одговарам на ово тешко питање? Погледајте шта Господ чини после пада људи, када их изгони из раја.

Бог чини две ствари. Прво, заповеда им да у зноју лица зарађују хлеб. Дакле, благосиља заповест о труду. И друго, даје им кожне хаљине. У ком смислу? Шта су кожне хаљине? Када су Адам и Ева били у рају, имали су директан однос са духовним светом. И зато им сатана прилази у облику змије и искушава их. Господ затвара човека од тог духовног света дебљином плоти, кожним хаљинама, јер човек није дозрео за тај свет. Погледајте: Бог каже – једите све плодове, али с дрвета познања добра и зла не једите, јер ћете умрети. А сатана каже: једите, бићете као богови који знају добро и зло. Он их лаже. У ком смислу лаже? Човек који није утврђен у добру, ако не зна шта је зло, може га изабрати. А човек га бира као издају вољеног – оца који моли: „Не чини то“. Он ипак учини и потом још лаже. Човек који није коначно утврђен у добру, стално је у ризику – можда несвесно, али често одлази у зло. Али човек је духовно биће – ако борави у духовном свету, добија друге могућности. И те могућности може предати злу. Он злу даје своју енергију, руке, ноге, језик – и зло почиње да паразитира кроз човека у овом свету.

Зато, погледајте како је мудро шта Бог ради: Он човеку затвара приступ духовном свету. Даје му дебелу плот. И човек је на неки начин заштићен од тог духовног света. Али духовни свет је испуњен и светим анђелима и палим анђелима, демонима. Али пошто човек није вешт у разликовању добра и зла, Бог га одваја не само од злих, већ и од добрих анђела – и даје му труд. Зашто сам поменуо ове две ствари?

Сада говорим вама, монасима: ако монах гради духовни живот без труда, само на молитви, и одмах тежи ка духовним стањима, а нарочито ка созерцању – он ће сигурно скренути, полудети. Свети оци су добро разумели принципе духовног живота и у манастирима се никада није само молило – већ и радило. Молили су се и радили. Меру рада и молитве одређивао је духовник. Она није увек била 50:50. Почетник је можда више радио, а мање се молио – да не би „полетео“ на небо и сломио се, као сатана који је такође пожелео да се изједначи с Богом. Зато сам истакао те две ствари кад сам говорио о томе како да не погрешимо и како да избегнемо илузије.

Још један пример: када је млади старац Јефрем, тада послушник код Јосифа Исихасте, чуо од свог старца да се сваки духовни човек налази на свом духовном нивоу, питао је: „А ја, на ком сам нивоу?“ Старац му је рекао: „Ти још ниси ни на каквом нивоу. Још се ниси покајао.“ Шта говори преподобни Јосиф? Да је период труда – период покајања. Још се ниси покајао. И за сваког тај трудбени период траје одређено време. Данас постоји књига оца Никона Воробјова у којој каже: „Нама је преостало само покајање.“

Сада желим да објасним ту реченицу. Данас је многи читају и преносе, али не разумеју у потпуности. У ком смислу је рекао: „Остало нам је само покајање“? У нашем времену нема созерцања. Не говорим апсолутно и коначно, али ако је некад период покајања био ограничен, у нашем времену је тај период ограничености још и већи. Зашто? Зато што данас има веома мало искусних духовника који могу да препознају – да ли је нешто духовна прелест или стварност. А то је веома одговоран моменат, јер у Јеванђељу Господ говори о хули на Светога Духа.

Господ говори о опрезу – да неке демонске појаве можемо сматрати благодаћу Светог Духа. И то је лоше. Али, с друге стране, и Господ и свети оци кажу: ако заиста дође благодат, а ми због претераног опреза кажемо да је то нешто демонско – можемо похулити на Светог Духа. Зато су свети оци живели по принципу: не веруј и не прихватај. Ето, то. Ако не разликујеш духовни свет, ако не распознајеш духове – не веруј, не прихватај. Живи у периоду покајања и труда што је дуже могуће. А у наше време тај период се толико продужио да, највероватније, за сваког од нас тај период може обухватити цео духовни живот.

И то ће бити довољно. Можда већина нас никад неће прећи из тог периода покајања у нека „виша“ духовна стања. И то ће нас спасити од већег зла – ако пожуримо, ако прерано почнемо нешто да осећамо, доживљавамо, и правимо „дијалоге“ са Светим Духом. А у стварности, како се то у психијатрији зове – дијалог са самим собом. То је страшна појава, страшно стање. Човек мисли да разговара са неким, а у ствари прича сам са собом. Како да не погрешимо? Никако. Не можеш то да испратиш. Објективно не можеш да процениш то стање. Само су ретки – један у милион – могли то чак и споља да препознају. У историји Цркве смо имали такве духовнике који су могли јасно да кажу шта је воља Божија, шта је од Светог Духа, а шта није. То су веома ретки људи – један се роди у сто година.

А ако су ти људи тако ретки, шта да радимо ми остали? Да ли само да дигнемо руке? Али то је као она прича о неразумном слуги – добио је таленат, а није ништа учинио с њим. Где је излаз? У чему је поента?

Ето – у томе и јесте поента. Размислите: није случајно што нам Господ даје кожне хаљине и дебелу плот. Не пушта нас у духовни свет. Не тражите та духовна стања. Наше спасење, наше хришћанство, чак и наше монаштво – није у тражењу тих стања. Ни она нас не спасавају.

Покајање нас спасава – то је оно што свако од нас мора имати у себи. И на то покајање Господ одговара благодаћу Светог Духа. Али то никако не сме да долази од нас самих. Благодат Светог Духа, знате, може се упоредити са пијанством. Сећате се Дела апостолских – када је Свети Дух сишао на апостоле, шта су Израелци рекли? „Напили су се вина“.

Замислите да дате вино детету – то је опасно. Опасно за здравље, можда чак и за живот – може да падне, повреди се. А замислите да вино дате не детету, него незрелом, „одраслом детету“.

Вино је дар Божији који, по Његовој замисли, весели срце човека и даје му здравље – ако се пије умерено, и ако тај утицај падне на здраво срце и здраву главу. Ако напојиш светог човека, он ће открити своју светост. Можда ће бити мало раздраган, али неће бити агресиван. Вероватно ће још више плакати над својим гресима – јер ће вино појачати његово унутрашње стање. А ако даш вино агресивном човеку, разбојнику, у коме је дубоко скривено зло – онда ће то вино открити ту дубину и ослободити његову унутрашњу духовну суштину.

Благодат Светог Духа може се упоредити са стањем опијености. То духовно вино не сме се давати духовној деци – то је грех. У томе је смисао: свако од нас овде је у духовном смислу дете. А желети такво духовно „пијанство“ у својој незрелости – то није целомудрено, то је опасно и грешно. Као кад дете гледа одрасле како пију за столом, па и оно пружа руку – то је, напросто, лоше.

Ми смо сви у духовном детињству, и зато нам Господ затвара приступ том вину. Као што се не продаје алкохол млађима од 16 година – покажи личну карту. Тако и у духовном смислу – ми смо незрели. Данашње друштво, хришћанство, монаштво – сви смо ми у духовном детињству. Јако је мало трезвених, зрелих људи који могу да приме то духовно вино, да их опије, а да не направи штету.

Зато: ако не знаш да „пијеш“, боље уопште не пиј. Мудар човек зна меру, или му је неко други одреди. Лудом човеку уопште не треба дати. Зато нам Господ затвара улаз у духовни свет и духовна стања. Трезвени духовник је образ Господа у духовном животу – кроз њега делује сам Господ.

Дође неко са жељом да га одмах испуни Дух Свети, а духовник каже: „Не можеш. Није твоје време. Прерано је. Још си духовно млад, још си незрео, не смеш добити то духовно вино.“

Такви трезвени духовници поступају као сам Господ у Рају када је изагнао Адама и Еву. Искушеник дође у манастир – даје му се да се више потруди. Заповест Божја је: „У зноју лица свог јешћеш хлеб.“ Труд смирује емоције. Једна млада послушница питала је старца: „Зашто ми дајете толико посла?“ Он је одговорио: „Да бих утишао твоју превелику емоционалност.“

Емоције саме по себи нису грех, али емоционалан човек прави много грешака. У заносу ће нешто срушити, макар то било алегоријски. Зато мудри духовник почиње са, рецимо, 80% труда и тек 20% молитве. Кад човек сазри, можда се тај однос изједначи – или чак преокрене. Али данас таквих нема. Или скоро да нема.

Зато је отац Никон Воробјов говорио: „Нама је преостало само покајање.“ Покајање је тај радни период духовног живота. Труд открива немоћ. Кроз труд видиш себе какав стварно јеси. Једно је лежати на каучу и читати старца Јосифа Исихасту, и мислити: „Ја бих могао овако.“ Ајде, пробај. Не 50 година у пустињи – иди на недељу дана. Или макар једну ноћ. Сиђи из маште у стварност.

Зато – најпре труд. И дебела кожа. Никаква духовна стања. Никаква осећања. Ако духовник види жељу за стањима код ученика, дужан је да га повуче назад. Да га приземљи. Јер ако сам падне са висине – разбиће се.

Нама је остављено покајање, јер сами не видимо своју меру. Сви смо ми помало пијани – тако нам је духовник говорио при рукополагању: „Дечице, немојте пити ракију. Већ сте пијани као трезни – куда ћете још и ракију?“ То важи не само за алкохол, него и за благодат Духа Светога – и она опија. Апостоли на Педесетницу били су „пијани“, али благодат се излила на добру, зрелу душу – и није било штете, јер их је Господ водио.

Зато је духовник тај који води човека ка том стању, и то постепено, да човек и не примети да је ушао. Као што је Сафроније Сахаров причао – видео је монахе на Светој Гори у нетварној светлости, који нису ни знали да се налазе у том стању. Толико су постепено и природно ушли у то, да им није било ничег „посебног“. Да се то догодило нагло, могли су због таштине полудети.

Зато духовник мора водити пажљиво, тако да човек мисли да му је то „нормално“. Ако Бог да, да није већ у прелести. Монах живи 60 година на Афону, сваки дан исто. Ништа изузетно. Сви раде исто, и он са њима – не издваја се. А кад човек почне да се издваја, ту је крај. Нико то не може поднети. Зато – то је царски пут монаштва: труд, и што дуже остати у периоду покајања. Не тражити никаква стања – ни умилење, ни сузе, ни просвећење, ни созерцање. Ако видиш да неко „лети“ – повуци га. Спаси га. Иначе ће пасти и разбиће се.

Вино неће веселити срце, него ће човек сићи с ума.

Нама је остављено покајање – под трезвеним, мудрим духовницима. А таквих је веома мало. Зато – средњи, царски пут: више труда, физичког и духовног. И што дуже остати у том периоду.

Никако не треба очекивати брзе резултате. Једном је једна жена дошла код мене и рекла: „Већ пола године се молим Исусовом молитвом и никакав резултат.“ А ја јој кажем: „Слава Богу што нема резултата.“ То је сјајан резултат. Полa године се бавиш Исусовом молитвом, а још ниси полудела од гордости. Одличан резултат. Дај Боже свима тако. Царство Божије се силом осваја, и они који се труде – пре свих га задобијају.

Зашто још док сам био у манастиру нисам подржавао читање узвишених духовних књига? Зато што сам видео да оне распаљују човека на тражење духовних стања. Она нешто прочита на трпези, а увече већ има неки подвиг. А ја не знам шта она ради у својој келији. Видим је тек ујутру – а очи јој полуделе. То се одмах види. А шта је радила ноћу после читања тих књига?

Зато свети оци нису давали почетницима да читају високе духовне књиге. Ради и моли се. Ради и моли се. „Старче, дошао сам код вас да научим Исусову молитву. Шта да радим?“ – „Копај рупу и све време говори: ‘Господе Исусе Христе, помилуј ме.’“ После недељу дана: „Шта даље?“ – „Копај рупу и говори: ‘Господе Исусе Христе, помилуј ме.’“ – „Ископао сам.“ – „Затрпај. Кад затрпаш, опет копај.“ Тако смо гледали у Дохијару на Светој Гори. Можда је било и претераног рада, али то је светоотачко схватање. Монах мора да ради, иначе ће му се у глави намножити „бубашвабе“ – лоше помисли. Боже сачувај да човек почне да мисли о себи – ако се само моли, а не ради.

Као што пише, мислим код Нилуса: „Оче, зашто морам и да радим и да се молим, а не само да се молим?“ Плове у чамцу. Он каже: „Ово весло је рад, а ово молитва. Подигни весло рада и веслај само молитвом – вртећеш се у круг. Треба оба весла – рад и молитва.“

Ко је од људи безбедан од таштине? Нико. Зато су свети оци увек то узимали у обзир и тако градили свој живот. „Нисам безбедан од таштине“, говорио је сам себи преподобни Серафим Саровски и тако је уређивао свој живот. Прошао је духовни пут од послушника, преко монаха, па до схимника. Врло дуг, постепен пут. Његова таштина није ни приметила када је постао свет. Није ни приметио ту преломну тачку – јуче сам био обичан, данас сам већ свет.

Исти тај преподобни Софроније Сахаров упоређује долазак благодати са моментом када човек заспи. Човек не примети границу између будног стања и сна. Тако благодат долази – нежно, неприметно. А демонска јављања долазе врло јасно, упадљиво. Долазе уз фанфаре и ватромете. Труде се да оставе утисак.

А благодат Божија је веома деликатна. Ми смо стално посећивали Свету Гору – десети, двадесети, тридесети, четрдесети пут – и увек сам се уверавао у исто: Бог је веома деликатан. Благодат Божија је веома деликатна. Никада током тих 40 посета нисам успео да ухватим тренутак кад сам је на Светој Гори примио. Схватао бих тек када бих се вратио на копно и почео да је губим. Тада сам разумео да се нешто са мном догодило. Али када, како, у ком облику – то не знам. Господ је веома деликатан. Благодат Божија је веома деликатна. Зар мислите да она не би могла да загрми и засија муњом? Али да не би човека довела до лудила, она долази веома тихо, пажљиво. Све демонско долази са буком.

Да ли се смемо молити Исусовом молитвом? Не да смемо већ и морамо. То је наше спасење. Како се њоме молити безбедно? Никако не тражити духовна стања, доживљаје. То је све погубно. Не кажем ни да је то од демона – нека је и од Светог Духа, али ће вас уништити, јер док човек не сазри у покајању, у дубоком покајању, у виђењу свог ништавила – благодат ће га уништити. Неће моћи да се избори са својом таштином. Почеће да луди.

Покајање је остављено нашем времену. И даље Игњатије Брјанчанинов заиста говори веома трезвене речи. Таквих духовника, духоносних, који имају дар разликовања духова, који имају дар јасног разумевања воље Божије – у наше време је било дато само неколико. Ево, недавно је умро старац Илија, пре тога, пре десет-петнаест година – старац Јован Крестјанкин, отац Кирил Павлов. Али погледајте у размерама наше Цркве – ми имамо милионе православних, а ја набрајам на прсте. То су мрвице, и оне неће нестати до краја времена, али у размерама Цркве то су врло ретки људи.

Али то не значи да нема духовника уопште. Духовник који је свестан да није ни Јован Крестјанкин, ни Кирил Павлов – то је добар духовник. Он никада неће говорити категорички о промислу Божијем. Он ће говорити веома опрезно. Он неће рећи: „Ово је промисао Божији, ово није.“ Он зна да нема тај дар и зато ће водити човека тим дугим путем: молимо се и кроз животне околности Господ ће нам показати. Он схвата да ни сам не разликује духовну стварност, и зато неће ни своје духовно чедо водити тим путем. Он ће га успорити, али неће зауставити. Заустављање је смрт. Треба ићи, али не скакати. Иди путем труда, путем покајања. То није леп пут, нема неких великих духовних доживљаја. Све је то као неки радни дани, али ти дани спасавају.

Нажалост, због недостатка дубоких духовника, у нашим манастирима стално влада немир. Неке заједнице су се потпуно зауставиле – опустили се, узели телефоне. Други, опет, читају савремене старце и покушавају да живе баш као они. Али где си ти, а где су они? Прочитао си старца Порфирија, Јосифа Исихасту, Емилијана – и сад покушаваш да их подражаваш. Па подражавај их у смирењу. Старац Јосиф је уопште ванредна појава у Цркви. Један на милион, ако не и ређе.

Не треба се оријентисати само на ванредне појаве. Треба следити царски, средњи пут. Ево, недавно смо читали Житије Јована Лествичника – како лепо почиње: ишао је средњим путем, јео умерено, није претеривао ни у чему, држао се устава – и постао велики Јован Лествичник.

Сећате се, причао сам вам на Атосу у келији код Краља, кад сам осликавао олтар. Тамо су до револуције живели старац Александар и послушник Андреј. Не сећам се ко је коме био старац, али није важно. Умре старац, и послушник каже: „Е, сад сам ја старац, сад могу да се подвизавам.“ И почиње да се подвизава и полуди. Скаче по стенама, сав израњаван. Монаси га једва спасу, одведу у Кареју, затворе у келију да не изгуби живот. Уместо да је наставио да живи као и до тад, он је кренуо у неко ванредно монаштво. Чекао је само да старац умре да би „почео“. А није требало ништа почињати – само настави где те је старац усмерио.

Зашто је уопште почео такав подвиг? Тражио је стања, доживљаје. Као да је добио неки духовни допинг. А Василије Велики каже: „Не говори да је вино грех.“ Бог није створио ништа грешно – грех је у пијанству, у прекомерности, у неумерености, у томе што није у право време. Одраслом човеку чаша вина може бити и лек – као што Павле каже Тимотеју. Али за дете, то је смрт. Тако и духовно опијање – одраслима, зрелима можда треба, али за незрелог је погубно. У својој духовној пракси сам видео децу која служе у олтару, а почну да уз нафору пију вино, и касније постану алкохоличари. Расту у храму, а заврше као пијанице.

Опет кажем, говорим алегоријски. Духовно вино – некима је потребно, али незрелима је опасно. Зато Господ и затвара могућност духовног опијања незрелима, зауставља доживљаје и стања. Сетите се секташких појава – траже стања, доживљаје. Нарочито тзв. харизматици – траже духовно просветљење, „ах-стања“.

А у православљу није тако, прочитајте свете оце. Врло трезвено, врло опрезно. Нама је остављено покајање. То је веома прецизна реч за наше време – труд и покајање. Нека тај период траје што дуже. А ако некад и уђете у неки други духовни простор, нека то буде неприметно. Ако духовник тако изгради ваш живот – нека он и није Серафим Саровски, али ако има трезвеност, то је велико благо. Неће убити вашу ревност, али је неће ни распалити пре времена. Царски средњи пут је за наше време велико благо. Богу нашем слава увек, сада и увек и у векове векова.

Достојно јест јако во истину, блажити тја Богородицу. Присноблаженују и пренепорочнују и Матер Бога нашего. Честњејшују херувим и славњејшују без сравњенија серафим. Без истленија Бога Слова рождшују, сушчују Богородицу тја величајем.

Поклонице, јесте ли нешто чуле? Је л' вам било корисно? Врло, врло. Спасавајте се, само не летите. Боље је у Царство Божије пузати него трчати или летети. Пузи, пузи, пузи – али цео живот.