Уочи дана празновања свештеномученика
Илариона, Архиепископа Верејског, у редакцију портала Православие.Ru стигло
је једноставно и простодушно писмо, које ми ниже наводимо практично без измена.
Благословите!
Ја, Јегорова Јелена (крштено име Марија),
желим свету и вама, часни оци, да испричам о чудима и помоћи Оца нашег Илариона
(Троицког) – чудотворца.
Црква ме је 2005. године послала да радим, не
за новац већ у славу Божију. Служила сам у хоспису у близини Питера и била
смештена у женском скиту ван града. Пећ у скиту је била на дрва, а пошто дрва
за зиму сестре нису имале, оци су ми благословили да „Христа ради“ пронађем бар
једну приколицу. Отишла сам на гроб код оца Илариона и рекла: „Оче, нема дрва,
новца такође, помози!“
Излазим из манастирске капије, кренем да
стопирам, а за аутобус немам ни копејке. У том тренутку зауставља се ауто, а за
воланом – жена. Пита ме зашто стопирам и каква ми помоћ треба. Кажем ја њој да
немам пара, да треба купити дрва, а како да се снађем за новац – ни сама не
знам. Она ми даде 4.000 рубаља и уз то ме чак довезе до скита.
Друго чудо
Ја сам сахранила целу породицу од петоро људи
за 3 године и остала сама.
Када сам из Тјумења ишла за Питер код свог
духовног оца, он је пао и поломио обе ноге. Отишао је на Божић у храм и
оклизнуо се. Ноге су му пролетеле између степеница и стрмоглавио се.
Допутовала сам, а нико ме не дочекује. Тада
сам се упутила код ђакона и ђаконице, који су били већ озбиљно остарели. Њима
је представљало тешкоћу да још и мене издржавају, па је требало тражити посао
са обезбеђеним смештајем.
И опет ја одем на гробље где се налази
гробница оца Илариона, и почнем да плачем: немам ни пара, ни где да живим,
немам посла, ни регистрацију такође.
Помолила сам се и излазим са гробља, а у
сусрет ми иде жена и говори: „А шта ви ту тражите?“
И ја одговарам – посао и стан. Она ме затим
одведе до комбината „С. М. Киров“ и смести у радничку колонију, премда се тог
дана и сама враћала са ноћног дежурства. А та се колонија налазила управо изван
зидина гробља на ком је сахрањен отац Иларион.
Гробница свештеномученика Илариона (Троицког)
у Новодевичком манастиру у Санкт Петербургу
Треће чудо
Мојој школској другарици се 2011. године
разболело дете и већ је било почело ноге да вуче. Она ме зове на телефон и
плаче: „Шта да радим?“ Отишла сам на гробље код оца Илариона, укључила телефон,
назвала је и говорим јој: „Моли се оцу Илариону, он ће ти помоћи!“ Нисам успела
ни да искључим телефон, а код ње је дошао други лекар, погледао дете, дао му
инјекцију и дечак је одмах оживео: била му је погрешна дијагноза. Затим смо се
консултовале и купиле свећњак за гроб и клупу.
Четврто чудо
Радећи у комбинату предива „С. М.Киров“ као
шегрт, ја сам 2011. године за месец дана добила 336 рубаља, а жетон за метро
коштао је 15 рубаља. Како са тим живети? Отишла сам на гробље код оца Илариона
и испричала му све... Гледам: иде младић од око тридесет година. Ја му говорим:
„Брате, драги, помоли се за мене, немам новца ни за свећу. Радила сам цео
месец, а ништа нисам добила“. И он ми даде 1.000 рубаља. Онда је наишао други и
дао ми још. Тако је отац Иларион на свом гробу мени послао 6.000 рубаља, иако
сам га ја молила само за молитву а не за новац.
Пето чудо
Три месеца након што сам допутовала у Санкт
Петербург 2011. године, отишла сам на гробље код баћушке да се помолим и тамо
срела сестру из црквене продавнице. Она ме је упознала са оцем Методијем, који
је сада у Вирицама. О. Методије ми је дао благослов да радим као болничарка код
баке са дијагнозом „Алцхајмерове болести“ и код ње да живим. Живела сам тако 2
године, све до бакине смрти. Сада сам искушеница у Риму, Италија.
Молим вас да уколико је то могуће сачувате
суштину писма, а да опростите што језик није књижевни – ипак сам ја куварица, а
не писар... Како сам знала, тако сам и описала...
Ја увек дајем милостињу и често се
причешћујем. Ако то не радим, онда све моје молитве за помоћ стоје на столу код
„секретара“ Господа Бога веома дуго. Сви се питају зашто једнима Бог даје и
другима не? Ја сам приметила: ко иде на исповест, причешћује се, добровољно
купује храну бескућницима, томе Бог даје, можемо рећи, са закашњењем. А ко је
циција и ко не може одстојати службу (или одседети, ако нема снаге), томе је
бадава иако годинама иште – ништа заузврат не добија.
Ја сам радила у хоспису, и у наркологији, и
видела сам чудесна оздрављења. По правилу, сва она почињала су након исповести
и Причешћа...
Мој дубок наклон! Хвала Вам.
С молитвом у срцу, искушеница Марија Јегорова
Са руског Наташа Јефтић
29 / 12 / 2014
Коментари
Постави коментар