Пет поука које и даље учим од свете Марије Египћанке

Извор: This Side of Glory

Грејс Брукс | 03. Април 2017. год

Стопама Свете Марије из Египта (фото-репортажа)

Света Марија из Египта и ја се знамо одавно.

Али понекад то тако баш и не изгледа. Чини ми се као да сам тек јуче чула њену причу по први пут. Само што сам постала православна, а још увек нисам одабрала свог светитеља заштитника. А онда сам чула за причу о Светој Марији из Египта, и није ми излазила из главе. 

Нећу је препричавати сада - ако не знате њено житије, можете прочитати ОВДЕ - али довољно је да кажем, да је одлука у вези светитеља-заштитника донета уместо мене. У мом случају, изрека је истина -нисам ја изабрала свету Марију већ она мене.

И она ми и даље помаже. Прошло је више од 30 година од нашег првог сусрета, а Мати Марија ме још увек подучава. Ако би требало да саставим листу од пет најбољих поука Свете Марије, та листа би изгледала отприлике овако.

Не буди дрзак. Ово се у ствари односи на Светог Зосиму, тако да на неки начин у ствари варам. Смирени човек и духовни атлета у правом смислу те речи (и православни светитељ, прославља се 4. априла), Зосиму је почело, по сопственом признању, да мучи дух преузношења (гордости), па се запитао: „ Постоји ли монах на земљи од којег би могао шта да научим и да ми покаже још неки подвиг који још нисам остварио? Постоји ли човек који обитава у пустињи, а да је мене превазишао?“

Ако знате причу, онда знате и да је добио јасан одговор. То као да је било неко трик питање - човек коме га је Бог послао није био, на крају крајева, монах, а није био ни човек.

Закључак: Немој бити пун себе, што већ толико и толико година постиш. И немој мислити да си у потпуности схватио у чему се то светост може засигурно пронаћи.

Покај се без страха. Након 17 година разузданог живота, Марија је одлучила да оде из Александрије и присуствује празнику Воздвижења Чаног Крста у Јерусалиму, чисто забаве ради.

„Али када моја нога стаде на праг који сви пређоше, бејах заустављена некаквом силом која ми не даде да уђем у цркву. ...   Било је то као да је одред војника стајао насупрот мени и спречавао ми улазак.... И тек онда уз велике тешкоће почех да схватам зашто сам била спречена да видим Животодарни Крст.“

Никада у животу нисам доживела нити један тренутак такве кризе и Божијег откровења, на тако интензиван начин како је доживела Света Марија, али јесам и ја доживела свој удео тога - тренутке када ми сопствени греси изађу пред очи тако застрашујуће јасно - и ти тренуци су страшни ... јако је тешко опоравити се од тога.Да сам на месту Свете Марије, можда бих побегла и сакрила се. Али она показује моралну храброст паднувши ничице пред иконом Пресвете Богородице и умоливши је:

„Јер како чух, Бог Кога си родила, постаде човеком управо због тога: да позове грешнике на покајање. - Помози и мени, усамљеној жени која никога нема да јој помогне.“

Закључак: Истинско покајање није за људе плашљивог срца.

„Царство Божије се на силу задобија, и подвижници га задобијају.“ Баш као што је Марија живела болесно раскалашним животом 17 година, она је трпела страшне нападе предомишљања и искушења током првих 17 година када је отишла у добровољно изгнанство у пустињу. Мориле су је пожуде - телесне, за храном, за вином. Чак су је прогањале скаредне песме које је некада слушала. Убрзо није имала ни шта да поједе, ни шта да попије, нити шта да обуче. Била је изложена природним непогодама, потпуно сама, и мора да се стално питала шта јој је требало да дође у овакву недођију. Али није се предавала, није дозволила да јој због таквих мисли вера ослаби - она се борила!

„Ударах се у груди и подсетих се на завет који дадох, ... бацих се на земљу заливајући је својим сузама ... понекад лежах тако ничице дан и ноћ ... Али увек окретах очи ума свога својој заштитници.“

Чини се да нам је понекад дато да патимо због истих грехова и осећамо се као да нема помака.

Али закључак је: Никад не одустај (буди упоран). У Канону светог Андреја Критског постоји овакав стих о светој Марији:  „Ватреном душом, Маријо, ти проли потоке суза, да угасиш паљења страсти. Даруј и мени благодат суза твојих, слузи твоме.“

Образовање није баш исто што и мудрост. У једном тренутку, када је разговарала са Зосимом, она цитира Свето Писмо и - а проницљив човек какав је био - помислио је да је пита како је дошла до таквог образовања. А она је у свом одговору смирена, па га, може бити, и мало прекорева када му је одговорила:

„Никада се нисам учила из књига. Никада не чух кога да пева из књига нити да из њих чита. Али реч Божја која је жива и делатна сама по себи учи човека знању.“

То је кратак одломак из приповести, али за мене има велику вредност. Свакако нема ништа лоше у томе што човек жели за себе најбоље образовање, али чак и то образовање може човека да заведе на погрешан пут. И можда смо ми у 21. веку, и превише склони да будемо импресионирани сопственом памећу.

Закључак: Источник свих мудрости је Бог, и Он мудрост даје када и коме Он хоће.

Не тражи славу ... тражи Бога. Зосима је Марију видео укупно три пута, а трећи пут је то било да би сахранио њено тело. И тек је тада схватио да је никада није ни питао како се зове (па ето можда и није био баш толико мудар!). Али поред њеног тела су се налазиле у песку написане следеће речи: "Аво Зосиме, погреби на овом месту тело убоге Марије."Да тако није писало, нико не би ни сазнао ко је она. Да није било три сусрета, она би умрла у потпуној анонимности, и њена прича и њених 47 година пустињског изгнанства не би ни постојале. Али као што знамо, прича се тако не завршава. Зосима је заиста сахранио Марију, уз помоћ лава, и вратио се и сабраћи, монасима испричао причу о жени коју је срео. Ми не знамо које је године то било, али патријарх   Софроније Јерусалимски је причу записао у 7. веку а свети Јована Дамаскин је ту причу преписао, између осталих. Ова приповест била омиљена у средњовековној Европи и источно-медитеранским земаља, и преведена је на многе језике. А сада - 15 векова или више, касније, ову причу знају Хришћани широм света а Православни је се сећају пете недеље поста сваке године. Да ли је и један човек на земљи могао да сања да ће му потомци одати такво признање? Речи, једне помало смешне песме "Слава"   имају рефрен "доспећу у рај ... запамти моје име ..." Нажалост, уверени смо да ћемо постићи трајно признање показивањем некаквог свог талента, тако што ћемо нашим ближњима постати познати преко ноћи. Али, колико дуго траје та слава? Колико она стварно вреди? Што је још важније, где бисмо ми били сада да није било људи и жена попут Светог Зосиме и Свете Марије, који су одбацили све светске могућности и сво своје срце предали Богу?

Закључак: Буди ... као ... Света Марија.

Захваљујем Богу на свим светима Његовим. Тражим њихове молитве. Ове недеље, још једном, молим за молитве наше дивне мајке свете Марије из Египта. Ко зна, колико поука још имам да научим од ње сваке године.

 https://blogs.ancientfaith.com/thissideofglory/2016/04/15/5-things-about-st-mary-egypt/