08/04/2016
Протојереј Андреј Ткачов
Данас желим да са вама разговарам
о крсту и о седам речи које је Христос изговорио на крсту. Христос је много
проповедао, исцељивао, дизао мртве и чинио многа чуда посредством речи,
односно, Он је говорио. А на крсту је скоро једва нечујно прозборио неколико
речи. Ове речи сам избројао, прикупио, поређао, и оне саме представљају само седам
речи које је Исус изрекао на крсту. На ову тему је компоновано пуно музичких
дела у XVII - XVIII веку, изговорене су многе проповеди. И сада нам предстоји
да поразговарамо, када крст ставимо испред себе, о томе, да о томе што је Христос изговорио
на крсту, више не проповедамо. О томе да је ишао, проповедао, учио, исцељивао,
васкрсавао мртве и задобио мали број следбеника, то јест, био је мали број следбеника, али је
на крсту све утихнуло. А Господ је могао да говори! На пример, Андреј Првозвани је проповедао на крсту, висио је неколико дана на њему и говорио је. Али Христос није
изрекао много речи на крсту, Он није говорио много. Али све што је рекао, нема
никакве везе са нашим спасењем и нашом вером. Не претендујем да све што будем
поменуо и цитирао да је по строгом хронолошком редоследу.
Сетимо се прво: "Опрости
им", Христос је овако молио Оца, "јер не знају шта чине." Чине, не
раде, а глагол чинити има јаче значење од глагола "радити". Људи
обично раде нешто што се ради сваког дана, кажемо "прже јаја",
"перем зубе", "палим ауто", итд. А чинити означава нешто
ново. "Чинити" означава нешто што се никада до тада није догодило у
животу. Људи су раније грешили у свему, плотски се мешали међу собом. Мушкарци
су распаљивали страстима према мушкарцима, а жене према женама. Такво стање се
данас назива нормом. Људи су крали цео свој живот. Од када је света, људи су
крали, повређивали један другог, богати тлачили сиромашне. Ове све значи да се
греси чине, а не раде, значи чине. Али чинити значи да вршиш нешто што нико није очекивао. Када су људи разапели
Христа - они нису радили грех, већ су грех чинили. Они су учинили нешто што
нико никада није до тад. Христос је имао стрпљења према Својим злотворима и
убицама, тражио је од Оца да им опрости, јер не знају шта чине. Иако Христос
Сам има пуну власт да суди јер Христос је судија. Ко ће судити човечанству?
Христос. Не Отац, већ Син. Он има потпуну власт над човечанством, судску и
законодавну. Јер Он је законодавац, Он ће и судити. И Он је извршна власт, зато
што Он закон испуњава. Он тражи од Оца да опрости онима који га распеше, да би
нам на очигледан начин показао однос према грешницима, који су грешили из незнања.
То не значи да смо ми људи данашњице у обавези да, на пример, терористе ИСИЛ-а,
који одсецају главе хришћанима у Сирији, сматрамо нормалним људима. Опростити им,
заборави на све, а не тражити казну за њих. Не, то не значи то. Али, то значи
да Христос има силу и снагу да се моли Оцу, и да од Оца затражи опроштај за оне
који греше из незнања, због несхватања. Они који греше - они имају своју
истину. Када су каменовали Стефана, сви су веровали да убијају безбожника. Међутим,
они убише праведника. И Павле, који је тада још увек био Савле, одобравао је ово
убиство, и није га спречио, Он је седео, чувао хаљине и говорио да је
неопходно да се убијају безбожници. Због тога што грешан човек има своју
истину, то јест он не зна шта чини. То је прва реч коју је Исус изговорио са
крста: "Опрости им, Оче, јер не знају шта чине."
Затим, постоји неколико
дијалога; дијалог са Мајком. Под крстом су се скоро сви разбежали. Христос је,
у ствари, био сам на крсту. А ко је био тамо? Мајка је била тамо, али Мајка није
могла у сваком тренутку бити близу сина. Ту су били и Јован Богослов, Марија
Магдалена и неколико жена - мироносица. И од неколико речи, прво смо већ
навели: "Оче, опрости им, јер не знају шта чине."
Друга реч је била:
"Жено! Ево ти сина. Сине ево ти мајке." Реч је о Јовану Богослову. И
од тог тренутка је Јован Богослов узео Мајку себи, а Она је код њега боравила,
под његовим старатељством, живела је с њим. И он се о њој бринуо, чувао је и
водио са собом, и на сваки начин јој указивао синовљевско служење. "Жено!
Ево ти сина!" - ове речи су нам важне због тога што оне оповргавају
богохулнике који верују да је Богородица после Христовог рођења имала још деце.
Постоје неки безбожни људи чији се језик не стиди да изговори да када је Богородица
родила Исуса, да је још увек живела телесно, као обична жена, са Јосифом, и
родила још деце. Отуда ове речи: "Жено! Ево ти сина!" и ове речи су
повезане са овом темом, јер да је још деце било осим Христа онда, наравно, не
би ни изговорио ове речи. Не би било потребе да Марија усиновљава Јована, да је имала још деце. Овде је дошло до тога да Његова вољена мајка духовно усвоји највољенијег Христовог ученика. Све ово у највећој мери одговара представи Христа у
погледу светости, то јест, он је свет, а Она Пресвета. "Жено! Ево ти сина.
Ево ти Матер твоја!"- ово је друга реч Христова, изговорена са крста. Овај
дијалог се не завршава овде.
Следећи дијалог је био онај са разбојником који је био разапет Христу са десне стране. Између њих се одиграо разговор, и то са разбојником са леве и разбојником са десне стране. И разбојник са лева сматрао је да ако он јесте Спаситељ нека онда спаси и Себе и њих двојицу. Као тај разбојник, тако људи и дан данас говоре. Ако Бог постоји, зашто имамо толико проблема, болести, патњи? Ти си Христос, па зашто страдамо, шта је то? А други разбојник је имао покајање, рекао је: "Зар се не бојиш Бога? Ми смо достојно добили по својим делима, а Он нема греха, Он је безгрешан." А онда се окренуо ка Господу Исусу Христу, распетом између њих: "Помени ме, Господе, у Царству Твоме." На то му је Христос рекао: "Данас ћеш бити са мном у рају." Мудри разбојник који је висио са десне стране Господње, чије име не знамо са сигурношћу, о коме постоји читав низ предања, али не знамо поуздано, у Светом Писму не пише. Разбојник, који је висио са десне стране Господа Исуса Христа - јесте човек који је показао највећу веру у свету. Са његове леве стране је висио исто као и он, човек, тучен, измучен.
Желим да вас подсетим да је
Исусу Христу, према Торинској плаштаници, био сломљен нос, јагодица, а једно
око је у потпуности било затворено због подлива. Да ли сте икада
видели људе које су тако претукли? Не шамарање звучно и млако, већ, грубо,
силно, песницом, на пример, у чело, обрве, нос, у зубе тако да се зуби сломе?
Ако сте икада видели како људи туку људе, онда ћете се сетити и схватити да су
Христа исто тако тукли. Тукли су га рукама, ногама, лактовима, коленима. Он је
био измрцварен, односно на крсту када је Христос висио био је унакажен. То је
био човек кога је било немогуће гледати без суза, поврх свега - он је био
разапет. Са њега је текла крв, Он је изгубио много крви. А то значи да
разбојник који је висио на крсту са десне стране Исуса Христа није имао људских
мисли, већ се ту ради о мислима које су од Бога. То је било дејство Светога
Духа. Разбојник је под дејством Светога Духа изненада рекао: "Господе"
том пониженом човеку: "Сети ме се у Царству Твоме", а Христос је још
имао и венац од трња. Разбојници нису имали трнове венце, већ само Христос. А
он Му је рекао: "Царе мој, сети ме се у Царству Твојем." Али какво то
царство може имати човек са круном од трња, са сломљеним носем, крвав,
поломљених зуба и разапет на крсту? Разбојник је у Христу пронашао Бога, и Њега
назвао Господом. Он није тражио ништа више, већ је завапио: Сети ме се сети у
Царству Твоме. Схватате да када човек много тражи, он мало и добија, а када
тражи мало, он добија много. Разбојник је тражио мало, а задобио много. Исус му
рече: "Данас ћеш бити са мном у рају."
Подсетимо се прве реченице:
"Опрости им, јер не знају шта чине", затим друге: "Жено! ево Ти
сина. " "Ево ти Мајке", и треће реченице: "Данас ћеш бити
са мном у рају."
Затим, Христос је осетио жеђ и
само изговорио кратко: "Жедан сам", што значи дајте ми да пијем. Као
одговор на овај захтев, донели су сунђер натопљен сирћетом, односно римски
војник је дошао до некакве посуде, натопио сунђер сирћетом, ставио га на копље,
и гурнуо Христу у лице: "На, пиј". Дакле, као одговор на реч
"жедан сам" Он је добио сирће. Тада је Он изговорио најстрашније речи
у историји човечанства. Постоје многе страшне речи у историји света, али од
ових страшније не постоје. То су речи које је Он изрекао на арамејском језику,
ми тај језик не знамо, он се не учи у школама, ми га не учимо. Сада сви уче
енглески, немачки, а арамејски нико не учи.
Дакле, рекао је Христос на
арамејском: "Или, или! лама савахтани? " што значи: "Боже мој,
Боже мој, зашто си ме оставио?". Ове речи су узете из 21. Псалма. другим
речима, Христос сам од себе није говорио ништа. Све што је говорио било је из
Старог Завета, зато што је цео Стари Завет - богонадахнут, и у њему је
сакривено Јеванђеље. У Псалму 21., цар Давид каже: "Боже мој, Боже мој,
чуј ме", тј. "одговори ми, зашто си ме оставио, сасвим си ме оставио?"
Исус је изговорио овај псалам на крсту, јер је Он син Давидов, и зато што је
Давид пророковао о Њему. У овом вапају, у овим речима, садржани су сви вапаји
човечанства. Човечанство вапи и плаче јер је грешно. И Ева је ридала над
Авељевим телом, ридали су људи који су страдали у водама Великог Потопа, ридали
у овим временима, вапили. Још има до краја века да вапимо. Сви крици наши
сабрани су, сажели су се у то малено место, свели се на мајушну меру. И ево нам
крик: "Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?". То је изговорио
човек, који није имао никаквог греха. Човек Исус Христос, Господ наш али у исто
време и истински човек. Он је имао као и ми јетру, срце, плућа, бубреге, крв,
вене, кости, живце. И када су га закивали на крст, Њега је болело као што боли
и сваког човека кога стављају на муке, над којим се изругују. Када је Он на
крсту узвикнуо: "Или, или! лама савахтани? ". Он је објединио све
крике људских страдања и принео их Богу и Оцу. Таква је била изговорена пета
реч.
Након тога је рекао: "У
Твоје руке предајем дух Мој." И ових речи смо дужни да се сећамо зато што
морамо умрети, не знамо када, али умрети - то је сигурно. А када будемо
умирали, рећи ћемо нешто. Није могуће ћутати када умреш, заиста није могуће
ћутати. Покушајте да ћутите пола дана, нећете успети. Људи не умеју да ћуте,
људи воле да брбљају и воде пусте разговоре. Они брбљају, када би разговарали о
било чему добром, они причају свакаве бесмислице. Они чак ни пола сата не могу
да ћуте, они ћеретају о свакаквим глупостима од јутра до вечери, цео свој живот
од рођења до смрти. Стога, када будемо умирали такође ћемо и изговорити нешто: "Какав
ужас, бојим се" или "Докторе, спасите ме". Када је Пушкин
умирао, рекао је: "Горе, горе", односно навише, навише, горе, горе.
Када је Суворов умро, рекао је пре своје смрти: "Све је таштина, покој
душе - пред престолом Свевишњег." Када је Гете умирао, рекао је:
"Светлост, дајте више светлости» «Licht, Licht, mehr Licht». Када је
Волтер умирао рекао је: "Идем у пакао, ужасно се плашим. Желим да живим
најмање још шест месеци. " Људи пре своје смрти говоре разне речи, и ми
ћемо говорити пре смрт или размишљати о нечему пре него што умремо. Христос је
рекао Оцу пред смрт: "У руке Твоје предајем дух Мој." То је била
шеста реч, изговорена на крсту.
Седма реч била је: "Сврши
се", тј. све се завршило, све - сада. Филм Мела Гибсона "Страдање
Христово", по мом мишљењу је предиван филм. Зато што је начинио велики
мисионарски подвиг у свету, он је наш ум вратио Христу, Његовим страдањима. У
филму постоје такве нијансе, када су тукли Христа, страшно тукли, безбожни,
дивљачки. Посебно су Римљани су на бич ушивали дугмета, тукли га по очима,
стомаку, образима, ногама. Тукли су немилосрдно, од једног ударца могло је да
се умре. У филму, Богородица гледа са стране и говори: "Сине мој, када ћеш
се одлучити да прекинеш све ово?". У филму, она схвата да је Он Господ.
Чињеница да су га тукли, мучили, понижавали - Он све то у једној секунди може
зауставити. Она не разуме зашто Он то све трпи, зашто је све то неопходно. И
тамо су изречене велике речи: "Када ћеш пожелети и одлучити да све то прекратиш".
Христос је добровољно трпео, само што Га нису схватили, везали су Га, тукли,
мучили, понижавали, осрамотили, разапели и сахранили. То све није било ништа за
Христа. Христос је јачи од свих. Он у прах и пепео може све нас да претвори у
једној секунди. Али, ипак, Он је пошао на страдање добровољно, а када се
страдање окончало - рекао је: "Сврши се", тј све је готово.
Седам речи, је изговорио Животодавац
са крста: "Опрости им, не знају шта чине", "Жено! ево Ти сина
", а ученику "Ево ти Мајке", разбојнику "Данас ћеш бити са
мном у рају ", "Жедан сам ","У Твоје руке предајем дух Мој",
" Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? " и последњу реч:
"Свршило се."
Хендл има једну композицију:
"Седам речи Христових изговорених са крста." Код средњевековних
проповедника постоји сто, петсто проповеди о седам Христових речи са крста.
Такође постоје проповеди наших светих отаца о седам Христових речи изговорених
са крста. У многим храмовима служи се пасија - то је служба Страдања Христових.
Постоји служба на Велики Петак, уочи Великог Петка. Јеванђеље које говори о
страдању Христовом, Акатист Страдањима Христовим. Присећаћемо се у својој души
свега што је написано и речено. И покушаћемо да разумемо по коју цену смо
спасени.
- Добар дан, оче. Хтела сам да вас питам, где
се могу пронаћи информације о страдањима које је Бог претрпео, зашто је Он био
толико унакажен?
Никад нисам нигде о томе читала, само сам гледала на филму.
О. Андреј Ткачев: "Божји
закон" протојереја Серафима Слободског детаљно описује шта се догађало са
Господом. Торинска плаштаница (посмртни покров), чију аутентичност мало ко
доводи у питање, даје детаљније податке о томе шта су у ствари учинили Христу,
како је претучен, мучен, измрцварен. На пример, трнов венац се чува у саборном
храму у Паризу (катедрала Нотр Дам). Комунисти, револуционари, ти први
архибезбожници, који су пола света запалили пожаром, газили су, ломили,
изругали се том венцу. Спалили су велики број моштију. Дакле, прави трнов
венац, који се чува у катедрали Нотр-Дам у Паризу показује нам какво је трње на
том венцу, трње палестинске биљке трњике. Тај венац се може држати само уз
помоћ палица, није је могуће узети га у руке - толико боде. Узима се штап са
једне стране, штап са друге стране и круна од трња се ставља на човекову главу.
И ове бодље које су јаке као ексери, цепају не само кожу, већ продиру у месо до
кости главе. Бодље се укопавају у кост лобање. Понети само ту круну, било би
довољно, јер је и то само по себи било правцато мучење. Ми о томе нисмо посебно
размишљали и нисмо своју пажњу усмерили на који начин су извргли руглу Господа
Исуса Христа. Замислимо, на пример, да су човека довукли до касарне, где се
налази група пијаних војника и оставили га - радите с њим шта желите. Ваш
задатак је да га пребијете скоро до смрти, али да он останае жив сутрадан,
пошто мора да буде разапет изјутра. Они су Га бацили у касарну и у тој касарни
су га изгазили. Наш свеитељ, митрополит Московски, Филарет Дроздо писао је: да
би из зрна настао хлеб, шта се са зрном чини? Зрно се у млину жрве у прах. А да
би из грожђа постало вино, шта се с њим чини? Газе га до крви, газе по њему,
цеде под пресом или ногама притискају, тако да извуку из њега све што могу.
Таква је светост за оне који су свети - у прах су их низвели, ногама угазили
тако да је све из њих истекло. Тако је са светима. Грешницима се не дешава
ништа,грешниции иду на масажу, а свете у прах претварају. У томе је суштина
живота. Дакле, све ово је истина, а од ове истине се не може побећи.
- Добар дан, оче. Желео бих да вам се захвалим
за вашу књигу "Велики пост", дивна књига. Желео бих да свим
слушаоцима препоручим да у посту прочитају вашу предивну књигу. Такође желим да
кажем да Торински покров не називају случајно петим Јеванђељем. И још бих желео
да кажем: није задивљујуче то што је Господ чинио чуда, већ је задивљујуће како
нас Господ трпи.
То је највеће чудо. Зато што је Господ дошао у облику беспомоћног Младенца.
А шта су људи Богу дали заузврат? Ништа, може се рећи да су Спаситељу
принели само пећину, животиње. А када је Господ одлазио - људи су Њега, свога
Бога претворили у крвопролиће. И како Господ то трпи? То је
најневероватније чудо које се дешава на земљи.
о. Андреи Ткачев: - Ви сте
апсолутно у праву, слажем се са вама у потпуности. И не треба да се дивимо зато
што мртви васкрсавају, већ што Бог трпи људски род. То је апсолутно тачно.Све
остало може се може довести у питање. Али за верујућег човека, очигледно је да
ако би Бог строго кажњавао, били бисмо у великом пробелму - и верници и
неверници, и ко зна ко све не. Ту ће учинити све променило места, није јасно да
би то било. Упознали смо Га, он је био избеглица од рођења, а на крају живота -
жртва. Живео је само тек 30-ак година. Христос је био млад. Здрав, леп,
паметан, безгрешан, савршен. Стари завет је забрањивао приношење Богу на жртву
животиње са дефектом. На пример, хромо теле или са белом пегом на оку (леуком).
Или козу ћелаву, шугаву или са лишајем. На жртву су приносили само целе,
здраве, лепе, добро развијене животиње. То је све указивало на Христа, који је
био леп, без мане и савршен. Он није имао грбу или био ћелав, Он није могао да
буде неко грбав, са једном ногом, једноок, без зуба. Био је леп, мудар,
безгрешан младић кога су осакатили људи и приковали на крст, и радовали се, па
се и до дана данашњег радују. На крају крајева, данас постоји велики број људи
који се томе радују. Који када виде крст - убијају на пример, тај ИСИЛ у Ираку,
у Сирији. Тамо се не одсецају главе по конфесионалној линији, тамо не питају да
ли си ти католик или православац? Они кажу имаш крст око врата? Имам. Верујеш у
Христа? Верујем. - На колена, и одсеца главу са рамена! До данашњег дана не
трпе - не само Христа, већ и оне који Њега љубе. И нас Он трпи да бисмо ми
постали свети, а да би се други покајали, ушли у Царство Божје, итд. Постоји Божја
промисао за човечанство, и она је нешто задивљујуће. Његово трпљење се ни са
чим не може упоредити. Нико од нас не би имао довољно трпљења, ако би мју неко
дао власт над свим што се дешава. Ако бих сам имао само мрвицу власти над светом,
ја бих казнио многе људе, многи људи не би постојали на овом свету. Јер немам трпљења
и Божјег промишљања, ја не знам будућност, не разумем шта је шта. Свако од нас
би учинио многа зла само да нам се да власт над светом. Хвала Богу да власт над
целим светом није нама дата, већ је она у Господа, који љуби читав људски род.
Велики је Бог, славно име Његово.
- Здраво, драги баћушка. Желео бих да поставим
питање у вези Јеванђеља. Сутра је субота родитеља. "Заиста, заиста, кажем
вам, Онај који слуша реч Моју и верује Ономе Који Ме је послао, има живот вечни
и не долази на суд, већ прелази из смрти у живот." Интересује ме да ли
овакав човек не одлази на митарства? Или митарства пролази сваки човек?
О. Андреј Ткачев: - Према речи
Божијој, човек није обавезан да пролази митарства. Човек који верује пуном
вером, може Богу доћи попут ракете, односно, винути се све више и више - и све
са Богом. Мислим да се митарства тичу других људи који су живели млако, лагано,
лежерно, а онда наступа озбиљна анализа њиховог живота. У принципу, Јеванђеље,
посебно Јеванђеље по Јовану - оно је веома светло, топло, небеско, огњено
Јеванђеље и оно нам говори да никога другог не љубимо осим Господа, то јест да
волимо Господа више од свега другог. И ако ти идеш Богу свим својим срцем, ти
уопште не размишљај ни о чему, никога се не бој. Ти одмах након смрти идеш Њему,
а где би друго? Ако си Њега волео. И сви остали који живе овако-онако за њих је
друго. Сагласно Јеванђељу, не идеш на суд већ директно код Бога, ако верујеш у
реч Исуса Христа и Њему се клањаш као Ономе Кога је Отац послао. Морамо имати
веру у Бога, не надам се ни на шта друго, осим на Христа, Његову милост и волим
Њега. То су та врата, отворена у вечни живот. То је 16. зачало Јеванђеља по
Јовану, оно је смело. Јеванђеље је чудесна књига. Нема ништа лепше од
Јеванђеља. Волите Бога и не бојте се од искушења, рекао бих. Искушење се
појавило - па, добро, ти само љуби Бога и онда, као ракета опет улазиш у
Царство Божије.
- Добро вече баћушка, слуга Божји, Георгије.
Желео бих да поставим питање у вези са Богородицом Маријом. Прво, одакле је
узет догмат? Верујем
у њега безусловно, али ипак се питам одакле се појавио догмат вере да је Она
Приснодјева (вечно дјева)? Чуо сам да је то из једног од апокрифних Јеванђеља.
Да ли је то истина, и ако је тако, зашто се узима из апокрифа, а апокрифи су
одбачени? Друго питање. Ми сматрамо Богородицу апсолутно безгрешном, али
чак и на опелу чујемо да нема човека да је жив, а да не греши. Да ли Она није
имала греховних мисли? Треће питање. У Католичкој цркви, постоји догма о Њеном
безгрешном зачећу Духом Светим. Шта они користе као основу за ту тврдњу?
о. Андреј Ткачов: Имамо
такозвано Протојеванђеље Јаковљево које се не сматра јеванђељем. Међутим, ми из
њега црпимо низ светих догађаја. На пример, имена родитеља Богородичиних
сазнајемо из овог Протојеванђеља. Што се тиче догмата увекдевствености Блажене
Дјеве Марије, нећу рећи тачан податак, потребно је тражити и читати. Уопште
узев, Мајка Божија је званично названа приснодјевом (увекдјевом) на трећем
васељенском сабору у Ефесу. Дјева Марија Богородица је по рођењу Господа, током
рођења и након рођења остала Дјева. Ово је једна парадоксална истина исто као
што је Бог тројичан у лицима и један по суштини, то јест Дјева рађа, а троје је
исто што и једно. Све је то у оквиру парадоксалности Хришћанства јер
Хришћанство је парадоксална религија, није измишљено, односно, Хришћанство је
толико комплексно да се не може измислити, можемо га усвојити а онда да
покушамо да га разумемо. Догмат Приснодевствености је Трећи васељенски сабор,
али не пре тога. Зато што се тамо одиграо христолошки спор, бавили су се
највише питањима о Христу, а ефески сабор назива Мајку Божију Богородицом.
Према томе, већ су осуђени они који су је називали Христородицом, и управо је
Она била узвишена изнад свега. Син је усвојио Њено достојанство. Ако је Њен Син
био толико велики, то је и Она достојна ове величине. Све што је у вези са
славом и чашћу Богородице, речено је на основу славе и части Њеног Сина. Зато
што Њу Саму по себи Црква не поштује, Њу Црква поштује као Мајку Христа Бога
нашега, као Мајку света. И напомињем да према католичкој традицији испада да се
одваја фигура Богоматере од Сина. А Православно предање, по правилу, са ретким
изузецима, увек приказује Богородицу са Сином, јер Он освећује све, укључујући
и Њу. Она није света Сама по Себи, већ је Она света као Мајка Христа Бога
нашега. Што се тиче мислених грехова, осврнуо бих се на Св. Силуана. И њега је
мучило исто питање као и вас. И он је такође размишљао, да је можда било таквих
случајева када је она, као човек мислено грешила, Она је била у телу, Она је
била човек, није била у браку, итд али је била човек. Можда је примала по неку
помисао? Силуан пише да му је Свети Дух у уму рекао следеће: не, Пресвета
Богородица није дозволила себи никакав мислени грех. То је одговор по питању
Њене могућности или немогућности мислених грехова. Предлажем вам да читате
Свете Оце. Што се тиче Католика, упутио бих вас да прочитате, постоји једна
беседа Јована Шангајскг (Максимовича) о католичким догматима о безгрешном
зачећу Дјеве Марије. Тамо се прилично детаљно објашњава и описује логика
католичког начина размишљања. Католички догмат о безгрешном зачећу - то је
догмат из каснијег перода. У ствари, код њих није било догматских иновација
након овог. Они воле Мајку Божију, и они Њој желе славу. Међутим, акценат на
слави доводи до тога да се Богородица митологизира. На пример, људи који воле
Христа хтевши да му одају још већу славу и част увели су у Символ Вере филиокве.
Да Свети Дух произилази и од Оца и од Сина. То је ради тога да се узвелича Син
још више. Али се испоставило, уместо уздизања да су направили велики проблем.
Као и код догмата безгрешног зачећа. Отац и мајка Дјеве Марије били су обични
људи, они су знали брачну интиму, познали су задовољство које оно пружа која је
помешана са грехом, они су све то знали. Она се родила од обичних људи, и они
нису били богови, нити безгрешан људи. То је била грешка. У 19. веку, Католици
су направили још једну грешку, приписујући Пресветој Дјеви Марији неку врсту
светости коју Она и тако има. Али Њој нису потребна лажна оправдања, Она је света.
Не зато што је зачета безгрешно већ зато што је била подвижница од материних
груди, од малих ногу, од првих корака које је направила у Свом животу.
Протојереј Андреј Ткачов
http://www.pravoslavie.ru/92644.html
Коментари
Постави коментар