Пређи на главни садржај

ПОЧЕЦИ У ДУХОВНОМ ЖИВОТУ 3

 


Ава Доротеј Палестински о самоукоревању 

Зашто се смућујемо кад нас неко укори?

О САМОУКОРЕВАЊУ
 
1. Испитајмо, братијо, због чега неко понекад увредљиву реч подноси без смућивања, као да је готово и није чуо, а понекад се смућује чим је чује. Шта је узрок ове разлике? И да ли је један узрок те разлике или су многи? Ја налазим да постоје многи узроци, при чему један, могло би се рећи, рађа све друге. И рећи ћу вам како. Дешава се најпре, да се неко, после молитве и доброг упражњавања [у читању и размишљању], налази у, да тако кажем, добром стању и због тога подноси свога брата и не смућује се. Дешава се, опет, да неко има пристрасност према другоме и због тога без огорчења подноси све што му чини. Бива такође, да неко презире онога који жели да га ожалости. Гледајући као нискост на оно што је од њега, и уопште, не гледајући га као човека, он његове речи и дела не рачуна ни у шта.
2. И рећи ћу вам још нешто чему ћете се чудити. У општежићу, пре мог удаљења оданде, био је један брат кога никада нисам видео смућеног или ожалошћеног на било кога, иако сам примећивао да су га многа братија грдила и вређала. А тај младић је све подносио од свих њих, као да му уопште нико није сметао. И ја сам се увек дивио величини његове незлобивости, желећи да сазнам како је стекао ову врлину. Једном сам га одвео у страну и, поклонивши му се, замолио да ми каже какву помисао има у срцу, која му пружа такву дуготрпељивост [у тренуцима] када га грде или када неку другу тешкоћу трпи од неког. Он ми је природно и једноставно рекао: „Ја сам стекао навику да пазим на њихова блаћења [ћушкања] и да их примам као што их благолика штенад[1] примају од људи“. Чувши то, ја сам савио уши и рекао у себи: „Овај брат је нашао пут!“[2]. Ознаменовавши се [крсним знамењем], удаљио сам се од њега, молећи Бога да [Својом милошћу] покрије и мене и њега.
3. Тако се дешава, као што сам рекао, да се неко не смућује због презирања [других]. То је очигледна погибао. А уколико се неко смућује због брата који га жалости, значи да у том тренутку није био у добром стању, или да има одбојност према њему. За то постоје и многи други узроци који се могу различито објашњавати. Узрок сваког смућења, пак, уколико тачно испитамо, јесте одсуство самоукоревања. Због тога имамо сва та огорчења и због тога никада не налазимо покоја. Стога не треба да се чудимо када од свих светих чујемо да нема другог пута осим овога. И зар се можемо надати спокојству или хођењу правим путем кад уопште немамо самоукоревања? Заиста, човек који се не буде се држао овог пута, макар учинио и многе подвиге, неће престати да смућује [друге] и да се [сам] смућује, губећи тиме сав свој труд. Какву радост, какво спокојство има онај који себе укорева, ма где пошао, као што је рекао ава Пимен. Ма шта да му се деси, било штета, било бешчашће, или било каква друга жалост, он их се већ унапред сматра достојним и никада се не смућује. Има ли нешто безбрижније од тога?

Извор: светосавље.орг

Коментари

Популарни постови са овог блога

Учење и чуда Светог Серафима Вирицког

На 150- годишњицу рођења Олга Рожеова 13. априла обележава се 150. годишњица рођења   Светог Серафима Вирицког. Серафим (у свету Василије Николајевич Муравјов; 1866-1949) - Исповедник, који су монашке завете дао током прогона Цркве, велики старац, удостојивши се многих дарова Духа Светога, молитвеник за сваког у тузи и патњи. Свети Серафим Вирицки Као дете, будући старац читао је житија светих и сањао о монашком животу. Али Господ је судио другачије: његов отац је умро, а уместо монашког завета Василијеу је преостало да постане хранитељ породице. Када је дете, које је маштало о монаштву дошло у лавру Светог Александра Невског чуо је од једног од стараца подвижника пророчке речи које су откриле Божији Промисао за њега: "Васја! Теби је суђено да прођеш светским путем, трновитим, преиспуњеним тугама. Учини тако пред Богом и својом савешћу. Доћи ће време, и Господ ће те наградити. „После тога читав живот Василија Николајевича у свету био је припрема за монашки живот...

ПОУКЕ И ХУМОР

Уши и уста Бог нам је дао пар ушију и само једна уста да бисмо слушали двоструко више него што причамо. Похвала Причају два монаха о трећем. Један га хвали: - Никада га не чух да ружно говори о било коме. - Ни ја. Али, то је зато што говори само о себи, одговори други. Философ и богослов Упита неки философ хришћанског теолога: - Ко смо ми философи? -Ви сте слепци који у нрачној соби ттражите црну мачку које тамо нема. - А ви богослови? - Ми смо то исто, само што понекад нађемо мачку. Уздање у богослове Авва рече: „Да је Бог дао богословима да саставе десет заповести, не бисмо имали десет, него хиљаду.“ О ЖЕНАМА Авва рече: „Жене све наслућују, а греше кад почну да размишљају. ЖЕНСКА ПРИРОДА Старац рече: „Врлине женске неутешно тугују због неучињеног греха.“ И још: „Кад жени засузе очи, мушкарац почиње да види као кроз маглу.“ Жена и логика Старац рече: „Философи који имају потпуно поверење у логику сигурно нису никада водили расправу са неком женом.“ Магарац Журећи у град д...

Пет поука које и даље учим од свете Марије Египћанке

Извор: This Side of Glory Грејс Брукс | 03. Април 2017. год Стопама Свете Марије из Египта (фото-репортажа) Света Марија из Египта и ја се знамо одавно. Али понекад то тако баш и не изгледа. Чини ми се као да сам тек јуче чула њену причу по први пут. Само што сам постала православна, а још увек нисам одабрала свог светитеља заштитника. А онда сам чула за причу о Светој Марији из Египта, и није ми излазила из главе.  Нећу је препричавати сада - ако не знате њено житије, можете прочитати ОВДЕ - али довољно је да кажем, да је одлука у вези светитеља-заштитника донета уместо мене. У мом случају, изрека је истина -нисам ја изабрала свету Марију већ она мене. И она ми и даље помаже. Прошло је више од 30 година од нашег првог сусрета, а Мати Марија ме још увек подучава. Ако би требало да саставим листу од пет најбољих поука Свете Марије, та листа би изгледала отприлике овако. Не буди дрзак . Ово се у ствари односи на Светог Зосиму, тако да на неки начин у...

Милосрђе - Јован Јовановић Змај

Милосрђе „Блажени су милостиви“, Рекао је Господ благи, Ал' ко даје да не труби, да не мери тај на ваги. Већ од срца, без рачуна, Без сујете и параде, Десна рука шта је дала, То левица да не знаде. Милостив је онај који Невољнога баш утеши, У жалости пусти сузу, Са   радосним он се смеши. Гладне храни, жедне поји, Болеснике обилази, Сиромашка он облачи, Затворнику тај долази. Знате л' зашто се он блажи Док му милост душу буди? Кад сироте припомаже, Он то Христа Бога љуби! Јован   Јовановић   Змај