Ава Доротеј Палестински о самоукоревању
Зашто се смућујемо кад нас неко укори?
О САМОУКОРЕВАЊУ
1. Испитајмо, братијо, због чега неко понекад увредљиву реч подноси без смућивања, као да је готово и није чуо, а понекад се смућује чим је чује. Шта је узрок ове разлике? И да ли је један узрок те разлике или су многи? Ја налазим да постоје многи узроци, при чему један, могло би се рећи, рађа све друге. И рећи ћу вам како. Дешава се најпре, да се неко, после молитве и доброг упражњавања [у читању и размишљању], налази у, да тако кажем, добром стању и због тога подноси свога брата и не смућује се. Дешава се, опет, да неко има пристрасност према другоме и због тога без огорчења подноси све што му чини. Бива такође, да неко презире онога који жели да га ожалости. Гледајући као нискост на оно што је од њега, и уопште, не гледајући га као човека, он његове речи и дела не рачуна ни у шта.
2. И рећи ћу вам још нешто чему ћете се чудити. У општежићу, пре мог удаљења оданде, био је један брат кога никада нисам видео смућеног или ожалошћеног на било кога, иако сам примећивао да су га многа братија грдила и вређала. А тај младић је све подносио од свих њих, као да му уопште нико није сметао. И ја сам се увек дивио величини његове незлобивости, желећи да сазнам како је стекао ову врлину. Једном сам га одвео у страну и, поклонивши му се, замолио да ми каже какву помисао има у срцу, која му пружа такву дуготрпељивост [у тренуцима] када га грде или када неку другу тешкоћу трпи од неког. Он ми је природно и једноставно рекао: „Ја сам стекао навику да пазим на њихова блаћења [ћушкања] и да их примам као што их благолика штенад[1] примају од људи“. Чувши то, ја сам савио уши и рекао у себи: „Овај брат је нашао пут!“[2]. Ознаменовавши се [крсним знамењем], удаљио сам се од њега, молећи Бога да [Својом милошћу] покрије и мене и њега.
3. Тако се дешава, као што сам рекао, да се неко не смућује због презирања [других]. То је очигледна погибао. А уколико се неко смућује због брата који га жалости, значи да у том тренутку није био у добром стању, или да има одбојност према њему. За то постоје и многи други узроци који се могу различито објашњавати. Узрок сваког смућења, пак, уколико тачно испитамо, јесте одсуство самоукоревања. Због тога имамо сва та огорчења и због тога никада не налазимо покоја. Стога не треба да се чудимо када од свих светих чујемо да нема другог пута осим овога. И зар се можемо надати спокојству или хођењу правим путем кад уопште немамо самоукоревања? Заиста, човек који се не буде се држао овог пута, макар учинио и многе подвиге, неће престати да смућује [друге] и да се [сам] смућује, губећи тиме сав свој труд. Какву радост, какво спокојство има онај који себе укорева, ма где пошао, као што је рекао ава Пимен. Ма шта да му се деси, било штета, било бешчашће, или било каква друга жалост, он их се већ унапред сматра достојним и никада се не смућује. Има ли нешто безбрижније од тога?
Извор: светосавље.орг
Коментари
Постави коментар