Васкрсења не бива без смрти

 Митрополит Амфилохије 
Нашу судбину, једном засвагда, дефинисао је владика Раде: „Крст носити нама је суђено!“
Судбина нам је крстоносна, на овој жеравичној раскрсници свјетова. Зато је и богоносна.
Мјесто на коме смо заложили огњиште, представља, одвајкада, Божју вододјелницу култура, и простор сукобљавања свјетова.
Тако је било у прошлости, тако је, ево, и данас.
Овдје је својевремено прошла граница између источне и западне царевине. Кад се западна Црква одвојила од православног Истока, опет су ови простори постали мјесто вјековног сукобљавања. а долазак ислама у четрнаестом стољећу постао је извориште нове трагике и распећа.
Наш народ се, у том сударању свјетова, опредијелио за Јерусалим, за Свету Софију Цариградску. То јест – за Премудрост Божју. За Свету Гору. То хиљадугодишње огњиште врлина, ликоливницу светаца Божијих.
Опредјељење за Јерусалим, значи опредјељење за ношење Часног Крста. Истовремено то значи и опредјељење за истину, за слободу, која се плаћа мученичком крвљу.
Није нимало случајно ш то се великомученик косовски Лазар, а преко њега и цио српски народ, опредијелио за Царство Небеско. Јер, земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека.
Наш српски народ чува у својим њедрима, у свом саборском памћењу јерусалимску светиљу. Давно је рекао свети Макарије Египатски непролазну истину: „Тамо гдје је Дух Свети, тамо је и гоњење“. Луди вјетар непрекидно покушава да угаси свету лампу. У свјетлости те макаријевске истине постаје нам јасно, донекле, зашто се управо на православне словенске народе, испртило то огромно богоубилачко човјеково зло.
Тамо гдје је зло прихваћено као нормално стање, ту сами људи раде за његов рачун. Сатана њима диригује, као Воланд у Булгаковљевом „Мајстору и Маргарити“. Циљ му је да уништи последње острво на коме се чува светиња.
Зато усмјерава све своје демонске силе, да освоји то посљедње упориште неукаљане светиње, непомућене и незагађене истине. Зашто онда да се чудимо ономе што се догађа с Православљем, с православним земљама, нарочито словенским, и са православним српским народом.
Српски народ је, у овом вијеку, у жижи збивања.
О томе свједочи Први свјетски рат с Гаврилом Принципом, и Други свјетски рат, с 27. мартом, и оним што је из њега произишло. То све практичко потврђују збивања наших дана.
Остала је у српском народу само вјера православна, кукавна сирота. Борбу води са својим и туђином. Тек сада вади из јама своје мртве и опојава их, зацјељујући своје ратне и поратне рапе. А уз њих, задобија нове ударце; отварају се нове ране. личи нам он данас на многострадалног библијског Јова на бињишту. Људи га презиру, пријатељи га се одричу, пси му лижу рале.
У свом том трагизму нашег трену тка, једна свијетла тачка која даје утјеху, јесте пророчка ријеч Ловћенског Печалника: „Страдање је крста добродјетељ“; и она друга: „Васкрсења не бива без смрти!“
Преко леђа српскога народа укрштају се данашње муње и громови римокатоличко-протестантског Запада и агарјанско исмаиловског исламског Средњег Истока.
Није Европа против нас зато што ми нијесмо, и не желимо да будемо Европа, него зато што смо ми, не својом заслугом, већ Божјим даром, носиоци и чувари изворног јерусалимско-медитеранског европејства, које не прихвата губљење равнотеже људског постојања укрштених средишта, хоризонтале и вертикале Часног Крста. Запад је сувише окренут, материји и обоготворењу дјела својих, у експанзионистички однос, у тоталитаризам најперфидније врсте.
Похота и оземљена памет његова је вјера.
Зато нам је „извезао“, кроз лењинско-стаљинско-брозовску револуцију ту и такву похоту и памет, да би она постала и наш критериј живљења, мишљења и дјелања.
Дуго времена је Запад својим доларима држао Броза и његову брозомору као нож под нашим грлом. А сада нас оптужују да смо посљедње уточиште бољшевизма у свијету.
У тренутку кад се комунизам распада, западни свијет чува, на примјер, и утврђење границе унутар Југославије, које је зацртала управо та авнојевска брозомора!
Српски народ је у току рата биолошки уништаван масовно. Како од фашизмо-нацизма, нарочито хрватско-усташког, тако и од противбожне нечовјечне идеологије.
Од те исте идеологије – брозоморе и њених исчадија – поново се, ево, нашао на свом крсту и свом распећу.
Биолошки културно уништаван; духовно разаран; принудно разједињен; од свијета презрен, неприхваћен и облаћен – он се данас налази наједном од најстрашнијих раскршћа у својој историји.
 
„Побједа“, 19. октобар 1991.