Пређи на главни садржај

КАКО НАЈБРЖЕ СТЕЋИ ДУХОВНИ МИР?



САМОУКОРЕВАЊЕ
 
• Вид смирења, који припрема за трпљење невоља пре но што се појаве и помаже њихово мирно подношење када се појаве, Свети Оци су назвали самоукоревањем.
Самоукоревање је окривљавање себе за греховност заједничку свим људима и своју посебно. При томе, корисно је сећати се својих нарушавања Закона Божијег и набрајати их, осим блудних падова и спотицања, за које оци забрањују да их се детаљно присећамо, јер обнављају у човеку греховни осећај и наслађивање њиме.
Самоукоревање, када достигне своју пуноту, коначно из срца искорењује злобу, искорењујући лукавство и лицемерје, које не престаје да живи у срцу све док je у њему присутно самооправдање. 1. 318-319
• Бављење самоукоревањем претвара то укоревање у навику. Када онога ко је стекао ту навику задеси нека невоља, истога часа у њему се јавља дејство навике и невоља се доживљава као заслужена. Главни узрок сваког узнемирења – каже преподобни авва Доротеј ако пажљиво испитамо, јесте то што не укоревамо себе. Одатле проистиче свако растројство; због тога никада не налазимо спокојство. И онда не изненађује што од свих светих чујемо: ‘Нема другог пута осим тог’. He видимо да је било ко од светих пронашао спокојство идући неким другим путем! А ми хоћемо да се држимо правог пута, а да при томе никада не укоревамо себе. Заиста, ако човек саврши мноштво добродетељи, а не буде се држао тог пута, он никада неће престати да се вређа и да вређа, уништавајући тиме све своје напоре. Напротив: онај ко прекорева себе увек je у радости, увек je у спокојству. Онај ко прекорава себе, куд год да пође, како је рекао и авва Пимен, шта год да му се догоди, штета, или срамота, или каква невоља, већ унапред сматра да је заслужио сваку неугодност и никада се не узнемирава. Може ли бити ишта спокојније од тог стања? Но, неко ће рећи: ако ме брат увреди, a ја нађем да му за то нисам дао никакав повод, како могу да прекоревам себе? Онај ко себе испитује са страхом Божијим, свакако ће наћи да је дао повод, или речју, или делом, или на било који начин. Ако пак и види, како каже, да у том тренутку није дао никакав повод, увредио га је некада раније, њега или другог брата, у тој ствари или у било којој другој и требало је да пострада због тога или због каквог другог греха, што често бива. Дакле! Ако неко погледа себе, како сам рекао, са страхом Божијим и истражи своју савест, тај ће свакако наћи да је крив.“ Чудесна ствар! Започињући са прекоревањем себе нехотице и на силу, ми на крају постижемо да самоукоревање буде толико убедљиво и делотворно, да помоћу њега подносимо не само уобичајене невоље, него чак и највеће несреће. За онога ко је узнапредовао искушења више немају такву силину, него по мери њиховог напредовања постају лакша, чак и када су сама по себи тежа. У мери напредовања душа јача и добија снагу да трпељиво подноси све што се догађа. 1. 321-322
• Онај ко окривљује себе одолеће свим искушењима! Која патња може да савлада онога ко за себе сматра да заслужује сваку патњу? Која патња може да овлада онога ко сваку патњу која наилази дочекује са речима блаженог разбојника: Примам по својим делима како сам заслужио; сети ме се, Господе, кад дођеш у Царству Своме 6. 328
• Свети Јован Лествичник је рекао: „Ко је одбацио оптужбу, исправну или неисправну, тај је одбацио своје спасење“. Научи се да носиш слабости ближњих, да Бога ради угађаш њима, а не себи, научи се да полажеш душу своју за ближње своје! Научи се да трпиш приговоре и увреде! Држи се за оптужбе на свој рачун као што се онај ко падне у воду држи за уже које му је добачено, и избавићеш се од потапања у немиру и тузи! 6. 328
• Мени се веома допада изрека Великог Пимена: ‘Ако увек и у свему будемо окривљавали себе, рекао је, онда ћемо свуда пронаћи мир“. Други отац је рекао: „Ми смо оставили лако бреме, које се састоји у оптуживању себе, и узели смо тешко, које се састоји у оптуживању других“. Таква изрека вреди као целе књиге! 
• Корисно је осуђивати себе: то води ка смирењу. Строго пресуђивати себи је штетно: то човека гура у униније и раслабљеност.  

Супротно од самоукоревање је САМООПРАВДАЊЕ.


Извор: светосавље.орг


Напомена: ова тема је везана за тему Почеци у духовном животу

Коментари

Популарни постови са овог блога

Митрополит сурошки Антоније: Уверење у невидљиво. Последњи разговори (2001–2002)

  Од преводиоца Митрополит сурошки Антоније једна је од најистакнутијих личности 20. века. Његова реч, крајње трезвена, упућена најдубљим питањима човека, а истовремено жива, отворена, надахнута, увек наилази на одјек међу његовим бројним читаоцима, без обзира на њихова убеђења, уверења, образовање или културолошке корене. Његове књиге, беседе, наступи на радију и телевизији, његова предавања на универзитетима и богословијама, у болницама и школама надалеко су познати у Енглеској, где је службовао, у Француској, САД, Белгији, Немачкој, Шведској и другим земљама које је посетио као представник Руске Православне Цркве и егзарх Московске Патријаршије у Западној Европи. Читаоцу се нуди превод најновије серије разговора које је водио митрополит Антоније током 2001–2002. у лондонској парохији где је био настојатељ више од четрдесет година. Својој пастви је говорио, стварао, неговао и неговао током пола века, па није случајно што је атмосфера отворености, поверења и жеље за узајамним разу...

ПОВЕСТ О ЧЕСНОЈ ГЛАВИ СВЕТОГ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ

Свето Писмо нам говори да, након што је Светом Јовану Крститељу одсечена глава, безбожна Иродијада је забранила да се пророкова глава сахрани заједно са његовим телом. Уместо тога, она је оскрнавила часну главу Светог Јована и закопала је у близини своје палате. Ученици Светитељеви тајно су узели тело свог наставника и закопали га. Супруга Иродовог управитеља је знала на ком месту је Иродијада закопала главу Св. Јована, и одлучила је да га поново сахране на Маслинској гори, на једном од Иродових имања. [1] Када је до краљевске палате стигла реч о Исусовим проповедима и чудима, Ирод је са супругом Иродијадом хтео да провери да ли је глава Јована Крститеља још на месту где је била. Када је нису пронашли помислили су да је Исус Христос васкрсли Јован Крститељ. О томе постоји сведочење у самом Јеванђељу (види Мт 14: 2). Јерусалим. Прво обретење часне главе Светог Јована Крститеља. Много година касније, за време владавине равноапостолног цара Константина, његове мајке, Св. Јелене, ...

О НЕОСЕТЉИВОСТИ - БОЛЕСТИ САВРЕМЕНИХ ВЕРНИКА И СВЕТА УОПШТЕ

Ми, који лежимо изранављени, призивајмо Господа Који може да стави мелеме и завоје на наше ране. Свети Григорије Палама Поука XVII О НЕОСЕТЉИВОСТИ, ТЈ. УМРТВЉЕЊУ ДУШЕ И СМРТИ УМА ПРЕ СМРТИ ТЕЛА Неосетљивост, без обзира да ли телесна или духовна, јесте умртвљено осећање, које је, услед дуготрајне болести и нехата, доспело до стања потпуне отупљености. Безосећајност је нехат који је прешао у навику и успавао разум. То је пород лоше навике, замка за ревност, омча за храброст, непознавање умилења, врата очајања, мајка заборава (који, са своје стране, поново рађа своју сопствену мајку), искључење страха Божијег. Безосећајни монах је безумни философ, учитељ који самога себе својим учењем осуђује, адвокат који заступа противну страку, слепац који учи гледању. Он говори о лечењу ране, а не престаје да је чеше; говори против страсти, а не престаје да једе шкодљиву храну; моли се против своје страсти, а хита да је задовољи; кад је задовољи, љути се на самога себе, и не стиди се својих речи, бедн...

МИТРОПОЛИТ МОРФИЈСКИ НЕОФИТ: МОРАМО НАЋИ ВРЕМЕ ЗА ТИШИНУ

МИТРОПОЛИТ МОРФИЈСКИ НЕОФИТ: МОРАМО НАЋИ ВРЕМЕ ЗА ТИШИНУ Митрополит Морф и јски Неофит (Масура). Одломак из беседе Његовог Високопреосвештенства Митрополита Морфујског Неофита у храму Светог Антонија Великог у селу Спилија, на Кипру, 17. јануара 2020. године.       Сви ми данас — монаси и мирјани, били сами или ожењени — имамо један велики проблем: немир. Не можемо наћи мир и тишину у души. Сви смо оптерећени многим бригама. Како се нове технологије развијају, количина брига и невоља се повећава, иако се чини да би требало да буде обрнуто… Откуда то тако? У ствари, човек налази мир само у Истини. Технологија не може да одмори човека, пошто она само телу олакшава живот. Али човек није само тело: он има и тело и душу. Зато морамо пронаћи начин да одморимо и тело и душу. У Цркви постоји парадокс: када се тело умори ради љубави према Христу или љубави према ближњем – сиромашнима или болеснима, онима којима је потребна помоћ – тада се, упркос физичком умору, у душу н...