И одговарајући један из народа рече: Учитељу, доведох теби сина свога у коме је дух неми.
И кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима; и суши се. И рекох ученицима твојим да га истерају; и не могоше.
А он одговарајући рече: О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к мени.
И доведоше га њему; и кад га виде дух, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену.
И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: Из детињства.
И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас.
А Исус му рече: Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује.
И одмах повикавши отац детета са сузама говораше: Верујем, Господе, помози мојему неверју!
А Исус видевши да се стече народ запрети духу нечистоме говорећи му: Душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега!
И повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: умрије.
А Исус, узевши га за руку, подиже га; и устаде.
И кад уђе у кућу, питаху га ученици његови насамо: Зашто га ми не могосмо истерати?
И рече им: Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом.
И изишавши оданде иђаху кроз Галилеју; и не хтеде да ко дозна,
Јер учаше ученике своје и говораше им да ће Син Човечији бити предан у руке људи, и убиће
а, и када га убију, трећег дана васкрснуће.
(Свето Јеванђеље по Марку 9, 17-31)
* * *
БЕСЕДА
Историја о исцељењу месечара о коме данашње јеванђеље говори налази се још и код Матеја 17,14-21 и код Луке 9, 37-43. Но докле је код последње двојице исказана само суштина овога дога ђаја код Марка су изложене и све појединости. Месечара, о коме данашње Јеванђеље говори, излечио је Спаситељ одмах после свога силаска са Тавора, где се беше преобразио, па зато о овом догађају треба код Марка читати још од 14-тог стиха.
При тумачењу овога Јеванђеља нећемо говорити о Месечарима, јер се како о њима тако и о узетима (паралисанима) и беснима и уопште о злим духовима опширно говори при тумачењу Јеванђеља двадесет треће Недеље.
У оно време, неки човек приђе ка Исусу и клањајући му се рече: Учитељу доведох к' теби мога сина у коме је неми дух. И кад год га ухвати ломи га те баца пену и шкрипи зубима и суши се. И рекох ученицима твојим да га истерају, и не могоше.
Отац болнога детета назива овога духа немим зато, што је њего вом сину спречавао не само слух већ и говор. Овај бедни отац бе ше довео свога сина к' Спаситељу, но како је Господ баш у то време био на Тавору, он га покаже ученицима и замоли их, да му сина опросте од тешког страдања.
Као што се види из његових речи, Христови ученици нису му могли помоћи и то због његове слабе вере, као што ћемо то видети и из Спаситељевог одговора, али због тога се опет изроди жива препирка између ученика и књижевника, који су говорили, да ученици нису могли болнога излечити због слабе моћи њиховога учитеља те су тиме порицали и његову свемоћност. Но у то време дође и Спаситељ па саслушавши оца
Он одговарајући рече му: О, роде неверни докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к' мени. И доведоше га к' њему, и кад га виде одмах стаде га (дух) ломити и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену.
Спаситељ са речи роде укорава многе, јер је било много Јудеја који као и овај нису веровали у његово свемогућство па иако су толика Христова чуда видели. А да околостојећи не би и за њега, као што су за ученике, мислили да ни он не може болеснику помоћи, Спаситељ заповеда да му болесника доведу како би и излечење и свемогућство било јавно пред свима. Међутим Спаситељ дозвољава духу да болесника и овом приликом мучи како би сви присутни видели, од каквих се тешких мука има да спасе.
И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: од детињства. И често га баца у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш помози нам, смилуј се на нас.
Ово је питање ставио Спаситељ, не зато, што није знао од када болесник страда, него да би се и околостојећи могли уверити, да је неми дух могао страдалника и погубити само да га Бог није чувао. А очине речи ако што можеш јасно показују његову слабу веру у Христову моћ, но та слаба вера и била је узрок због кога и ученици нису могли болнога да излече, па зато и Исус рече му: ако можеш веровати, јер је све могуће ономе, који верује? И одмах повикавши отац детињи са сузама говора ше: верујем. Господе, помози моме неверију. И Исус видећи да се стече народ запрети духу нечистоме говорећи му: душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. И повикавши и изломивши га јако изиђе: и учини се као мртав тако да многи говораху: умре. А Исус узевши га за руку подиже га, и уста.
Са речима: ако можеш веровати Спаситељ је оснажио слабу веру несрећнога оца, који осећајући и своју слабост са сузама запо маже: Господе, помози моме неверију. Но баш у то време беше се и много народа стекло да види шта ће бити а Спаситељ да би избегао похвале од народа он одмах изгони духа и тако спасава болесника. У исто време и духу запрећује, да се више у болесника враћа јер је знао, да би се због и очине и синовљеве слабе вере могао опет повратити, па би и отац и присутни могли мислити, да болесник није потпуно излечен.
А кад уђе у кућу питаху га ученици његови насамо: што га (духа) ми не могосмо истерати? И рече им: Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом.
Ученици се обраћају Спаситељу са овим питањем зато што су се, немогавши излечити болесника, бојали да већ нису изгубили власт, коју им Господ беше дао против нечистих духова. И Спаситељ је пред множином сакупљеног народа казао, да је томе узрок слаба вера страдајућих, па као што онда није само страдајуће уко рио него многе, тако и сада вели ученицима да су и они криви, по чем оставши сами за време његовог бављења на Тавору, они нису то време провели у посту и молитви већ у препирању са књижев ницима и фарисејима. Међутим није их хтео јавно да укори, јер су они били будући учитељи васељене. И тако, сваки проповедник за остварење свог циља нужно је да се не само знањем обогаћава, не го да средством поста и молитве још и хришћанским врлинама своје срце обогаћава јер ће само тако моћи да савлада све препреке на путу свога високог позива и да грешника обрати ка Христу и на путу спасења.
И изишавши оданде иђаху кроз Галилеју и не хтеде да ко до зна; јер учаше ученике своје и говораше им, да ће се син човечи ји предати у руке људске, и убиће га и пошто га убију устаће трећи дан.
Спаситељ пролазећи кроз Галилеју хтео је да нико не зна за овај његов пут, јер је том приликом говорио ученицима о своме страдању. Но није хтео да и други осим ученика знају за његова страдања зато, што се то није слагало са тадашњим мишљењем о Месији. Па и сами ученици разумевајући Спаситељеву смрт нису разумевали и његово васкрсење па за то јеванђелист и вели: да ученици запиткиваху један другог: шта значи устати из мршвих, а после Христо вог васкрсења разумели су и то, јер Лука вели: И рече Исус ученици ма: ово су речи које сам вам говорио док сам био с вама, да све треба да се сврши што је за мене написано у закону Мојсејевом, и у пророцима и у Псалмовима. И тада им отвори ум да разумеју Свето писмо и рече им: Тако је писано и тако је требало да Христос по страда и да устане из тртвих трећи дан.
Текст преузет из књиге:
Архимандрит Фирмилијан,
ТУМАЧЕЊЕ ЈЕВАНЂЕЉА
-СА БЕСЕДАМА- ,
СПЦО Линц,
Линц - Аустрија, 2003
1. Говорећи често, нарочито у ове свештене дане, вашој љубави о посту и молитви, вашем богољубивом слуху и вашим душама нисам до сада изложио о томе каквим даровима бивају награђени они који на њима ревнују, и каквим су великим добрима посредници пост и молитва за оне који их савршавају. О томе је посведочио и глас Господњи у Еванђељу које смо данас прочитали. О чему се ради? О нечем великом! Може се рећи – највећем. Поред осталог, пост и молитва могу дати такву власт над злим духовима, да се ови могу изгонити и истеривати, и да се они који су опседнути злим духовима могу ослобађати штете коју им ови наносе. Када су Ученици питали Господа за глувог и немог демона: Зашто га ми не могосмо изгнати, Он им је одговорио: Овај се род не изгони осим молитвом и постом (Мт. 17; 19-21).
2. Можда се баш зато после молитве на гори, када је засијао божанском светлошћу, Он полако спустио на место где се налазио младић обузет тим демоном. Пошто је узео изабране ученике, отишао је на гору да се помоли и засијао као сунце; и ето, јавили су се поред Њега Мојсеј и Илија – који су се од свих људи највише подвизавали у молитви и посту – пројавивши кроз своје присуство за време Његове молитве сагласност и узајамну повезаност молитве и поста, тако што пост као да беседи са молитвом која, са своје стране, беседи са Господом. Ако крв убијеног Авеља вапије ка Господу, како је Он Сам рекао Каину а што знамо преко Мојсеја, онда, коначно, и делови тела и сви удови који су се намучили у посту вапију ка Господу и, постећи у складу са молитвом и на неки начин и сами се молећи, заиста је чине (молитву) угоднијом Богу, дајући праву вредност добровољно преузетом подвигу поста. Дакле, након што се помолио и засијао на божански начин, спустивши се с горе, Господ иде к народу и ученицима којима је био доведен ђавоимани. На гори им је показао ону награду која следује за пост и молитву и која је не само велика, већ и више но велика, тј. показао им је да је награда (за пост и молитву) божанско озарење. Сада пак, када се спустио доле, показао им је да је награда (за пост и молитву) и власт над демонима.
3. Пошто је у данашњу недељу обичај да се у црквама чита о овоме чуду, прођимо од почетка целу ову прочитану еванђелску повест. Када је, дакле, Исус дошао ученицима и народу који је у то време био с њима, запитао их је о чему се ради а неко из народа му је одговорио: Учитељу, доведох к Теби сина својега у коме је дух неми. Кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима и суши се.
4. Зашто је бацао пену, шкргутао зубима и сушио се? Зато што код оних који су обузети демоном најпре и више од других делова тела страда мозак, јер демон користи као мостобран психички дух који се у њему налази и одатле, као из неког утврђења, угњетава цело тело. Када се пак мучи мозак, тад се и на нервима и на зглобовима одвија упални процес, онемогућивши нормално дејствовање које потиче од психичког духа. Тако се догађају пометеност, сломљеност, невољни покрети свих делова тела којима се (иначе) вољно управља, а нарочито вилица, будући да је најближа најпре пострадалом делу (тј. мозгу). При том долази до великог одливања течности која се, услед близине мозга, кроз канале стиче у устима. Поред тога, појачано дисање не може несметано да се обавља због нарушавања правилног рада органа и код невољника се појављује пена на устима. Због тога је и онај ђавоимани испуштао пену и шкргутао зубима, који су у безумној раздражености страшно ударали једни у друге. После овога он се суши и сахне због силнијег демонског утицаја: као што се услед дејства сунчевих зрака од влаге ствара пара, а затим, ако се та топлота повећа, она влагу коначно и уништава, тако се догађа и услед демонског насртаја: влага која се лучи из организма, недуго затим, са појачавањем демонског дејства, пресахне, као и уопште влага која је својствена телу, и, као последица тога, ђавоимани сахне, тј. суши се.
5. Обраћајући се Господу, отац ђавоиманог је рекао да је од ученика тражио да истерају демона, али да они нису могли то да учине. Тада се Господ обратио не само њему, него и свим присутнима речима: О, роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Мени се чини да је немогућност ученика да истерају демона Јудејцима дала повод да хуле. Ако ни услед чудеса која су савршавана нису престајали да хуле, може се замислити шта су тек говорили сада кад су имали повод. Знајући за њихово гунђање и изругивање, Господ их у потпуности разобличује и постиђује, не само веома оштрим речима, него – и делима и речима пуним човекољубља јер је, говорећи тако, додао: Доведите ми га амо, и доведоше га. Када је демон видео Господа, одмах је почео да ломи тог човека тако да је овај пао на земљу, ваљајући се и испуштајући пену, пошто је демону било допуштено да јавно покаже своје зло.
6. Господ је упитао дечаковог оца: Колико има времена како му се то догодило? Ово питање Господ је поставио из човекољубља, приводећи га вери, и кроз веру молитви. Тај човек је био тако далеко од вере, да чак није ни молио за спасење сина. Зато ни ученике он никако није молио, јер се каже да је рекао: И рекох ученицима Твојим да га истерају, што значи да није пао пред њихове ноге, да није молио, нити преклињао. Види се да он чак ни Господа никако не моли. Зато Господ разговара с њим, милостиво допустивши да његово дете лежи ту испред, питајући га о времену болести и уједно подстичући га на молбу. И он одговара: Из детињства. И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби, и додаје: Ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас.
7. Видите ли како је велико неверовање овога човека? Он каже: Ако можеш, и тиме показује да не верује да Он то може. Господ је као одговор на то рекао: Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује. Он то каже не зато што му није познато неверовање тога човека, него зато да би га постепено привео к вери, и уједно, да би му показао, да је управо то његово неверовање било разлог због кога ученици нису могли да истерају демона. Пажљиво истражуј шта прича Еванђелист: он не каже да је Господ дечаковом Оцу рекао Ако можеш веровати – из тог разлога што је увек захтевао да они који добијају исцељење покажу веру, него да је у датом случају Он то рекао зато што је, будући Владика и Чувар душа, желео да и њих (тј. душе) исцели посредством вере. Отац оног дечака, само што је чуо да за веру његову следи исцељење сина, са сузама је одговорио: Верујем Господе, помози мојему неверју! Видите ли диван напредак природе овога човека? Он не само да је поверовао у могућност исцељења свога детета, него и у то, да ако Господ пожели, Он може да надвлада и његово неверје. И у то време, некако баш код ових речи, скупио се народ, а Господ је, како стоји, запретио нечистом духу речима: Душе неми и глуви, ја ти заповедам, изађи из њега и више не улази у њега!
8. Види се да је демон био веома тежак и веома дрзак, јер силина забране и заповести да више не улази, указује на ту крајњу дрскост овога демона: да није било ове заповести, он би се, иако истеран, вратио. Он је силно овладао овим човеком и чврсто се везао за њега, био је глув и нем, а пошто људска природа није могла да задовољи неумерености његовог беснила, она је била доведена до готово потпуне безосећајности. После овога он, повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: умре. То што су се чули крици не противречи ономе да је демон био нем, јер разумевање речи представља пројаву нечег разумног, док је крик – неразговетан звук. Демону је допуштено да до те мере потресе овог човека и да га доведе у стање обамрлости, како би све његово зло постало видљиво. Господ је узео за руку тог човека, подигао га, показујући тако да влада најразличитијим поступцима: да узме за руку – то је била пројава тварног дела, које је својствено нама; али подигнути га исцељењем од невоље, била је пројава не тварног, него божанског и живототворног дејства (енергије).
9. Кад су га ученици после насамо питали: Зашто га ми не могосмо истерати, Он им је одговорио да се тај демон ничим не може истерати до молитвом и постом. Неки кажу да је такву молитву и пост требало да упражњава онај који је и страдао, иако је, у ствари, другачије. Како би могао да се моли или са коришћу за себе да пости онај ко се налази под утицајем злог духа и то тако силног, будући да је овај био његово оруђе и потпуно опседнут њиме?
10. Изгледа да је тај толико страшни демон био демон разузданости који час баца у ватру онога ко је њиме захваћен – такве су хаотичне и безумне љубавне страсти – час га погружава у воду, што је последица преједања и неумерених и честих гозби и пијанчења. У таквим људима обитава управо овај глуви и неми дух; пошто је подвргнут утицају таквог демона, он није лако приступачан за слушање или говорење божанских ствари. Међутим, што се тиче онога ко није обузет злим духом и само се налази под његовим утицајем, тај, када пожели да се преобрати, а пошто још увек има власт над собом – треба да се моли и да пости, како би кроз пост обуздао тело и зауставио његову побуну, а кроз молитву обеснажио и успавао страсне склоности и помисли и на тај начин да надвлада страсти и да у молитви спречи сатану да приђе и изруга му се. Када је пак неко не само подвргнут ђаволском утицају, него је и опседнут и трпи страдања која људи нису у стању да отклоне, он сам, наравно ништа не може да учини за своје оздрављење. Тада ће управо оно што би он сам урадио када би имао слободан ум, а што ће ради њега савршити слободни или, боље речено, људи у којима обитава божанствени дух, у највећој мери помоћи у истеривању демона.
11. Од нас се никако не тражи да овладамо силом да изгонимо демоне, а ако бисмо их и могли изгонити, од тога не бисмо имали никакве користи ако бисмо уз то водили немаран живот, јер Христос каже: Мнош ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и Твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: никад вас нисам знао; идите од мене сви који чините безакоње (Мт. 7; 22-23). Дакле, много је корисније да се постарамо да истерамо страсти блуда, гнева, мржње и надмености из душе, неголи да изгонимо демоне. Није довољно да се само удаљимо од телесних грехова, него би требало да очистимо и она дејства (енергије) која су се угнездила у души. Из срца нашег излазе зле помисли, прељубе, убиства, крађе, тврдичлук и слично томе, а то је оно што покреће човека. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт. 5; 28), јер, иако је тело непокретно, греху је било дозвољено да се догоди у мислима. Међутим, када душа изнутра, кроз молитву и трезвеност, и сећање на смрт, и жалост по Богу, и плач – одбаци ђавољи наговор, тада и тело задобија освећење и постаје непокретно за зло. То је оно о чему говори Господ, када каже да чаша није чиста ако се очисти само споља, а не и изнутра. Стога, ако се постараш да твоје унутарње делање буде по Богу, победићеш и страсти које долазе споља. Ако је корен свет, свете су и гране, и ако је свет квасац, и тесто ће бити свето. У вези с тим Павле каже: По духу ходите и похоту телесну нећете чинити (Гал. 5; 16).
12. Из тог разлога Христос није прекршио ни јудејско обрезање, него га је, напротив, испунио. И Он Сам каже: Нисам дошао да укинем Закон него да испуним (Мт. 5; 17). На који начин га је испунио? Закон је представљао печат, знак и символ обрезања злих помисли у срцу, за шта се Јудејци нису старали. Због тога су изазивали опомене Пророка као они који не обрезују срце, због тога су омрзнути од Онога Који гледа на срце, да би на крају били одбачени. Јер човек гледа на лице, а Бог гледа на срце (1. Цар. 16; 7). Ако је оно (срце) испуњено нечистим и лукавим помислима, онда такав човек заслужује да се Бог окрене од њега. Зато нас, опет, апостоли саветују да молитве савршавамо без гнева и сумње.
13. Поучавајући нас да треба да се старамо за оно духовно обрезање срца, Господ блаженима назива оне који имају чисто срце и који су сиромашни духом, објављујући да ће награда за такву чистоту бити виђење Бога, док сиромашнима духом обећава Царство Небеско. Сиромашнима назива оне који живе у недаћама и беди, али не једноставно све такве људе, већ само оне који су сиромапши духом, тј. оне који имају унутарње смирење, смирење срца и који имају добру вољу те се тако односе према свему спољашњем, проводећи живот у сиромаштву. Он забрањује не само убиство (као што чини Закон), него чак и гнев, и заповеда нам да од срца праштамо онима који су нас увредили, не примајући ни дарове које смо Му принели, ако се прво не смиримо и не престанемо да се гневимо.
14. Тако је и када су у питању телесне страсти, јер Он и само љубопитљиво гледање, и жудњу која се услед тога појављује у срцу, осуђује као прељубу. Обухвативши све то још уопштеније, каже: Ако је дакле светлост која је у теби – тј. ум и расуђивање – тама – тј. када је оно што управља обузето тамом – колика је тек тама! – тј. шта је тек са телом и чулима који сами по себи не поседују разумну светлост од које се рађа истина и бестрашће (Мт. 6; 23). Ако светлост која је у теби буде чиста, ако је телесне помисли не буду помрачивале, душом ћеш постати у потпуности лучезаран, као када те светиљка обасја. Такво је духовно обрезање срца којим је Господ испунио телесно обрезање што је постојало по закону, и које је Јудејцима било дато као знамење оног духовног, а да би их привело к Њему. За оне који се не старају да задобију духовно обрезање, њихово телесно обрезање постало је, како каже апостол Павле – необрезање (тј. изједначило их је са незнабошцима), и они су се отуђили од Бога, тј. Онога Који гледа не на видљиво телесно оправдање, него на срце, тј. на невидљиво кретање помисли које су у нама.
15. Зато вас, браћо, молим да и ми покажемо старање и да очистимо наша срца од сваке нечистоће, како се не бисмо сјединили са онима који су осуђени. Ако је закон саопштен преко Мојсеја био чврст, и ако је за сваки преступ и непослушност следила заслужена казна, како ћемо је избећи ми, будући да се не трудимо око свога спасења, које су, пошто га је испрва проповедао Господ, у нама утврдили они што су слушали од Њега, уз сведочење од Бога, кроз знамења и чудеса, и различитим моћним делима, и раздавањем Духа Светога (Јевр. 2; 2-4). Ми, дакле, треба да се бојимо Онога Који испитује срца и скривене помисли (досл. утробе, бубреге), да умилостивимо Господа освете, да учинимо да у нама обитавају мир, светост, скрушена молитва, јер без њих нико не може видети Господа, треба ватрено да зажелимо, са најчвршћом вером, виђење Бога које је обећано онима што имају чисто срце, и да учинимо све да бисмо то задобили, јер то прати вечни живот, чиста, истинска лепота, невиђено благо, неизменљиве и непролазне насладе и слава и Царство.
16. Нека га сви ми задобијемо у Самоме Цару векова Христу, Коме Једином доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем, и Пресветим и Благим и Живототворним Духом, у непролазне векове. Амин.
Преузето из књиге „Господе, просвети таму моју“, Београд 2005.
И кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима; и суши се. И рекох ученицима твојим да га истерају; и не могоше.
А он одговарајући рече: О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к мени.
И доведоше га њему; и кад га виде дух, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену.
И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: Из детињства.
И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас.
А Исус му рече: Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује.
И одмах повикавши отац детета са сузама говораше: Верујем, Господе, помози мојему неверју!
А Исус видевши да се стече народ запрети духу нечистоме говорећи му: Душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега!
И повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: умрије.
А Исус, узевши га за руку, подиже га; и устаде.
И кад уђе у кућу, питаху га ученици његови насамо: Зашто га ми не могосмо истерати?
И рече им: Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом.
И изишавши оданде иђаху кроз Галилеју; и не хтеде да ко дозна,
Јер учаше ученике своје и говораше им да ће Син Човечији бити предан у руке људи, и убиће
а, и када га убију, трећег дана васкрснуће.
(Свето Јеванђеље по Марку 9, 17-31)
* * *
Помен светог Оца нашег
Јована Лествичника
Ти се показа као пустиножитељ и у телу ангел и чудотворац Богоносни оче наш Јоване. Постом, молитвом и бдењем небеске благодатне дарове си примио, и исцељујући болне и душе оних који ти се са вером обраћају. Слава Њему који Ти даваше крепост, слава Њему који те овенча, слава Њему који тобом дарује свима људима исцељење.
Јутрење – четврта недеља поста
(Химна светом Јовану Лествичнику)
Прошавши средину овог светог времена Поста, радосно пођимо ка преосталом, помазавши душе јелејем милосрђа, да би се удостојили поклонити се Божанском старадању Христа Бога нашег, и дочекали Његово страшно и свето Васкрсење.
Вечерње у недељу средопосну
Молитва:
Помози нам, Господе, са светим Јованом Лествичником као надахнућем, да и ми постепено проводимо у делању ово свето време уздржања и поста, да би Те поново обрели и у љубави и смирењу имали удела у заједници са свима ближњима, великим даром љубави Твоје, ишчекујући дан Твог великог и светог Васкрења. Амин.
Читања из Светог Писма:
Јевр. 6:13-20
Мар. 9:17-31
Богомислена размишљања: А Исус…рече му: Још ти једно недостаје: иди и продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; и дођи и узми крст свој и хајде за мном.
Мк. 10: 21
БЕСЕДА
Историја о исцељењу месечара о коме данашње јеванђеље говори налази се још и код Матеја 17,14-21 и код Луке 9, 37-43. Но докле је код последње двојице исказана само суштина овога дога ђаја код Марка су изложене и све појединости. Месечара, о коме данашње Јеванђеље говори, излечио је Спаситељ одмах после свога силаска са Тавора, где се беше преобразио, па зато о овом догађају треба код Марка читати још од 14-тог стиха.
При тумачењу овога Јеванђеља нећемо говорити о Месечарима, јер се како о њима тако и о узетима (паралисанима) и беснима и уопште о злим духовима опширно говори при тумачењу Јеванђеља двадесет треће Недеље.
У оно време, неки човек приђе ка Исусу и клањајући му се рече: Учитељу доведох к' теби мога сина у коме је неми дух. И кад год га ухвати ломи га те баца пену и шкрипи зубима и суши се. И рекох ученицима твојим да га истерају, и не могоше.
Отац болнога детета назива овога духа немим зато, што је њего вом сину спречавао не само слух већ и говор. Овај бедни отац бе ше довео свога сина к' Спаситељу, но како је Господ баш у то време био на Тавору, он га покаже ученицима и замоли их, да му сина опросте од тешког страдања.
Као што се види из његових речи, Христови ученици нису му могли помоћи и то због његове слабе вере, као што ћемо то видети и из Спаситељевог одговора, али због тога се опет изроди жива препирка између ученика и књижевника, који су говорили, да ученици нису могли болнога излечити због слабе моћи њиховога учитеља те су тиме порицали и његову свемоћност. Но у то време дође и Спаситељ па саслушавши оца
Он одговарајући рече му: О, роде неверни докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к' мени. И доведоше га к' њему, и кад га виде одмах стаде га (дух) ломити и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену.
Спаситељ са речи роде укорава многе, јер је било много Јудеја који као и овај нису веровали у његово свемогућство па иако су толика Христова чуда видели. А да околостојећи не би и за њега, као што су за ученике, мислили да ни он не може болеснику помоћи, Спаситељ заповеда да му болесника доведу како би и излечење и свемогућство било јавно пред свима. Међутим Спаситељ дозвољава духу да болесника и овом приликом мучи како би сви присутни видели, од каквих се тешких мука има да спасе.
И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: од детињства. И често га баца у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш помози нам, смилуј се на нас.
Ово је питање ставио Спаситељ, не зато, што није знао од када болесник страда, него да би се и околостојећи могли уверити, да је неми дух могао страдалника и погубити само да га Бог није чувао. А очине речи ако што можеш јасно показују његову слабу веру у Христову моћ, но та слаба вера и била је узрок због кога и ученици нису могли болнога да излече, па зато и Исус рече му: ако можеш веровати, јер је све могуће ономе, који верује? И одмах повикавши отац детињи са сузама говора ше: верујем. Господе, помози моме неверију. И Исус видећи да се стече народ запрети духу нечистоме говорећи му: душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. И повикавши и изломивши га јако изиђе: и учини се као мртав тако да многи говораху: умре. А Исус узевши га за руку подиже га, и уста.
Са речима: ако можеш веровати Спаситељ је оснажио слабу веру несрећнога оца, који осећајући и своју слабост са сузама запо маже: Господе, помози моме неверију. Но баш у то време беше се и много народа стекло да види шта ће бити а Спаситељ да би избегао похвале од народа он одмах изгони духа и тако спасава болесника. У исто време и духу запрећује, да се више у болесника враћа јер је знао, да би се због и очине и синовљеве слабе вере могао опет повратити, па би и отац и присутни могли мислити, да болесник није потпуно излечен.
А кад уђе у кућу питаху га ученици његови насамо: што га (духа) ми не могосмо истерати? И рече им: Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом.
Ученици се обраћају Спаситељу са овим питањем зато што су се, немогавши излечити болесника, бојали да већ нису изгубили власт, коју им Господ беше дао против нечистих духова. И Спаситељ је пред множином сакупљеног народа казао, да је томе узрок слаба вера страдајућих, па као што онда није само страдајуће уко рио него многе, тако и сада вели ученицима да су и они криви, по чем оставши сами за време његовог бављења на Тавору, они нису то време провели у посту и молитви већ у препирању са књижев ницима и фарисејима. Међутим није их хтео јавно да укори, јер су они били будући учитељи васељене. И тако, сваки проповедник за остварење свог циља нужно је да се не само знањем обогаћава, не го да средством поста и молитве још и хришћанским врлинама своје срце обогаћава јер ће само тако моћи да савлада све препреке на путу свога високог позива и да грешника обрати ка Христу и на путу спасења.
И изишавши оданде иђаху кроз Галилеју и не хтеде да ко до зна; јер учаше ученике своје и говораше им, да ће се син човечи ји предати у руке људске, и убиће га и пошто га убију устаће трећи дан.
Спаситељ пролазећи кроз Галилеју хтео је да нико не зна за овај његов пут, јер је том приликом говорио ученицима о своме страдању. Но није хтео да и други осим ученика знају за његова страдања зато, што се то није слагало са тадашњим мишљењем о Месији. Па и сами ученици разумевајући Спаситељеву смрт нису разумевали и његово васкрсење па за то јеванђелист и вели: да ученици запиткиваху један другог: шта значи устати из мршвих, а после Христо вог васкрсења разумели су и то, јер Лука вели: И рече Исус ученици ма: ово су речи које сам вам говорио док сам био с вама, да све треба да се сврши што је за мене написано у закону Мојсејевом, и у пророцима и у Псалмовима. И тада им отвори ум да разумеју Свето писмо и рече им: Тако је писано и тако је требало да Христос по страда и да устане из тртвих трећи дан.
Текст преузет из књиге:
Архимандрит Фирмилијан,
ТУМАЧЕЊЕ ЈЕВАНЂЕЉА
-СА БЕСЕДАМА- ,
СПЦО Линц,
Линц - Аустрија, 2003
Свети Григорије Палама: Беседа изговорена у четврту недељу Свете Четрдесетнице
1. Говорећи често, нарочито у ове свештене дане, вашој љубави о посту и молитви, вашем богољубивом слуху и вашим душама нисам до сада изложио о томе каквим даровима бивају награђени они који на њима ревнују, и каквим су великим добрима посредници пост и молитва за оне који их савршавају. О томе је посведочио и глас Господњи у Еванђељу које смо данас прочитали. О чему се ради? О нечем великом! Може се рећи – највећем. Поред осталог, пост и молитва могу дати такву власт над злим духовима, да се ови могу изгонити и истеривати, и да се они који су опседнути злим духовима могу ослобађати штете коју им ови наносе. Када су Ученици питали Господа за глувог и немог демона: Зашто га ми не могосмо изгнати, Он им је одговорио: Овај се род не изгони осим молитвом и постом (Мт. 17; 19-21).
2. Можда се баш зато после молитве на гори, када је засијао божанском светлошћу, Он полако спустио на место где се налазио младић обузет тим демоном. Пошто је узео изабране ученике, отишао је на гору да се помоли и засијао као сунце; и ето, јавили су се поред Њега Мојсеј и Илија – који су се од свих људи највише подвизавали у молитви и посту – пројавивши кроз своје присуство за време Његове молитве сагласност и узајамну повезаност молитве и поста, тако што пост као да беседи са молитвом која, са своје стране, беседи са Господом. Ако крв убијеног Авеља вапије ка Господу, како је Он Сам рекао Каину а што знамо преко Мојсеја, онда, коначно, и делови тела и сви удови који су се намучили у посту вапију ка Господу и, постећи у складу са молитвом и на неки начин и сами се молећи, заиста је чине (молитву) угоднијом Богу, дајући праву вредност добровољно преузетом подвигу поста. Дакле, након што се помолио и засијао на божански начин, спустивши се с горе, Господ иде к народу и ученицима којима је био доведен ђавоимани. На гори им је показао ону награду која следује за пост и молитву и која је не само велика, већ и више но велика, тј. показао им је да је награда (за пост и молитву) божанско озарење. Сада пак, када се спустио доле, показао им је да је награда (за пост и молитву) и власт над демонима.
3. Пошто је у данашњу недељу обичај да се у црквама чита о овоме чуду, прођимо од почетка целу ову прочитану еванђелску повест. Када је, дакле, Исус дошао ученицима и народу који је у то време био с њима, запитао их је о чему се ради а неко из народа му је одговорио: Учитељу, доведох к Теби сина својега у коме је дух неми. Кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима и суши се.
4. Зашто је бацао пену, шкргутао зубима и сушио се? Зато што код оних који су обузети демоном најпре и више од других делова тела страда мозак, јер демон користи као мостобран психички дух који се у њему налази и одатле, као из неког утврђења, угњетава цело тело. Када се пак мучи мозак, тад се и на нервима и на зглобовима одвија упални процес, онемогућивши нормално дејствовање које потиче од психичког духа. Тако се догађају пометеност, сломљеност, невољни покрети свих делова тела којима се (иначе) вољно управља, а нарочито вилица, будући да је најближа најпре пострадалом делу (тј. мозгу). При том долази до великог одливања течности која се, услед близине мозга, кроз канале стиче у устима. Поред тога, појачано дисање не може несметано да се обавља због нарушавања правилног рада органа и код невољника се појављује пена на устима. Због тога је и онај ђавоимани испуштао пену и шкргутао зубима, који су у безумној раздражености страшно ударали једни у друге. После овога он се суши и сахне због силнијег демонског утицаја: као што се услед дејства сунчевих зрака од влаге ствара пара, а затим, ако се та топлота повећа, она влагу коначно и уништава, тако се догађа и услед демонског насртаја: влага која се лучи из организма, недуго затим, са појачавањем демонског дејства, пресахне, као и уопште влага која је својствена телу, и, као последица тога, ђавоимани сахне, тј. суши се.
5. Обраћајући се Господу, отац ђавоиманог је рекао да је од ученика тражио да истерају демона, али да они нису могли то да учине. Тада се Господ обратио не само њему, него и свим присутнима речима: О, роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Мени се чини да је немогућност ученика да истерају демона Јудејцима дала повод да хуле. Ако ни услед чудеса која су савршавана нису престајали да хуле, може се замислити шта су тек говорили сада кад су имали повод. Знајући за њихово гунђање и изругивање, Господ их у потпуности разобличује и постиђује, не само веома оштрим речима, него – и делима и речима пуним човекољубља јер је, говорећи тако, додао: Доведите ми га амо, и доведоше га. Када је демон видео Господа, одмах је почео да ломи тог човека тако да је овај пао на земљу, ваљајући се и испуштајући пену, пошто је демону било допуштено да јавно покаже своје зло.
6. Господ је упитао дечаковог оца: Колико има времена како му се то догодило? Ово питање Господ је поставио из човекољубља, приводећи га вери, и кроз веру молитви. Тај човек је био тако далеко од вере, да чак није ни молио за спасење сина. Зато ни ученике он никако није молио, јер се каже да је рекао: И рекох ученицима Твојим да га истерају, што значи да није пао пред њихове ноге, да није молио, нити преклињао. Види се да он чак ни Господа никако не моли. Зато Господ разговара с њим, милостиво допустивши да његово дете лежи ту испред, питајући га о времену болести и уједно подстичући га на молбу. И он одговара: Из детињства. И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби, и додаје: Ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас.
7. Видите ли како је велико неверовање овога човека? Он каже: Ако можеш, и тиме показује да не верује да Он то може. Господ је као одговор на то рекао: Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује. Он то каже не зато што му није познато неверовање тога човека, него зато да би га постепено привео к вери, и уједно, да би му показао, да је управо то његово неверовање било разлог због кога ученици нису могли да истерају демона. Пажљиво истражуј шта прича Еванђелист: он не каже да је Господ дечаковом Оцу рекао Ако можеш веровати – из тог разлога што је увек захтевао да они који добијају исцељење покажу веру, него да је у датом случају Он то рекао зато што је, будући Владика и Чувар душа, желео да и њих (тј. душе) исцели посредством вере. Отац оног дечака, само што је чуо да за веру његову следи исцељење сина, са сузама је одговорио: Верујем Господе, помози мојему неверју! Видите ли диван напредак природе овога човека? Он не само да је поверовао у могућност исцељења свога детета, него и у то, да ако Господ пожели, Он може да надвлада и његово неверје. И у то време, некако баш код ових речи, скупио се народ, а Господ је, како стоји, запретио нечистом духу речима: Душе неми и глуви, ја ти заповедам, изађи из њега и више не улази у њега!
8. Види се да је демон био веома тежак и веома дрзак, јер силина забране и заповести да више не улази, указује на ту крајњу дрскост овога демона: да није било ове заповести, он би се, иако истеран, вратио. Он је силно овладао овим човеком и чврсто се везао за њега, био је глув и нем, а пошто људска природа није могла да задовољи неумерености његовог беснила, она је била доведена до готово потпуне безосећајности. После овога он, повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: умре. То што су се чули крици не противречи ономе да је демон био нем, јер разумевање речи представља пројаву нечег разумног, док је крик – неразговетан звук. Демону је допуштено да до те мере потресе овог човека и да га доведе у стање обамрлости, како би све његово зло постало видљиво. Господ је узео за руку тог човека, подигао га, показујући тако да влада најразличитијим поступцима: да узме за руку – то је била пројава тварног дела, које је својствено нама; али подигнути га исцељењем од невоље, била је пројава не тварног, него божанског и живототворног дејства (енергије).
9. Кад су га ученици после насамо питали: Зашто га ми не могосмо истерати, Он им је одговорио да се тај демон ничим не може истерати до молитвом и постом. Неки кажу да је такву молитву и пост требало да упражњава онај који је и страдао, иако је, у ствари, другачије. Како би могао да се моли или са коришћу за себе да пости онај ко се налази под утицајем злог духа и то тако силног, будући да је овај био његово оруђе и потпуно опседнут њиме?
10. Изгледа да је тај толико страшни демон био демон разузданости који час баца у ватру онога ко је њиме захваћен – такве су хаотичне и безумне љубавне страсти – час га погружава у воду, што је последица преједања и неумерених и честих гозби и пијанчења. У таквим људима обитава управо овај глуви и неми дух; пошто је подвргнут утицају таквог демона, он није лако приступачан за слушање или говорење божанских ствари. Међутим, што се тиче онога ко није обузет злим духом и само се налази под његовим утицајем, тај, када пожели да се преобрати, а пошто још увек има власт над собом – треба да се моли и да пости, како би кроз пост обуздао тело и зауставио његову побуну, а кроз молитву обеснажио и успавао страсне склоности и помисли и на тај начин да надвлада страсти и да у молитви спречи сатану да приђе и изруга му се. Када је пак неко не само подвргнут ђаволском утицају, него је и опседнут и трпи страдања која људи нису у стању да отклоне, он сам, наравно ништа не може да учини за своје оздрављење. Тада ће управо оно што би он сам урадио када би имао слободан ум, а што ће ради њега савршити слободни или, боље речено, људи у којима обитава божанствени дух, у највећој мери помоћи у истеривању демона.
11. Од нас се никако не тражи да овладамо силом да изгонимо демоне, а ако бисмо их и могли изгонити, од тога не бисмо имали никакве користи ако бисмо уз то водили немаран живот, јер Христос каже: Мнош ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и Твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: никад вас нисам знао; идите од мене сви који чините безакоње (Мт. 7; 22-23). Дакле, много је корисније да се постарамо да истерамо страсти блуда, гнева, мржње и надмености из душе, неголи да изгонимо демоне. Није довољно да се само удаљимо од телесних грехова, него би требало да очистимо и она дејства (енергије) која су се угнездила у души. Из срца нашег излазе зле помисли, прељубе, убиства, крађе, тврдичлук и слично томе, а то је оно што покреће човека. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт. 5; 28), јер, иако је тело непокретно, греху је било дозвољено да се догоди у мислима. Међутим, када душа изнутра, кроз молитву и трезвеност, и сећање на смрт, и жалост по Богу, и плач – одбаци ђавољи наговор, тада и тело задобија освећење и постаје непокретно за зло. То је оно о чему говори Господ, када каже да чаша није чиста ако се очисти само споља, а не и изнутра. Стога, ако се постараш да твоје унутарње делање буде по Богу, победићеш и страсти које долазе споља. Ако је корен свет, свете су и гране, и ако је свет квасац, и тесто ће бити свето. У вези с тим Павле каже: По духу ходите и похоту телесну нећете чинити (Гал. 5; 16).
12. Из тог разлога Христос није прекршио ни јудејско обрезање, него га је, напротив, испунио. И Он Сам каже: Нисам дошао да укинем Закон него да испуним (Мт. 5; 17). На који начин га је испунио? Закон је представљао печат, знак и символ обрезања злих помисли у срцу, за шта се Јудејци нису старали. Због тога су изазивали опомене Пророка као они који не обрезују срце, због тога су омрзнути од Онога Који гледа на срце, да би на крају били одбачени. Јер човек гледа на лице, а Бог гледа на срце (1. Цар. 16; 7). Ако је оно (срце) испуњено нечистим и лукавим помислима, онда такав човек заслужује да се Бог окрене од њега. Зато нас, опет, апостоли саветују да молитве савршавамо без гнева и сумње.
13. Поучавајући нас да треба да се старамо за оно духовно обрезање срца, Господ блаженима назива оне који имају чисто срце и који су сиромашни духом, објављујући да ће награда за такву чистоту бити виђење Бога, док сиромашнима духом обећава Царство Небеско. Сиромашнима назива оне који живе у недаћама и беди, али не једноставно све такве људе, већ само оне који су сиромапши духом, тј. оне који имају унутарње смирење, смирење срца и који имају добру вољу те се тако односе према свему спољашњем, проводећи живот у сиромаштву. Он забрањује не само убиство (као што чини Закон), него чак и гнев, и заповеда нам да од срца праштамо онима који су нас увредили, не примајући ни дарове које смо Му принели, ако се прво не смиримо и не престанемо да се гневимо.
14. Тако је и када су у питању телесне страсти, јер Он и само љубопитљиво гледање, и жудњу која се услед тога појављује у срцу, осуђује као прељубу. Обухвативши све то још уопштеније, каже: Ако је дакле светлост која је у теби – тј. ум и расуђивање – тама – тј. када је оно што управља обузето тамом – колика је тек тама! – тј. шта је тек са телом и чулима који сами по себи не поседују разумну светлост од које се рађа истина и бестрашће (Мт. 6; 23). Ако светлост која је у теби буде чиста, ако је телесне помисли не буду помрачивале, душом ћеш постати у потпуности лучезаран, као када те светиљка обасја. Такво је духовно обрезање срца којим је Господ испунио телесно обрезање што је постојало по закону, и које је Јудејцима било дато као знамење оног духовног, а да би их привело к Њему. За оне који се не старају да задобију духовно обрезање, њихово телесно обрезање постало је, како каже апостол Павле – необрезање (тј. изједначило их је са незнабошцима), и они су се отуђили од Бога, тј. Онога Који гледа не на видљиво телесно оправдање, него на срце, тј. на невидљиво кретање помисли које су у нама.
15. Зато вас, браћо, молим да и ми покажемо старање и да очистимо наша срца од сваке нечистоће, како се не бисмо сјединили са онима који су осуђени. Ако је закон саопштен преко Мојсеја био чврст, и ако је за сваки преступ и непослушност следила заслужена казна, како ћемо је избећи ми, будући да се не трудимо око свога спасења, које су, пошто га је испрва проповедао Господ, у нама утврдили они што су слушали од Њега, уз сведочење од Бога, кроз знамења и чудеса, и различитим моћним делима, и раздавањем Духа Светога (Јевр. 2; 2-4). Ми, дакле, треба да се бојимо Онога Који испитује срца и скривене помисли (досл. утробе, бубреге), да умилостивимо Господа освете, да учинимо да у нама обитавају мир, светост, скрушена молитва, јер без њих нико не може видети Господа, треба ватрено да зажелимо, са најчвршћом вером, виђење Бога које је обећано онима што имају чисто срце, и да учинимо све да бисмо то задобили, јер то прати вечни живот, чиста, истинска лепота, невиђено благо, неизменљиве и непролазне насладе и слава и Царство.
16. Нека га сви ми задобијемо у Самоме Цару векова Христу, Коме Једином доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем, и Пресветим и Благим и Живототворним Духом, у непролазне векове. Амин.
Преузето из књиге „Господе, просвети таму моју“, Београд 2005.
Четврта недеља Великог поста – Јована Лествичника
О животу светог Јована Лествичника, писца Лествице, не зна се много.
Обично се узима да је рођен 525. године, вероватно у Цариграду, у побожној
породици богатих и знаменитих цариградских племића, светих Ксенофонта и Марије.
Према ономе што о њему пише монах Данило, свети Јован је дошао у Синајски
манастир када је имао шес-наест година. Синајски манастир, од IX в. познат под
именом свете Екатерине, саградио је византијски цар Јустинијан 527. године у
северном подножју једног од главних синајских врхова, Џебел Мусе, на Синајском
полуострву. Манастир је убрзо постао средиште духовног живота и стециште монаха
из Египта и Палестине, па чак и из других, даљих земаља. Ту долази и свети
Јован, и живи под руководством светог старца Мартирија све до старчеве смрти,
пуних деветнаест година. Тада се повлачи у једну пећину у синајским врлетима,
на месту званом Тола, где живи пуних четрдесет година у веома строгом подвигу,
и то прво потпуно сам, а потом са учеником Мојсијем. Његови подвизи и светост
почињу да привлаче људе, монахе, који долазе ради савета, утехе, исцељења.
Изгледа да се после четрдесет година проведених у Толи вратио у манастир да
настави са општежитељним подвигом, можда и на тражење браће. Тек, сигурно је да
га братство Синајског манастира бира за игумана. Тај избор се догодио вероватно
почетком 600. године, јер је с јесени те године сачувано једно писмо светог
Григорија Великог, папе римског упућено светом Јовану као игуману синајском.
Колико је свети Јован после тога провео на положају игумана није могуће
утврдити, али се зна да га је за живота напустио, уступивши га рођеном брату,
Георгију, и повукао се у своју испосницу у Толи, где је вероватно и умро. Ако
је тачно предање да је умро у осамдесет трећој години старости, онда би година
његове смрти могла бити 608.
Свети Јован је био веома образован човек. То се види из његовог дела
Лествице, у коме се може установити широко познавање не само светоотачке
литературе и Светог Писма, него и класичне философије, па чак и извесних
лаичких наука, као нпр. медицине или војне вештине. Тиме се потврђују речи
његовог биографа да је био човек „са општим образовањем“. Под општим
(енциклопедијским) образовањем у то доба се подразумевало темељно познавање
граматике, поетике, реторике, философије, математике и других дисциплина.
Његово име било је познато широм културног света већ за време његовог живота,
што недвосмислено доказује његова лична веза и преписка са римским папом,
светим Григоријем Великим, као и многобројне везе са разним подвижницима и
светитељима Блиског Истока. На основу података у самој Лествици, може се
закључити да је он и путовао, и обилазио чувене центре, посебно у Египту, као
што су Каноп, Филаки (Тамница) код Александрије и други. Колико је био цењен
као духовник и посвећеник у божанске тајне, најбоље сведочи писмо светог
Јована, игумана једнога другог синајског манастира, Раиту, удаљеног од манастира
свете Екатерине око 30 км. Јован Раитски моли да му игуман синајски напише и
пошаље једну књигу посвећену монашком животу, монашкој философији. Тако и
настаје Лествица, или Рајска Лествица, главно дело светог Јована, по коме он и
носи назив Лествичник. То је спис састављен из тридесет поука: као што је
потребно да човек проживи тридесет година од свог рођења да би постао зрео – по
мерилима онога доба – тако је и монаху потребно да прође тридесет ступњева у
своме подвигу, да би достигао духовно савршенство. Идеја Лествице, тј.
ступњевитог узрастања у духовном савршенству, узета је из познатог сна
старозаветног праоца Јакова (Пост.28,12-13). Символички, Јаковљева лествица,
која стоји на земљи а врхом дотиче небо, по којој се анђели Божији пењу и силазе,
и на чијем се врху налази сам Господ – треба да означи човеков пут ка висинама
божанског савршенства, везу између земље и неба, пут на коме човека прате
анђели Божији и који има сасвим одређен циљ: самога Господа Бога. Монашки
подвиг треба да буде пут којим се душа поступно ослобађа од земаљског и уздиже
ка небеском. Отуда символички назив Лествица.
Уз Лествицу, преподобни Јован Лествичник је, посебно за раитског
игумана, написао спис под називом Поука пастиру, у коме се дају практични
савети манастирском старешини (настојатељу) у погледу духовног руковођења
братством. Осим тога, сматра се да је свети Јован написао и коментаре Јеванђеља
по Матеју и Луки, као и известан број писама монасима. Међутим, ти коментари и
писма су изгубљени. Изгубљено је и његово писмо светом Григорију Великом.
Према Димитрију Богдановићу
КРАТКО ЖИТИЈЕ АВЕ ЈОВАНА, ЗВАНОГ СХОЛАСТИК, ИГУМАНА СВЕТЕ СИНАЈСКЕ ГОРЕ
И ПРАВОГ СВЕТИТЕЉА, КОЈЕ ЈЕ САСТАВИО ДАНИЛО, МОНАХ РАИТСКИ, ЧАСТАН И ВРЛИНСКИ
ЧОВЕК
Нисам у стању да сасвим тачно кажем где се родио и у коме се чувеном
граду васпитао овај велики човек пре него што се одао монашком подвигу.
Међутим, сасвим поуздано знам у коме се граду дивни отац сада налази и где се
божанском храном части. Јер, и он сада пребива у граду о коме на једном месту
говори милозвучни Павле, ускликнувши: Наше је живљење на небесима (Фил.3,20),
те у невештаственом осећају храни свој дух оним чега никада није доста, ужива у
призору бесмртне духовне лепоте и духом се радује духовном. Он прими награду
достојну свога зноја и почаст за неуморни труд, добивши вечно наслеђе и
придруживши се за свагда онима чија нога стоји на правом путу(Пс.25, 12),
постајући једно са њима.
На који начин је овај човек од крви и меса достигао бестелесна бића,
изложићу што је могуће јасније.
У својој шеснаестој години (по духовном узрасту, међутим, хиљаду година
стар), блажени предаде себе Великом Свештенику као чисту и добровољну жртву.
Телом се попе на Синајску а душом на небеску гору, у намери, мислим, да му баш
то видљиво место послужи као најбољи путовођа ка невидљивој гори. Пресекавши
срамну бестидност туђиновањем, тим одличним средством да се успостави надзор
над својим страстима, он достиже и дубоко смиреноумље, те већ у самом почетку
подвига сасвим паметно прогна варалицу самоугађања и самопоуздања: погнуо је
главу и поверио се једном одличном укротитељу младости, како би, вођен његовом
сигурном руком, без опасности прешао дубоко море живота. Тако је потпуно
умртвио себе: имао је душу као без разума и без воље, лишену чак и природног својства.
Што је још чудније, он, човек са општим образовањем, постаје ученик небеске
простоте, сматрајући охолост философије за нешто најбесмисленије и сасвим туђе
смирењу.
После деветнаест година, пославши свог васпитача небеском Цару као
неког посланика и заступника, он и сам излази на поприште безмолвија, држећи у
рукама молитве свог великог оца као оружје за разарање непријатељских тврђава.
Пронашавши место згодно за усамљени подвиг, удаљено од цркве око пет стадија
(то место се зваше Тола), проведе четрдесет година у истрајним подвизима,
свагда пламтећи ватреном љубављу Божијом.
Ко може речима да опише и приповедањем да ода достојно признање
подвизима што их је он тамо извео! И како да се открије сваки труд његов, у
тајности сејан! Ипак, макар и само по неким од главних подвига, моћи ћемо
добити извесну представу о свесветом богатству трисветога.
Јео је од сваке врсте хране која се без приговора допушта монасима, али
врло мало. Тим путем, како ми изгледа, премудро сломи рог таштине и таквом
уздржљивошћу сузби господарицу што много извољева, претећи јој оскудицом:
Умукни! Престани! Усамљеношћу и избегавањем сусрета са људима угасио је пламен
ове пећи [тј. тела], претворио га сасвим у пепео и потпуно стишао. Путем
милостиње и оскудице у животним потребама, овај јунак је храбро избегао
обожавање идола (уп. Кол.3,5). Подизао је душу из свакодневне самрти и
клонулости, боцкајући је сећањем на смрт као иглом. Клупче пристрашћа и
сваковрсних чулних уживања размотао је служећи се светом тугом. Тиранију гнева
убио је мачем послушности већ пре тога, а пијавицу пауколике таштине усмртио је
тиме што се ретко јављао међу људима, и још ређе говорио.
А шта тек да се каже о победи коју је тај дивни посвећеник извојевао
над осмом страшћу, шта онда о највећем ступњу очишћења што га је овај Веселеило
(уп. Изл.31. итд.) послушности започео, а Господ небеског Јерусалима довршио
својим доласком? Без послушности се, наиме, не могу победити ђаво и дружина
његова. На које место у овоме венцу да ставим извор његових суза (нешто што се
не среће тако често), чија скривена радионица постоји још и сад: једна врло
мала пештера у подножју планине, удаљена од његове и свачије келије таман
толико да се не створи повод за славољубље? Но, та пећина је била блиска небу
по тужним јауцима и дозивању у помоћ, који су се разлегали из ње са снагом коју
обично испоље они што су прободени мачем или они којима усијаним жезлом боду и
ваде очи.
Предавао се сну искључиво толико колико је потребно да природа ума не
буде озлеђена неспавањем. А пред спавање би се много молио и састављао књиге:
то му беше јединствено средство против унинија. Па и сав живот му беше једна
непрекидна молитва и неизмерна љубав према Богу. Посматрајући Бога, дању и
ноћу, у чистоти своје светости као у огледалу, он није хтео, или, још тачније
речено, није могао да се засити.
Поводећи се за његовим примером, неки монах Мојсије га је упорно молио
да га прими за ученика и да га упозна са правом философијом. Покренуо је чак и
неке старце да оду великоме Јовану. Захваљујући њиховим молбама Јован пристаде
да га прими. Једнога дана Јован нареди Мојсију да оде у градину и тамо наспе
земље која би била згодна за обделавање и неговање поврћа. Стигавши на одређено
место, Мојсије вредно приону на посао који му је заповеђен. Но, када дође подне
и освоји највећа припека (тада беше месец август), Мојсије се склони у сенку
једнога огромног камена, леже и заспа. А Господ, који неће ничим да ожалости
своје слуге, по обичају своме предухитри опасност. Велики старац, који је у
својој келији седео и размишљао о себи и о Богу, паде у неки лагани сан, у коме
виде једног свештеноликог човека како га буди и кори га због његовог сна, и
говори: „Јоване, како можеш да спаваш без бриге док се Мојсије налази у
опасности?!“ Јован нагло скочи и наоружа се молитвом за свог ученика. И када се
предвече Мојсије вратио у келију, упита га Јован, да му се није десило штогод
неочекивано и непријатно. А овај одговори: „Огромна стена би ме сигурно
згњечила док сам у подне спавао под њом, да ми се није причуло како ме зовеш,
те сам у једном скоку био далеко од тог места“. А Јован, истински смиреноуман,
ништа не рече о своме виђењу, него скривеним уздасима и силином љубави слављаше
благога Бога.
Беше он узор врлине и лекар невидљивих рана. Тако, на пример, један
човек, по имену Исакије, снажно обузет тешким демоном телољубља и већ клонуо
духом, притече брзо овоме великом подвижнику и откри му, јецајући, своју
страшну борбу. Задивљен његовом вером, божанствени Јован му рече: „Пријатељу,
да станемо обојица на молитву!“ И тек што су завршили мољење, док је измучени
Исакије још лежао ничице на земљи, Бог испуни жељу слуге свог (како не би
испало да Давид лаже, уп. Пс.144,19), и змија утече под ударцима истинске
молитве. А болесник, осетивши да се излечио, беше сав изван себе, па захвали и
ономе што се молио за њега и Ономе који га је услишио.
Неки, пак, подбадани завишћу, назваше светог Јована брбљивцем и
наклапалом. А он их делом поучи, показавши свима да све може у Христу који му
даје моћ (Фил.4,12): ћутао је читавих годину дана, тако да су се подсмевачи
његови претворили у молитеље, који говораху: „Затворили смо извор из кога нам
је вечито текла корист, и нашкодили смо спасењу свих!“ А он, не волећи да се
објашњава, послуша их и настави са својим пређашњим начином живота као да се
ништа није десило.
После тога, у знак признања за све његове врлине, уздигоше га
једногласно, и против његове воље, као неког новојављеног Мојсија, на положај
игумана у братству. Поставивши свећу на свећњак старешинства, добри бирачи не
погрешише: Јовану то беше повод да се и сам приближи гори Синајској. Попевши се
духовним лествама, он уђе и у тајанствено светилиште невидљивог храма, те у
виђењу прими богонаписано законодавство. Речју Божијом отвори уста своја и
надахну се Духом и речи почеше да навиру из богате ризнице његова срца. И
достиже крај свог видљивог живота водећи Израиљце, монахе, разликујући се од
Мојсија само по једној ствари: по томе што уђе у горњи Јерусалим. Јер, Мојсије,
због чега – не знам, није ушао у доњи Јерусалим.
Дух Свети је говорио кроз његова уста. То сведоче многи који се преко
њега спасоше или се још и сада спасавају. Најбољи сведок његове спасоносне
мудрости је онај нови Давид. Сведок је био и добри Јован, наш предобри пастир,
који је убедио овога новог боговидца да ради користи пастве сиђе својим духом
са горе Синаја и да нам покаже своје богонаписане таблице, које садрже споља –
делатне савете, а изнутра – упутства за сагледавање.
Покушао сам да у неколико речи изложим много: и међу риторима се
највише цени краткоћа излагања.
Превео Димитрије Богдановић
Извор: Епархија шумадијска
Коментари
Постави коментар