Архимандрит др Јустин ПоповићБЕСЕДА НА ПРАЗНИК РОЂЕЊА СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА(Манастир Ћелије, 1966. године)
Данас, данас Пустињак иде, испред кога? На шест месеци раније[1] улази у овај свет - ко? Пустињак Јован Крститељ. За хлеб знао није, јео је траву, дивљи мед целог живота[2]. За кров над главом знао није, живео је у пустињи: небо покривач, земља постеља, суви, врели песак. Хаљина, само кожа од камиле. А он сав везан за Небо, Анђео на земљи. Заиста, Анђео на земљи. Сам Спаситељ кад су Га питали о Јовану Крститељу, одговорио: Ово није само Пророк, он је више од пророка, он је Анђео, Анђео у телу[3].
Тај Анђео у телу јавио се испред кога у овоме свету? Јавио се испред Бога. Требао је Бог да сиђе у овај свет, а ко да му прокрчи пут, ко да пропути пут Богу Који се јавља на земљи, земљи која се сва претворила у пустињу греха и смрти? Кога да пошаље Господ испред Њега, испред Себе Сама? Њега - великог Испосника, непрестаног Молитвеника, Пустињака још од колевке. Како овај свет, како грех света никако не подноси Бога и Правде Његове у овоме свету, од малена, ето, и њега гоне. Мајка бежи од Ирода са њим у пустињу и умире, и дете остаје мало, одојче такорећи. Анђели га чувају, Анђели га одхрањују.
Јован у пустињи живи[4] сво време до тридесете године, и као дете, и као дечак, и као младић, живи у друштву звериња. Људи, испред њега људи, непрегледно окајање греха и смрти. Није он узалуд био у пустињи. Није он узалуд био пустињак. Сав овај свет, браћо, био је претворен у пустињу смрти, у пустињу греха. Смрт је овладала родом људским, овладала помоћу греха. Спасења није било. Пророци само су вапијали ка Богу. Праведници старозаветни правдом својој проповедали су Бога, али они нису могли да учине - шта? Нису могли да спасу свет од смрти, од греха, да ову пустињу смрти претворе у рај бесмртности. То, то је могуће само Богу.
И зато се јавио Господ Христос у овоме свету. Зато је Бог и постао Човек. Ту Благовест: да Бог постаје Човек, и да тај Богочовек Христос побеђује смрт и грех и ђавола, ту Благовест, то Еванђеље неба и земље најасније посведочио је и донео је Свети Јован Крститељ. Он, био је тако велики пред људима, да су људи помишљали: Да није то Христос?[5] Да није то Месија? Да није то онај Спаситељ који је обећан од Пророка да ће доћи и спасти свет од греха, смрти и ђавола? Он се бранио и говорио: "Не! Ја нисам Христос. Ја сам послан испред Њега![6] Ради чега? Да вам кажем главну истину и поруку Неба. Небо поручује земљи - шта? "Покајте се, јер се приближи Царство Небеско"![7] Ето, то хоћу да вам кажем.
Шта је човек? Шта су људи? Робље греха и смрти! Ја међу вама, и ја сам роб греха и смрти! Ја вас не могу ослободити од тога, ни смрти, ни греха. Он је ту међу вама. Он, Месија Који ће вас ослободити од греха и смрти. ,Ја нисам достојан да одрешим ни ремена од обуће Његове"[8], и саму обућу Његову нисам достојан да понесем. Толико је Он велики, јер је Бог. Он је Богочовек, а ја човек, и ти човек, и сви ми људи, а то значи сви робови греха и смрти, робови греха и смрти у огромној пустињи смрти.
Човече, ти умиреш без Христа! Сигурно мораш умрети, јер шта је то у теби но грех и смрт. И ђаво, који кроз грехе шуња се у сваку душу, у свачију без изузетака, био цар, патријарх, светитељ, монах, мирјанин. Када човек воли грех, то знај, кроз тај грех у њега улази ђаво. Не, ђаво неће показати лице своје. Он се вешто крије иза сласти греховних. И кад тебе намами слашћу греховном, он се онда увуче у твоју душу и такву душу претвори у пустињу смрти. Све што је божанско умире у њој: правда, љубав, жеља за Богом, молитва, пост, све то изумире када се грех настани у твојој души. Обрати пажњу, брате, јер то је истина.
Гле ми Срби, остависмо пост, остависмо молитву, заборависмо Бога, и Српска се земља претворила у пустињу, у пустињу греха и смрти. Шта је? Где је правда? Где су Срби? Где је светосавска душа српска? Погазише Свето Еванђеље, цркве опустеше. Сети се Србин Бога дватри пута у години. А душа ти дата бесмртна да живиш ради Неба и Вечности, да победиш све што је смртно, сваки грех, човече, несрећни Србине! Српска земља од безбожништва нашег, од маловерја нашег, претворила се у пустињу. Пустош и пустиња: од Суботице право до Ђевђелија и од Јадрана до Тимока, Срби подивљали. Срби заборавили на све што је светосавско, на све што је еванђелско. Појурили Срби у биоскопе, појурили Срби за културом европском, појурили Срби за гардеробом, за обућом европском, за хаљинама европским. Бацили своје обичаје, бацили своју свету народну ношњу. Облаче се као Цигани и Циганке. Хеј, Срби! Пустиња. Пустош. То је Српска земља, а скоро и свака српска душа.
Ко од вас живи, или од нас, по Еванђељу Христовом?! Ко је крштен међу вама? Ко? Свештеници издали Бога. Многи. Професори издали Бога. Генерали издали Бога. Псовке. Авај, Господе! Нема на земљи парче земљишта на коме се толико хули Бог и руга Божанство. Јуче, колико јуче говори пријатељ који је допутовао, једва сам издржао у аутобусу, вели, једва од псовки силних. Псују људи, авај, псују и жене! Жене псују! Хај! Хај! Хај! Гадости! И жене, жене псују. Каква срамота! Срби, шта вам је у души осим блуда? Шта осим псовки? Је ли у томе ваш живот? Јесте ли зато послани на овај свет? Јесте ли зато потомци Светог Саве? Да све опоганите, прво душу своју, језик свој, несретни језик. И онда, онда, шта вам остаје у овоме свету? Пустиња смрти и греха. У овоме свету нова пустиња.
Тамо, тамо ћеш видети шта је псовка, тамо ћеш видети да ће ти се душа испаштати за псовку језика. Зато, зато што језик, који ти је дат да хвалиш Бога и да браћу са њим тешиш, ти си претворио у оруђе демонске псовке, служиш ђавола својим језиком. И мислиш на неко добро, мислиш да ће Господ благословити тебе, твоје прљаве гадости, грехе, твој гној? Не! Не благосиља Господ то! Него ето, ви сте културни, ви слушате радио, из куће си избацио иконе, а унео Си радио; сељачке куће уносе телевизоре, а избацују иконе из својих кућа. Хеј, Срби, Срби! Ви ћете заједно с тим вашим телевизорима, заједно са вашим радио-апаратима отићи да вас ђаво у паклу весели у својим, у својим богохулствима. Па ћете онда видети да је све касно. Ваш је живот био лажни живот у култури такозваној, живот у лажној цивилизацији, живот у лажној моди, у лажним задовољствима, живот у лажним радостима. Све ће бити касно, све!
А гле, Господ наш сишао у овај свет, ради чега? Да баш ту страшну смрт која плаши тебе и мене, затре. Да нам да силу да васкрснемо из свакога греха. Да победимо сваки грех: и мржњу, и завист, и псовку, да све то избацимо из себе. Ко смо ми људи? Створења Божија, боголика створења Божија. Да Богу служимо. Да цео овај свет претворимо у храм Божији, а ми да будемо богослужитељи, сви од првог до последњег. Ради тога је човек створен, а не ради псовке, не ради греха, не ради смрти.
Господ се Благи спустио у овај свет да сваки који верује у Њега добије Живот Вечни[9]. Да сваки који верује у Њега осети себе бесмртним и вечним, то је хришћанин, то је Србин. Осећа себе у овоме свету кроз веру у Господа Христа бесмртним и вечним. Зна Србин који верује у Господа Христа да је он створен за онај свет, за вечно Царство Небеско. Да је овај свет само школа у којој се ми учимо Светом Еванђељу и учимо Вечноме Животу. Овај свет, овај привремени живот није ништа друго но еванђељска Христова школа, у коме човек треба да се учи Вечноме Животу; и кад изађе из тела, у тренутку смрти телесне, да узлети душа у Небеско Царство, у Вечни Живот, међу Светитеље и Анђеле.
Ту Благовест: да је Месија дошао у овај свет, Спаситељ дошао, ето Га ту међу нама, први најсјајније, најсилније, најгромовитије објављује Свети Крститељ Јован. Ишао је испред Њега, и испунило се пророштво његовог оца: да ће он ићи испред лица Господњег и припремити народ[10] за Царство Христово, припремити људе за спасење, отворити очи људима, очи им отворити и показати им ради чега су у овоме свету. "Покајте се, јер се приближи Царство Небеско!"[11] Христос је међу вама - Бог у телу, а то је Царство Небеско. Он, када Бог долази у овај свет, шта доноси са Собом? Он доноси све: доноси Вечни Живот, доноси Вечну Истину, Вечну Правду. Ради тога је Господ дошао у овај свет. То нико не може дати нама људима. И ту велику истину, ту велику стварност ето, објављује Свети Претеча.
Зато је дошао у овај свет испред Господа на шест месеци, да крчи пут Њему, да би припремио свакога који хоће да спасе себе од смрти, од греха, од ђавола. Он, јавио се у овоме свету да сви поверују кроз њега у дошавшег Месију. Да сви поверују кроз њега у Бога оваплоћеног - Господа Христа. То је била сва његова мисија, сав посао у овоме свету. Он, од рођења до смрти не зна ни за шта друго до Господа Христа, за Бога и Спаситеља, још у утроби матере своје[12]. Кад је Пресвета Богомајка дошла Светој Јелисавети да је поздрави, он је још у утроби мајке своје зашрао од радости што је дошла Мајка Господа[13]. И тада, тада па до краја овога живота само је једно знао: служити Господу, Спаситељу, Богу Исусу Христу, Који је, ето, дошао у овај свет, међу нама је. Ради чега? Да нам да све што је Небеско! Да нам да Небеско Царство! А Небеско Царство даје се само онда када се човек ослободи греха, и теби и мени. Не могу ја волети грех и тада добити Царство Небеско од Господа. Не, не! Вара себе свако који тако мисли! Покајте се јер се приближи Царство Небеско!
Због чега се кајемо, Свети Претечо? - Ради грехова. Јер грех, то је сила, мрачна сила која одваја од Бога. Не само одваја, него одбацује од Бога далеко, толико далеко одбацује од Бога да грех ако остане у човеку и не покаје се, ископа страшну провалију између њега и Бога, и он никада преко те провалије не може да приђе Богу. Сетите се богаташа у Спаситељевој причи о богаташу и Лазару. Свети Аврам вели богаташу: "Између вас и нас је велика провалија, нити ми можемо одавде к вама, нити ви оданде к нама"[14]. То је речено за сваки грех, за сваку смрт. А грех јесте та сила која ствара смрт у нашој души, која нас одваја од Бога. И ми смо се одмакли од Бога све дотле док не поверујемо у Господа Христа, све док се не покајемо. Покајте се јер се приближи Царство Небеско. Док не омрзнемо грех свој, док не омрзнемо грехе браће своје. Ако се не будемо трудили да себе очистимо од греха, зашто би браћу своју мрзели због греха. Осудити њихове грехе, али љубите грешнике то је Еванђеље Светог Претече.
Он у својој пустињи ништа друго знао није. Он гледа Бога у телу како иде кроз људе, како живи међу људима, и проповеда Његово Еванђеље. Господ Христос ћути, Божански мудро ћути док Њега проповеда Претече и Крститељ. Ал' кад су умукла праведна уста Светога Претече, кад је он свршио свој велики и свети посао на земљи, еванђелски посао, када га је Ирод посекао за правду и истину Божију[15], проговорио је Господ Христос. Вели Свето Еванђеље: од тада, од тада, од када Ирод посече Јована, од тада Исус почиње проповедати Еванђеље Своје говорећи: "Покајте се, јер се приближи Царство Небеско!"[16] Спаситељ, као што видите, прихватио је Еванђеље Светог Претече и њиме почео Свој велики спаситељски посао у овоме свету, велики подвиг свечовечански. Почело је тиме спасење света од греха, смрти, ђавола.
Претеча није ништа друго радио но приводио Господа Христа људима. Он је сав род људски привео Господу и рекао: Господе погледај! Ево, ево пустиња до пустиње, ево греха до греха, ево смрти до смрти, ево ђавола до ђавола. То смо ми људи, Господе! Само нас Ти можеш спасити. Поред свега тога, само Ти можеш све пустиње наше претворити у Рај. Само Ти можеш нас смртне и смртнике претворити у бесмртне. Ти, Победитељу смрти! Ти Васкрситељу! - И Господ је заиста Својим Божанским подвигом на земљи то и учинио. Победио је смрт и дао нам бесконачни Живот Вечни. Победио грех и дао нам свети живот. Победио ђавола и дао нам Бога. И човек Христов, и човек хришћанин нови је човек. У Христу новаје твар[17], нови човек, небески човек. Без Христа смо били смртни, и греховни, и ђавољубиви. Гле, са Господом Христом постајемо небески људи, постајемо Анђели као и Свети Претеча, јер нећемо грех, јер мрзимо грех, јер се боримо против греха. То смо ми хришћани.
А како тек смемо и можемо називати себе хришћанима када ми свакодневно живимо у пакостима, у злоби, у злоћи, у мржњи, у гадостима, у псовкама, у блуду, у нечистоти, у поганштинама? Како смо хришћани? Тргни се, човече, из греха! Једанпут си послан на овај свет, једанпут те Господ послао и дао ти тело. Погледај себе, питај се: ко сам ја? Ради чега сам на овоме свету? Зашто ми је дато ово тело? Погледај, једанпут дато. Да ли зато да се претворим ја у каљугу, у пљуваоницу? Или ми је дато за нешто веће? Бог се није шалио када је стварао човека. Дао му је тело и душу да човек у телу и у души прославаља Бога; да и душа и тело постану храм Божији[18]; да и душа и тело постану бесмртни и вечни, победе смрт, победе грех, победе ђавола, победе пакао.
Ето, ради тога си створен. Ради тога је Господ сишао у овај свет. Није жалио Себе из љубави према теби, према роду људскоме. Упутио се ради тебе из Свог човекољубља, и дошао к нама да нас разбуди из наше заспалости у смрти; да нас разбуди из наше заспалости у нашим гресима, у нашим сластима, у нашим лењостима, у нашим гадостима; да нам отвори очи да смо ми бесмртна вечна бића и да нам ваља из овога света прећи у онај свет, а тамо - Рај и пакао. И ти и ја, и свако од нас мора или на десну страну у Рај, ако је био добар хришћанин на земљи; или на леву у пакао, ако се није покајао, ако је грех неговао, ако је у греху живео и са грехом изашао из овога света, кроз капију смрти.
Ето Светог Претече кога Црква прославља данас, његово свето рођење. Ето њега, који иде испред Господа Христа и крчи Му пут. Он је ради нас данас готов да иде испред нас, и да нас води Господу Христу. Али, ми смо дужни да његово Еванђеље спроведемо у живот: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско. Покајте се од свакога свога греха, а најпре од псовке, несретне псовке. Покајмо се и кренимо кроз овај свет са вером у Господа Христа, са љубављу према Њему, клонећи се греха као од највећег непријатеља, као највеће страхоте, јер грех, једини грех одводи у пакао. И пригрлимо врлине, пригрлимо веру, љубав, пост, молитву, милосрђе, да би нас оне из овог света извеле и увеле у Царство Небеско. Тамо, где опет испред свих људи најближи Богу стоји чудесни Свети Претеча, толико велики и тако велики да и Сам Господ Христос објављује међу свима да је он Највећи између свих рођених од жена[19].
Нека нас он води, он руководи. Нека његов данашњи Празник буде наш дан васкрсења, наш дан покајања, покајања свих несретних Срба широм Српске земље. Да се све што је наше покаје, да све што је српско и хришћанско грехе своје окаје. Да служимо Господу, вођени и предвођени чудесним и дивним Његовим Светитељем и Претечом - Светим Јованом. Да нас он спасава силом својом и ослободи од свакога греха, од свакога зла, од сваке смрти, од свакога ђавола. Поверимо себе њему и он ће нас сигурно одвести у Царство Небеско. Зато што, испунивши његово Еванђеље о покајању, ми наслеђујемо и добивамо Царство Небеско. Амин.
НАПОМЕНЕ:
Лк. 1,17.26Mт. 3,4Лк. 7, 26-27; Mp. 1,2Лк. 1,80Јн. 1,19-20Јн. 3, 28Mт. 3, 2Лк. 3, 16Јн. 3,16Лк. 1,76Mт. 3,2Лк. 1,15Лк. 1,41Лк. 16, 26Mт. 14,10 13Mp. 1,14-152Kop. 5,171 Kop. 3,16; 6,19Лк. 7, 28
Коментари
Постави коментар