Сетићете се некад мојих речи, видећете!
Што смо ми више презирали свој
народ, да бисмо њима угодили, то су нас они више презирали. Умиљавали смо се
око њих, страсно им исповедали своје „европске” погледе и убеђења, а они нас, с
висине, нису ни слушали, или су с учтивим осмехом, желећи да вас се што пре
отарасе, додавали - да их нисмо добро разумели.
Ако је тај њихов универзални идеал створен само на
Западу, треба ли га сматрати толико савршеним да се сваки народ одрекне свог
доприноса стварању општељудског идеала и да се преда пасивном усвајању таквог
идеала по западњачким брошурама и књигама? Не, само онда ће човечанство живети
пуним животом када се сваки народ буде развио и када буде своја усавршена
начела унео у заједничку ризницу свих народа - када буде понудио своју најбољу
страну. Можда се тек тада може машта- ти о општем људском идеалу.
Сваки народ, живећи на свом тлу и у специфичним
услови- ма, у зависности од земље коју насељава, обавезно ствара свој поглед на
свет, изграђује свој начин мишљења, ствара своје обичаје и норме друштвеног
живота...
Народни инстинкт је осетљив када су у питању
посезања са стране јер се често догађа да оно што се рекламира као универзално
није заправо ништа кад се примени у једној одређеној земљи - те може да буде
сметња за напредак тог народа коме је тако нешто страно...
Мислимо да се сваки напредак може изродити у једној земљи ако за њега нема одговарајућих
услова... Понекад нам се, чак, чини да сама таква тежња нивелише све народе
према једној норми и да је, према томе, таква тежња у ствари својеврсни
деспотизам...
Не може мали део човечанства да држи већину света у
ропству. А све Грађанске установе Европе, сада сасвим незнабожачке, осниване су
искључиво с тим циљем.
Доста смо се већ заносили, треба се већ једном и у
памет узети. И све ово, цело то ваше иностранство, и цела та ваша Европа, све
је то само једна фантазија..
Сетићете се некад мојих
речи, видећете!
(Из дела Ф.М. Достојевског)
Коментари
Постави коментар