Гњев је мучитељска и љута страст

Гњев је мучитељска и љута страст

То је мучитељска и љута страст, и не може бити скривена. Остале страсти лако се скривају, али гњев не може да се сакрије. Јер срце, гњевом испуњено, слично котлу који ври, изазива различите знаке гњева, који се појављују кроз различите органе. Од гњева се зацрвене и севају очи, као искре; од гњева се напрежу жиле, подижу се обрве и власи; у гњеву шкргућемо зубима, точимо пену на уста, машемо главом. Од гњева се лице помрачује, руке се грче и пуцају, ноге у земљу лупају; у гњеву бијемо се у груди, власи чупамо и хаљине цепамо; гњевом испуњен кричи, вапије, плаче, кука, хули и често изговара оно због чега после жали. Једном речју, у гњеву сав се човек мења и постаје сличан бесноме.

Кад се тако скаредни знаци споља показују, шта је онда у срцу, које такав смрдљиви запах излива. Како је мрска и ружна душа човекаова који се гњеви? Како се гнусна пред очима Божјим јавља, акд се само спољашњи знаци тако несносни показују пред нама, који и сами исто зло у себи носимо? Није могуће речју описати то бедно стање душе. И ово се може приметити не само на одраслом човеку, него и на малом детету: како се оно дере, разјарује, како све одбија, док се гњев не стиша.

Из овога се види како је великим отровом ђаво напојио срце људско, како се велико зло у нама скрива, што не можемо довољно оплакати. А ово нас учи да непрестано уздишемо и молимо се Богу, да срце наше, тако љуто покварено, поправи и обнови: "Срце чисто створи у мени, Боже" (Пс. 51,20)... (Свети Тихон Задонски).

Гњев је урођен у природу човекову

Постоји у човеку природни гњев, без кога није могуће задобити чистоту; није могуће стећи је, ако се не будемо гњевили на све оно што враг сеје у нас. Али овај урођени у нас гњев против зла замењен је у нама гњевом против ближњих поводом најбезначајнијих ситница (ава Исаија).

Природно је да се човек гњеви, али на себе и своје пороке тиме исправља себе и одбија страсти (ава Исаија).

Гњев је по природи назначен за борбу против ђавола и грешних страсти... А зли духови маме нас светским похотама и приморавају да се гњевимо на људе, упркос природи (Евагрије, монах).

Кад је оправдан и користан за душу

Кад се гњевимо на себе због својих грехова и на ђавола, као узрочника сваког зла. То и значе речи светог апостола: "Гњевите се и не грешите" (то јест против ближњих и Бога) (Ефес. 4,26; Пс. 4,4)... (Свети Исихије презвитер Јерусалимски).

Гњев више од свих других страсти узнемирава и узбуђује душу, али постоје случајеви кад је он користан за њу. То бива кад се без узбуђења гњевимо на неваљале, или бестидне, да се спасу, или бар застиде... Зато што у таквом случају ми помажемо циљевима Божје правде и доброте.

Затим кад се гњевимо на страсти у себи (блудну и друге). На теразијама Божје правде више ће вредети онај који се гњеви на своје страсти него онај који им без противљења робује (Свети Диадох).

Гњев је извор многих зала, опаснији од звери

Од гњева проистичу многа зла: необуздан језик, неукротива уста, неуздржане руке, увреде, прекори, зла реч, ударци, убиства... (Свети Василије Велики).

Обуздајмо овог коња, да не би збацио јахача; обрежимо крила гњеву, и зло се неће уздићи високо. Гњев је болест сурова и опасна због тога што може погубити душу. Зато му са свих страна треба заграђивати улазак.

Људи успевају да укроте лава и тиме победе природу звери, а неће да се потруде да победе свој гњев... Укроћавајући звер, човек с епоказује као господар над туђом вољом, а није господар своје воље... (Свети Јован Златоусти).

Гњев спречава Духу Светоме да уђе у нас

Ако се Дух Свети назива, и јесте, мир душе, а гњев јесте и назива се узнемирење срца, онда ништа толико не омета долазак Духа Светога у нас, као срдитост (Свети Јован Лествичник).

Дух Свети не обитава тамо где је гњев (Свети Јован Златоусти).

Како се страст гњева лечи

Ко је разуман, свестан својих грехова, мисли о смрти и суду Божјем, тај ће се чувати гњева, као ватре (Свети Јован Златоусти).

Гњев се одбија трпљењем и љубављу (Свети Нил Синајски).

Ко љуби Бога, тај никога не раздражује нити се гњеви на другога... (Свети Максим Исповедник).

Запитали аву Зосиму: "Како обуздати гњев?" Ава је одговорио: Не говорите, док се продужује гњевно расположење".

Ава Зосима признавао је за истину све што су други клеветали на њега и сматрао да они то чине по Божјем упутству, да би се он смирио. Он је клеветнике сматрао за лекаре Душе своје, волео их и за њих се Богу молио.

На питање: "Како је могуће не гњевити се?" Свети Василије Велики одговорио је: "Ако свагда будеш свестан да си пред очима свевидећег и свудаприсутног Господа. Јер какав ће се поданик пред очима владара осмелити на нешто њему непријатно?

На питање: "Чиме искоренити страсти гњева у себи?" исти светитељ одговорио је: "Пламеном жељом да се испуњава воља Божја и кротошћу... и додао: "Ако се по заповести Господњој, научиш да будеш мањи од свих, можеш ли онда да негодујеш, кад ти неко нанесе незаслужену увреду? Кад те увреди неразумно дете, ти се смејеш. И кад те вређа безумни, поремећеног ума, ти га више жалиш него што га мрзиш. То је отуда што, обично, жалост у нама не изазивају речи него презирање онога који нас увреди. Зато ако у мисли својој уништиш представу о ономе који те вређа, онда изговорене речи биће исто што и празан шум звука. Укорава ли те неко? А ти га благосиљај. Удари ли те? Отрпи. Презире ли те и не сматра те ни за шта? А ти се сети да си од земље постао и да ћеш се опет у земљу вратити... Сети се шта су људи чинили Господу, и Он је све претрпео... Ти још ниси тако клеветан, вређан, мучен, осуђен ни распет. Много ти недостаје да би био сличан своме Господу" додао је Свети Василије Велики.

Гњев наших непријатеља гаси се нашим кротошћу

Од нас а не од оних који се гњеве на нас зависи да пламен њиховог гњева угасимо, или да га распалимо. Ако дунеш на искру огња, загореће се пламен, а ако пљунеш, угасићеш је; и једно и друго у твојој је власти.

Тако је и са непријатељством ближњега; ако са њим будеш говорио дрско и надмено, запалићеш у њему огањ, распалићеш жар; а ако кротко и ласкаво, погасићеш сав гњев пре него се подигне пламен... Од тебе зависи да ли ће се гњев распалити или угасити, исто онако као што зависи да ли ће се искра запалити или угасити... (Свети Јован Златоусти).

Огањ се не гаси огњем... него љубављу, озбиљношћу и великодушношћу (Свети Јефрем Сирин).

Из књиге: Азбука спасења, Изреке хришћанских мудраца о животу и спасењу, сабрао и приредио Протојереј Живан Маринковић