Како се вратити Богу

Здраво, драги моји! Па, живот сам по себи је овакав неуспешан покушај снимања нечега лепог за вас данас. Изашли смо, као на почетку наших живота, пуни снова и обожавајући те идоле које стварамо о томе како би наш живот требало да изгледа и какви бисмо ми требали да будемо, како би требало да изгледа наше следовање Христа; а онда, на врхунцу тог ентузијазма и те амбиције, на врхунцу тог поноса, Бог пошаље прелепу благословену олују да нас окрене како бисмо научили најважнију и најосновнију лекцију нашег живота: понизност.

Морамо да научимо да дозволимо Христу да управља нашим животима, морамо да научимо да дозволимо Њему да буде тај који нас води, а то подразумева да морамо да се одрекнемо вођења сами себе: то је веома тешко, то је веома тешко, и то сломи многе људе, и тера их да престану да следе Христа, или ако не научимо ту лекцију, завршимо тако што и даље пратимо своју вољу, и даље обожавамо исте идоле које смо створили о томе како би наш живот требало да изгледа, о томе како би вера, Црква, обожавање и тако даље требало да изгледају, и на крају наших живота нисмо ништа друго до обожаваоци идола, а не следбеници Христа. Па, овај видео је на многе начине управо то: Откуд то да, управо упркос нашим апсолутно најбољим намерама и нашем најискренијем жељи да следимо Христа, зашто је то да поново падамо у грех, изнова и изнова, у очајање, до тачке потпуне малодушности? Зашто је то да ђаво тако упорно, тако тврдоглаво покушава да нас обори и зашто немамо снаге да једноставно узвратимо и духовно станемо на своје ноге?

Па, ђаво инсистира из мржње, ђаво инсистира из мржње, јер он зна – ово је важно – јер он зна да ће пре или касније део нашег покајања прећи у удаљеност коју стварамо између нас и Христа, ђаво зна да ако наставимо да тражимо помоћ и ако наставимо да падамо, ако наставимо да следимо Христа како нас Он води ка учењу лекције о понизности и нашој сопственој беспомоћности и слабости без Њега, пре или касније фрустрација ове наше поновљене грешности биће претворена у удаљеност између нас и Њега, хладноћу између нас и нашег Створитеља; а ђаво зна нешто што заборављамо пречесто: ђаво зна да је у једном смислу – и не желим да ово извадите из контекста – у једном смислу, наш грех је неважан; у једном смислу, грех је неважан и за Бога и за ђавола, јер ђаво зна да без обзира колико дубоко наш грешни статус постане, ђаво зна да без обзира колико пута поновимо исти грех изнова и изнова, Христова љубав може и хоће то да опрости; ђаво боље од нас зна да без обзира шта радимо, без обзира колико далеко паднемо, када се окренемо, Христос ће нас загрлити и Христос ће нам опростити и Христос ће нас излечити од наше страсти и падајућег стања. ђаво такође зна да та удаљеност која се полако ствара између нас и Христа, та удаљеност више није излечива, у том смислу да, иако Христос може да покрије брдо наших грешности, Христос не може да покрије ту удаљеност коју смо створили између Њега и нас. Допустите ми да вам дам пример: ако паднем у исти грех десет пута за недељу дана, за месец, за годину, за деценију, полако у мом срцу ће бити та рана која се отвара, та удаљеност која постаје као кора, стара рана; излази из фрустрације што Христос, у мом уму, у мом погледу, како ја ствари видим, не корачи напред да ме ослободи овог греха, ове страсти; и иако Христос може у мом покајању да покрије то брдо грешности, ту удаљеност коју сам створио између себе и Њега, Он не може да покрије, јер то припада мени, то долази из мог слободног избора, то је моје стварање и ја сам тај који је једини који може да се бави том удаљеношћу. Проблем је што свака генерација, како наша грешност постаје дубља и дубља, та удаљеност у нашим срцима између нас и Христа постаје све већа и већа и теже за превазилажење.

Тешкоћа, поново, није у томе што нас Христос опрашта: Христос је умро на крсту да опрости греховност целог света; наша гора грешности, сви грехови које је цео свет учинио од почетка света до овог тренутка и до краја овог света, све та гора, та дубина греха, ништа је у поређењу са једном капљицом крви нествореног Бога; тако да није ствар у томе да ли је Христос спреман да нам опрости грехе, већ у томе да ли ми можемо, пре свега, да не дозволимо да та удаљеност буде створена, и друго, ако је већ створена, да можемо да се вратимо и истински се покајемо, вратимо се и покријемо ту удаљеност између нас и Христа и замолимо за опроштај. Нисмо ми проблем у томе што Христос не жели да нам опрости или што не може да нам опрости: видели смо на том крсту да Он жели и да може да опрости све; ради се о томе да ми не дозволимо ђаволу да добије своје, а то је да нас стално гура у греховност, све док из фрустрације не буде створена та удаљеност, та хладноћа, та рана. Адам је био близу Бога, и Адамов пад, колико год био важан, јер је извор, семе све грешности, није га одвео тако далеко од Бога: Адам је и даље могао да чује Бога, да комуницира са Њим; као да замислите, ја замишљам ову осу, која је Бог и човек као једно у Христу, и на врху имате Адама и Бога прилично близу један другом, али онда, из генерације у генерацију, постоји спирала која иде све даље и даље од те централне осе; како наша грешност постаје дубља и дубља, удаљеност између нас и наше осе, нашег Створитеља, постаје све већа и већа, и све је теже за нашу генерацију и за генерације које ће нас следити да се врате, да се врате, да се пузе назад, као тај син који је распућкао своје целокупно наслеђе, и замоли за опроштај од Бога.

Али истовремено, морамо да црпимо храброст из монашких Светитеља на почетку Хришћанства, који су нас пре 17 векова научили да ће они који се буду спасавали на крају света, бити већи од оних који су се спасавали одмах после Христа, управо зато што је тежина грешности ових векова тако велика на нашим плећима, да је ова удаљеност која је створена између нас и Бога толико велика, ова рана је толико тешка да је превазиђемо да веома мали број нас успева у томе, и то је само Божија благодат као дар од Њега што неки од нас успевају у томе.

То је због ове удаљености, која је последица тежине и дубине наше грешности, то је због ове удаљености да тако мали број нас – не желим да кажем да је мали број нас спасен, али мали број нас је спасен делима врлине, онако како су ствари биле у почетку, и то нам је такође речено: сећате ли се да су нам ти први монашки Светитељи рекли да на крају света нећемо ништа радити, да нећемо имати никакво дело врлине, никакво аскетско дело, никакав аскетски труд и да ћемо бити спасени само вером, не у смислу протестантске теологије која води у пропаст, јер она тврди да спасење долази само из вере, већ у смислу да су сви наши покушаји да урадимо нешто, сви наши покушаји да живимо врлински живот, да водимо аскетски живот, сви наши напори, све наше борбе, све то не даје резултате.

Још увек се боримо, још увек се трудимо, још увек чинимо дела по најбољој могућности, или барем почињемо да чинимо дела, али због тежине свих ових генерација и генерација и генерација грешности која толико притиска наша рамена, ништа од тога не доноси плодове, и ипак то је једноставно зато што ми желимо да радимо те ствари, једноставно зато што се трудимо да их урадимо, те саднице које никада не доносе плод, никакав цвет, за њих, ако их наставимо радити, Христос ће нас спасити, и у том смислу није због наших дела, јер наша дела не дају резултате, већ је то због наше вере у Њега, која се манифестује, види, доказује у овим неуспелим покушајима аскетизма и врлинског живота.

Постоји овај жељни напор ђавола, моји драги, моји драги, да нас стално гура док не пређемо преко своје тачке лома, јер он зна: једно, грех није довољан, ако нас само једном гурне у грех, то није довољно, јер Бог може да покрије тај грех и Бог је срећан и спреман да покрије тај грех својом жртвом и љубављу према нама, он зна да мора да нас гура у исти грех милион пута, док из фрустрације и страха и малодушности не одлучимо у срцима да нас Бог не воли, да Бог не брине о нама, да нас Бог једноставно одбија да помогне, иако Бог нас учи другим лекцијама које имају везе са понизношћу и ослањањем само на Њега, а ако паднемо у ту замку да мислимо да Христос не брине, да је Христос негде другде и не брине о нама, ако смо пали у ту замку и ако је та удаљеност између наших срца и Бога створена, онда наше спасење више није зависно само од Бога; оно је зависно од Бога, и Он ће учинити свој део, покриће ову гору греха, али оно је такође зависно од нас да будемо у могућности кроз ове неуспеле покушаје да водимо врлински живот који не сме да престане до краја наших живота, требало би да се трудимо да радимо нешто до краја наших живота, оно је такође зависно од нас да покријемо ову удаљеност, јер ова удаљеност, моји драги, је потпуно створена нашом слободном вољом, и на нашој слободној вољи зависи да ли може да се излечи и затим покрије, поново излечи, у супротном би Бог постао насилник, Бог би сломио нашу слободну вољу и наметнуо своју вољу на нас, а Бог није насилник; наша слободна воља је највиша, највиша врлина, и Бог то никада неће уништити, Бог никада неће газити то; то је та наша слободна воља, моји драги, која нам омогућава да носимо у себи потенцијал да будемо највећи Светитељи на Божијим небесима, а такође и највећи грешници у ђаволовом паклу и дубини његове таме.

Чак и ако паднеш, чак и ако паднем до краја наших живота, браћо моја и сестре моје, устаните и покајте се чинећи дело покајања, шта год да то дело било: уздах, молитва, дело љубави, милости, саосећања према једном од ваших браће или сестара, суза, или како каже свети Симеон Богослов, чак и кап, делић сузе; донесите нешто пред Бога и превазиђите тај размак који је ђаво створио у нашим срцима између нашег љубавног Бога и наших срца, излечите ту рану и не брините о тој планини греховности, јер ако сте згрешили упркос најбољим намерама, ако сте згрешили упркос труду да не згрешите, ако сте пали јер вас је ђаво у свом зависти и мржњи гурао поново и поново и поново, Бог види све, Бог има више љубави према нама него што ми имамо према себи, Бог има више разумевања и саосећања према нама него што ми имамо према себи. Сећајте се да се трудите да не паднете у грех, и ако сте пали, браћо моја и сестре моје, фокусирајте се одмах на то да не дозволите да се тај размак створи, и/или да лечите тај размак ако је створен, и бићете спасени, ви и ја и ова цела генерација, грешни какви јесмо, бићемо спасени ако се увек враћамо Богу милости, Богу љубави и саосећања. Будите благословени, браћо моја и сестре моје, изнад ваших нада, изнад ваших снова. Будите благословени, будите благословени, будите благословени!