СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК
ПУТ КА СПАСЕЊУ
КРШТЕЊЕ И ВАСПИТАЊЕ
Благодат силази на детињу душу и у њој у свему дејствује сама, као да при томе учествује и слобода; то се темељи на претпоставци да ће дете, које за сада није свесно себе и не делује као личност, касније, када постане свесно, само радо себе посветити Богу, да ће добровољно прихватити благодат, пошто већ изнађе и осети у себи њено дејство, да ће се радовати што та благодат постоји, да ће заблагодарити Господу што се тога удостојило и исповедити да, да су му у моменту крштења били дати разум и слобода, не би никако другачије поступило и не би ништа друго ни пожелело.
Ради таквог доцнијег слободног привољења себе Богу и сједињења слободе са благодаћу Божанска благодат у целости бива подарена и малом детету, те и без његове воље чини у њему све што јој је својствено, и то само на основу уверења да ће се та жеља и предавање себе Богу неизоставно испунити, - уверења које изражавају кумови, сведочећи и јемчећи пред Богом и Црквом да ће дете, када постане (само)свесно, управо на тај начин, који је нужан благодати, користити своју слободу, и прихватајући на себе обавезу да новокрштено дете и заиста доведу до тога.
На тај начин крштењем се у детињу душу полаже семе живота у Христу, и ово семе остаје у њему; али тај живот још увек као да није његов, већ делује као снага која га тек обликује, формира. Духовни живот, зачет у детету благодаћу Крштења, постаће човекова својина у правом смислу, у свој својој пуноти, као саобразан не само благодати, него и каквоћи разумне твари, од оног момента када човек, поставши (само)свестан, слободном вољом посвети себе Богу и добровољним, радосним и благодарним прихватањем усвоји у себи обретену благодатну силу. И пре тога у њему делује истински хришћански живот, али, рекло би се, без његовог знања; он делује у њему, али још увек као да није његов. Међутим, од тренутка његовог сазнања и слободног избора хришћански живот постаје његова својина, не само благодатна, него и слободна.
Због постојања оваквог, мање или више дуготрајног временског распона између крштења и свесног привољења себе Богу, почетак хришћанског моралног живота кроз благодат крштења у деци се распростире, да тако кажемо, на неодређени временски период, током кога дете сазрева и формира се као Хришћанин у Светој Цркви, међу Хришћанима, као што се својевремено оно телесно формирало у утроби материној.
Покушај, читаоче, да се задржиш на овој мисли и да је јасније сагледаш. Ово што смо сада изнели биће нам од изузетне важности при разматрању питања како треба да се према крштеном детету, повереном нам од Свете Цркве и Господа, опходе родитељи, кумови и сви који га васпитавају.
По себи се разуме да после крштења родитељима и кумовима предстоји веома важно дело: такво руковођење новокрштеног, благодарећи коме ће дете, поставши (само)свесно, увидети у себи благодатне силе, прихватити их са радосном жељом, а заједно са њима и обавезе и начин живота који се од њега захтева, што је повезано и што проистиче из примљене благодати. То нас суочава и са питањем о хришћанском васпитању или о васпитању према захтевима крштењске благодати, а у циљу њеног очувања.
Да би нам било јасније како се ваља односити према крштеном детету, имајући у виду напред описани циљ, ваља се подсетити мисли коју смо већ изрекли, а то је да благодат осењује срце и у њему обитава када је у срцу присутно окретање од греха и од себе према Богу. Ради тог настројења, које се делатно пројављује, даривају се и сви други благодатни дарови и сва превасходства (преимућства) која уживају они удостојени благодати (облагодаћени): благовољење Божије, сунаследништво Христу Господу, пребивање изван власти сатане, изван опасности да ће бити осуђени на ад. Чим овакво настројење ума и срца ослаби или се изгуби, грех изнова почиње да влада срцем, а преко греха навлаче се узе сатанске и одузимају се благовољење Божије и су наследништво Христу Господу. Благодат у детету кроти и стишава грех, али он може изнова оживети и планути, ако му се пружи храна и слобода. Следствено томе, пажња оних на којима је обавеза да страже над дететом-Хришћанином, прихваћеним из бање крштења, треба да свецело буде усмерена на то да се никако не допусти да њиме опет овлада грех, да се на сваки начин и свим средствима грех у њему гуши и обеснажује, те да се усмереност према Богу подстиче и крепи.
Мора се учинити све да овакво настројење јача у малом Хришћанину читаво време његовог одрастања - премда под туђим руковођењем, али и уз делатно учествовање његовог бића, како би дете све више и више стицало навику да овладава грехом и да га побеђује ради богоугађања, да користи духовне и телсснс снаге на служење Богу, а не греху. Да је то могуће види се из тога што је рођено и крштено дете све попут семена коме предстоји живот, или попут земље засејане. Ново настројење, уливсно благодаћу Крштења, није тек нешто што се замишља или крштењу приписује, већ нешто посве реално, нешто што такође представља семе живота. Ако се свако семе развија онако како је то својствено биљци у њему запретеној, и семе благодатног живота у крштеном детету има себи својствен развој. А пошто је у детету положено семе обраћења ка Богу, којим се односи победа над грехом, то семе се, попут других, такође може развити и однеговати. Потребно је само искористити најделотворнија средства или одредити најцелисходнији начин како ћемо деловати на крштено дете.
Циљ према коме треба да буду усмерени сви наши напори састоји се у томе да овај нови човек, када постане свестан, себе прихвати и појми не само као људско, разумно и слободно биће, него и као личност која има дуг пред Господом, чији је вечни удео нераскидиво повезан са Господом. Њему ваља да не само себе појми на описани начин, него и да буде способан да делује у складу са дужношћу према Богу и да уочава у себи преовлађујућу склоност према таквом деловању. Запитајмо се: како ово постићи? Како поступати према крштеном детету, како оно, када одрасте, не би зажелело ништа друго, него да буде истински хришћанин? Другим речима: како васпитавати у хришћанском духу?
Предочавајући одговор на ово питање, немамо намеру да разматрамо све подробности које из њега проистичу. Задовољићемо се приказивањем хришћанског васпитања у целини, у општим цртама, уз указивање на то како је најбоље у одређеним случајевима подржавати и крепити оне добре стране у детету, а како сузбијати и обеснаживати лоше.
Најпре ћемо обратити пажњу на дете у колевци, у периоду пре буђења ма каквих способности у њему. То дете живи, што значи да се на његов живот може и утицати. Овде се ствара место за свете Тајне, а потом и за целокупну црквеност. Ту су, дакако, и вера, и благочастивост родитеља.
Све ово, заједно узето, створиће око детета спасоносну атмосферу, доприносећи тајанственом наитију (низласку) благодатног живота који је већ зачет у детињем бићу.
Често причешћивање светим Христовим Тајнама (а могли бисмо да додамо и: што је могуће чешће) на жив и делатан начин сједињује са Господом нови уд Његов преко пречистог Тела и Крви Његове, освећујући га, дарујући му мир душевних сила његових и чинећи га неприступним силама таме. Они који тако поступају зацело су приметили да дете, пошто прими Св. Причешће, тога дана бива погружено у дубоко спокојство, без уобичајених силовитих кретања природних потреба, чак ни оних најенажнијих. Дете се некада испуни таквом радошћу, и тако му заигра дух, да хрли да свакога загрли као најрођенијег. Неретко причешћивање бива пропраћено и чудима Божијим. Тако, свети Андрија Критски у детињству дуго није могао да проговори. Када су се родитељи, у болу и скрушености срца, обратили молитви и благодатним средствима, Господ је једаред, док се дете причешћивало, раскинуо окове око његовог језика благодаћу Својом. А тај је језик доцније постао преизобилно врело славословља и премудрости, којим се напоји сва Црква Христова. Један лекар сведочио је, према свом искуству и посматрањима деце, да је код дечијих болести најчешће потребно дете однети на причест, те да је, ако се тако поступи, веома ретко неопходно прибегавати и додатним медицинским средствима.
На децу веома снажно делује често одвођење у цркву, целивање Светог Крста, Еванђеља, икона, прекривање воздухом. То можемо казати и за оно што дете окружује у кући - често смештање детета испод икона, често осењивање крсним знамењем, кропљење светом водом (агиазмом), кађење тамјаном, закрштавање детиње колевке, хране и свега чега се дете дотиче, свештенички благослови, уношење у кућу икона из цркве и читање молитава. Једном речју, све што је црквено на неисказан и чудесан начин крепи и потхрањује благодатни живот детета, представљајући најбезбеднију, сигурну ограду и непремостиву препреку пред невидљивим силама мрака, које су вазда спремне да продру у душу која тек почиње да се развија, не би ли је заразиле својим злосмрадним дахом.
Поред ове видљиве заштите, постоји и она људским очима невидљива: Ангео Хранитељ, чувар и покровитељ детиње душе и тела, подарен му од Бога на крштењу. Он чува дете, својим присуством невидљиво утиче на њега и, у случају потребе, особито у нужди и тешким ситуацијама, упућује родитеље шта им ваља чинити са дететом.
Али све ове, тако чврсте и снажне ограде, тако снажне и делатне низласке благодати може да разруши неверовање, немарност, нечасност и лош живот родитеља, чинећи да благодат остане без плода. То се дешава већ због тога што се у наведеним условима средства о којима смо говорили или уопште не користе, или не користе како ваља. Но нарочито то бива због рђавог унутарњег утицаја родитеља. Истина, Господ је милостив, особито према невиној дечици; али, постоји нама несхватљива веза између душа родитеља и деце, за коју не можемо установити до које мере се пружа њен утицај на детињу душу; а не знамо исто тако ни колико је милосрђе и снисхођење Божије према деци у случају погубног утицаја родитеља. Деси се, међутим, да Господ престане да излива благодат Своју на дете: то је жалостан плод неправедног живота родитеља. Стога се према духу вере и благочастивости родитеља ваља односити са дужним поштовањем, као према изузетно моћном средству очувања, васпитања и укрепљења благодатног живота у детињој души.
Првих дана, месеци и година дух детета још мирује. Стога није могућно пренети му било шта ради усвајања на уобичајен начин. Па ипак, на њега се може деловати посредно.
Постоји један особити пут општења људских душа, преко срца. Један дух, тако, утиче на други чувствима. Такав утицај на детињу душу биће утолико лакши и успешнији, уколико је пунија, јача и дубља срдачна веза родитеља са дететом. Отац и мати, у бескрајној љубави својој, као да се утапају у дете. А ако је њихов дух прожет благочашћем, не може се десити да то, са своје стране, не делује на детињу душу. При томе деловању најбољи спољашњи "водич" јесте поглед. Наиме, док другим чулима душа остаје скривена, око је чини доступном погледима других. То је тачка сретења једне душе са другом. Претпоставимо да кроз ову "пукотину" душе матере и оца, испуњене светим и благородним чувствима, продиру до детиње душе. Немогуће је да та детиња душа не буде помазана светим јелејем родитељског благочашћа. Стога је неопходно да у погледу родитељском заискри не само љубав, која је природна спона између родитеља и деце, него и вера да је њихова својина постало нешто далеко узвишеније него оно што замислимо кад кажемо "обично дете", као и нада да им је Онај Који им је поверио то бесценблаго као својеврстан сасуд благодати даривао и потребну снагу да га (о)чувају; најзад, неопходна је и молитва која се непрекидно твори у духу, а коју подстиче надање по вери.
Када на тај начин родитељи ограде колевку свога чеда духом искрене благочастивости, када на дете извана и изнутра делују Ангео Чувар, с једне стране, и Свете Тајне и читава црквеност, са друге, тада се, дакле, око живота који се управо зачиње ствара повољна духовна атмосфера, која ће на души детињој оставити свој печат, слично као што и крв, та основа природног живота, по својим својствима умногоме зависи од ваздуха који окружује организам. Познато је да посуда дуго, ако не и заувек, чува мирис оне течности која се у њу најпре улије. Исто то односи се и на атмосферу створену око деце. Описано устројење детињег спасења благодатно ће прожети све облике његовог живота који се полагано формирају, полажући на њих свој печат. Сем тога, оно ће представљати и непремостиву препреку за душегубни утицај духова злобе.
Једанпут отпочето још од саме колевке, овакво устројење спасења треба да буде настављено и касније, током читавог периода васпитања - у детињству, дечаштву и младићком добу. Црква, црквеност и Свете Тајне представљају својеврсну скинију под којом деца треба да непрестано пребивају. Многи примери показују спасоносност и плодотворност оваквог пребивања: Пророк Самуило, Преподобни Теодор Сикеот (22. априла) и др. Чак се пребивањем у Цркви и Светим Тајнама могу заменити, као што се, уосталом, и замењују, и то не без успеха, сва друга средства васпитања. Древно образовање превасходно се састојало управо у овоме о чему смо управо говорили.
Када у детету почну да се буде, једна за другом, његове снаге, родитељима и свима који дете васпитавају ваља још већма умножити своју будност и пажњу. Јер, премда под окриљем благодатних средстава која смо размотрили у детету расте и јача стремљење према Богу, ангажујући његове снаге у том правцу, у исто време и грех који у њему живи не спава, већ настоји да и он овлада његовим снагама. Неизбежна последица која из тога проистиче јесте унутарња борба. Будући да су деца неспособна да се боре сама, на њихово место благоразумно ступају родитељи. Међутим, како та борба мора да буде вођена снагама самог детета, родитељи имају обавезу да будно пазе на почетне знаке њиховог буђења, како би их од првог момента усмерили саобразно главном циљу према коме је дете дужно да стреми.
РОДИТЕЉСКА БОРБА ПРОТИВ ГРЕХА У ДЕТЕТУ
Тако родитељи отпочињу борбу са грехом који живи у детету. И премда је тај грех лишен тачке ослонца, он ипак делује, настојећи да овлада детињим телесним и душевним снагама, како би нашао себи чврсто упориште. Ово се, међутим, не сме допуштати, те ваља детиње снаге отимати из руку греха и предавати их Богу. Али, како ово деловање не би било без основа, већ утемељено на разумном познавању његовог значаја и предности, потребно је јасно спознати за чим жуди грех који је остао у детету, чиме се храни, преко чега успева да човеком овлада. Основни покретачи који увлаче у грех јесу својеумље, односно љубопитство (знатижеља) у уму, својевољност - у вољи, самонаслађивање - у чувствима. Стога душевне и телесне снаге које се обликују и развијају ваља тако водити и усмеравати да не доспеју у ропство угађања плоти, радозналости, својевољности и самонаслађивања, јер то је јарам греховни, него, напротив, учити дете да се удаљава од њих и да их побеђује, чиме ћемо их, заправо, колико год је то могуће, обеснаживати и обезвређивати. То је главно руководеће начело, коме ваља саобразити читаво васпитање. Зато ћемо у даљем излагању размотрити најглавнија дејетва тела, душе и духа.
Код детета се најпре буде, а затим живо делују, све до смрти, телесне потребе. Утолико је неопходније свести их у разумне оквире и усталити навиком, како би оне касније причињавале што мање сметњи. Примарна функција телесног живота јесте узимање хране. Међутим, у моралном погледу оно представља извор страсти за греховно услађивање плоти или поприште на коме се та врста греха развија и потхрањује. Зато дете треба хранити тако да, омогућавајући му развој телесног живота и пружајући му снагу и здравље, у души не распалимо страст угађања плоти. Не треба се много обазирати на то што је дете мало; потребно је још од најранијег узраста разумно кротити плот која се приклања грубом вештаству и учити дете да њоме овладава, како би и у дечаштву, и у младићком добу, и касније оно било у стању да лако и слободно управља телесним потребама. Тај први "квасац" је веома драгоцен. Од исхране у детињству зависиће много шта и касније. Наиме, ако нисмо будни, ми неприметно можемо да код детета развијемо сластољубље и неумереност у храни - два вида чревоугодија (стомакоугађања), које представља погубну склоност за тело и душу, а стиче се преко исхране. Због тога чак и лекари и педагози саветују:
1) да се одабира здрава и прикладна храна, примеренаузрасту детета, јер једна је врста хране погодна за одојчад и малудецу, а друга за већу децу, младиће и девојке;
2) да се исхрана регулише одређеним правилима, опет ускладу са узрастом, према којима би се одређивало време, количина и начин узимања хране, и
3) да се од једном установљеног реда без потребе не одступа. На овај начин дете ће се научити да не тражи храну усвакој прилици, чим му се прохте да једе, него да чека одређено време; ово су први покушаји опробавања и навикавања себе на одустајање од својих прохтева и њихово ограничавање. Тамо где се дете храни кад год заплаче и чим зажели да једе, оно постаједо те мере раслабљено да се само са болом може одрећи хране.Поред тога, дете постаје самовољно, пошто му полази за руком да измоли или плачући издејствује све што зажели. Исто тако,морају се на разумну меру свести и сан, утопљаваље и друге удобности, непрестано имајући у виду циљ, а то је - не распаљивати страсти чулним насладама и навићи дете да се умери. Овога се ваља строго држати током читавог периода васпитног деловања, разуме се, мењајући та правила само у погледу њихове примене, али не и у суштини, све док док васпитаник, навикнут на њих, не почне да се сам стара о себи.
Друга телесна функција јесте кретање, а орган преко кога се оно врши јесу мишићи, оруђа рада, у којима је смештена телесна снага и крепост. Посматрано у односу према души, кретање је средиште воље, и као такво оно је у стању да развија својевољност. Хармонично, благоразумно развијање ове функције, придајући телу покретност и живост, развија радне навике и улива сталоженост и достојанственост. Насупрот томе, нестално и недоследно развијање кретања у деце, препуштено случају, код једних доводи до неумерене живахности и расејаности, док код других изазива апатију, беживотност, лењост. Оно прво доприноси јачању и устаљивању својеглавости и непокорности, које су, са своје стране, повезане са напраситошћу, свадљивошћу, неспутаношћу жеља, док ово потоње доводи до погружавања у плот и предавања чулним насладама. Стога, јачајући телесне снаге, морамо да пазимо да преко тога не распалимо својевољу, те да ради плоти не погубимо дух. А основно правило поступања ради достизања тога циља јесте умереност, непрестано упућивање и надзор. Дете може да буде живахно, али у оно време, на оном месту и на начин који му је допуштен. Воља родитеља мора да прати сваки дететов корак, разуме се, уопштено говорећи. Ако тога нема, дететова нарав лако може да се изопачи. Пошто својевољно да себи слободу и постане несташно, дете неће бити спремно да се из тог стања поврати у послушност, и одбијаће да слуша чак и најмање захтеве својих родитеља. То се дешава већ и уколико се детету само једном пружи прилика да се својевољно распусти, а шта да кажемо за породице у којима се на ово уопште не обраћа пажња?
О, како је тешко касније сузбити својеглавост, пошто се она већ увелико укорени у телу као у каквој тврђави! Гле, такво дете ни главу неће да покрене, ни руком или ногом да мрдне, ни да погледа када му се наређује! Напротив, оно ће на сваки захтев родитеља реаговати бодро и чило, уколико се од самог почетка пази на његово кретање. Сем тога, нема бољег начина да се дете навикне да влада својим телом од изискивања да своје снаге користи према вољи родитеља.
Трећа телесна функција повезана је са нервима. Из њих исходе чувства, која представљају оруђа опажања и спознавања. Али о овоме ћемо касније. Сада бисмо се задржали на другој најопштијој функцији нерава као средишта телесне сензитивности (осетљивости) - способности примања њему пријатних или непријатних спољашњих утисака. Овде се поставља правило да се тело навикне на лако подношење различитих спољашњих утицаја: ваздуха, воде, промене температуре, влаге, врућине, хладноће, повреда, болова и сл. Онај ко је стекао одговарајуће навике може се сматрати срећним и способним и за најтеже подухвате, у свако доба и на сваком месту. У таквом човеку душа неприкосновено господари телом, тако да он не одлаже, не мења и не оставља послове који му предстоје у страху од телесних непријатности, већ се, напротив, чак и жељно лаћа онога чиме би могао обуздати плот. А то је веома важно. Основно зло у нашем односу према телу јесте љубав према телу и жаљење тела, јер то одузима души сваку власт над њим, чинећи је његовом слушкињом; насупрот томе, онај који не жали своју плот у подухватима које предузима неће бити смућиван бојазнима изазваним слепим угађањем плоти. Благо ономе ко се на ово навикао још од детињства!
Овде је умесно подсетити се и лекарских савета у вези са купањем, временом и местом излажења и шетње, одевањем. Основно правило је да тело не пребива искључиво у стању у коме прима пријатне утиске, него да му се што више омогућава да дође у додир и са утисцима који изазивају немир. Пријатним утисцима тело се раслабљује, док га ови потоњи снаже и крепе; изложено оним првим, дете ће се свега бојати, а суочено и са другима, биће на све спремно и способно да буде постојано и трпељиво у свему што предузме. Овакав однос према телу препоручује и педагогија. Овде смо показали само како се педагошке препоруке могу применити и на развој хришћанског живота. Та примена, наиме, у нашем случају значи да њихово ревносно испуњавање онемогућава да у душу продре штетни и непотребни коров чулних наслада, својевољности, угађања плоти или самосажаљевања, образујући њима супротна расположења и учећи господарењу телом као нашим органом, а не потчињавању њему. А то је веома важно за хришћански живот, који је по самој бити својој слободан од чулности и сваког угађања плоти. Следствено томе, телесни развој детета не сме се препуштати случају, него се мора држати под строгом контролом од самог почетка, како би касније васпитаник био већ припремљен и прилагођен нормама хришћанског живљења, тако да се према њима не односи са непријатељством и неприхватањем.
Хришћани-родитељи који искрено воле своју децу не треба да жале ништа, ни своја родитељска срца, како би ова блага учинили својином својих чеда. У противном случају сва дела њихове љубави и бриге која се касније предузму или ће донети слаб плод, или ће чак остати бесплодна. Тело је обиталиште страсти, чак и оних најстрашнијих, попут гнева и похоте. Оно уједно представља и орган преко кога демони продиру у душу или јој се приближавају. По себи се разуме да не смемо да губимо из вида све оно што може да пружи Црква, нарочито не ништа од онога што се тиче тела, јер се благодатним даровима Цркве Христове тело освештава, а незасита жудња кроти.
На овом месту ни из далека нисмо све описали, већ смо само покушали да предочимо основне црте и покажемо најопштији правац васпитног деловања на тело, а подробности ће постати јасне на делу. На основу свега овде изнетог може се појмити и какав ваља да буде однос према телу у остало време живота, јер према њему увек ваља поступати на исти начин.
Упоредо са појављивањем телесних потреба, и у души ће се, веома брзо, испољити способности нижега реда, у њиховом природном поретку. Тако ће, рецимо, дете почети да зауставља поглед на различитим предметима - на некима дуже, на некима краће, као да му се једни предмети више, а други мање допадају.
Ово су почеци коришћења чула, за чиме непосредно следи буђење уобразиље(маште) и памћења. Реч је о прелазним способностима између телесне и душевне активности, које делују у узајамној зависности и повезаности, тако да оно што учини једна намах бива пренето оној другој. Ако је судити по значају који у данашње време припада машти и памћењу у нашем животу, онда ће нам бити јасно колико је добро и спасоносно њихова прва пројављивања освештати управљањем на објекте везане за веру. Први утисци, наиме, дубоко се урезују у сећање. Овде ваља имати на уму да душа доспева у свет као "tabula rasa", те да она тек касније узраста, богати свој унутарњи садржај и стиче разнообразност у активностима. Први материјал, прву храну за своје обликовање душа задобија од споља, од чула, а преко уобразиље. Стога је само по себи очигледно какав карактер треба да имају први предмети (објекти) опажања и уобразиље, како они не би представљали препреку, већ, напротив, подстицај за напредак хришћанског живота у периоду његовог обликовања. Познато је, наиме, да, као што храна са којом се дете најпре сусретне врши приметан утицај на формирање телесног темперамента, тако и први предмети на којима се уставља и којима се занима душа снажно утичу на њен карактер и општи начин живота.
Чулни опажаји у развоју потхрањују уобразиљу; замишљени предмет чува се у сећању, чинећи тиме, да се тако изразимо, садржај душе. Претпоставимо да чула своје прве утиске примају од свештених предмета: очи - од икона и светлости кандила, слух - од свештених песмопоја, и слично. Дете, истина, још није у стању да разуме ништа од онога што му је пред очима, али се и видом и слухом навикава на те предмете и атмосферу која га окружује, а то, испуњавајући срце, удаљава од њега друге и другачије предмете. Због таквих опажаја и осета прве пројаве уобразиље такође ће носити свештени карактер; детету ће бити лакше да замишља овакве, него некакве друге предмете; такве ће бити прве вежбе и први напори његове маште.
Даље, у будућности, лепота и префињеност, које су једном својом страном суштински повезане са облицима опажања и уобразиље, моћи ће да га привлаче једино у својим свештеним видовима.
Према томе, дете ваља окруживати свештеним предметима сваке врсте. Све што би могло да га разврати као негативни пример, саблажњавајућа представа или ствар, треба да је далеко од њега. Битно је да се и касније доследно чува овај поредак. Познато је како је снажно деловање развратних и изопачених представа на душу, без обзира на начин на који је се такве представе дотичу. Како је несрећно дете које, затворивши очи или оставши у самоћи и погрузивши се у себе, осети терет мноштва непотребних, ништавних, саблажњујућих, страстима испуњених представа! Такве представе на душу утичу исто као што густ, смрадан дим утиче на главу.
Не треба губити из вида ни начин на који делују ове снаге у детету. Функција чула састоји се у томе да гледају, слушају, пипају, једном речју - да истражују и спознају. Зато она представљају прве покретаче знатижеље, која доцније под њиховим утицајем прелази у уобразиљу и памћење, да би, усталивши се у њима, постала необуздани тиранин душе. Разуме се, није могућно не користити своја чула, јер се управо преко њих спознају ствари које треба да знамо у славу Божију и на наше добро. Међутим, њихова неизбежна пратиља је знатижеља, која представља необуздану склоност да се без циља гледа и слуша шта се где и како чини. Како овде поступати?
Свако истраживање неминовно већ представља радозналост. О њој можемо говорити тамо где постоји тежња да се све испитује без поретка и циља, не разликујући да ли нам је то потребно или није. Зато је, дакле, при развијању и усавршавању чула неопходно знати меру и ред, те их усмеравати само на оно што је на потребу, чије неопходности смо свесни; у том случају љубопитство се неће непотребно потхрањивати. Другим речима, дете треба научити да истражује оно што се сматра за њега неопходним, док се од свега другога ваља уздржавати и клонити. У самом истраживању околине треба се држати поступности - не пребацивати се сваки час са предмета на предмет, са једног својства на друго, већ их разматрати једно по једно, старајући се да се стекне правилна представа о њима. Оваква занимања избавиће дете од склоности ка забављању и површности чак и у ономе што је допуштено, научиће га да влада својим чулима, а преко њих и уобразиљом. Тако дете неће без потребе нагло прелазити са једног на друго, неће се, дакле, заустављати и занимати свакојаким представама, нарушавајући свој душевни мир и смућујући се плимама и осекама својих неразумних виђења. Ко не уме да влада својим опажајима и уобразиљом, неминовно постаје расејан и непостојан, вазда мучен својом знатижељом, која ће га бацакати са једног предмета на други, све док му се снаге не раслабе, а све то остаће без плода.
Истовремено са тим способностима рађају се у детету страсти, и тако га оне узнемиравају још од раног доба. Дете још није способно да говори, да хода, једва је некако научило да седи и да прихвата играчке, али већ показује љутњу, завист, тежњу за поседовањем, за издвајањем и слично. Речју, у њему се пројављује дејство страсти. Ово зло, које се темељи на живљењу по плоти, разорно је и погубно. Зато му се ваља супротстављати још од првих његових манифестовања. Тешко је казати како би то требало чинити: све зависи од благоразумности родитеља. Могло би се, међутим, препоручити следеће:
1) да се на сваки начин спречава буђење ових страсти;
2) ако се нека страст испољи, да се журно приступи њеном стишавању смишљеним и опробаним средствима.
На тај начин спречиће се њихово дубље укорењивање или предиспозиција према њима. Ону страст која се испољава чешће него друге требало би лечити са нарочитом пажњом, јер у противном она може да постане господар детињег живота. Најпоузданији начин искорењивања страсти јесте прибегавање благодатним средствима са вером. Страст је душевна појава. Међутим, родитељи у почетку немају начина да делују на детињу душу. Зато је пре свега потребно молити се Господу да Он учини Своје. Доцније ће се ревносни отац, мати или дадиља у овом делу руководити искуством. Када дете постане разумно и самосвесно, биће могућно користити и она најопштија средства која се свима препоручују против страсти. У сваком случају, са страстима се ваља борити од самог почетка и искорењивати их у читавом периоду васпитања, како би дете стекло умеће и навику да н?има господари, пошто се њихови смућујући нападаји не прекидају све до краја живота.
Уколико се строго будемо држали препорученог поретка деловања на тело и на ниже способности, душа ће се тиме изванредно припремити за стицање истински доброг настројења; то ће, међутим, ипак бити само припрема, док само то настројење ваља стварати позитивним деловањем на све детиње снаге на ум, вољу и срце.
Коментари
Постави коментар