Ми, који лежимо изранављени, призивајмо Господа Који може да стави мелеме и завоје на наше ране. Свети Григорије Палама
Поука XVII
О НЕОСЕТЉИВОСТИ, ТЈ. УМРТВЉЕЊУ ДУШЕ И СМРТИ УМА ПРЕ СМРТИ ТЕЛА
Неосетљивост, без обзира да ли телесна или духовна, јесте умртвљено осећање, које је, услед дуготрајне болести и нехата, доспело до стања потпуне отупљености. Безосећајност је нехат који је прешао у навику и успавао разум. То је пород лоше навике, замка за ревност, омча за храброст, непознавање умилења, врата очајања, мајка заборава (који, са своје стране, поново рађа своју сопствену мајку), искључење страха Божијег.
Безосећајни монах је безумни философ, учитељ који самога себе својим учењем осуђује, адвокат који заступа противну страку, слепац који учи гледању. Он говори о лечењу ране, а не престаје да је чеше; говори против страсти, а не престаје да једе шкодљиву храну; моли се против своје страсти, а хита да је задовољи; кад је задовољи, љути се на самога себе, и не стиди се својих речи, бедник! “Не радим добро”, виче, и усрдно наставља исти грех; устима се моли против греха, а телом се за њега бори; мудрује о смрти, а живи као да никада неће умрети; уздише због растанка са овим светом, а дрема као да је вечан; расправља о уздржању, а мисли само на то како да угоди стомаку; чита о Страшном суду, а почиње да се смеје; о таштини, а самим читањем храни своју таштину; нашироко прича о бдењу, а сам одмах тоне у сан; хвали молитву, а сам бежи од ње као од бича; сматра послушност блаженом, а сам је први непослушан; похваљује оне којима није стало ни до чега земаљског, а сам се не стиди да се свађа и свети због једне прње. Када се наљути, постаје огорчен, па се због тога огорчења поново љути, и додајући поразу пораз – и не осећа шта ради. Када се наједе, каје се, а мало касније, опет једе; прославља ћутање, али га хвали многоговорљивошћу; учи о кротости, а у самоме том учењу често се гневи, па се онда поново гневи – на своје огорчење; отрезни се, уздахне, климне главом и – опет се подаје страсти. Смех куди, а о плачу говори – смејуљећи се; жали се пред људима на своје славољубље, а самим тим прекоревањем жели да стекне славу; страсно гледа у женско (933) лице, а прича о целомудрености; хвали безмолвнике – живећи у свету, и не опажа да тиме самога себе брука; слави милостиве људе, а вређа просјаке. И све што чини, чини себи на осуду, а неће – да не кажем не може – да дође к себи.
Видео сам много таквих људи који су плакали, слушајући о смрти и Страшном суду. Међутим, док им се сузе још нису осушиле, они трчаху хитро за трпезу. Зачудио сам се, како је та господарица – срамна страст – учвршћена дугом безосећајношћу, могла да победи и плач.
Према својим слабим силама, ја сам разголитио лукавства и ожиљке ове камене и жестоке, горопадне и луде страсти. Не намеравам, наиме, много распредати о њој. Ко има способност у Господу да на основу свог личног искуства стави на рану одговарајући лек, нека се не устручава да то учини. Ја се не стидим да признам своју немоћ у вези с тим, пошто сам и сам снажно обузет том страшћу. Својим сопственим снагама, ја не могадох ни схватити њене смицалице и лукавства, да је, не стигавши је, силом не задржах и, бацивши је на муке, не принудих да исповеди све што смо горе рекли, бичујући је прутом страха Господњег и непрекидне молитве. Стога и рече ова тиранка и злотворка: “Људи који су са мном склопили уговор, гледају мртве и – смеју се. На молитви су потпуно скамењени, хладни, смрачени. Пред светом трпезом стоје без осећања, и причешћују се [Пречасним] Даром тако као да једу обичан хлеб. Ја се ругам људима који се скрушено кају. Од оца који ме је родио, научила сам да убијам све добро што се рађа од храбрости и богочежње. Ја сам мајка смеха, ја сам хранитељ сна, ја сам пријатељ ситости, ја сам повезана са лажном побожношћу и не осећам никакав бол када ме коре”.
А ја, јадан, ужаснут речима ове горопадне страсти, у жељи да дознам нешто више о њеном пореклу, упитах за име њеног родитеља. А она: “Рођење ми није само једно. Зачеће је моје некако измешано и нејасно. Ситост ми даје снаге, време ми омогућава ницање, лоша навика ме учвршћује. Ко има ту навику, никада се од мене неће ослободити. Буди истрајан у размишљању о Вечном суду, у дугоме бдењу: можда ћу те тада оставити мало на миру. Пази на узрок мога настанка у теби, и бори се против њега, јер ми није један узрок код свих људи. Моли се често крај гробова, насликавши неизбрисиво њихову слику у своме срцу. Јер, ако писаљком поста то не насликаш, нећеш ме победити никада.
Извор: https://svetosavlje.org/lestvica/20/
Коментари
Постави коментар