ПОВЕСТ О ЧЕСНОЈ ГЛАВИ СВЕТОГ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ

Свето Писмо нам говори да, након што је Светом Јовану Крститељу одсечена глава, безбожна Иродијада је забранила да се пророкова глава сахрани заједно са његовим телом. Уместо тога, она је оскрнавила часну главу Светог Јована и закопала је у близини своје палате. Ученици Светитељеви тајно су узели тело свог наставника и закопали га. Супруга Иродовог управитеља је знала на ком месту је Иродијада закопала главу Св. Јована, и одлучила је да га поново сахране на Маслинској гори, на једном од Иродових имања. [1]

Када је до краљевске палате стигла реч о Исусовим проповедима и чудима, Ирод је са супругом Иродијадом хтео да провери да ли је глава Јована Крститеља још на месту где је била. Када је нису пронашли помислили су да је Исус Христос васкрсли Јован Крститељ. О томе постоји сведочење у самом Јеванђељу (види Мт 14: 2).

Јерусалим. Прво обретење часне главе Светог Јована Крститеља.

Много година касније, за време владавине равноапостолног цара Константина, његове мајке, Св. Јелене, отпочело се са рестаурацијом светих места Јерусалимских. Многи ходочасници сливали су се у Јерусалима међу њима и два монаха са Истока, који су пожелели да се поклоне Крсту Господњем и Светом Гробу. Свети Јован Крститељ је овој двојици ходочасника поверио да открију његову главу. Знамо да им се он појавио у сну, и након проналажење главе на месту на коме им је указао, они су одлучили да се врате у родни град. Међутим, Божја воља је другачије одредила. На путу су наишли су на убогог лончара из сиријског града Емеса (данашњи Хомс), кога је сиромаштво приморало да траже посао у суседној земљи. Након што су пронашли сапутника, монаси су или из лењости или непажње поверили да носи врећу у којој се налазила светиња. Док је тако носио завежљај, јавио му се Свети Јован Крститељ и рекао му да остави немарне монахе и побегне од њих, и да са собом понесе завежљај који су му дали.

Господ је благословио кућу лончареву обиљем добара ради чесне главе Светог Јована Крститеља,. Лончар је проживео цео свој живот памтећи свог добротвора, и давао је милостињу великодушно. Недуго пре своје смрти дао је драгоцено главу својој сестри, наложивши јој да је да богобојажљивим, честитим хришћанима.

Свечева глава је преношена од једног човека до другог, и дошла у руке једног јеромонаха Евстахија, који је подржавао Аријеву јерес. Болесни су долазили код њега да би примили исцељења, али нису знали да се исцељења нису догађала због Евстахијеве лажне побожности, већ због благодати из сакривене главе. Убрзо је Евстахијева лаж обелодањена, а он протеран из Емеса. Око пећине у којој је живео јеромонах и у којој је сахрањена глава Светог Јована Крститеља подигнут је манастир.

Емеса и Константинопољ. Друго и Треће обретење чесне главе.

Након много година, глава Светог Јована Крститеља је пронађена по други пут. О овоме дознајемо из описа архимандрита Марсела из Емеског манастира, као и из житија Св. Матроне († 492 слави се новембра 9/22) коју је написао Св. Симеон Метафраст. Према првом опису, глава је откривена 18. фебруара 452. Недељу дана касније, епископ Ураније из Емеса установио је прослављање ових моштију, а 26. фебруара исте године, мошти су пренесене у новоизграђену цркву посвећену Светом Јовану. Ови догађаји се прослављају 24. фебруара / марта 8, заједно са обележавањем Првог обретења чесне главе.

Након неког времена, глава Светог Јована Претече је пренесена у Цариград, где се налазила до времена иконобораца. Побожни хришћани који су отишли ​​у Цариград тајно су узели главу Светог Јована Крститеља са собом, а онда је сакрили у Коману (код Сухумија у Абхазији), у граду у коме је Свети Јован Златоусти умро у изгнанству (407. године). Након Седмог Васељенског Сабора (787. године), који је поново установио прослављање икона, глава Светог Јована Крститеља је враћена у престоницу Византије око 850. године. Црква обележава овај догађај 25. маја /7. јуна као треће обретење чесне главе Светог Јована Крститеља.

Четврти крсташки рат и путовање на Запад.

Најчешће се повест о проналажењу главе светог Јована Крститеља завршава са трећим обретењем. То је због чињенице што је каснија приповест повезана са католичким Западом. Ако обратимо пажњу на житија светих из минеја Св. Димитрија Ростовског, налазимо један навод ситним словима, који читаоци често превиђају, на крају приче о обретењу главе Светог Јована. Међутим, након неочекиваног проналажења главе Светог Јована Крститеља у Француској и њеног повратка у Русију, овај навод је за нас био право откровење. Сада желимо да у наставку напишемо нешто управо о овом проналажењу главе Светог Јована Крститеља.

Тако, у овом наводу стоји да је после 850. године, се део главе Светог Јована Крститеља налазио у манастиру Претече у Петри, а други део у манастиру Претече у Студиону. Горњи део главе је тамо видео ходочасник Антоније 1200. године. Међутим, тај део главе су 1204. године узели крсташи и однели у Амијен у северну Француску. Поред тога, навод говори о још три локације на којим се налази делићи моштију главе: светогорски манастир Дионисијат, манастир Угро-влашки у Калуи, и црква папе Силвестра у Риму, одаккле је делић узети однесен у Амијен.

Приповест о шроналажењу главе Крститељеве у Француској мало се разликује од приповести о многим другим великим хришћанским моштима.

13. априла 1204. године, током Четвртог крсташког рата, војска витезова из Западне Европе заузела је главни град римске империје - Цариград. Град је опљачкан и десеткован.

Према Западном предању, каноник Валон де Сартон из Пикињија пронашао је један ковчежић у једној од уништених палата у коме се налазио сребрни тањир. На тањиру, под стакленим покровом, биле су сакривени посмртни остаци неког људског лица, којима је недостајала само доњи део вилице. Преко леве обрве била је видљива мања перфорација, највероватније настала од ударца ножем.

На тањиру је каноник уочио натпис на грчком језику на коме је стајало да се ту налазе мошти Светог Јована Претече. Осим тога, перфорација преко обрве одговарала догађају забележеном од Светог Јеронима. Према његовом писању Иродијада је у наступу беса задала ударац ножем у одсечену главу светитељеву.

Валон де Сартон је одлучио да главу Светог претеча однесе у Пикардију, која се налази у северној Француској.

Треће седмице божићног поста, 17. децембра 1206. године, католички бискуп града Амијена, Ришар де Герберој, свечано је дочекао мошти светог Јована Крститеља на градским вратима. Вероватно је тај бискуп био сигуран у аутентичност моштију - пошто је аутоентичност било лакше утврдити у то време, како они кажу, јер су тада „трагови још увек били свежи“. Од тог времена отпочиње поштовање главе Светог Јована Крститеља у Амијену и целој Пикардији.

Бискуп Амијенски је 1220. године поставио камен темељац ради оснивања нове катедрале, која ће након различитих реконструкција касније постати највеличанственија готичка грађевина у Европи. Лице са главе Светог Јована Крститеља, пренесено је у главни градски кивот, пребачено је у ову нову катедралу.

На крају, Амијен је постао место ходочашћа не само за обичне хришћане, већ и за француске краљеве, принчеве и принцезе. Први краљ који је дошао да се поклони глави Св. Јована 1264. године био је Луј девети познат као "Свети". После њега је његов син, Филип трећи Храбри, потом Шарло шести и Шарло седми, који је поклонио велике суме за украшавање кивота.

Римски папа Климент VIII је 1604. године желећи да обогати цркву Св. Јована у Риму (Basilica di San Giovanni in Laterano), затражио део моштију Св. Јована од каноника из Амијена.

Чување главе од страхота Француске револуције.

Након револуције 1789.године, направљен је попис све црквене имовине а мошти су конфисковане.

Кивот са главом Светог Претече остао је у катедрали до новембра 1793. године, када су је затражили представници Конвенције. Са кивота су скинули све што је било од материјалне вредности, и наредили да се мошти пренесе на гробље. Међутим, захтев револуционарна није испуњен. Након што су револуционари напустили град, градоначелник овог града, Луј-Александар Лекуве, тајно и под претњом смрти вратио је кивот а мошти однео у свој дом. На тај начин је светиња сачувана. Неколико година касније, некадашњи градоначелник дао је мошти опату Лежуну. Чим су престали прогони француских револуционара, глава Светог Јована Крститеља је враћена у катедралу у Амијен 1816. године, у којој је остала све до данашњих дана.

Крајем деветнаестог века, историчари су утврдили, не без учешћа црквених личности, да је било много случајева лажних реликвија у средњем веку. У атмосфери општег неповерења, на крају је поштовање моштију у Амијену све више слабило.

Глава Светог Јована Крститеља данас.

Средином двадесетог века, а посебно у 1958. године, дошло је до обнављања интересовања за мошти Светог Јована Крститеља. Ректор катедрале у Амијену пријавио је црквеним властима да се у источној Француској, у Вердуну, наводно налази доња вилица Светог Јована Крститеља. Пожелео је да се споје глава и доњи део вилице. Са благословом бискупа Амиенског, формирана је комисија од медицинских стручњака.

Мошти су под истрагом биле неколико месеци у две фазе- прва у Амијену, друга у Паризу. Након што су радови завршени, закључци Комисије су прикупљени у један документ, који су потписали сви чланови. У првом поглављу овог документа, који обухвата истраживање обављено у Амијену, изведени су следећи закључци:

Поређење предмета под називом „Вердун“ са предметом из Амијена показало је да постоје анатомске разлике, што недвосмислено потврђује да су различитих порекла. Са хронолошке тачке гледишта, предмет под називом „Вердун“ није исте старости као предмет из Амијена. Сличан је по облику и тежини „костију које потичу из Средњег века“. Део лица, коме је дат назив глава Светог Јована Крститеља из Амијена је древна - древнија од „костију које потичу из средњег века“. С друге стране, она је млађа од људских костију из мезолитске ере - што нам омогућава да се датира између 500. п.н.е и 1000 после Христа. Годиште није могло да се утврди услед недостатка зуба. Али на основу чињенице да су алвеоларни гребен (зуби) потпуно развијени и благо истрошени на ивицама, може се претпоставити да је човек био одрасла особа (између 25 и 40 година).Могуће је одредити опште карактеристике главе која је у облику недовољних елемената, али уз могућност већих одступања. Тип лица је беле расе (то јест, није негроид или монголоидни тип). Мале мере предмета из Амијена и развијеност доњих делова очних шупљина наводе на претпоставку да би лице могло да припада расном типу под називом „Медитерански“ (тип коме припадају данашњи бедуини).

Овде се завршава савремена прича о глави Светог Јована Крститеља. На жалост, мало је верних који прибегавају помоћи једног оваквог светилника благодати као што је чесна глава Светог Јована Крститеља, "првог међу мученицима Божије милости". [2]  Многи православни хришћани одлазе у Француску, али не знају сви колико моштију још увек постоји на француском тлу и поред страхота почињених над моштима током Француске револуције и потоњег падања у заборав хришћанске прошлости.

На нашу радост, током последњих година све више и више је православних ходочасника који одлазе у Амијен. Сада, уз помоћ ходочасничког центра епархије Корсунске (Московске патријаршије, са седиштем у Паризу), православни молебани, па чак и Божанствене Литургија се сада служе пред главом Светог Јована Крститеља.

Свештеник Максим Масалитин
Превод OrthoChristian.com

7/03/2012

[1] Вазнесењски манастир (Загранична руска православна црква ) се сада налази на овом месту, а црква посвећена Претечи се налази изнад ње.

[2] Свети Јован Крститељ се назива "првим међу мученицима у милости" у завршној молитви молебног канона.