Пређи на главни садржај

СВЕТИ ЛУКА КРИМСКИ: ДУХ ЛЕЊОСТИ

Великопосна молитва Светог Јефрема Сирина: 

Господе и Владико живота мога! Духа лењости, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, дуготрпљења и љубави, даруј ми, рабу Твоме. Да, Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове века. Амин.



Свети Лука Кримски

Овако свети Јефрем Сирин почиње своју изузетну молитву. Поставља се питање зашто почиње баш од лењости, и то тако као да нема тежих порока од ње. Но он боље од нас свих зна шта је важније, шта погибељније, који је порок јачи и опаснији и ако своју молитву почиње тако што моли Господа да му не да дух лењости, онда то значи да је лењост веома опасан порок.

Уколико лењост посматрамо у оквиру свакодневице, видећемо да је људи презиру и да наилази на свеопшту осуду. Погледајте само како су лењи људи ниско пали, воде испаразан живот и западају у бројне пороке.

Лењост је мајка многих порока. Беспослени људи само се излежавају и ништа не раде. Они само седе и маштају. О чему маштају? У суштини, ни о чему! Мисли им често бесциљно блуде тако да се присећају прошлости, оне среће и оне радости коју су доживели, и маштају како ће се све то вратити. Само о томе размишљају и ни о чему озбиљном не мисле. Своје мисли уопште не усредсређују на то колико је живот заиста озбиљан, нити на огромну одговорност коју сваки човек има не само пред људима, него и пред Самим Богом.

Лењ је штетан по друштво и по државу. Лењост води до великих и тешких порока. Лењи људи нису способни да раде па западају у беспосличење и неимаштину. Ни новац ни богатство не долазе сами по себи. Ништа не долази само по себи! Зато лењ човек и оскудева у свему што је неопходно за живот. Осим тога, он има потребу и за оним што превазилази границу неопходног, потребу за задовољствима и раскошним животом. Он смишља разне начине на које би могао да дође до новца, често препуне греха, постаје спреман на подлост, на сумњиве послове, на чажи, преваре и крађе. Дакле, очито је колико лењост заслужује презир, већ и са чисто животне тачке гледишта. А шта тек рећи кад је реч о духовном животу? Мислите ли да духовна лењост заслужује мању осуду од лењости у области нашег материјалног живота? Наравно да не! Лењост је још погубнија у духовном животу.

Свака наша способност у којој се не вежбамо, губи се. Ако музичар који је достигао савршенство у свирању престане да вежба, ако се годинама не бави музиком, изгубиће своје савршенство у свирању. Сваки орган нашег тела  без вежбања постаје тром и неспособан за рад. Човек који стално лежи губи способност да хода. Ко својим рукама не ради, мишићи руку постају му млитави. При физичкој неактивности гаси се телесна снага.
Потпуно је исто и са способностима душе. Наиме, губи се свака суховна способност у којој се човек не вежба. Ако се човек не могли, онда губи способност да се моли. Човек који стално одбацује пост, неће моћи присилити себе да пости. Ко не води рачуна о свом духу и срцу, постаје раслабљен у духовном смислу и никад ни о чему не води рачуна.

Душа која је остала без вежбања, постаје слична њиви која после неколико година није обрађивана, која је зарасла у коров, у траву која ничему не служи и у трње, њиви коју је тешко учинити плодном. Лењост душе и нечињење добрих дела воде душу у погибао и доводе је до тога да зарасте у коров греха.


И ма како нам се све ово чинило страшним, то још увек није оно најгоре. Много је већа несрећа то што губимо дане који су нам дати за духовно делање, те малобројне дане свог живота које нам је Сам Бог дао за постизање узвишеног и светог циља, а то је да се припремимо за Страшни Суд, одговор на Суду и да у очима Божијим постанемо достојни тако да нас не постави с леве стране и да нам не каже: Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. Живот нам је дат за то да бисмо хитали да учинимо велико дело, дело очишћења свог срца, следећи Господа Исуса Христа. Идење за Господом је упорно делање и често веома тежак рад, а не лењост. То је подношење страдања за Господа Исуса Христа, а код лењости нема страдања јер се она упорно избегавају.



Коментари

Популарни постови са овог блога

Митрополит сурошки Антоније: Уверење у невидљиво. Последњи разговори (2001–2002)

  Од преводиоца Митрополит сурошки Антоније једна је од најистакнутијих личности 20. века. Његова реч, крајње трезвена, упућена најдубљим питањима човека, а истовремено жива, отворена, надахнута, увек наилази на одјек међу његовим бројним читаоцима, без обзира на њихова убеђења, уверења, образовање или културолошке корене. Његове књиге, беседе, наступи на радију и телевизији, његова предавања на универзитетима и богословијама, у болницама и школама надалеко су познати у Енглеској, где је службовао, у Француској, САД, Белгији, Немачкој, Шведској и другим земљама које је посетио као представник Руске Православне Цркве и егзарх Московске Патријаршије у Западној Европи. Читаоцу се нуди превод најновије серије разговора које је водио митрополит Антоније током 2001–2002. у лондонској парохији где је био настојатељ више од четрдесет година. Својој пастви је говорио, стварао, неговао и неговао током пола века, па није случајно што је атмосфера отворености, поверења и жеље за узајамним разу...

ПОВЕСТ О ЧЕСНОЈ ГЛАВИ СВЕТОГ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ

Свето Писмо нам говори да, након што је Светом Јовану Крститељу одсечена глава, безбожна Иродијада је забранила да се пророкова глава сахрани заједно са његовим телом. Уместо тога, она је оскрнавила часну главу Светог Јована и закопала је у близини своје палате. Ученици Светитељеви тајно су узели тело свог наставника и закопали га. Супруга Иродовог управитеља је знала на ком месту је Иродијада закопала главу Св. Јована, и одлучила је да га поново сахране на Маслинској гори, на једном од Иродових имања. [1] Када је до краљевске палате стигла реч о Исусовим проповедима и чудима, Ирод је са супругом Иродијадом хтео да провери да ли је глава Јована Крститеља још на месту где је била. Када је нису пронашли помислили су да је Исус Христос васкрсли Јован Крститељ. О томе постоји сведочење у самом Јеванђељу (види Мт 14: 2). Јерусалим. Прво обретење часне главе Светог Јована Крститеља. Много година касније, за време владавине равноапостолног цара Константина, његове мајке, Св. Јелене, ...

О НЕОСЕТЉИВОСТИ - БОЛЕСТИ САВРЕМЕНИХ ВЕРНИКА И СВЕТА УОПШТЕ

Ми, који лежимо изранављени, призивајмо Господа Који може да стави мелеме и завоје на наше ране. Свети Григорије Палама Поука XVII О НЕОСЕТЉИВОСТИ, ТЈ. УМРТВЉЕЊУ ДУШЕ И СМРТИ УМА ПРЕ СМРТИ ТЕЛА Неосетљивост, без обзира да ли телесна или духовна, јесте умртвљено осећање, које је, услед дуготрајне болести и нехата, доспело до стања потпуне отупљености. Безосећајност је нехат који је прешао у навику и успавао разум. То је пород лоше навике, замка за ревност, омча за храброст, непознавање умилења, врата очајања, мајка заборава (који, са своје стране, поново рађа своју сопствену мајку), искључење страха Божијег. Безосећајни монах је безумни философ, учитељ који самога себе својим учењем осуђује, адвокат који заступа противну страку, слепац који учи гледању. Он говори о лечењу ране, а не престаје да је чеше; говори против страсти, а не престаје да једе шкодљиву храну; моли се против своје страсти, а хита да је задовољи; кад је задовољи, љути се на самога себе, и не стиди се својих речи, бедн...

МИТРОПОЛИТ МОРФИЈСКИ НЕОФИТ: МОРАМО НАЋИ ВРЕМЕ ЗА ТИШИНУ

МИТРОПОЛИТ МОРФИЈСКИ НЕОФИТ: МОРАМО НАЋИ ВРЕМЕ ЗА ТИШИНУ Митрополит Морф и јски Неофит (Масура). Одломак из беседе Његовог Високопреосвештенства Митрополита Морфујског Неофита у храму Светог Антонија Великог у селу Спилија, на Кипру, 17. јануара 2020. године.       Сви ми данас — монаси и мирјани, били сами или ожењени — имамо један велики проблем: немир. Не можемо наћи мир и тишину у души. Сви смо оптерећени многим бригама. Како се нове технологије развијају, количина брига и невоља се повећава, иако се чини да би требало да буде обрнуто… Откуда то тако? У ствари, човек налази мир само у Истини. Технологија не може да одмори човека, пошто она само телу олакшава живот. Али човек није само тело: он има и тело и душу. Зато морамо пронаћи начин да одморимо и тело и душу. У Цркви постоји парадокс: када се тело умори ради љубави према Христу или љубави према ближњем – сиромашнима или болеснима, онима којима је потребна помоћ – тада се, упркос физичком умору, у душу н...