Пређи на главни садржај

ОТАЦ СОФРОНИЈЕ САХАРОВ

              
На данашњи дан се обележава 25 година од када је отац Софроније Сахаров уснуо у Господу 11. јула 1993. године.


Атмосфера у кући би требало да буде атмосфера молитве. Родитељи треба да надахњују децу својом љубављу према Христу и Пресветој Богородици. Старац Софроније (Сахаров) из Есекса
аутор iconandlight
Свети старац Софроније (Сахаров) из Есекса
Уснуо у Господу 11. јула 1993. године

Циљ брака је да супружници сарађују са Богом, тако да се од њих изроде синови Божји и кћери Божје. Молитва је потребна приликом прављења избора супружника. Да бисмо добро изабрали, потребно је много молитве како би Бог подарио одговарајућег супружника.
Путем брака супруг узима супругу као помагача, како би обоје постали савршени [теозис]. Деца су човеку дар од Бога. Често она родитељима задају бриге, и ум се одваја од Бога. Сама природа (Божја створитељна, животодавна и оживљавајућа енергија) ће тако уредити све да нема пуно деце; биће све слабија и неће моћи да се роди велики број деце. Кад се људи венчају и Бог им подари децу, они би требало да прославе Бога. Ако Бог не даје децу, супружници би требало да остану мирни и да се не брину. Јер разлог зашто се рађају људска бића није рађање за историјску стварност, већ рађање за стварност која превазилази историју, да бисмо ушли у Рај. Многи рађају децу, а она постају дрва за паклени огањ.

Уопште узев, мој поглед на васпитање деце је следећи: потребно је обратити пажњу пре брака. Избор одговарајућег супружника се мора учинити путем молитве. Супружници би требало да започну свој живот са ревношћу, уз молитву да Бог просветли децу која ће се родити тако да она постану Његова деца. Док одгајају своју децу, родитељи би требало, са расуђивањем, да им дају слободу и дозволе им да иду својим путем. Не би требало да користе речи којима се брани нешто, чак и када су у питању слободне активности. Како се понашају у секундарним стварима од мање је важности од тога да ли воле Христа. Да би деца заволела Христа, не би требало да са њима разговарамо на психолошком нивоу и теолошким, извештаченим језиком, већ да се молимо унутра у свом срцу. Деца осећају када родитељи имају Божију благодат у себи.

Није циљ само да се дете води на причешће пресветим тајнама, већ да живи у молитвеној атмосфери у дому. Атмосфера у кући треба да буде атмосфера молитве. Родитељи треба да надахњују децу својом љубављу према Христу и Пресветој Богородици. Циљ васпитања деце је да деца стекну личну љубав према Христу и Пресветој Дјеви. Не би требало да се задржимо на пуком давању савета како да деца постану добри људи. 

Родитељи монаха тек на самрти увиђају корист што су своје дете дали Богу.
Имамо тако богатог Бога, који има толико велику благодат, али свеједно ми живимо у таквом сиромаштву. Узнемиравамо се за најмању ситницу; то је бедно стање. требало би непрестано да се радујемо. требало би да живимо тако као да нам је сваки дан ново изненађење. Ниједан дан не пролази без Бога који нам даје нови осећај вечног живота.

На другом доласку праведници ће рећи: "Када смо, Господе, учинили ово, када смо учинили оно?" Они неће знати какво су добро чинили, јер су прошли кроз сваку пустињу овог живота с стрпљивошћу и вером. Они су своје поверење дали речима из Светог писма.
Христос нам је дао заповест да волимо друге, али тиме није условио спасење да би нас други волели.
Заиста, може се десити да нас не воле због независности нашег духа.
Тих дана је неопходно да се заштитимо од утицаја оних са којима ступамо у контакт. У супротном ризикујемо да изгубимо и веру и молитву.

Нека нас и цели свет одбаци као недостојне пажње, поверења или поштовања - то није важно под условом да нас Господ прихвати. И обрнуто: неће нам донети ништа ако цели свет добро мисли о нама и пева нам хвалоспеве, ако Господ не жели да буде са нама. Ово је само део слободе на коју је Христос мисли када је говорио: "Спознаћете истину, и истина ће вас ослободити" (Јован 8.32).

Наша једина брига је да наставимо по речима Христовим, да постанемо Његови следбеници и да престанемо бити слуге греху.

Аполитикон 4. гласа
Рекама суза пустињу оплодотворио јеси. Уздасима туге из највећих својих дубина, трудови твоји донесоше плодове по стотину пута. Чудима твојим ти поста светлост, просијавша свету. Свети оче наш Софроније моли Христа Бога нашег за спасење душа наших.

Свети и Богоносни оче наш Софроније моли Христа Бога нашег да и ми примимо Небеску Светлост вечнога царства Христовог!

Теологија као стање бића, отац Софроније Сахаров

Разговор оца Софронија Сахарова Есекског са игуманом светогорског манастира Ватопед. На овом аудио-снимку из 1992. године отац Софроније говори о теологији као стању бића, као познање Божанског бића, које на нас силази од Бога и није пуко психолошко стање.

Отац Софроније: „Теологија је садржај наших молитви. А пример тога је литургија Светог Василија Великог. Читава анафора је теологија и она се изражава кроз молитву. А теологија постаје стање бића.
Са академског становишта Јован Богослов није био теолог, јер изражава ствари превише једноставно. Међутим, његово богословље је стање његовог бића. Шта год да изговори то постаје догма за све. Ово стање, о које је искусио Силуан, личи на стања великих, египатских отаца.

Када су Ави Пимену рекли да ће ући у Царство Небеско, он је одговорио: „Браћо верујте ми, бачен сам у место где је и сатана бачен”.“

Игуман Јефрем: „То је дух Отаца…”
А Антоније је нам је пренео мисао александријског обућара: „Сви је ће се спасити, само ћу ја пропасти“.
То су све примери стања у коме се налазе подвижници.
Игуман Јефрем: „Самоосуђивање као стање бића”.
Тако је… стање.
Игуман Јефрем: „Стање које никада не престаје”.
Као и теологија…”


 Превод: храмсветијован


Коментари

Популарни постови са овог блога

Митрополит сурошки Антоније: Уверење у невидљиво. Последњи разговори (2001–2002)

  Од преводиоца Митрополит сурошки Антоније једна је од најистакнутијих личности 20. века. Његова реч, крајње трезвена, упућена најдубљим питањима човека, а истовремено жива, отворена, надахнута, увек наилази на одјек међу његовим бројним читаоцима, без обзира на њихова убеђења, уверења, образовање или културолошке корене. Његове књиге, беседе, наступи на радију и телевизији, његова предавања на универзитетима и богословијама, у болницама и школама надалеко су познати у Енглеској, где је службовао, у Француској, САД, Белгији, Немачкој, Шведској и другим земљама које је посетио као представник Руске Православне Цркве и егзарх Московске Патријаршије у Западној Европи. Читаоцу се нуди превод најновије серије разговора које је водио митрополит Антоније током 2001–2002. у лондонској парохији где је био настојатељ више од четрдесет година. Својој пастви је говорио, стварао, неговао и неговао током пола века, па није случајно што је атмосфера отворености, поверења и жеље за узајамним разу...

ПОВЕСТ О ЧЕСНОЈ ГЛАВИ СВЕТОГ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ

Свето Писмо нам говори да, након што је Светом Јовану Крститељу одсечена глава, безбожна Иродијада је забранила да се пророкова глава сахрани заједно са његовим телом. Уместо тога, она је оскрнавила часну главу Светог Јована и закопала је у близини своје палате. Ученици Светитељеви тајно су узели тело свог наставника и закопали га. Супруга Иродовог управитеља је знала на ком месту је Иродијада закопала главу Св. Јована, и одлучила је да га поново сахране на Маслинској гори, на једном од Иродових имања. [1] Када је до краљевске палате стигла реч о Исусовим проповедима и чудима, Ирод је са супругом Иродијадом хтео да провери да ли је глава Јована Крститеља још на месту где је била. Када је нису пронашли помислили су да је Исус Христос васкрсли Јован Крститељ. О томе постоји сведочење у самом Јеванђељу (види Мт 14: 2). Јерусалим. Прво обретење часне главе Светог Јована Крститеља. Много година касније, за време владавине равноапостолног цара Константина, његове мајке, Св. Јелене, ...

О НЕОСЕТЉИВОСТИ - БОЛЕСТИ САВРЕМЕНИХ ВЕРНИКА И СВЕТА УОПШТЕ

Ми, који лежимо изранављени, призивајмо Господа Који може да стави мелеме и завоје на наше ране. Свети Григорије Палама Поука XVII О НЕОСЕТЉИВОСТИ, ТЈ. УМРТВЉЕЊУ ДУШЕ И СМРТИ УМА ПРЕ СМРТИ ТЕЛА Неосетљивост, без обзира да ли телесна или духовна, јесте умртвљено осећање, које је, услед дуготрајне болести и нехата, доспело до стања потпуне отупљености. Безосећајност је нехат који је прешао у навику и успавао разум. То је пород лоше навике, замка за ревност, омча за храброст, непознавање умилења, врата очајања, мајка заборава (који, са своје стране, поново рађа своју сопствену мајку), искључење страха Божијег. Безосећајни монах је безумни философ, учитељ који самога себе својим учењем осуђује, адвокат који заступа противну страку, слепац који учи гледању. Он говори о лечењу ране, а не престаје да је чеше; говори против страсти, а не престаје да једе шкодљиву храну; моли се против своје страсти, а хита да је задовољи; кад је задовољи, љути се на самога себе, и не стиди се својих речи, бедн...

МИТРОПОЛИТ МОРФИЈСКИ НЕОФИТ: МОРАМО НАЋИ ВРЕМЕ ЗА ТИШИНУ

МИТРОПОЛИТ МОРФИЈСКИ НЕОФИТ: МОРАМО НАЋИ ВРЕМЕ ЗА ТИШИНУ Митрополит Морф и јски Неофит (Масура). Одломак из беседе Његовог Високопреосвештенства Митрополита Морфујског Неофита у храму Светог Антонија Великог у селу Спилија, на Кипру, 17. јануара 2020. године.       Сви ми данас — монаси и мирјани, били сами или ожењени — имамо један велики проблем: немир. Не можемо наћи мир и тишину у души. Сви смо оптерећени многим бригама. Како се нове технологије развијају, количина брига и невоља се повећава, иако се чини да би требало да буде обрнуто… Откуда то тако? У ствари, човек налази мир само у Истини. Технологија не може да одмори човека, пошто она само телу олакшава живот. Али човек није само тело: он има и тело и душу. Зато морамо пронаћи начин да одморимо и тело и душу. У Цркви постоји парадокс: када се тело умори ради љубави према Христу или љубави према ближњем – сиромашнима или болеснима, онима којима је потребна помоћ – тада се, упркос физичком умору, у душу н...