Пређи на главни садржај

О телевизији, архимадрит Рафаило



Телевизија је у нашем дому заузела неприлично место. Иако је само једно скромно средство информисања, телевизија је монополизовала и униформисала наш душевни живот. У древним временима, средиште породице заузимало је огњиште. Затим је ту био сто, за којим се окупљала породица након радног дана. За столом се није само обедовало већ се читало и Свето Писмо. Сада је место огњишта заузео телевизор. Међутим, телевизор не повезује већ раздваја чланове породице. Свако од нас је очаран плавим екраном. Карактеристично је да у просторији телевизор заузима место у коме се некада налазио угао са иконама.
Древни Грци су говорили о духу куће, о даимону или генију, који смућује човеку мисли, о кућном духу који укућане мучи ноћним морама. Кућни дух нашег времена је у потпуности материјализован - то је телевизор.
Свети оци су имали негативан став према позориштима и игроказима, који развијају способност маштања, а која је у тесној вези са страстима. Јован Златоусти је позориште називао школом страсти, иако се у данашње време старо-грчке трагедије сматрају моралним. Свети Оци нису делили позоришне представе на корисне и штетне. Они су осуђивали сам метод, то јест, имитацију истине, игру у стварности.
Телевизор нас је лишио дома и претворио га у позоришну салу. Библија нам каже: „Не пуштај многе у свој дом!“. Телевизор је разбио врата нашег дома кроз која улази мноштво људи, свакакви каубоји и гангстери, људи са којима не желимо да имамо ништа заједничко, па ванземаљци са разних планета, које су створили писци научне фантастике улазе непозвани, без куцања. Дом је постао као железничка станица .
Телевизија ствара нову врсту човека - homo medium - човека са нервним системом истрошеним од непрекидног посматрања, као од непрекидног пијанства; човека менталног распада који није у стању да постави границу и филтер пред спољашњом информацијом, па је усваја, тако рећи, у сировом облику, некритички, недикриминаторно, што преставља најнижу врсту механичког памћења. При свему томе интелектуално памћење отупљује, а креативне снаге слабе.
Човек размишља посредством речи, свети оци човека називају словесним бићем. Телевизор нас учи да размишљамо опажајним представама, доводи нас до расејаности и постајемо подложни свакаквим утисцимаи. Душа постаје размажена, чулна и хистерична. Телевизија је концентрат страсти; страст је нераздвојива од чулних представа. Аскетска борба са страстима састоји се од очишћења душе од фантазија и представа. Страст се заодева у форму заводљивих слика. Телевизија нуди многе видове чулности. Телевизија раслабљује интелектуалне способности човека. Ум мора да вежба, да трага, савладава препреке, као што спортиста тренира мишиће. Телевизија даје изобилну, рафинирану, припремљену храну од које ум постаје тром, слаб, немоћан да размишља независно, као када тело при обилној храни одебља, расточава се и стари.
Све што посматрамо захтева нашу емпатију, ми се укључујемо у поље страсти, а ово поље изазива и негује наше страсти. У свакој спознаји постоји елемент симпатије, заједништва. Грех, поставши уобичајен, престаје да буде одбојан.

Телевизија је угрозила сферу духовности. Фантазија о духовном животу рађа лаж, која се код светих отаца назива прелешћу. Духовни свет је немогуће представити визуелно - представити га визуелно значи налазити се у затвореном кругу страствених утвара и сенки гордости, призваних у живот маштом.
Сваки човек, како нас уче свети оци, је мали свет. Сваки човек је непоновљива индивидуалност. Телевизија униформише, деперсонализује човека. Древни филозофи су говорили: „Човек је оно што једе“, имали су у виду, наравно, не материјалну, већ духовну храну - оно што човек чита, с ким разговара, чему стреми. Телевизија нуди једну те исту храну десетинама милиона људи. Стога људи постају слични једни другима, не у јединству духовне љубави, већ у јединству монотоније; људи губе интересовање једни за друге.
Телевизор хипнотизује. Реке слика, заслепљујућих и интензивних страсти, како визуелних тако и аудитивних, поробљавају психу, свест постаје инхибирана, човек се претвара у медијум телевизора и прихвата његове сугестије.
Телевизија развија анти-хришћанство. Религија је заједница душе са Богом. Религија развија контемплативно (посматрачко) мишљење, концентрацију пажње, усредсређује се на мањи број предмета, али онтолошки најважнијих. Телевизија је дијаметрално супротна томе - она је смена утисака, при чему се губи контрола над активношћу чула. Религиозни осећај је мистичко, танано искуство, нежно попут латица цвета. Он се опажа  тишином, а не у буци улице.
Телевизија шири на све стране нервна и психичка оболења. Могућности људске психе нису безграничне. Уз телевизор човек за неколико часова прими толико утисака, колико је раније примио за месец дана.
Нервни систем човека се троши, не може да толерише неиздрживи напор, и као да се брани, одлази у болест.
Телевизија учи људе окрутности, а то се не односи само на слике убистава и насиља, у ТВ програмима понекад окружених атмосфером култа и херојства, већ се тиче нечег ништа мање ужасног: човеково искуство са телевизијом је тако интензивно и акутно да у човеку оставља емотивну пустош, а у свакодневном животу он постаје равнодушан, хладан, отуђен.
Телевизија отуђује људе једне од других који живе у истој кући и породици, и замењује комуникацију људи са духовима и сенкама са екрана. Пошто је изгубио осећај живог човека, човек је изгубио саосећање и љубав према човеку. Човек престаје да се сматра личношћу, он постаје инструмент.
Кажу да телевизија може бити почетак верског просветљења, али она убија само срце религије - молитву, мистички разговор душе са Богом. Душа, загушена поплавом утисака, не може се усредсредити на молитву, на речи молитве нанесен је слој молитви страних и страсних представа. Молитва је центар духовног живота. Човек баца душу из непокретног центра у вртешку представа које се смењују у круг.
Ван молитве и созерцања, немогуће је унутрашње осећање Бога, нити имање осведочења у души о Божијем присуству. Чак и ако телевизија постане канал за верске емисије, она и даље лишава религију оног главног: а то је дубина и тајинственост, зауставља се на катихези и обавештењима, остаје на нивоу речи, без силе. Без религијске интуиције која сазрева у тишини, таква обавештења се или не прихватају, или се прихватају на нивоу духовно-културних вредности. Потребна нам је морална припрема, потребна нам је религиозна тежња, потребна нам је борба са страстима и гордошћу да бисмо се припремили за усвајање Хришћанства, како бисмо осетили његову обнављајућу силу. У супротном, Христос ће куцати на затворена врата.
Посебно штетно на децу утичу неморалне сцене које родитељи гледају са прећутном сагласношћу са децом (у супротном родитељи би морали да искључе телевизор или удаље децу од куће на неколико часова, али родитељи више воле да се претварају да не виде да деца гледају иза њихових леђа ). Деца су још мање од одраслих способна да регулишу своја чула, па ће, након духовног оскрнављења телевизијом, хришћанство схватити као рестриктивни систем, уз директан или прећутан протест против Хришћанства. Могу нас уверавати да су неки телевизијски програми чисти и морални, али у самој ствари то није тако.
Ако би се програми бавили само морализаторством, онда нико не би куповао телевизор .Посматрајте лица људи која седе испред телевизора. Шта њих највише интересује - морализација или гангстери и џудо вештине? Ако се семе цвећа и корова помеша и баци у земљу, онда можемо бити сигурни да ће коров угушити цвеће. Када гледамо телевизију постајемо људи угушене духовности. У најбољем случају, човек види религију као моралну, културну и историјску вредност, што је у суштини религија без Бога. Дакле, телевизија обогаљује дечју душу. Телевизија лишава децу детињства, од одојчади прави старце, а децу оставља без детињства и чистоте!
Вера је тајна, а телевизија тајну своди на ниво рекламе.
Литургија се не може посматрати као визуелна представа; она је мистично понављање Голготске жртве, ка созерцању и учешћу у којима је у древна времена допуштано само након припреме, само чланови Цркве који нису под епитимијом. Литургија је силазак Светог Духа и преображење људске душе. Да ли је могуће да телевизија забележи силазак благодати?!
Телевизија у домове верника уноси светогрдне филмове о Христу Спаситељу. Способност глумаца да се трансформишу, њихово умеће самозаборава, идентификовања са личностима које играју, показује одсуство било каквог религиозног осећаја или искривљену религиозност глумца који се идентификује са Христом. Сотона је рекао: Ја сам Бог. Адам је рекао: желим да будем без Бога, као бог. Глумац говори: желим да покажем Христа Спаситеља свету кроз себе. Дакле, овај глумац је уверен да је способан да мисли као Христос, воли као Христос, да чини дела Христова. Ово је богохулништво вишег реда и најпримитивније и највулгарније антирелигијске пропаганде. Данас глумац игра гангстера, сутра апостола, прекосутра, можда Регана или друга бољшевика! Али наша психа, у подсвести прихвативши слику, вулгаризовану театром, према законима асоцијације и аналогије у процесу мишљења, намеће на светињу лажну слику, као стигму.
Телевизија је непријатељ са којим нема компромиса. Њена агресија нема никакву меру и ограничење. Ако се пустиња у Сахари шири брзином од пет километара годишње, то телевизија победнички маршира диљем планете, исушује последње изворе и зденце, загађује и гази последње оазе духовности.
Ускоро, човек неће морати да посећује пријатеље, да иде на конференције, да одлази у школу: он ће све то моћи преко телевизијског система од куће. Човек ће остати у свету, као у пустињи, хладан према свему и стран свима.

 Извор www.wco.ru/biblio/books/tv1/main.htm 
Превод: храм свети Јован

Коментари

Популарни постови са овог блога

Митрополит сурошки Антоније: Уверење у невидљиво. Последњи разговори (2001–2002)

  Од преводиоца Митрополит сурошки Антоније једна је од најистакнутијих личности 20. века. Његова реч, крајње трезвена, упућена најдубљим питањима човека, а истовремено жива, отворена, надахнута, увек наилази на одјек међу његовим бројним читаоцима, без обзира на њихова убеђења, уверења, образовање или културолошке корене. Његове књиге, беседе, наступи на радију и телевизији, његова предавања на универзитетима и богословијама, у болницама и школама надалеко су познати у Енглеској, где је службовао, у Француској, САД, Белгији, Немачкој, Шведској и другим земљама које је посетио као представник Руске Православне Цркве и егзарх Московске Патријаршије у Западној Европи. Читаоцу се нуди превод најновије серије разговора које је водио митрополит Антоније током 2001–2002. у лондонској парохији где је био настојатељ више од четрдесет година. Својој пастви је говорио, стварао, неговао и неговао током пола века, па није случајно што је атмосфера отворености, поверења и жеље за узајамним разу...

ПОВЕСТ О ЧЕСНОЈ ГЛАВИ СВЕТОГ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ

Свето Писмо нам говори да, након што је Светом Јовану Крститељу одсечена глава, безбожна Иродијада је забранила да се пророкова глава сахрани заједно са његовим телом. Уместо тога, она је оскрнавила часну главу Светог Јована и закопала је у близини своје палате. Ученици Светитељеви тајно су узели тело свог наставника и закопали га. Супруга Иродовог управитеља је знала на ком месту је Иродијада закопала главу Св. Јована, и одлучила је да га поново сахране на Маслинској гори, на једном од Иродових имања. [1] Када је до краљевске палате стигла реч о Исусовим проповедима и чудима, Ирод је са супругом Иродијадом хтео да провери да ли је глава Јована Крститеља још на месту где је била. Када је нису пронашли помислили су да је Исус Христос васкрсли Јован Крститељ. О томе постоји сведочење у самом Јеванђељу (види Мт 14: 2). Јерусалим. Прво обретење часне главе Светог Јована Крститеља. Много година касније, за време владавине равноапостолног цара Константина, његове мајке, Св. Јелене, ...

О НЕОСЕТЉИВОСТИ - БОЛЕСТИ САВРЕМЕНИХ ВЕРНИКА И СВЕТА УОПШТЕ

Ми, који лежимо изранављени, призивајмо Господа Који може да стави мелеме и завоје на наше ране. Свети Григорије Палама Поука XVII О НЕОСЕТЉИВОСТИ, ТЈ. УМРТВЉЕЊУ ДУШЕ И СМРТИ УМА ПРЕ СМРТИ ТЕЛА Неосетљивост, без обзира да ли телесна или духовна, јесте умртвљено осећање, које је, услед дуготрајне болести и нехата, доспело до стања потпуне отупљености. Безосећајност је нехат који је прешао у навику и успавао разум. То је пород лоше навике, замка за ревност, омча за храброст, непознавање умилења, врата очајања, мајка заборава (који, са своје стране, поново рађа своју сопствену мајку), искључење страха Божијег. Безосећајни монах је безумни философ, учитељ који самога себе својим учењем осуђује, адвокат који заступа противну страку, слепац који учи гледању. Он говори о лечењу ране, а не престаје да је чеше; говори против страсти, а не престаје да једе шкодљиву храну; моли се против своје страсти, а хита да је задовољи; кад је задовољи, љути се на самога себе, и не стиди се својих речи, бедн...

МИТРОПОЛИТ МОРФИЈСКИ НЕОФИТ: МОРАМО НАЋИ ВРЕМЕ ЗА ТИШИНУ

МИТРОПОЛИТ МОРФИЈСКИ НЕОФИТ: МОРАМО НАЋИ ВРЕМЕ ЗА ТИШИНУ Митрополит Морф и јски Неофит (Масура). Одломак из беседе Његовог Високопреосвештенства Митрополита Морфујског Неофита у храму Светог Антонија Великог у селу Спилија, на Кипру, 17. јануара 2020. године.       Сви ми данас — монаси и мирјани, били сами или ожењени — имамо један велики проблем: немир. Не можемо наћи мир и тишину у души. Сви смо оптерећени многим бригама. Како се нове технологије развијају, количина брига и невоља се повећава, иако се чини да би требало да буде обрнуто… Откуда то тако? У ствари, човек налази мир само у Истини. Технологија не може да одмори човека, пошто она само телу олакшава живот. Али човек није само тело: он има и тело и душу. Зато морамо пронаћи начин да одморимо и тело и душу. У Цркви постоји парадокс: када се тело умори ради љубави према Христу или љубави према ближњем – сиромашнима или болеснима, онима којима је потребна помоћ – тада се, упркос физичком умору, у душу н...