Мртва и жива вера

У Светом Писму и у патристици постоје изрази „мртва вера“ и „жива вера“. Свети оци кажу да је за спасење потребно не само веровати у Бога, него да треба веровати Богу. То значи да треба веровати да свака реч Јеванђеља носи у себи светлост и истину, да промисао Божији управља човековим животом од рођења па све до смрти, да су обећања Божија верна и да ће се преи небо и земља срушити но што се неко од њих неће испунити. Таква вера је човеков унутарњи оријентир и покретач човекових речи, тежњи и поступака. Она је део његове свакодневице и на неки начин прожима светлошћу сваки тренутак његовог живота. За праведног Еноха је у Библији речено да је ходио пред Богом. Човек који ходи пред Богом осећа стално присуство Божије и не заборавља да очи Божије виде дубину његовог срва. Кад испуњава вољу Божију, он у души осећа радост, као предукус радости Божије, а грех осећа као губитак благодати, као стање слично стању смрти.

Апостол Јаков вели да је вера без дела мртва и додаје да и ђаволи верују. Жива вера је снажна и деатна вера која прелази у наду и љубав. Хришћанин око врата носи крст који је добио на крштењу. Крст је стално сећање на Голготу, сила која је победила демона и ад. Али крст је истовремено и обећање хришћанина да ће самопожртвовано и до смрти испуњавати вољу Божију.

Сваки Хришћанин има своју Голготу на коју треба да узнесе свој животни крст. Човеку се током живота дају искушења кроз која се види оно што је скривено у дубини његовог срца и која осветљавају унутарњу слику душе која ни њему самом често није била позната. Искушења и тешкоће показују ко смо ми у ствари. У житију Светог Варлаама и Светог Јоасафа постоји прича о томе како је цар отворио два сандука чији садржај нико није знао. У једном је било злато, а у другом трулеж. Искушење попут каквог кључа отвара ризницу човекове душе и осветљава његово срце као зрак светлости показујући нам шта се тамо налази и с ким је тај човек - да ли је са Христом или са Велијаром.

Доношење одлуке о животу детета је један од најтрагичнијих проблема данашњице. Ту се решава питање да ли је човек хришћанин или је Јуда, спреман да Христа изда за новац. Ту се види каква је његова вера, да ли је жива или пак мртва, слично демонској вери. Човек на крштењу, преко свог кума, даје завет о одрицању од сатане и сједињењу са Христом. При убиству детета тај завет са крштења се кида, човек се одриче Христа и сједињује се са ђаволом, са убицом. Чини нам се да решавање тог питања лични на суђење незнабожачких судија Хришћанима за време прогона. Хришћанина би тада питали: „Да ли си са Христом или с нашим боговима? Одреци се Христа и добићеш слободу и милост нашег цезара, а ако нећеш, онда те чекају мучење смрт. У таквим случајевима су постојала два могућа одговора: „За мене је боље да будем у тамници са Христом него на пиру

код Диоклецијана јер за мене је смрт за Христа почетак вечног живота“. Други могући одговор је био: "Одричем се Христа и спреман сам да  испунимо наредбе цезара (сатане - кнеза овога света)“. 

Ђаво родитељима шапће на уво да немају могућности за рађање и одгој деце, да им неће моћи обезбедити све што им је потребно, да ће за њих бити право мучење кад их виде болесне и гладне и да је такав живот гори од смрти. Ти људи се труде да своју савест умире позивањем на сиромаштво и притом не узимају у обзир оно најважније: да постоји Бог који твори чудеса и да постоји Његов Промисао о целом свету и о сваком човеку. Ако Господ да живот детету, онда ће дати и средства да се оно прехрани. О томе се говори и у Јеванђељу. Бог не заборавља ни на малене птице и даје им храну. Па зар је дете горе од младунчета вране? Ако родитељи поверују речи Божијој, имаће сталну помоћ, ми бисмо рекли помоћ која се граничи са чудом, јер што се више буду уздали у Промисао Божији, то ће се Он више о њима бринути.

У Светом Писму је написано да нада не посрамљује. Онај ко се одлучио на убиство, заборавио је да Бог није само Творац света него и Свемогући Промислитељ и сама Љубав и да Он у Својој руци држи будућност сваког човека.

Убица деце је сличан ономе ко се на незнабожачком суђењу одрекао Христа, одрекао и пред људима и пред анђелима. Одступнику много обећавају, али му ништа не дају. Чак и ђаво презире издајнике.

Извор: Архимандрит Рафаил (Карелин) из књиге Како породици вратити изгубљену радост