Искрена и нелажна вера

Искрена и нелажна вера: у Томину недељу

9 април 2017.

У име Оца, и Сина, и Светога Духа!

Ова недеља, драга браћо и сестре, назива се Антипасхом или Томином недељом. Постоји нешто суштинско и дубоко у чињеници да нас у ову недељу, након Светле седмице када смо се једноставно радовали и тражили предах од наших напора током поста, Црква опет строго подсећа - наглашавам, строго - подсећа на потребу за борбу за веру.Такође, се сећамо Светог апостола Томе. Нажалост, сећање на овог Светог апостола, које је Црква сачувала током векова, није нам увек дочарало како црква гледа на значења његовог признања вере у Христа. Често смо слушали да је постојао неки "неверни Тома". Када се сусретнемо са неким ко баш и не верује у Бога, или неког ко нама не верује, ми га називамо "неверни Тома".

Међутим, Црква има потпуно другачије схватање мисије и служења овог великог Апостола.

Да, заиста, Свети Апостоли, из страха од Јудеја, затворише се у своје одаје и заиста су многи од њих имали сумње, иако им је Божански Учитељ, Исус Христос обећао да ће Васкрснути из мртвих.

Христос је обећао Апостолима да ће Васкрснути из мртвих. Да Апостоли нису посумњали, они не би одбацили, односно напустили Христа као што и су учинили током Његовог страдања на Крсту. Али сада, када су били на окупу, наново су се помолили да им Божански Учитељ да бар неки знак Свога Васкрсења. И Спаситељ се појавио пред њима на начин на који нико од њих није очекивао. Он се појавио у свом преображеном, васкрслом телу, у оном истом телу на коме су се и даље виделе ране од клинаца којима је био прикован, ране које су зјапеле - то је било тело у коме се он већ преобразио и које није спутало Спаситеља да прође кроз зид собе и да се појави пред Апостолима. Какава је то само била застрашујућа слика када човек замисли такву Христову појаву која као да је кушала веру Апостола. Али Спаситељ, видевши недостатак вере код Апостола, он им и у том тренутку снисходи и обедује са њима. А када су они увидели да то није дух, привиђење, већ да је заиста њихов Божански Учитељ дошао у телу, то јест, да је испунио своје обећање до самог краја, они су се обрадовали.

Али Свети апостол Тома није био са њима. Када је чуо за тај догађај, он у том тренутку није изговорио грандиозне речи једног Апостола већ једноставне, људске речи да неће поверовати да је Спаситељ Васкрсао све док не стави своје прсте у ране на његовом телу. Чини нам се да је он на један једноставан, људски начин поново посумњао - али и други Апостоли су такође посумњали. У речима апостола Томе сакривено је још нешто осим сумње. Он није имао пуку жељу да само види или чује Васкрслога Христа, већ је ту присутна и смелост да затражи да својим прстима додирне Његове ране од клинаца када је био прикован на Крсту.

Сећам се да су многи филозофи, у потоњим вековима, који су се бавили теоријом сазнања, истицали чињеницу да је код човека највиша тачка уверености у истину и једини начин сагледавања реалности тактилан начин, то јест, начин спознаје путем додиривања својом руком. У ствари, сви ми живимо у доба када видимо да људи верују, пре свега у нешто што могу да опипају својим рукама. Заиста, апостолу Томи је био неопходан најјаснији доказ да је Христос устао: да је устао у телу, у баш оном телу у коме су га приковали за Крст.

Размишљамо о овоме у овим празничним данима након Васкрса, када нам се баш и не размишља о неким тешким темама; у данима када у нама Пасхална радост понекад ствара илузију наше дубоке везаности за Христа; у данима када не сумњамо у Васкрслог Спаситеља, зато што, уопште узев, баш се и не претржемо од размишљања о Њему. Стога, подсећање на сумњичавог Апостола Тому може да у нашу душу унесе одређени несклад. Имајући у виду речи посланице источних патријарха из 19,. века о томе како они не би променили у Цркви ништа зато што је народ Божији чувар вере (речи које су звучале двосмислено јер долазе из уста црквених архијереја), присетимо се сада народног поимања апостола Томе као неверног Томе. На тај начин у суштини одбацујемо неопходност да са озбиљношћу размотримо овај одломак из Јеванђеља. То би било исто као када би свако од нас себе сматрао верним Томом. У међувремену, промишљено разумевање ове Јеванђељске приче открива нам човека који је поседовао крајњу искреност и чистоту. Није случајно да је то баш био један од Апостола, није случајно да је баш он утврдио Христову Цркву у овом свету својим каснијим апостолским служењем и мученичком смрћу за Христа.

Икона Васкрсења

Овај исти Свети апостол је у једном тренутку посумњао то што су му његова сабраћа апостоли рекли. Зашто би им он безусловно поверовао? Да ли је требало да поверује истом оном апостолу Петру, који је изјавио да, чак и ако се сви остали одрекну Христа, он неће, а први га се одрекао, и то три пута? Зашто би поверовао на реч осталих девет апостола, који су такође напустили Христа? Зашто би и самом себи поверовао када је и он сам напустио Христа? Сасвим је могуће да се у души апостола Томе родила сумња: можда су се његова браћа, апостоли окупили и због страха од Јудеја, видели утвару, а само им се учинило да је Христос устао и дошао међу њих?

Ми најчешће сумњу Светог апостола Томе узимамо као знак слабости и недостатка вере. Осим тога, на крају тог зачала у Јеванђељу, Господ каже да су блажени они који не видеше, а ипак повероваше. А ми, наравно, себе убацујемо у категорију тих блажених који, не видевши, повероваше. У том случају, за наше појмове, апостол Тома се издваја као упечатљив пример недостатка вере у односу на нашу веру, вере оних који нису видели и, можда, чак ни сада не виде Христа, само зато што ми себе потврђујемо Хришћанима и сматрамо себе Хришћанима.

Сам по себи апостол Тома нас подсећа на очигледну истину да су Хришћани у обавези да сумњају: да сумњају у себе, да сумњају у своје искуство Бога, и да сумњају у своју веру у Бога. У овоме нема апсолутно ничег грешног. На крају крајева, вера није исто што и лаковерност. Када призовемо у сећање у народу познати епитет апостола Томе, "неверни Тома" требало би да се присетимо своје прошлости, када је наша земља, која је апостолу Тому "подарила" етикету "Неверни" тиме и то не тако давно изразила своје неверовање на најгнуснији начин.

Лаковерност са којом је наш народ следио онима који су позивали на уништење наше цркве и земље је доказ да у том тренутку нису имали способност да посумњају у оне који су им понудили олако право на безбожност. Тако, недавна историја нам показује колико је важно искуство Светог апостола Томе. Штавише, ако се пажљивије прочита Јеванђеље, наилазимо на следеће: апостол Тома није ништа посебно тражио за себе. На крају крајева, Исус Христос се у више наврата појављивао својим ученицима, чиме им је доказао да је устао показавши им Своје ране од клинаца. Апостол Тома се разликује од других Апостола само утолико што и сам није видео тај доказ, желео га је, очекивао га, а затим доказ и добио од Христа.

Ово је изузетно важна тема у духовном животу сваког хришћанина. Када било из равнодушности или страха не показујемо нити сумњу, нити Богу постављамо питања, тада у ствари лажемо. Бог чека од нас питања. Њему не требају побожне марионете. Он очекује од нас питања и спреман је да одговори на свако од њих. Што су наша питања примамљивија и заводљивија, али у суштини искрена, то ће Бог радије да одговори на њих. Бог се не плаши наших сумњи. Он је спреман да их саслуша и да их све распрши.

Свети апостол Тома нас подсећа, током ових дана када је Васкршња радост почела да слаби, као што се понекад дешава са нашим мислима и осећањима, на труд који нас чека у свим наредним годинама нашег живота. Он нас позива да следимо Христа, да живимо у Христу, и да размишљамо о Христу одговорно и свесно, а не да волимо и верујемо у Њега без размишљања, што често чинимо у овом животу у односу на наше ближње и у односу на Самог Господа Бога.

Штета је што апостол Тома није заузео своје заслужено место у нашој традицији. Имам у виду нашу културну и историјску традицију, не Црквену, која је свог апостола уздигла на такву висину да се њему посвећује пажња седмице тик иза Васкрса, када се пажња усмерава на чисту и безазлену сумњу једног човека. Искреност вере јесте кључ да вера буде аутентична. Аутентична вера заиста твори чудеса и дарује свакоме, чак и најнемоћнијем човеку и све друге духовне дарове. Али човек мора да отпочне са истом искреношћу и поштењем, истоветном искреношћу и поштењем којим је апостол Тома започео разговор са Христом, разговор који нам се понекад чини непобожним.

Заиста, многи од нас се не решавају на то да се обрате свештенику са истим питањем и сумњама са којима се Тома обратио Христу; многи од нас немају решеност да искажу своје сумње ни браћи и сестрама у Христу. Шта ће они да мисле о нама? Шта ако им падне на памет мисао да нам је вера мала или да је уопште немамо? На тај начин се лаж таложи и скупља у нашој души; лаж прикривена под илузијом топле вере која не испитује ништа и, самим тим, на изглед чврсте вере, која нас у суштини претвара у људе који не познају ни сами себе а камо ли своје ближње. А живот у обмани о нама самима и нашим ближњима, на крају крајева, јесте велико искушење и велика лаж.

Зато, дозволимо овај непредвиђени упад Светог апостола Томе у нашу Васкршњу радост, не само да би смо били опрезни у погледу нас самих, већ и дозволимо да нас умири у односу на чињеницу да Бог ишчекује да му поставимо било које питање. И на свако наше, искрено постављено питање добићемо одговор; одговор који ће нас на крају увести у истинску Васкршњу радост, не само у данима након Васкрса, већ и у све дане нашег живота. Амин".

Протојереј Ђорђе Митрофанов