I
БОЛЕСТ ОРГАНА САЗНАЊА
Карактер сазнања условљен је устројством, природом и стањем органа сазнања. На свима својим ступњевима сазнање органски зависи од органа сазнања. Човек није творац Истине, стога је акт сазнања – акт усвајања већ објективно дате Истине. То усвајање има органски карактер: слично је калемљењу лозе на чокоту и живљењу лозе чокотом и од чокота (ср. Јн. 15, 1-6).
Отуда је сазнање плод на дрвету личности. Какво дрво – онакав и плод; какви органи сазнања – онакво и сазнање.
Анализирајући човека у његовој емпиријској датости, Свети Исак Сирин налази да су његови органи сазнања болесни. Зло је болест којим болује душа, а тиме и сви органи, сазнања.[1] Зло има своја чула, то су страсти (τα πάθη), а „страсти су болест душе“.[2] Зло и страсти не припадају природи душе; они су нанос[3] и неприродан додатак души.[4]
Шта су страсти по себи? Оне су „нека тврда суштина“.[5] Узроци страсти су житејске ствари.[6] Страсти су: жудња за богатством, за гомилањем ствари, телесна наслада, частољубље, властољубље, надимање лепотом господства, кинђурење и жеља за допадањем, жудња за људском славом, страх за тело.[7]
Све ове страсти имају једно заједничко име: ο κόσμος = свет.[8] „Свет је живљење по телу и мудровање телесно“.[9] Страсти су напади које врше на човека ствари овога света; благодат је једина сила која их може одбити.[10] Када се страсти угнезде у човеку, искорењују му душу.[11] Оне збуњују ум, испуњују га фантастичним сликама и жељама,[12] зато су му и мисли збуњене, фантастичне. „Свет је блудница“[13] која својим душегубним дражима опчињује душу, разорава јој чедност, уништава богодану чистоту, и она, нечиста и разблудна, рађа нечисто сазнање.
Болесна душа, болестан ум, болесно срце, болесна воља, једном речју: болесни органи сазнања могу рађати, стварати, производити само болесне мисли, болесна осећања, болесне жеље, болесно сазнање.
НАПОМЕНЕ:
1. ‘Επιστολή 4, стр.380. Τοΰ οσίου πατρός ημών Ισαάκ τοΰ Σύρου, Τα ευρεθέντα ασκητικά, έκί. Νικηφόρου τοΰ Θεοτόκη, έν Λειψία 1770, άνατυ-πούμενα έπιμ. Ιωακείμ Σπετοιέρη, Άθήναι 1895. Сви су наводи по овом издању
2. тамо, Λόγος 83, стр. 317
3. тамо.
4. Λόγος 82, стр. 314.
5. Λόγ. 69, стр. 271.
6. Λόγ. 6, стр. 32.
7. Λόγ. 30, стр. 132.
8. тамо, стр. 131.
9. тамо, стр. 132.
10. Λόγ. 38, стр. 164.
11. Λόγ. 26, стр. 112.
12. Λόγ. 56, стр. 227.
13. Λόγ. 85, стр. 329.
II
ОЗДРАВЉЕЊЕ ОРГАНА САЗНАЊА
Вера
Молитва
Љубав
Смиреноумље
Благодат и слобода
Очишћење ума
Свети Исак јасно поставља дијагнозу душе и њених органа сазнања, али исто тако јасно зна и лек, и препоручује га одлучно и убедљиво. Пошто су страсти болест душе, то се оздрављење душе постиже очишћењем од страсти, од зла.[1] Врлине ду здравље душе, као што су страсти болест душе.[2] Врлине су лекови који постепено потискују болест из душе, из органа сазнања; тај процес је спор, захтева многа старања и трпљења.[3]
Душа је пијана од страсти; здравље јој се може повратити, ако се помоћу врлина отрезни од тог пијанства.[4] Врлине су проткане тугама и невољама.[5] Свети Исак тврди да је свака врлина – крст.[6] Штавише, невоља и туга су узрок врлина,[7] стога Свети Исак изричито препоручује да човек најпре заволи невољу и тугу, да се ослободи ствари овога света, да се ум не занима светом. Јер се човек мора прво ослободити вештаственог, да би се могао родити од Бога. Таква је економија благодати,[8] а тиме и економија сазнања.
Реши ли се човек на лечење и оздрављење душе, треба најпре добро да испита целокупно своје биће, треба да уме да разликује добро од зла, Божје од ђавољег, јер је то разликовање – η διακρισιζ – „веће од сваке врлине“.[9] Усвајање врлина је поступно и органско: једна се усваја другом, једна зависи од друге,[10] једна се рађа из друге. „Свака је врлина мајка друге врлине“.[11] Међу врлинама постоји не само онтогенетички поредак, већ и хронолошки. Прва је међу њима – вера.
1) Вера
Са подвигом вере почиње лечење и оздрављење душе од страсти. Чим се вера зачне у човеку, страсти почињу да се искорењују из душе. Али док душа не буде „опијена вером у Бога“, док не стекне живо осећање њене моћи, не може се исцелити од страсти, не може савладати материју.[12] Негативни моменат подвига вере састоји се у ослобођењу од огреховљене материје, а позитивни – у сједињењу са Богом.[13]
Душа која је чулима расејана по стварима овога света, сабира себе подвигом вере, пости од ствари, и сва стоји у непрекидном богочежњивом осећању. То је темељ свих добара.[14] Ослободити се робовања огреховљеној материји, главни је услов за напредовање у духовном животу.[15] Почетак тог новог животног пута сачињава сабирање мисли у Богу, непрекидно размишљање ума о речи Божјој, и живљење у сиромаштву.[16]
Вером се ум, расејан страстима, сабира, ослобађа чулнога, и постиже мир и кротост мисли.[17] Живећи чулима у свету чулнога, ум је болестан.[18] Помоћу вере ум излази из тамнице овога света, која је загушљива од греха, и улази у нови свет, где дише чудесни нови ваздух.[19] „Спавање разума“ је опасно као смрт, зато треба вером разбудити разум на духовну делатност,[20] у којој ће човек савладати себе изгонећи страсти из себе.[21] „Гони сам себе, и твој ће непријатељ бити прогнан твојом близином“.[22]
У подвигу вере од човека се тражи да дела на надумној антиномији вере: „Буди мртав у овом животу, и живећеш после смрти“.[23] Вером се оздрављује, исцељује, оздравоумљује – σωφρονίζει – ум; душа постаје непорочна када се бесрамно не бави блудним мислима.[24] „Телољубље – η φιλοσωματία – је знак неверја“.[25] Вера ослобађа ум категорије чулности, трезни га постом, и богомислијем,[26] и бдењем.[27]
Неуздржљивост, пун стомак замућује ум,[28] растура га и расејава у фантастичне мисли и страсне сласти. У сластољубивом телу не обитава богопознање.[29] Из семена поста клија клас здравоумља, целоумља – της σωφροσύνης -, као што из ситости клија распуштеност и из пресићености – нечистота.[30]
Телесне помисли и пожуде стварају у човеку метежни пожар; лек од тога је – погрузити ум у море тајни Светога Писма.[31] Без ослобођења од привржености стварима, душа се не може ослободити метежних помисли, нити може осетити мир у уму ако не умртви чула.[32] Страсти помрачују мисли и ослепљују ум.[33] Хаос у мислима долази од угађања стомаку.[34]
Стид и страх Божји задржавају колебање ума; опадање стида и страха Божјег колеба теразије разума, и он постаје превртљив и колебљив.[35] Ум се изграђује вршењем заповести Господњих[36] и подношењем страдања и невоља,[37] а дела житејска помрачују ум.[38] Сабирајући себе вером, човек разбуђује ум за Бога,[39] и молитвеним ћутањем очишћује разум,[40] савлађује страсти.[41] Ћутањем се оздрављује душа, зато треба приморавати себе на ћутање, јер оно ствара у срцу неку сладост.[42] Ћутањем улази човек у мир мисли – είς τήν ειρήνην των λογισμών.[43]
Вера низводи мир у разум, и тиме уклања бунтовне помисли. Грех је узрок немира и рата у мислима, и узрок човековог рата са небом и људима. „Помири се са собом, па ће се с тобом помирити небо и земља“.[44] До вере, ум је расејан по стварима овога света; вером се побеђује расејаност ума – μετεωρισμός τοϋ νοΰ.[45] Лутање, тумарање мисли изазива у човеку демон блуда.[46] Расејаност очију дело је нечистог духа.[47]
Вером се ум утврђује у богомислију; зато је пут спасења – стално сећање на Бога.[48] Што је риба ван воде, то је ум ван сећања на Бога.[49] Слобода правог човека састоји се у ослобођењу од страсти, у васкрсењу са Христом и у радости душе.[50] Страсти се могу победити једино практиковањем врлина.[51] Са сваком се страшћу треба борити до мучеништва.[52] Прво и најглавније оружје у борби са страстима јесте вера, јер је вера светлост ума која изгони мрак страсти, и сила ума која изгони болест из душе.[53]
Вера носи у себи не сами свој почетак и своје биће, него и почетак, а са њим и биће свих осталих богочовечанских врлина, које се органски једна из друге извијају и једна око друге кружно свијају као прстенови у стаблу дрвета. Ако вера има језик, онда је то – молитва.
2) Молитва
Подвигом вере човек побеђује егоизам, прекорачује границе свога ја и улази у нову, транссубјективну и трансцедентну реалност. У тој новој реалности владају нови закони; старо престаје, све ново настаје. Ронећи у непознате дубине те нове реалности, подвижника вера води и руководи молитва, и он молитвом гледа, молитвом осећа, молитвом мисли, молитвом живи.
Пратећи ум човеков на стази вере, Свети Исак вели да је ум ограђен молитвом и вођен молитвом; свака се добра мисао молитвом претвара у богомисао.[54] Али, и молитва је тежак подвиг; она ставља у покрет сву личност човекову, и човек распиње себе у молитви,[55] распиње страсти и грешне мисли, које су срасле са душом његовом. „Молитва је умртвљавање похотљивих мисли телесног живота“.[56]
Стрпљивом истрајношћу у молитви човек обавља врло тежак подвиг, подвиг самоодрицања,[57] који је неопходан у делу спасења, Молитва је „извор спасења“; њоме се стичу све остале врлине, сва добра,[58] зато на човека молитве нападају чудовишна искушења, од којих се он брани и одбрањује молитвом.
Најсигурнији чувар ума јесте молитва.[59] Молитва разгони облаке страсти и просветљује ум.[60] Она низводи мудрост у разум.[61] Знак савршенства је непрекидно борављење у молитви.[62] Духовна молитва прелази у екстазу, у којој се откривају тајне Тројичног Божанства, и ум се налази у сфери свештеног незнања, које је више од знања – ή άγνοια ή’υπέρτερα της γνώσεως.[63]
Започето вером, оздрављење органа сазнања наставља се молитвом. Границе човечје личности се све више и више проширује; егоцентризам постепено уступа место теоцентризму.
3) Љубав
,,Из молитве се рађа љубав“,[64] као што се из вере рађа молитва. Врлине су једносушне међу собом, зато се и рађају једна од друге. Љубав према Богу је знак да је нова реалност, у коју човека уводе вера и молитва, далеко боља од реалности која им је претходила, Љубав према Богу и људима дело је молитве и вере. Уствари, право човекољубље је немогућно без вере и молитве,
Са подвигом вере човек мења свет: из ограниченог улази у безгранични, у коме се живи не по закону чулности већ по закону молитве и љубави. Свети Исак нарочито истиче своје убеђење, које је стекао благодатно-подвижничким опитом, да љубав Божја долази од молитве. ,,Љубав је плод молитве“.[65] Љубав се може измолити у Бога, али се не може никако стећи без молитвеног подвига. Уколико човек вером и молитвом стиче познање Бога, утолико је „љубав – чедо познања“.[66]
Вером се човек одриче закона егоизма, одриче се огреховљене душе своје; волећи душу, он мрзи грех у души; молитвом се труди да закон егоизма замени законом теизма, да страсти замени врлинама, да живот по човеку замени животом по Богу, и тако исцели и оздрави душу од греха. Стога Света Исак учи: „Љубав Божја се налази у самоодрицању душе“.[67]
Прљавштина и болест душе су неприродни додаци души; нису саставни делови њенога бића, „јер су чистота и здравље душе – царство душе“.[68] Душа, болесна од страсти, најподесније је земљиште за гајење мржње, „а љубав се може стећи само пошто душа оздрави“.[69]
Љубав је од Бога, „јер је Бог љубав“ (1 Јн. 4, 8); ,,ко стекне љубав, облачи се њоме у Бога“.[70] Бог нема граница, стога је и љубав безгранична и не зна за меру.[71] Ко љуби Богом и у Богу, подједнако љуби све без разлике, и за таквог човека Свети Исак вели да је достигао савршенство.[72] Као пример савршене љубави Свети Исак наводи жељу Светог Агатона: „Желео бих да нађем губавца, па да узмем тело његово и дам му своје“.[73]
У царству љубави нестају антиномичне супротности разума; подвижник љубави предосећа рајску хармонију у себи и у свету Божјем око себе, јер је подвигом вере изашао из свог саможивог, солипсистичког пакла и ушао у рај божанских вредности и савршенства. Свети Исак вели: „Рај је љубав Божја, у којој је сладост свих блаженстава“.[74] Пакао је – немати љубави Божје, а „мучени у паклу, бивају мучени бичем љубави“.[75] Кад неко стекне савршену љубав Божју тај стиче савршенство.[76] Зато Свети Исак препоручује: „Треба најпре стећи љубав, која је првобитно созерцање – ή θεωρία – Свете Тројице“.[77]
Ослобађајући се страсти, човек се постепено ослобађа саможивог егоистичког хоминизма и хуманизма, саможиве себичне човечјости и човечности, излази из сфере убитачног антропоцентризма и улази у сферу Тројичног Божанства, где у душу човекову силази велики, божански мир, где супротности и противречности из категорије времена и простора престају бити смртоносне, и где се осећа победа над грехом и смрћу.
4) Смиреноумље
Вера има свој начин мишљења, јер има свој начин живота. Хришћанин не само живи вером (2 Кор. 5, 7), него и мисли вером. Вера пружа нову категорију мишљења, кроз коју се испољава сва гносеолошка делатност верујућег човека. Та нова категорија мишљења јесте смиреноумље – ή σωφροσύνη. У безграничној реалности вере ум се смирава пред неисказаним тајнама новог живота у Духу Светом. Гордост ума уступа место смирености; гордоумље уступа место смиреноумљу. Сваку мисао своју подвижник вере ограђује смиреношћу, и тиме осигурава себи познање вечне Истине.
Црпући снагу из молитве, смиреноумље расте растом коме нема краја. Свети Исак учи да су молитва и смиреноумље увек у правој сразмери: напредовањем молитве – напредује смиреноумље, и обратно.[78] Смиреност је сила која сабира срце,[79] и не да му да расипа себе у горде мисли и похотљиве жеље. Њу подржава и одржава Дух Свети, и она не само приближује човека Богу, него и Бога човеку.[80] Штавише, смиреноумље је узрок оваплоћењу Сина Божјег, том најприснијем сједињењу Бога са човеком: „Смиреноумље чини Бога човеком на земљи“.[81] Смиреноумље је ,,украс Божанства, јер Λόγос, оваплотивши се, обукао се у њега, и говорио нам помоћу њега у телу нашем“.[82]
Смиреност је тајанствена божанска сила која се даје само светитељима, само онима који су савршени у врлини; и то се даје благодаћу. Она ,,садржи у себи све“.[83] Благодаћу Светога Духа „откривају се тајне смиреноумнима“,[84] стога су они савршени у мудрости.[85] ,,Смиреноумни човек је извор тајни новога века“.[86]
Смиреноумље и здравоумље – σοψρωσυνη – „спремају у души залог Свете Тројице“.[87] Здравоумље је последица смиреноумља; смиреношћу се ум исцељује, оздрављује. „Смиреноумљу следи кротост и сабраност себе, то јест здравоумље осећања“.[88] ,,Смиреноумље украшава душу здравоумљем“.[89]
Окренут према свету, смиреноумни човек сву личност своју испољава кроз смиреност. У томе он подражава оваплоћеног Бога. ,,Као шта је душа непозната и невидљива за телесне очи, тако се и смиреноумни човек не познаје међу људима“.[90]
И он не само жели да не падне људима у очи, већ, ако је могућно, да сасвим урони унутра у себи, и да постане „као неко који не постоји у свету, који још није дошао у биће, и који је сасвим непознат чак и својој души“.[91] Смиреноумни човек понижава себе пред свим људима,[92] али га зато Бог слави, ,,јер где цвета смиреност, тамо је врело славе Божје“,[93] тамо се пупољак душе расцветава у неувенљив цвет.
5) Благодат и слобода
Личност Богочовека Христа претставља собом идеални образац човечије личности и сазнања. Она собом нормира и детерминише сав процес хришћанинова живота у свим правцима. У њој је најсавршеније остварено тајанство јединства Бога и човека, а тиме и делање Бога у човеку и човека у Богу.
На свим ступњевима самоусавршавања благодат је неопходна хришћанину. Човек не може усвојити ниједну еванђелску врлину, ако му благодат Божја не помаже, не сарађује. У хришћанству је све благодатно и све добровољно, јер је све богочовечанско.
Свети Исак нарочита подвлачи и истиче богочовечански синергизам воље човечије и благодати Божје у целокупном животу хришћаниновом. Благодат отвара човеку очи на разликовање добра и зла, утврђује му мисли у Богу, открива му будућност, испуњује га тајном светлошћу.[94]
Уколико Бог више даје благодати човеку вере, утолико му више открива урвине и поноре зла у свету и људима. При томе га све јаче подвргава искушењима, да би опробао богодану силу благодати, и да би осетио и сазнао да само помоћу благодати може победити најстрашнија и савладати најсаблажњивија искушења. Чим благодат угледа да се у човековој души појавило самопоуздање, и он почне високо мислити о себи, она одмах одступа од њега, да би на њега навалила искушења, те да би он познао своју немоћ и са смиреношћу прибегао Богу.[95]
Сарадњом благодати Божје и воље своје човек се помоћу вере развија у савршено биће.[96] То бива постепено, јер благодат улази у душу мало по мало – κατά μικράν.[97] Она се нарочито даје смиренима. Што већа смиреност, већа и благодат. А у благодати и мудрост. „Смиреномудри добијају мудрост од благодати“.[98]
Благодатна мудрост постепено открива смиреномудрима тајну за тајном, па и тајну страдања. Смиреномудри знају зашто човек страда, јер им смисао страдања открива благодат. Што више благодати има човек, смисао страдања и искушења му је све јаснији. Лиши ли себе благодати леношћу и грехољубљем, човек лишава себе јединог средства помоћу кога може осмислити и оправдати страдања и искушења.
6) Очишћење ума
Непрекидним прерађивањем себе помоћу благодатних подвига, човек постепено потискује грехе и страсти из целог свог бића и свих органа сазнања, те их на тај начин исцељује и оздрављује од убитачних болести. Оздрављење органа сазнања од греха и страсти у исто време је и њихово очишћење. При томе се на главни орган сазнања – ум – обраћа нарочита пажња, јер је његова улога од судбоносног значаја у царству човечије личности.
Ни у чему није тако потребна молитвена усредсређеност и будноћа као у раду око очишћења ума. При томе раду подвижник вере мора мобилисати све своје моћи, да помоћу еванђелских, благодатних врлина преради и преобрази свој ум. У овоме нам Свети Исак пружа своје богато искуство.
По њему, нечистота и грубост ума долазе од угађања стомаку.[99] Отуда је пост прво средство за очишћење ума. По природи својој ум је суптилан и нежан;[100] грубост је неприродни нанос греха; молитвом се ум префињује – λεπτύνεται – и постаје бистар, провидан – διαυγής [101] – Радећи над собом, човек скида са ума тврду кору греха, префињује га и чини видовитим.[102]
Прерађујући себе помоћу благодатних подвига, човек стиче чистоту ума – τήν καθαρότητα τοϋ νοΰ -, а чистим умом улази у виђење тајни Божјих.[103] „Очишћење тела се постиже недодиривањем телесне нечистоте. Очишћење душе је ослобођење од потајних страсти које се појављују у разуму. А очишћење ума бива откривањем тајни – εν μυστηρίων άποκ.[104]
Само разум, очишћен благодаћу, може дати чисто, духовно знање. „Док се разум не ослободи многих мисли и не постане сав чист, не може бити осетљив за духовно знање“.[105] Људи овога света „не могу да очисте разум, јер су много зла познали. А мало је оних који могу да се врате у првобитну чистоту разума“[106]
Истрајност у молитви чисти ум, просветљује га и испуњује светлошћу истине.[107] Врлине, предвођене милосрђем, дају уму мир и сјај.[108] Очишћење ума није неки посао дијалектичке, дискурсивне, теоријске врсте, већ благодатно-опитан и свестрано етичан. Ум се чисти постом, бдењем, ћутањем, молитвом и осталим подвизима.[109]
„Шта је чистота ума? – Чистота ума је – просветљење Божанским после вежбања у врлинама – μеταπραξιν των αρετών“.[110] Значи: чистота ума је плод вежбања у врлинама. Практиковање врлина умножава благодат у човеку; облагодаћење ума чисти ум од нечистих помисли.[111] Због подвига ум светитеља постаје чист, провидан и видовит.[112] „Чистота душе је првобитни дар нашој природи. Док се не очисте страсти, душа се не лечи од болести греха, нити стиче славу коју је изгубила преступом. Ако се пак неко удостојио очишћења, тј. здравља душе, онда његов ум стварно прима у себе радост духовним осећањем јер постаје син Божји и брат Христов“.[113]
Ако победи страсти, човек стиче чистоту душе.[114] Помрачење ума бива од немилостивости и лењости.[115] Врлине су крила ума помоћу којих се он диже у небеса.[116] Христос је послао апостолима Духа Светога, који је очистио и усавршио њихов ум, стварно умртвио у њима старог човека страсти, а оживео новог, духовног човека.[117]
Расејан кроз грешне и нечисте мисли, ум се сабира молитвом, ћутањем и осталим подвизима.[118] Када се ум покајањем ослободи окова страсти, он у почетку личи на бескрилну птицу која се труди да се молитвом дигне изнад земаљских ствари, али не може, јер пузи по земљи. То постиже после дугог вежбања у врлинама, јер помоћу врлина он сабира себе и окриљује.“[119]
Љубав Божја је сила која сабира ум.[120] Читање тропара и катизама, сећање на смрт и нада на будући живот сабирају ум и не дају му да буде расејан.[121] Назначење ума је да буде цар над страстима,[122] да влада над осећањима,[123] да буде крманош осећања.[124]
Сврха свих закона и заповести Божјих јесте чистота срца.[125] Господ се оваплотио да очисти и срце и душу од зла, и да их врати у првобитно стање.[126] Но између чистоте срца и чистоте ума постоји извесна разлика. Свети Исак. пише: „Чиме се чистота ума разликује од чистоте срца? – Једно је чистота ума а друго чистота срца. Јер је ум једно од душиних чула, а срце обухвата унутрашња чула и влада над њима. Оно је корен. А ако је корен свет, онда су и гране свете, то јест ако се очисти срце, јасно је да се очишћују и сва чула“.[127]
Срце стиче чистоту помоћу многих туга, невоља, суза и умртвљења свега што је светско.[128] Плач чисти срце од нечистоте.[129] На питање: какав је знак, по коме се може познати, да је неко достигао чистоту срца? Свети Исак одговара: када све људе види као добре, и нико му не изгледа нечист и оскрнављен.[130]
Чистота срца и чистота ума стичу се подвижништвом. ,,Подвижништво је мајка светости!“.[131] „Телесна врлина у тишини очишћује тело од вештаственог у њему“.[132] Али „телесни напори без чистоте ума исто су што и бесплодна материца, и сасушене дојке. Они не могу да приближе познању Бога. Они замарају тело, али се не брину да искорене страсти у уму, стога неће ништа ни пожњети“.[133]
Знак је чистоте: радовати се с радоснима и плакати с плачнима, боловати с болнима и туговати с грешнима, радовати се с покајницима и саучествовати у страдањима страдалника, никога не изобличавати и у чистоти ума свог гледати у свима људе свете и добре.[134]
Ум се не може очистити, нити прославити са Христом, ако тело не пострада за Христа; слава тела је здравоумна покорност Богу, а слава ума је истинско виђење Бога.[135] Красоту здравоумља човек стиче постом, молитвом, сузама.[136] Чистота срца и ума, оздрављење ума и осталих органа сазнања – плод је дугог вежбања у благодатним богочовечанским подвизима. У чистом уму подвижника вере кључа врело светлости која сладошћу залива тајну живота и света.[137]
Богочовечански синергизам је битна одлика хришћанинове делатности у свету. Ту човек сарађује Богу и Бог сарађује човеку (ср. 1 Кор. 3, 9). Делајући у себи и око себе, хришћанин уноси у подвиге сву своју личност, али то чини, и може успешно чинити, само уз непрекидну сарадњу божанске силе – благодати. Нема мисли коју хришћанин може еванђелски мислити, нема осећања које може еванђелски осећати, нема дела које може еванђелски учинити без благодатне помоћи Божје. Ту човек са своје стране даје вољу, а Бог – благодат; из њиховог заједничког делања израђује се хришћанска личност.
ОЗДРАВЉЕЊЕ ОРГАНА САЗНАЊА
Вера
Молитва
Љубав
Смиреноумље
Благодат и слобода
Очишћење ума
Свети Исак јасно поставља дијагнозу душе и њених органа сазнања, али исто тако јасно зна и лек, и препоручује га одлучно и убедљиво. Пошто су страсти болест душе, то се оздрављење душе постиже очишћењем од страсти, од зла.[1] Врлине ду здравље душе, као што су страсти болест душе.[2] Врлине су лекови који постепено потискују болест из душе, из органа сазнања; тај процес је спор, захтева многа старања и трпљења.[3]
Душа је пијана од страсти; здравље јој се може повратити, ако се помоћу врлина отрезни од тог пијанства.[4] Врлине су проткане тугама и невољама.[5] Свети Исак тврди да је свака врлина – крст.[6] Штавише, невоља и туга су узрок врлина,[7] стога Свети Исак изричито препоручује да човек најпре заволи невољу и тугу, да се ослободи ствари овога света, да се ум не занима светом. Јер се човек мора прво ослободити вештаственог, да би се могао родити од Бога. Таква је економија благодати,[8] а тиме и економија сазнања.
Реши ли се човек на лечење и оздрављење душе, треба најпре добро да испита целокупно своје биће, треба да уме да разликује добро од зла, Божје од ђавољег, јер је то разликовање – η διακρισιζ – „веће од сваке врлине“.[9] Усвајање врлина је поступно и органско: једна се усваја другом, једна зависи од друге,[10] једна се рађа из друге. „Свака је врлина мајка друге врлине“.[11] Међу врлинама постоји не само онтогенетички поредак, већ и хронолошки. Прва је међу њима – вера.
1) Вера
Са подвигом вере почиње лечење и оздрављење душе од страсти. Чим се вера зачне у човеку, страсти почињу да се искорењују из душе. Али док душа не буде „опијена вером у Бога“, док не стекне живо осећање њене моћи, не може се исцелити од страсти, не може савладати материју.[12] Негативни моменат подвига вере састоји се у ослобођењу од огреховљене материје, а позитивни – у сједињењу са Богом.[13]
Душа која је чулима расејана по стварима овога света, сабира себе подвигом вере, пости од ствари, и сва стоји у непрекидном богочежњивом осећању. То је темељ свих добара.[14] Ослободити се робовања огреховљеној материји, главни је услов за напредовање у духовном животу.[15] Почетак тог новог животног пута сачињава сабирање мисли у Богу, непрекидно размишљање ума о речи Божјој, и живљење у сиромаштву.[16]
Вером се ум, расејан страстима, сабира, ослобађа чулнога, и постиже мир и кротост мисли.[17] Живећи чулима у свету чулнога, ум је болестан.[18] Помоћу вере ум излази из тамнице овога света, која је загушљива од греха, и улази у нови свет, где дише чудесни нови ваздух.[19] „Спавање разума“ је опасно као смрт, зато треба вером разбудити разум на духовну делатност,[20] у којој ће човек савладати себе изгонећи страсти из себе.[21] „Гони сам себе, и твој ће непријатељ бити прогнан твојом близином“.[22]
У подвигу вере од човека се тражи да дела на надумној антиномији вере: „Буди мртав у овом животу, и живећеш после смрти“.[23] Вером се оздрављује, исцељује, оздравоумљује – σωφρονίζει – ум; душа постаје непорочна када се бесрамно не бави блудним мислима.[24] „Телољубље – η φιλοσωματία – је знак неверја“.[25] Вера ослобађа ум категорије чулности, трезни га постом, и богомислијем,[26] и бдењем.[27]
Неуздржљивост, пун стомак замућује ум,[28] растура га и расејава у фантастичне мисли и страсне сласти. У сластољубивом телу не обитава богопознање.[29] Из семена поста клија клас здравоумља, целоумља – της σωφροσύνης -, као што из ситости клија распуштеност и из пресићености – нечистота.[30]
Телесне помисли и пожуде стварају у човеку метежни пожар; лек од тога је – погрузити ум у море тајни Светога Писма.[31] Без ослобођења од привржености стварима, душа се не може ослободити метежних помисли, нити може осетити мир у уму ако не умртви чула.[32] Страсти помрачују мисли и ослепљују ум.[33] Хаос у мислима долази од угађања стомаку.[34]
Стид и страх Божји задржавају колебање ума; опадање стида и страха Божјег колеба теразије разума, и он постаје превртљив и колебљив.[35] Ум се изграђује вршењем заповести Господњих[36] и подношењем страдања и невоља,[37] а дела житејска помрачују ум.[38] Сабирајући себе вером, човек разбуђује ум за Бога,[39] и молитвеним ћутањем очишћује разум,[40] савлађује страсти.[41] Ћутањем се оздрављује душа, зато треба приморавати себе на ћутање, јер оно ствара у срцу неку сладост.[42] Ћутањем улази човек у мир мисли – είς τήν ειρήνην των λογισμών.[43]
Вера низводи мир у разум, и тиме уклања бунтовне помисли. Грех је узрок немира и рата у мислима, и узрок човековог рата са небом и људима. „Помири се са собом, па ће се с тобом помирити небо и земља“.[44] До вере, ум је расејан по стварима овога света; вером се побеђује расејаност ума – μετεωρισμός τοϋ νοΰ.[45] Лутање, тумарање мисли изазива у човеку демон блуда.[46] Расејаност очију дело је нечистог духа.[47]
Вером се ум утврђује у богомислију; зато је пут спасења – стално сећање на Бога.[48] Што је риба ван воде, то је ум ван сећања на Бога.[49] Слобода правог човека састоји се у ослобођењу од страсти, у васкрсењу са Христом и у радости душе.[50] Страсти се могу победити једино практиковањем врлина.[51] Са сваком се страшћу треба борити до мучеништва.[52] Прво и најглавније оружје у борби са страстима јесте вера, јер је вера светлост ума која изгони мрак страсти, и сила ума која изгони болест из душе.[53]
Вера носи у себи не сами свој почетак и своје биће, него и почетак, а са њим и биће свих осталих богочовечанских врлина, које се органски једна из друге извијају и једна око друге кружно свијају као прстенови у стаблу дрвета. Ако вера има језик, онда је то – молитва.
2) Молитва
Подвигом вере човек побеђује егоизам, прекорачује границе свога ја и улази у нову, транссубјективну и трансцедентну реалност. У тој новој реалности владају нови закони; старо престаје, све ново настаје. Ронећи у непознате дубине те нове реалности, подвижника вера води и руководи молитва, и он молитвом гледа, молитвом осећа, молитвом мисли, молитвом живи.
Пратећи ум човеков на стази вере, Свети Исак вели да је ум ограђен молитвом и вођен молитвом; свака се добра мисао молитвом претвара у богомисао.[54] Али, и молитва је тежак подвиг; она ставља у покрет сву личност човекову, и човек распиње себе у молитви,[55] распиње страсти и грешне мисли, које су срасле са душом његовом. „Молитва је умртвљавање похотљивих мисли телесног живота“.[56]
Стрпљивом истрајношћу у молитви човек обавља врло тежак подвиг, подвиг самоодрицања,[57] који је неопходан у делу спасења, Молитва је „извор спасења“; њоме се стичу све остале врлине, сва добра,[58] зато на човека молитве нападају чудовишна искушења, од којих се он брани и одбрањује молитвом.
Најсигурнији чувар ума јесте молитва.[59] Молитва разгони облаке страсти и просветљује ум.[60] Она низводи мудрост у разум.[61] Знак савршенства је непрекидно борављење у молитви.[62] Духовна молитва прелази у екстазу, у којој се откривају тајне Тројичног Божанства, и ум се налази у сфери свештеног незнања, које је више од знања – ή άγνοια ή’υπέρτερα της γνώσεως.[63]
Започето вером, оздрављење органа сазнања наставља се молитвом. Границе човечје личности се све више и више проширује; егоцентризам постепено уступа место теоцентризму.
3) Љубав
,,Из молитве се рађа љубав“,[64] као што се из вере рађа молитва. Врлине су једносушне међу собом, зато се и рађају једна од друге. Љубав према Богу је знак да је нова реалност, у коју човека уводе вера и молитва, далеко боља од реалности која им је претходила, Љубав према Богу и људима дело је молитве и вере. Уствари, право човекољубље је немогућно без вере и молитве,
Са подвигом вере човек мења свет: из ограниченог улази у безгранични, у коме се живи не по закону чулности већ по закону молитве и љубави. Свети Исак нарочито истиче своје убеђење, које је стекао благодатно-подвижничким опитом, да љубав Божја долази од молитве. ,,Љубав је плод молитве“.[65] Љубав се може измолити у Бога, али се не може никако стећи без молитвеног подвига. Уколико човек вером и молитвом стиче познање Бога, утолико је „љубав – чедо познања“.[66]
Вером се човек одриче закона егоизма, одриче се огреховљене душе своје; волећи душу, он мрзи грех у души; молитвом се труди да закон егоизма замени законом теизма, да страсти замени врлинама, да живот по човеку замени животом по Богу, и тако исцели и оздрави душу од греха. Стога Света Исак учи: „Љубав Божја се налази у самоодрицању душе“.[67]
Прљавштина и болест душе су неприродни додаци души; нису саставни делови њенога бића, „јер су чистота и здравље душе – царство душе“.[68] Душа, болесна од страсти, најподесније је земљиште за гајење мржње, „а љубав се може стећи само пошто душа оздрави“.[69]
Љубав је од Бога, „јер је Бог љубав“ (1 Јн. 4, 8); ,,ко стекне љубав, облачи се њоме у Бога“.[70] Бог нема граница, стога је и љубав безгранична и не зна за меру.[71] Ко љуби Богом и у Богу, подједнако љуби све без разлике, и за таквог човека Свети Исак вели да је достигао савршенство.[72] Као пример савршене љубави Свети Исак наводи жељу Светог Агатона: „Желео бих да нађем губавца, па да узмем тело његово и дам му своје“.[73]
У царству љубави нестају антиномичне супротности разума; подвижник љубави предосећа рајску хармонију у себи и у свету Божјем око себе, јер је подвигом вере изашао из свог саможивог, солипсистичког пакла и ушао у рај божанских вредности и савршенства. Свети Исак вели: „Рај је љубав Божја, у којој је сладост свих блаженстава“.[74] Пакао је – немати љубави Божје, а „мучени у паклу, бивају мучени бичем љубави“.[75] Кад неко стекне савршену љубав Божју тај стиче савршенство.[76] Зато Свети Исак препоручује: „Треба најпре стећи љубав, која је првобитно созерцање – ή θεωρία – Свете Тројице“.[77]
Ослобађајући се страсти, човек се постепено ослобађа саможивог егоистичког хоминизма и хуманизма, саможиве себичне човечјости и човечности, излази из сфере убитачног антропоцентризма и улази у сферу Тројичног Божанства, где у душу човекову силази велики, божански мир, где супротности и противречности из категорије времена и простора престају бити смртоносне, и где се осећа победа над грехом и смрћу.
4) СмиреноумљеВера има свој начин мишљења, јер има свој начин живота. Хришћанин не само живи вером (2 Кор. 5, 7), него и мисли вером. Вера пружа нову категорију мишљења, кроз коју се испољава сва гносеолошка делатност верујућег човека. Та нова категорија мишљења јесте смиреноумље – ή σωφροσύνη. У безграничној реалности вере ум се смирава пред неисказаним тајнама новог живота у Духу Светом. Гордост ума уступа место смирености; гордоумље уступа место смиреноумљу. Сваку мисао своју подвижник вере ограђује смиреношћу, и тиме осигурава себи познање вечне Истине.
Црпући снагу из молитве, смиреноумље расте растом коме нема краја. Свети Исак учи да су молитва и смиреноумље увек у правој сразмери: напредовањем молитве – напредује смиреноумље, и обратно.[78] Смиреност је сила која сабира срце,[79] и не да му да расипа себе у горде мисли и похотљиве жеље. Њу подржава и одржава Дух Свети, и она не само приближује човека Богу, него и Бога човеку.[80] Штавише, смиреноумље је узрок оваплоћењу Сина Божјег, том најприснијем сједињењу Бога са човеком: „Смиреноумље чини Бога човеком на земљи“.[81] Смиреноумље је ,,украс Божанства, јер Λόγос, оваплотивши се, обукао се у њега, и говорио нам помоћу њега у телу нашем“.[82]
Смиреност је тајанствена божанска сила која се даје само светитељима, само онима који су савршени у врлини; и то се даје благодаћу. Она ,,садржи у себи све“.[83] Благодаћу Светога Духа „откривају се тајне смиреноумнима“,[84] стога су они савршени у мудрости.[85] ,,Смиреноумни човек је извор тајни новога века“.[86]
Смиреноумље и здравоумље – σοψρωσυνη – „спремају у души залог Свете Тројице“.[87] Здравоумље је последица смиреноумља; смиреношћу се ум исцељује, оздрављује. „Смиреноумљу следи кротост и сабраност себе, то јест здравоумље осећања“.[88] ,,Смиреноумље украшава душу здравоумљем“.[89]
Окренут према свету, смиреноумни човек сву личност своју испољава кроз смиреност. У томе он подражава оваплоћеног Бога. ,,Као шта је душа непозната и невидљива за телесне очи, тако се и смиреноумни човек не познаје међу људима“.[90]
И он не само жели да не падне људима у очи, већ, ако је могућно, да сасвим урони унутра у себи, и да постане „као неко који не постоји у свету, који још није дошао у биће, и који је сасвим непознат чак и својој души“.[91] Смиреноумни човек понижава себе пред свим људима,[92] али га зато Бог слави, ,,јер где цвета смиреност, тамо је врело славе Божје“,[93] тамо се пупољак душе расцветава у неувенљив цвет.
5) Благодат и слобода
Личност Богочовека Христа претставља собом идеални образац човечије личности и сазнања. Она собом нормира и детерминише сав процес хришћанинова живота у свим правцима. У њој је најсавршеније остварено тајанство јединства Бога и човека, а тиме и делање Бога у човеку и човека у Богу.
На свим ступњевима самоусавршавања благодат је неопходна хришћанину. Човек не може усвојити ниједну еванђелску врлину, ако му благодат Божја не помаже, не сарађује. У хришћанству је све благодатно и све добровољно, јер је све богочовечанско.
Свети Исак нарочита подвлачи и истиче богочовечански синергизам воље човечије и благодати Божје у целокупном животу хришћаниновом. Благодат отвара човеку очи на разликовање добра и зла, утврђује му мисли у Богу, открива му будућност, испуњује га тајном светлошћу.[94]
Уколико Бог више даје благодати човеку вере, утолико му више открива урвине и поноре зла у свету и људима. При томе га све јаче подвргава искушењима, да би опробао богодану силу благодати, и да би осетио и сазнао да само помоћу благодати може победити најстрашнија и савладати најсаблажњивија искушења. Чим благодат угледа да се у човековој души појавило самопоуздање, и он почне високо мислити о себи, она одмах одступа од њега, да би на њега навалила искушења, те да би он познао своју немоћ и са смиреношћу прибегао Богу.[95]
Сарадњом благодати Божје и воље своје човек се помоћу вере развија у савршено биће.[96] То бива постепено, јер благодат улази у душу мало по мало – κατά μικράν.[97] Она се нарочито даје смиренима. Што већа смиреност, већа и благодат. А у благодати и мудрост. „Смиреномудри добијају мудрост од благодати“.[98]
Благодатна мудрост постепено открива смиреномудрима тајну за тајном, па и тајну страдања. Смиреномудри знају зашто човек страда, јер им смисао страдања открива благодат. Што више благодати има човек, смисао страдања и искушења му је све јаснији. Лиши ли себе благодати леношћу и грехољубљем, човек лишава себе јединог средства помоћу кога може осмислити и оправдати страдања и искушења.
6) Очишћење ума
Непрекидним прерађивањем себе помоћу благодатних подвига, човек постепено потискује грехе и страсти из целог свог бића и свих органа сазнања, те их на тај начин исцељује и оздрављује од убитачних болести. Оздрављење органа сазнања од греха и страсти у исто време је и њихово очишћење. При томе се на главни орган сазнања – ум – обраћа нарочита пажња, јер је његова улога од судбоносног значаја у царству човечије личности.
Ни у чему није тако потребна молитвена усредсређеност и будноћа као у раду око очишћења ума. При томе раду подвижник вере мора мобилисати све своје моћи, да помоћу еванђелских, благодатних врлина преради и преобрази свој ум. У овоме нам Свети Исак пружа своје богато искуство.
По њему, нечистота и грубост ума долазе од угађања стомаку.[99] Отуда је пост прво средство за очишћење ума. По природи својој ум је суптилан и нежан;[100] грубост је неприродни нанос греха; молитвом се ум префињује – λεπτύνεται – и постаје бистар, провидан – διαυγής [101] – Радећи над собом, човек скида са ума тврду кору греха, префињује га и чини видовитим.[102]
Прерађујући себе помоћу благодатних подвига, човек стиче чистоту ума – τήν καθαρότητα τοϋ νοΰ -, а чистим умом улази у виђење тајни Божјих.[103] „Очишћење тела се постиже недодиривањем телесне нечистоте. Очишћење душе је ослобођење од потајних страсти које се појављују у разуму. А очишћење ума бива откривањем тајни – εν μυστηρίων άποκ.[104]
Само разум, очишћен благодаћу, може дати чисто, духовно знање. „Док се разум не ослободи многих мисли и не постане сав чист, не може бити осетљив за духовно знање“.[105] Људи овога света „не могу да очисте разум, јер су много зла познали. А мало је оних који могу да се врате у првобитну чистоту разума“[106]
Истрајност у молитви чисти ум, просветљује га и испуњује светлошћу истине.[107] Врлине, предвођене милосрђем, дају уму мир и сјај.[108] Очишћење ума није неки посао дијалектичке, дискурсивне, теоријске врсте, већ благодатно-опитан и свестрано етичан. Ум се чисти постом, бдењем, ћутањем, молитвом и осталим подвизима.[109]
„Шта је чистота ума? – Чистота ума је – просветљење Божанским после вежбања у врлинама – μеταπραξιν των αρετών“.[110] Значи: чистота ума је плод вежбања у врлинама. Практиковање врлина умножава благодат у човеку; облагодаћење ума чисти ум од нечистих помисли.[111] Због подвига ум светитеља постаје чист, провидан и видовит.[112] „Чистота душе је првобитни дар нашој природи. Док се не очисте страсти, душа се не лечи од болести греха, нити стиче славу коју је изгубила преступом. Ако се пак неко удостојио очишћења, тј. здравља душе, онда његов ум стварно прима у себе радост духовним осећањем јер постаје син Божји и брат Христов“.[113]
Ако победи страсти, човек стиче чистоту душе.[114] Помрачење ума бива од немилостивости и лењости.[115] Врлине су крила ума помоћу којих се он диже у небеса.[116] Христос је послао апостолима Духа Светога, који је очистио и усавршио њихов ум, стварно умртвио у њима старог човека страсти, а оживео новог, духовног човека.[117]
Расејан кроз грешне и нечисте мисли, ум се сабира молитвом, ћутањем и осталим подвизима.[118] Када се ум покајањем ослободи окова страсти, он у почетку личи на бескрилну птицу која се труди да се молитвом дигне изнад земаљских ствари, али не може, јер пузи по земљи. То постиже после дугог вежбања у врлинама, јер помоћу врлина он сабира себе и окриљује.“[119]
Љубав Божја је сила која сабира ум.[120] Читање тропара и катизама, сећање на смрт и нада на будући живот сабирају ум и не дају му да буде расејан.[121] Назначење ума је да буде цар над страстима,[122] да влада над осећањима,[123] да буде крманош осећања.[124]
Сврха свих закона и заповести Божјих јесте чистота срца.[125] Господ се оваплотио да очисти и срце и душу од зла, и да их врати у првобитно стање.[126] Но између чистоте срца и чистоте ума постоји извесна разлика. Свети Исак. пише: „Чиме се чистота ума разликује од чистоте срца? – Једно је чистота ума а друго чистота срца. Јер је ум једно од душиних чула, а срце обухвата унутрашња чула и влада над њима. Оно је корен. А ако је корен свет, онда су и гране свете, то јест ако се очисти срце, јасно је да се очишћују и сва чула“.[127]
Срце стиче чистоту помоћу многих туга, невоља, суза и умртвљења свега што је светско.[128] Плач чисти срце од нечистоте.[129] На питање: какав је знак, по коме се може познати, да је неко достигао чистоту срца? Свети Исак одговара: када све људе види као добре, и нико му не изгледа нечист и оскрнављен.[130]
Чистота срца и чистота ума стичу се подвижништвом. ,,Подвижништво је мајка светости!“.[131] „Телесна врлина у тишини очишћује тело од вештаственог у њему“.[132] Али „телесни напори без чистоте ума исто су што и бесплодна материца, и сасушене дојке. Они не могу да приближе познању Бога. Они замарају тело, али се не брину да искорене страсти у уму, стога неће ништа ни пожњети“.[133]
Знак је чистоте: радовати се с радоснима и плакати с плачнима, боловати с болнима и туговати с грешнима, радовати се с покајницима и саучествовати у страдањима страдалника, никога не изобличавати и у чистоти ума свог гледати у свима људе свете и добре.[134]
Ум се не може очистити, нити прославити са Христом, ако тело не пострада за Христа; слава тела је здравоумна покорност Богу, а слава ума је истинско виђење Бога.[135] Красоту здравоумља човек стиче постом, молитвом, сузама.[136] Чистота срца и ума, оздрављење ума и осталих органа сазнања – плод је дугог вежбања у благодатним богочовечанским подвизима. У чистом уму подвижника вере кључа врело светлости која сладошћу залива тајну живота и света.[137]
НАПОМЕНЕ:
1. Λόγ. 86, стр. 354.
2. Λόγ. 83, стр, 317.
3. Ср. Λόγ. 38, стр. 164,
4. Ср. тамо, стр. 165.
5. Λόγ. 37, стр. 161.
6. Λόγ. 19, стр. 73.
7. Λόγ. 27, стр. 119.
8. Λόγ. 1, стр. 5 и 2.
9. Λόγ. 7, стр. 33; ср. Λόγ. 26, стр. 109; Λόγ. 18, стр. 64.
10. Λόγ. 46, стр. 190.
11. Λόγ. 68, стр. 270.
12. Λόγ. 1, стр. 2.
13. Ср. Λόγ. 23, стр. 90.
14. Ср. Λόγ. 26, стр. 109.
15. Λόγ. 34, стр. 150.
16. Λόγ. 1, стр. 2.
17. Λόγ. 5, стр. 23; ср. Λόγ. 1, стр. 3,
18. Λόγ. 25, стр. 106.
19. Λόγ. 15, стр. 54.
20. ср. Λόγ. 26, стр. 115.
21. тамо, стр. 111.
22. Λόγ. 30, стр. 127.
23. Λόγ, 44, стр. 184.
24. Λόγ, 1, стр. 3 и 4.
25. Λόγ. 26, стр. 116.
26. тамо, стр. 109; ср. Λόγ. 38, стр. 165.
27. Λόγ. 29, стр. 125.
28. Λόγ. 34, стр. 147.
29. Λόγ. 56, стр. 223.
30. Λόγ. 69, стр. 272.
31. Λόγ. 1, стр. 4.
32. Λόγ. 5, стр. 23.
33. Λόγ. 26, стр. 111.
34. Λόγ. 56, стр. 221.
35. Λόγ. 1, стр. 4.
36. Λόγ. 36, стр. 160.
37. Λόγ. 30, стр. 129.
38. Λόγ, 2, стр. 10.
39. Λόγ. 3, стр. 14.
40. Λόγ. 23, стр. 93.
41. Λόγ. 41, стр. 172.
42. Λόγ. 34, стр. 149.
43. Λόγ. 15, стр. 55.
44. Λόγ. 30, стр. 127.
45. Λόγ. 5, стр. 21; ср. Λόγ. 26, стр. 110.
46. Λόγ. 2, стр. 9; ср. Λόγ. 43, стр. 180,
47. Λόγ. 26, стр, 112.
48. Λόγ. 5, стр. 26.
49. Λόγ. 30, стр. 127.
50. Λόγ. 30, стр. 127.
51. Λόγ. 68, стр. 269; ср. Λόγ. 81, стр. 310.
52. Λόγ. 38, стр. 166; ср. Λόγ. 44, стр, 184; Λόγ. 56, стр. 230.
53. Λόγ. 12, стр. 49.
54. Λόγ. 35, стр. 155.
55. тамо, стр. 151
56. Λόγ. 69, стр. 272.
Извор: Светосавље.орг
Извор: Светосавље.орг
Коментари
Постави коментар