О ОБУЗДАВАЊУ ЈЕЗИКА
Ако ко од вас мисли да је побожан, а не зауздава језика својеш, него вара срце своје, његова је побожносш узалуд (Јак. 1,26). овом одломку свети апостол Јаков каже следеће: човек који мисли даје благочестив и да се подвизава ради Господа, али истовремено не обуздава свој језик - заварава се и не може духовно да узнапредује, а сви религијски обреди које практикује бесплодни су и не доносе никакву корист.
Ове речи апостола звуче прилично грубо, но, нажалост, све се то заиста догађа у нашем црквеном животу. У истој глави, мало изнад, апостол вели како човек треба да буде брз чути а спор говорити и спор гневити се (Јак. 1,19). Или још: Ако неко у речи не греши тај је савршен (Јак. 3,2). То јест, човек чије су речи добре и не доводе га до погрешака, савршен је. Али ко је од нас савршен? Нажалост нико. Печат несавр-шенства лежи на свакоме од нас и на свим нашим делима.
КАКВИ СУ ТИ УМ И СРЦЕ, ТАКВЕ СУ ТИ И РЕЧИ
Језик нам без сумње доноси многе невоље. Како да га обуздамо? Можемо, на пример, по читав дан да се уздржавамо, да пазимо шта
говоримо, али онда се одједном нађемо у некаквој непријатној ситуацији или се поведе неугодан разговор, и опет поклекнемо. Наравно језик сам по себи није ништа крив - то је само један од органа наше. /' Није крив језик, него онај ко њиме управља, дакле наш ум, који језику шаље команде шта треба да каже. Уколико ум даје добар материјал свом^ језику, онда језик производи добре речи. Испада даје проблем у нашем^ уму који се често ничим не занима па стога такав празан ум сведочи да човек не ради духовно.
Управо зато Свети Оци су за један од најважнијих елемената духовног живота и сматрају ћутање и надзирање својих речи.
Нама се, наравно, чини да је то немогуће испунити. Кад бисмо живели упустињи, ћутали бисмо по цео дан! Али из сопственог опита ћу вам рећи: чак и ако се човек непрестано налази у пустињи и читав дан - то није довољно.
Постоје људи који све време ћуте, а њихов ум непрекидно разговара. То јест, споља такав човек делује веома ћутљив и тих, а њему без престанка теку монолози, расправе, оправдања итд. Попут млина који непрестано меље. Може ли се зауставити? И да ли је то потребно? Јер заправо није важно да се млин заустави, него да му се да добар материјал за прераду, да се стави добра пшеница, како би изашло квалитетно брашно.
Зато је важно да дајемо нашем уму храну за духовни рад. Ако човек не може да се моли, онда макар треба да размишља о нечем позитивном. Читање духовне литературе, слушање проповеди, провођење времена у друштву духовних људи... - све је то управо тај користан материјал који, када доспе у човеков ум, напослетку рађа добре речи. На пример, ум човека који чита житија светих, духовне књиге, слуша реч Божију итд. - стално ради и производи мисли о ономе што је добро. И обратно, кад човек гледа или слуша нешто рђаво, његов се ум трује и језик почиње да испушта различите нечистоте које се у уму накупљају, као што су осуђивања, псовке итд.
Наш језик је налик славини. Одврнеш и вода потече. Ако јевода у извору добра, онда славина точи добру воду, и обратно. Сама по себи славина нема везе са квалитетом воде. Из тога следи да огроман значај има то чимеје испуњено наше срце. Од сувишка срцаусша говоре - рекао је ХРИСТОС (Мт. 12,34).
То јест оно што представља садржај твога срца, биће ти и на устима. Ако је твоје срце испуњено добрим мислима о ближњима, ако подстичеш себе на љубав, на добронамерност, саосећање, разумевање, снисходљивост, онда, када отвориш уста, твоја реч ће бити испуњена љубављу, саосећањем итд. Ако пак у своме срцу производиш зле помисли, као што су завист, непријатељство, гнев итд., онда ће се кад отвориш уста из њих излитисво то зло.
Тако се борба са језиком одвија дубоко унутар нас. А да би се у тој борби победило, како сам већ рекао, веома помаже молитва, читање речи Божије и духовних књига, слушање проповеди, боравак у храму, и разговори са добрим људима који ће нам у тој борби користити.
На пример, човек ради на таквом месту где чује многе непристојне ствари, и постепено, а да тога ни сам није свестан, у себи почиње да понавља те речи. Јер, непрестано их слушајући, он се на њих навикава, испуњава се њима и, чак и ако их не изговара наглас, те речи ипак живе у његовом уму. И обрнуто, када се човек налази окружен тихим, финим, пажљивим и духовним људима, он се и сам учи таквим својствима, и његове речи доносе корист не само њему, него свима који га окружују.
УЗДРЖАВАТИ СЕ ДО КРВИ
Веома је важно избегавати празнословље. Свето Писмо каже:
У многим речима не бива без греха (Прич. 10,19). Ако сваки пут кад ти се пружи прилика да се умешаш у разговор, незадрживо почнеш да говориш, не можеш избећи грех. На овај или онај начин, у одређеном тренутку, промаћи ће ти и осуђивање и све друго. Најделотворније средство против овог греха представља узда. Ономе ко је живео на Светој Гори и бавио се животињама добро је познато шта је то. На пример, у случају непослушне мазге која се никако не може помери-ти са места, једино делотворно средство биће узда. Када је потегнеш, животиња ће осетити бол и почеће да извршава оно што газда од ње очекује. Апостол реч „зауздавати" у односу на језик не употребљава тек тако, Јер овде је заиста неопходно приморавање и принуда како бисмо се уздржали. Сви смо ми разумна бића, и реч је - наш урођени инстинкт. Хоћемо да се изразимо, да одговоримо, али треба да зауздамо свој језик и кажемо себи: „А сад ћеш да ћутиш". То није нимало лако, то је права борба.
У Отачникује описан следећи случај. Неки човекје био дрзак према старцу, и старац се из све снаге трудио да се уздржи и да на тудрскост не одговори. После извесног времена старчевауста су се напунила крвљу, и онјује испљунуо. Оци суупитали старца: „Геронда, шта се догодило? Откуд крв?" Он имје одговорио даје толико приморавао себе на ћутање, да се груба реч у његовим устима претворила у крв, коју је испљунуо и онда мује било лакше.
Коментари
Постави коментар