Једноставност

Једноставност - Глава 87 Отац Серафим Роуз: Његов живот и дела

Jеромонах Дамаскин

Буди понизан, и исцелићеш се.
Сави кичму, и бићеш прав....
Не истичи се и држи се једноставности.
-Лао Це [1]

Године 1979., у неформалном разговору након летњег ходочашћа манастиру Светог Германа, отац Серафим обратио се браћи и сестрама у Христу на тему једноставности. Чак и пре свог преласка у Православље наишао је на врлину једноставности у списима пре-хришћанских, кинеских мудраца, који су посматрањем и размишљањем о поретку свега створеног, увидели да су једноставност и понизност „Пут Неба“. У Богочовеку Исусу Христу отац Серафим је пронашао отеловљење тог „Пута“ , и чуо позив: „Ако се не обратите и не постанете као деца, нећете ући у Царство Небеско“ (Мт. 18.3).

„Пагански филозоф из Кине по имену Лао Це“, рекао је отац Серафим браћи и сестрама, „учио је да најслабија ствар побеђује најјачу. Овде у нашем манастиру постоје примери у прилог томе. Увек падају они храстови, који су тврдокорни и несавитљиви, и њихове гране се ломе и опадају; док борови, који су савитљивији, много се ређе ломе пре него што се осуше.

Што ће рећи, савијање је знак снаге. Исто се може запазити и у људском животу. Човек који верује у нешто у толикој мери да ће да устане и 'одсече ти главу' ако се не слажеш са њим - такав човек увек показује своју слабост, јер је толико несигуран у себе па мора и тебе да преобрати, како би самог себе уверио како и он у то верује.“

Отац Серафим је имао обичај да каже, да бисмо се савили попут борова, наше срце мора доживети трансформацију. „Пут ка томе“, говорио је он, „је да омекшамо срце, да своје срце учинимо флексибилнијим.“

„У протестантској цркви постоји пуно примера људи меког срца, који су Христове љубави ради, добри према другим људима. То је полазна основа у Хришћанству. Не бисмо смели себи да дозволимо, да смо Православци, а да мислимо да ако смо хладни, строги и исправни, да смо истовремено и Хришћани. Бити исправан јесте спољашња страна Хришћанства. Исправност је важна, али не и од превасходног значаја. Срце је од превасходне важности. Срце мора бити меко, срце мора бити топло. Ако немамо то топло срце, морамо од Бога тражити да нам га подари, а потом морамо се потрудити и учинити све да такво срце стекнемо. Поврх свега, дужни смо да увидимо да наше срце није меко, односно да смо хладни. Дакле, нећемо веровати свом разуму и закључцима логичког дела ума, од којих се морамо „ослободити“. Ако овако будемо чинили, ућићемо у светотајински живот Цркве и примити благодат Божију, а онда ће сам Бог почети да нас просветљује....

„Само нас једноставност може спасити. Једноставност можемо задобити, ако се у свом срцу Богу помолимо да од нас начини једноставне људе; само да за себе не мислимо да смо премудри; ако, нам на пример неко постави питање „Сме ли се сликати икона са представом Бога Оца?“ а ми не истрчимо са одговором и кажемо: „Наравно ствар стоји овако ...- тако су рекли на том и том Сабору број тај и тај. „У том случају, знајући да смо у праву, или ћемо сваког да екскомуницирамо из разговора чиме ћемо се заглибити све дубље и дубље, или ћемо стати и размислити: „Па, баш и не знам много о томе.“ Што чешће будемо имали овај други став, бићемо заштићенији од духовних опасности.

„Прихватите веру коју добијате од својих свештеника с једноставношћу. Ако се деси да сте у вези са простим, руским свештеником, захвалите Богу што имате и таквог. Можете научити много од њега: зато што сте сами компликовани, склони ослањању на разум и потиштени, а ови једноставни свештеници могу да вам пруже што је за вас добро.......

„Чим чујете туђе критичке изјаве [о људима у Цркви] или у себи почнете да критикујете, морате се зауставити и упозорити себе да је овај критички став, чак и да је тачан (зато што су такве изјаве у извесној мери истините) једна јако негативна појава. Критика не води никуда. На крају вас може избацити из Цркве. Дакле, морате се у том тренутку зауставити и сетити да не износите никакав суд, да не мислите да сте толико паметни да знате боље од других. Напротив, покушајте да научите нешто, можда и без изговорених речи, управо од тих људи које бисте евентуално критиковали...

„Ако кренемо путем једноставности - то јест, ако немамо поверења у сопствену мудрост, да користимо свој ум најбоље што можемо, али да будемо свесни да је ум без топлине срца један слабашан инструмент - тада ће православна филозофија живота почети да се у нама образује.“ [2].

Отац Серафим нас је учио једноставности, али исто тако је то начело остваривао у свакодневном животу. Многи га памте као генијалног човека, чије су интелектуалне способности далеко превазилазиле њихове, који је својим примером стално показивао како да будемо једноставни. Речено речима писца житија Светог Јована Лествичника, отац Серафим се одрекао "сујете људског мудровања.“ [3] Овде наводимо причу Џона, ходочасника манастиру Светог Германа:

„Када сам први пут срео оца Серафима било је то скоро пред крај прве школске године на колеџу. Тада сам себе сматрао већ добрано дубоким мислиоцем, човеком који се хватао у коштац са "највећим питањима" на путу Истине. Приметио сам да већина људи око мене није била заинтересована за Истину - или су били престари, исувише уморни и сморени да би се ухватили у коштац, а млађе је више интересовала забава, компјутери и како да зараде пуно новца....

„Видевши у оцу Серафиму филозофа сличних настројења, чезнуо сам да са њим водим дубоке разговоре о тим животним питањима. Он је имао обичај да ме стрпљиво саслуша док сам му износио своје „дубокоумне“ идеје, међутим сам ми ништа није објашњавао, већ би давао само једноставне, језгровите коментаре. То ме је тада помало збуњивало, али тек сада разумем. Сада, скоро деценију касније, као да су скоро сви ти једноставни коментари заувек остали утиснути у моје памћење.

„Први пут сам се заинтересовао за Православље док сам проучавао његова најузвишенија учења. Прве православне књиге које сам прочитао биле су Мистичка теологија Светог Дионисија Ареопагита, и Мистичка теологија Источне цркве од Владимира Лоског. Привлачили су ме неисказиви концепти као што је „Божански примрак“ апофатичке теологије.

„Међутим, отац Серафим ме је стално враћао на земљу. Након што сам постао катихумен у манастиру, од мене се очекивало да се упознам са вером и припремим за крштење. Мислио сам да одвећ знам много, имајући у виду да сам се бавио изучавањем тако узвишене метафизике. Али када сам ушао у келију оца Серафима да разговарам са њим, једно од првих питања које ми је поставио било је: „Да ли си чуо за постове Цркве?“

„Мислим да јесам“, одговорио сам. „Постоји Велики Пост, и још један пре Божића ...“

„Да“, рекао је он. „А да ли си чуо за пост апостола Петра и Павла?“

Било ме је срамота да кажем да се не сећам да ли сам чуо за тај пост.

„Апостолски пост је јако важан“, рекао је он, и наставио да описује какав је то пост и зашто је установљен. „Неко је израчунао“, рекао је он најзад, „и испоставило се да има више посних дана у црквеном календару него што има дана када се не пости. "

„Ово ме је баш изненадило. Мислим да је отац Серафим покушавао да ми каже да то што сам крштен не значи да треба да се правим важан узвишеном теологијом и филозофијом, већ да закорачим у живот испуњен борбом, подвизима и жртвом за Господа Исуса Христа. На свој ненаметљив начин, он ме је водио из „божанског примрака“ у подножје Крста који је средство нашег спасења.

„Током те године мојих почетака у вери, уписао сам се на универзитетски курс на тему „Филозофија вере“, за који сам написао два рада на која сам био поносан и која су високо оцењена. Први рад је носио назив "Размишљања о Кантовој вери чистог разума". Дао сам рад оцу да прочита. Ваљда сам очекивао макар малу похвалу. После неког времена питао сам га да ли је прочитао, а он је одговорио да јесте.

"'Шта мислите о тексту?" питао сам.

"Мало је преко мојих могућности", одговорио је.

Његов одговор ме је оставио без текста. Касније сам сазнао, као што сам и претпоставио, да је отац Серафим детаљно изучавао, не само Канта, већ и многе филозофе за које никада нисам ни чуо, и да је својим интелектом чак много више задро у западну филозофију од мојих професора са универзитета. Због чега је онда рад од једанаест страна, студента друге године био 'преко његових могућности'? Јасно је, да ме је учио једноставности и њеној сестринској врлини: смирењу.

Мој други рад је био на тему Серена Кјеркегора, чија је филозофија била препуна парадокса и интелектуално захтевна, да би човек могао читав дан да проведе

„Какво је ваше мишљење о Кјеркегору?“ питао сам оца Серафима.

„Увек ми га је било жао“. И то је било све што је отац Серафим казао на ту тему. Његова изјава мора да је имала везе са срцем, али не и умом. Касније, размишљајући више о Кјеркегорвој борби да одржи хришћанску ревност усред свеопште млакости своје Цркве, да одржи хришћанску веру против баражне паљбе хегеловске филозофије, и да превазиђе контрадикторности сопствене личности - схватио сам да се за Кјеркегора ништа прецизније и не може рећи до оних неколико речи које је изрекао отац Серафим.“ (4).

 Један други ходочасник, Павле, сећа се својих безуспешних покушаја да оца Серафима увуче у своје интелектуалне расправе. Као пастор протестантске цркве, Павле је дубоко у свом срцу осећао да га духовне дубине православља разобличавају. Да би доказао како Православље ипак није истински пут, желео је да однесе победу у расправи са оцем Серафимом. Отац Серафим ће га питати да ли има нека питања, а Павле ће уместо тога покушати да изнесе своје аргументе. Како је касније признао: „Оцу Серафиму сам дошао не са питањима, већ са мишљењима.“

У једном тренутку Павле је упао у жучну полемику против Православља засновану на чињеници да су вршени погроми над Јеврејима у Русији пред избијање револуције. Када је стао пред оца Серафима и почео да излаже своје ставове о погрому, отац је одговорио: „Нисам дужан да браним нешто што очигледно није хришћански.“ Павле нам је после тога причао: „Тај одговор је растурио у парам-парчад све моје унапред испланиране аргументе!“

Другом приликом, када је Павле изазвао оца Серафима питањем да ли ће он, као протестант, отићи у рај или пакао, отац Серафим је одговорио: „Ко сам ја да одређујем да ли ћеш отићи у рај или пакао?“

„Отац је одбијао да се упушта у протестантску дијалектику“, Павле једном рекао, много година касније. „Одговор би једноставно започињао: „Свети Оци кажу...“

У другим приликама, у разговорима са оцем Серафимом, Павле је презривим тоном покушавао да га увуче у расправу, а отац не би говорио ништа, или би једноставно устао и отишао. „Ово ме је научило једној мудрости,“ Павле сада каже. „Својим ћутањем и својом невољношћу да улази у расправе, отац Серафим ме је научио да је вера нешто се задобија једино ако си попут детета.“ [5].

Након упокојења оца Серафима, Павле се кајао због свог ратоборног приступа јер га је то лишило могућности да прими мудрост од некога ко је упамћен као истински човек Божји. На крају је крштен и постао православни хришћанин, а данас је активан и посвећен Цркви.

 Један млађи монах, који је у скит дошао из другог манастира, добро се сећа свог првог сусрета са оцем Серафимом. За разлику од ходочасника у горе поменутим причама, овај монах себе није сматрао интелектуалцем. Он се помало плашио сусрета са оцем Серафимом, за кога је већ знао да је дубок и "јак" Православни писац.

Када га је отац Херман позвао код оца у келију, монах је ушао нервозан. Отац га је позвао, и он је ушао, сео питајући се шта би „глупак“ какав је он сам имао да каже овом мудром и дубоком човеку, седе браде и продорног погледа.

Одједном, отац Серафим га упита: „Знате ли нешто о брању гљива?“

„Не ...“, био је одговор новопридошлог брата.

Као ветеран у брању гљива, отац Серафим је могао да исприча све, са непатвореним ентузијазмом, о свим јестивим гљивама које се могу наћи у тој области. Брат се одмах опустио. Баш му је то и било потребно: да слуша о једноставним радостима монашког живота.

 У свом трагању за једноставношћу, отац Серафим је избегавао све што је називао „духовним позерством и пренемагањем.“[6] Није имао оно што би се могло назвати „преузношењем због свог монашког живота“ због чега неки воле да иду у дугачким хаљинама, и да их поздрављају на улицама (Марко 12.38). Једна жена која је прешла у Православље сећа се:

„Била сам још увек у протестантској вери када сам упознала оца Серафима. Иконе, мошти, манастири, и сама помисао о непрекидном појакању - све ми је то и даље било страно.

Док сам била у посети једном пријатељу Православцу, речено ми је да ће доћи отац Серафим. Покушала сам психички да се припремим. Када је ушао унутра, изгледао је потпуно другачије, са дугом брадом, дуге косе и дугачкој мантији. Рекла сам себи да то није стварно он, већ само његов спољашњи изглед, и да морам да видим даље од тога. Покушала сам да одвојим човека од спољашњег утиска о њему, зато што спољашњи утисак неретко нема никакве везе са оним што човек у суштини јесте. Али када је у питању био отац Серафим, то једноставно нисам била у стању да постигнем. Схватила сам да то што видим, јесте отац Серафим; то јест, његово Православље, то што је монах, црна боја коју носи као симбол покајања - све то је био део онога што је он дубоко у себи био. Спољашњост и унутрашњост његовог бића биле су нераскидиво повезане.“ [7]

Отац Серафим је такође бежао од похвала и славе као од пожара. Једном, након једног од предавања, која је иначе имао обичај да држи током летњих ходочашћа, постављала су се питања, и неки човек је подигао руку да добије реч, и почео да хвали оца Серафима као „светог молитвеника“. Отац Серафим га је нагло пресекао. „Пређите на ствар“, рекао је. „Како гласи ваше питање?“

На поменутом ходочашћу оцу Серафиму је пришао један млади боготражитељ који је обожавао и саму земљу по којој је отац Серафим корачао. Још увек не знајући православни „бон-тон“ младић се спонтано прекрстио и поклонио испред оца Серафима тражећи благослов. „Требало би да се крстите испред икона“, рекао му је отац Серафим, „а не испред људи“.

 Угледајући се на пример епископа Нектарија и, кроз њега, на оптинске старце, отац Серафим је понекад користио хумор као пастирско средство. Више пута смо се уверили да није волео да се у манастиру губи време на тривијалности, и није волео да види браћу да се кикоћу свукуда по манастиру. Истовремено, знао је да претерана озбиљност не би била добра за раслабљене Американце, а посебно за младе. Као духовни отац, морао је да узме у обзир начин на који су дечкићи и младићи у манастиру одгајани. Овим младим људима било је потребно мало утехе, мало шале, ту и тамо, да се подигне атмосфера. У супротном, почели би себе преозбиљно да схватају, и самим тим сами себи да буду једини критеријум по коме се о свему осталом суди; а са друге стране би потонули у јаму унинија и потиштености из које је би им јако тешко било да изроне.

Они који су познавали оца Серафима сећају се да је имао изванредан смисао за хумор, али такав смисао за хумор који је, као и све друго у вези његове личности, био сведен. Испричао нам је једну причу исти онај млађи монах са којим је отац Серафим разговарао о гљивама:

Једном је у трпезарији, отац Херман нашироко објашњавао узалудност модерне технолошке цивилизације. „Они граде небодере високо у ваздух“, говорио је. „Такмиче се да виде ко може да изгради више. И само граде, и граде, и граде. Када ће све то престати? Могу да граде само до одређене висине, и кад заврше, шта онда?“

„На крају дође Кинг Конг“, одговара отац Серафим.

Отац Алексеј Јанг примећује да је „отац Серафим имао склоност ка збијању шала, што у потпуности звучи несагласно са његовим карактером, изузев ако сте били у прилици да присуствујете тим шалама. У њима није било ничег приземног нити окрутног; међутим, понекад, и то ретко, он би се скромно нашалио са неким.“ [8]

Једна од духовне деце оца Серафима наводи овај пример: „Соли [Соломонија] ми је једном испричала причу из које се види смисао за хумор оца Серафима. То је било у манастиру после неке кише, посвуда је било локви, а Соломонији је рекао да дође и види патку која је била у једној од тих локви. Рекао јој је да буде тиха, да не уплаши патку, и она је послушала. Онда је почео да се истиха смејуљи, а она је схватила да је у питању лажна патка... мамац!“

Друга ходочасница, која је у манастир први пут дошла само годину дана пре смрти оца Серафима, присећа се како се изненадила кад га је видела оца како се грудва са момцима у манастиру. Испрва је мислила да то није прикладно; али после, кад је дубље зашла у православни начин живота, схватила да је се све то уклапало у манастир.

Отац Херман је често говорио: „Када сам први пут упознао оца Серафима, његово монашко достојанство није му дозвољавало да се грудва.“ Тек у позним годинама, када је постао свештеник морао је да се постара за потребе млађих, па смо га виђали како се са њима грудва. Отац Серафим се са дечацима такође играо хватања лопте или других предмета.

 Још једни од врлина оца Серафима, у вези са једноставношћу и смиреношћу, била је стрпљење. „Ако сада имам макар траг било каквог стрпљења“, каже отац Херман, „то сам научио од оца Серафима. Мислим да је то основно чему ме је научио. "

Саветујући своју духовну децу, отац Серафим је често говорио да њихов духовни опстанак зависи од тога да ли имају трпљење усред искушења. „Ђаво хода око нас као лав“, говорио је, „али нашим трпљењем и дуготрпљењем свих искушења можемо га победити уз Божију помоћ.“ [9] Једном, када је отац Алексеј Јанг писао у писму да су га опселе разне невоље, отац Серафим је одговорио да је „главни одговор на ваша питања“ садржан у речима посланице светог Јакова: радујте се, браћо моја, кад падате у многобројна искушења, знајући да кушање ваше вјере гради трпљење. А трпљење нека усавршује дјело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка (Јаков 1, 2-4). [10] У другом писму упућеном оцу Алексеју, отац Серафим је истакао да је „много боље учити се трпљењу и понизности (смирењу) него да добијемо све што пожелимо, да бисмо открили ... празнину у себи. Нека нам Бог подари да имамо поверења у Њега док Он руководи сваким нашим даном боље него што бисмо сами могли.“ [11]

За оца Серафима, трпљење је врлина неопходна не само зато што она човека држи на путу ка спасењу усред искушења и кушања, већ и зато што чува човека од искакања са тог пута на погрешно усмерена, духовна ревновања. „Идући корак по корак“, једном је рекао, „и не мислећи како ћемо једним великим искораком задобити било какво (више) место, добијамо могућност да у Царство Небеско стигнемо директно, и нема разлога да било ко од нас устукне пред тим. Амин“.