.jpg)
Протојереј Андреј Овчиников
Колико је важно да се свуда и увек сећамо Христа. Да
размишљамо о томе што је Он учинио за нас и како се захваљујући њему изменио
читав наш живот. Али зашто је тако тешко сећати се Бога? Треба уложити пуно
напора, али где су ту лакоћа и радост? Зашто нам је лакше и занимљивије да
заронимо у узалудан и испразан вихор живота, него у живот своје душе? Ако је за
свете људе „живот, то је сам Христос“, зашто ја не могу искрено да изговорим
такве смеле речи? Разлог је у раздвајању мог унутрашњег света и греху који
чиним. У потпуности се слажем са апостолом Павлом да је у мени присутна жеља да
чиним добро, али то добро, које знам, не чиним, већ чиним зло. Бедан ли сам ја!
И не само ја, него сви ми. С једне стране, људи су различити, али разликују се један
од другог. С друге стране, сви смо ми исти - сви смо грешни и лишени смо славе
Божије (Римљани 3, 23.). Разнолики смо као што постоје различити бројеви у
математици, али смо слични по једнакој удаљености од бесконачног. Сви ми имамо
несавршен однос са Христом. Неопходно је да то схватимо и да знамо шта ћемо
учинити по том питању.
Да бисмо били близу Христа потребна је жеља – потребно је да
желимо да будемо са Христом. Потребан је рад на себи, као и стрпљење и
упорност. Својство греха је да вуче човека доле, а наш задатак је да се успнемо
на гору. Тело захтева одмор и забаву, а ми ћемо се побринути за душу и њене
захтеве. А шта људска душа највише жели?
Души је потребан Христос, и само Он. А Христу је, такође, више
од свега потребна наша душа. Дакле, у чему је проблем? Проблем је у нама, и ни
у чему више, ни у неком другом. Сва проповед Цркве своди се на једну главну
тезу: „оствари исправан однос са Христом“. Имај поверења у Њега, иди за Њим, а
што је најважније воли Христа. Од тебе се ниша више не очекује. На Страшном
суду даћемо одговор само за једно: како смо свој живот провели у погледу Христа.
Душа са Христом је као невеста са жеником. А млади, као што
знате, воле да буду сами, не требају им сведоци. Младима је добро удвоје, а тако
и душа жели и очекује сусрет са својим Вољеним. А он је за душу најлепши од
свих синова људских.
Јако је важно да се научимо да ћутимо о оном најбитнијем. О
чему не треба говорити никоме ни речи – ни тати ни мами, само духовнику који је
у нашем животу одан пријатељ, и који ће нас боље разумети од рођеног оца. Мој
однос са Христом - то је тајна, и ја ћу га чувати од љубопитљивих погледа и дугих
ушију. Сећање на Господа увек је труд, али труд који ће временом бити све лакши.
Сећати се добротвора и вољених пријатеља није подвиг, већ потреба и радост човеку.
Бели лабуд никада неће седети у блатњавој бари, већ само на
површини језера глаткој попут огледала. Исто тако ће и Христос обитавати само
тамо где је чистота, како духовна тако и физичка. Он воли чистоту, а она се
налази тамо где постоји једноставност душе и смирење срца. Таквим људима Христос
није само пријатељ, већ им Он постаје род. Ко нема духа Христовог, он нема ни
Христа (Рим 8, 9). Због тога морамо имати духа Христовог и то у изобиљу, да
будемо са Њим. Познато је да се поред смиреног човека спашава на хиљаде људи.
До ког закључка долазимо? Ако читав наш живот буде испуњен
Христом бићемо најсрећнији људи на свету. Али таквог драгог госта потребно је примити
достојно. Он воли да долази у дворове и храмове, али не у оне изграђене од камена,
већ у храмове и дворове наше душе. Он увек мисли на нас, посматра наш живот,
чека на наше молитве, жури нам у сусрет као последњи слуга да нам помогне.
А ми? На речима кажемо „сами себе, и једни друге и цео живот
наш Христу Богу предајмо“, а у том тренутку, где је наше срце? Срце би требало
да буде у близини извора топлине и љубави, тамо где обитавају доброта и истина.
Ми све то желимо, зар не? Зашто онда стојимо и сумњамо? Хајдемо сви заједно к Њему,
јер је Он уморан од чекања ...
Коментари
Постави коментар