Пређи на главни садржај

Господе, научи ме да мислим о Теби!

Протојереј Андреј Овчиников

Колико је важно да се свуда и увек сећамо Христа. Да размишљамо о томе што је Он учинио за нас и како се захваљујући њему изменио читав наш живот. Али зашто је тако тешко сећати се Бога? Треба уложити пуно напора, али где су ту лакоћа и радост? Зашто нам је лакше и занимљивије да заронимо у узалудан и испразан вихор живота, него у живот своје душе? Ако је за свете људе „живот, то је сам Христос“, зашто ја не могу искрено да изговорим такве смеле речи? Разлог је у раздвајању мог унутрашњег света и греху који чиним. У потпуности се слажем са апостолом Павлом да је у мени присутна жеља да чиним добро, али то добро, које знам, не чиним, већ чиним зло. Бедан ли сам ја! И не само ја, него сви ми. С једне стране, људи су различити, али разликују се један од другог. С друге стране, сви смо ми исти - сви смо грешни и лишени смо славе Божије (Римљани 3, 23.). Разнолики смо као што постоје различити бројеви у математици, али смо слични по једнакој удаљености од бесконачног. Сви ми имамо несавршен однос са Христом. Неопходно је да то схватимо и да знамо шта ћемо учинити по том питању.

Да бисмо били близу Христа потребна је жеља – потребно је да желимо да будемо са Христом. Потребан је рад на себи, као и стрпљење и упорност. Својство греха је да вуче човека доле, а наш задатак је да се успнемо на гору. Тело захтева одмор и забаву, а ми ћемо се побринути за душу и њене захтеве. А шта људска душа највише жели?

Души је потребан Христос, и само Он. А Христу је, такође, више од свега потребна наша душа. Дакле, у чему је проблем? Проблем је у нама, и ни у чему више, ни у неком другом. Сва проповед Цркве своди се на једну главну тезу: „оствари исправан однос са Христом“. Имај поверења у Њега, иди за Њим, а што је најважније воли Христа. Од тебе се ниша више не очекује. На Страшном суду даћемо одговор само за једно: како смо свој живот провели у погледу Христа.

Душа са Христом је као невеста са жеником. А млади, као што знате, воле да буду сами, не требају им сведоци. Младима је добро удвоје, а тако и душа жели и очекује сусрет са својим Вољеним. А он је за душу најлепши од свих синова људских.

Јако је важно да се научимо да ћутимо о оном најбитнијем. О чему не треба говорити никоме ни речи – ни тати ни мами, само духовнику који је у нашем животу одан пријатељ, и који ће нас боље разумети од рођеног оца. Мој однос са Христом - то је тајна, и ја ћу га чувати од љубопитљивих погледа и дугих ушију. Сећање на Господа увек је труд, али труд који ће временом бити све лакши. Сећати се добротвора и вољених пријатеља није подвиг, већ потреба и радост човеку.

Бели лабуд никада неће седети у блатњавој бари, већ само на површини језера глаткој попут огледала. Исто тако ће и Христос обитавати само тамо где је чистота, како духовна тако и физичка. Он воли чистоту, а она се налази тамо где постоји једноставност душе и смирење срца. Таквим људима Христос није само пријатељ, већ им Он постаје род. Ко нема духа Христовог, он нема ни Христа (Рим 8, 9). Због тога морамо имати духа Христовог и то у изобиљу, да будемо са Њим. Познато је да се поред смиреног човека спашава на хиљаде људи.
До ког закључка долазимо? Ако читав наш живот буде испуњен Христом бићемо најсрећнији људи на свету. Али таквог драгог госта потребно је примити достојно. Он воли да долази у дворове и храмове, али не у оне изграђене од камена, већ у храмове и дворове наше душе. Он увек мисли на нас, посматра наш живот, чека на наше молитве, жури нам у сусрет као последњи слуга да нам помогне.


А ми? На речима кажемо „сами себе, и једни друге и цео живот наш Христу Богу предајмо“, а у том тренутку, где је наше срце? Срце би требало да буде у близини извора топлине и љубави, тамо где обитавају доброта и истина. Ми све то желимо, зар не? Зашто онда стојимо и сумњамо? Хајдемо сви заједно к Њему, јер је Он уморан од чекања ...

Коментари

Популарни постови са овог блога

Пастир Светог апостола Јерме

  Препоручујемо полако читање овог не баш лаког штива, које упркос томе даје велике увиде у човеков духовни живот и борбу са страстима. Пастир Светог Јерме Јерма је пореклом из нижег друштвеног слоја, што показује и његов језик који садржи доста латинизама. Према његовом делу  Пастир , Јерма је прво био роб  Хришћанин , кога је у  Риму  купила једна Хришћанка по имену Роди и тиме га ослободила ропства. Када је постао слободан, бавио се земљорадњом и трговином и стекао велико богатство. Али, занемарио је морално васпитање своје породице, па су му деца у време гоњења  Хришћана  отпала од вере, док су он и његова жена остали чврсти у вери. Последица тога била је пропаст Јерминог богатства; остало му је само једно мало имање, довољно за његове потребе. Он се  покајао  и од малог  Хришћанина  постао велики поборник  Христове  науке. Дело  Пастир , чији је циљ да привуче  грешнике  на  покајање , обилује моралним поукама. Сам писац поделио га је на три дела: Пет виђења, које је писац добрим

Кроз Часни пост: Субота пете седмице поста - Акатистна субота – Похвала Одигитрији Пресвете Богородице

Грешним делима приближила си се вратима пропасти; али Онај Који је сатро врата пакла силом Свога Божанства отвори теби врата покајања, свехвална светитељко, јер је Он Сâм врата живота. Јутрење – пета недеља Поста Тропар светој Марији Египћанки Поуке Светих Отаца: Када би Бог строго испитивао дела која су противна Њему, ми не би смо живели ни један дан. Свети Јован Златоусти Молитва: Подај нам, Боже, да јасно сагледамо оно што нам доноси мир. Нека би у ово подобно време хитали да чинимо дела ради мира и добре воље, свуда око себе и у свету. Амин. Читања из Светог Писма: Јевр. 9: 1-7 Лука 1: 19-49, 56 Богомислена размишљања: Јер у Бога је све могуће. Лк. 1:37 Преузето из књиге „Кроз Часни пост – Мисли за сваки дан“, Манастир Подмаине, 2007 Акатистна субота – Похвала Одигитрији Пресвете Богородице Поводом последовања Акатиста похвала Одигитрији Пресвете Богородице у суботу Пете седмице Великог поста Реч је о рановизантијској химни, првобитно званој само акатист, коју су каснији

КАКО НАЈБРЖЕ СТЕЋИ ДУХОВНИ МИР?

САМОУКОРЕВАЊЕ   • Вид смирења, који припрема за трпљење невоља пре но што се појаве и помаже њихово мирно подношење када се појаве, Свети Оци су назвали  самоукоревањем. Самоукоревање је окривљавање себе за греховност заједничку свим људима и своју посебно. При томе, корисно је сећати се својих нарушавања Закона Божијег и набрајати их, осим блудних падова и спотицања, за које оци забрањују да их се детаљно присећамо, јер обнављају у човеку греховни осећај и наслађивање њиме. Самоукоревање, када достигне своју пуноту, коначно из срца искорењује злобу, искорењујући лукавство и лицемерје, које не престаје да живи у срцу све док je у њему присутно самооправдање. 1. 318-319 • Бављење самоукоревањем претвара то укоревање у навику. Када онога ко је стекао ту навику задеси нека невоља, истога часа у њему се јавља дејство навике и невоља се доживљава као заслужена. Главни узрок сваког узнемирења – каже преподобни авва Доротеј ако пажљиво испитамо, јесте то што не укоревамо себе. Одатле проистич

ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА

ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА Предговор Љубав Господа нашег Исуса Христа према људима толико је велика да је Он ради нашег спасења примио смрт, али нам је даровао и могућност да се непрекидно најприсније сједињујемо са Њим. Зато је на Тајној вечери пред Своја крсна страдања Господ установио Тајну Светог Причешћа. Свети јеванђелисти приповедају о томе како је била установљена ова Тајна. Тако јеванђелиста Матеј пише: Приступише ученици Исусу говорећи Му: Где хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху? А он рече: Идите у град томе и томе, и кажите му: Учитељ каже: Време је моје близу, код тебе ћу да учиним Пасху са ученицима својим. И ученици учинише како им заповеди Исус и уготовише Пасху. А кад би увече, седе за трпезу са Дванаесторицом ученика. И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога завета која се пролива за многе