Пређи на главни садржај

Господе, научи ме да мислим о Теби!

Протојереј Андреј Овчиников

Колико је важно да се свуда и увек сећамо Христа. Да размишљамо о томе што је Он учинио за нас и како се захваљујући њему изменио читав наш живот. Али зашто је тако тешко сећати се Бога? Треба уложити пуно напора, али где су ту лакоћа и радост? Зашто нам је лакше и занимљивије да заронимо у узалудан и испразан вихор живота, него у живот своје душе? Ако је за свете људе „живот, то је сам Христос“, зашто ја не могу искрено да изговорим такве смеле речи? Разлог је у раздвајању мог унутрашњег света и греху који чиним. У потпуности се слажем са апостолом Павлом да је у мени присутна жеља да чиним добро, али то добро, које знам, не чиним, већ чиним зло. Бедан ли сам ја! И не само ја, него сви ми. С једне стране, људи су различити, али разликују се један од другог. С друге стране, сви смо ми исти - сви смо грешни и лишени смо славе Божије (Римљани 3, 23.). Разнолики смо као што постоје различити бројеви у математици, али смо слични по једнакој удаљености од бесконачног. Сви ми имамо несавршен однос са Христом. Неопходно је да то схватимо и да знамо шта ћемо учинити по том питању.

Да бисмо били близу Христа потребна је жеља – потребно је да желимо да будемо са Христом. Потребан је рад на себи, као и стрпљење и упорност. Својство греха је да вуче човека доле, а наш задатак је да се успнемо на гору. Тело захтева одмор и забаву, а ми ћемо се побринути за душу и њене захтеве. А шта људска душа највише жели?

Души је потребан Христос, и само Он. А Христу је, такође, више од свега потребна наша душа. Дакле, у чему је проблем? Проблем је у нама, и ни у чему више, ни у неком другом. Сва проповед Цркве своди се на једну главну тезу: „оствари исправан однос са Христом“. Имај поверења у Њега, иди за Њим, а што је најважније воли Христа. Од тебе се ниша више не очекује. На Страшном суду даћемо одговор само за једно: како смо свој живот провели у погледу Христа.

Душа са Христом је као невеста са жеником. А млади, као што знате, воле да буду сами, не требају им сведоци. Младима је добро удвоје, а тако и душа жели и очекује сусрет са својим Вољеним. А он је за душу најлепши од свих синова људских.

Јако је важно да се научимо да ћутимо о оном најбитнијем. О чему не треба говорити никоме ни речи – ни тати ни мами, само духовнику који је у нашем животу одан пријатељ, и који ће нас боље разумети од рођеног оца. Мој однос са Христом - то је тајна, и ја ћу га чувати од љубопитљивих погледа и дугих ушију. Сећање на Господа увек је труд, али труд који ће временом бити све лакши. Сећати се добротвора и вољених пријатеља није подвиг, већ потреба и радост човеку.

Бели лабуд никада неће седети у блатњавој бари, већ само на површини језера глаткој попут огледала. Исто тако ће и Христос обитавати само тамо где је чистота, како духовна тако и физичка. Он воли чистоту, а она се налази тамо где постоји једноставност душе и смирење срца. Таквим људима Христос није само пријатељ, већ им Он постаје род. Ко нема духа Христовог, он нема ни Христа (Рим 8, 9). Због тога морамо имати духа Христовог и то у изобиљу, да будемо са Њим. Познато је да се поред смиреног човека спашава на хиљаде људи.
До ког закључка долазимо? Ако читав наш живот буде испуњен Христом бићемо најсрећнији људи на свету. Али таквог драгог госта потребно је примити достојно. Он воли да долази у дворове и храмове, али не у оне изграђене од камена, већ у храмове и дворове наше душе. Он увек мисли на нас, посматра наш живот, чека на наше молитве, жури нам у сусрет као последњи слуга да нам помогне.


А ми? На речима кажемо „сами себе, и једни друге и цео живот наш Христу Богу предајмо“, а у том тренутку, где је наше срце? Срце би требало да буде у близини извора топлине и љубави, тамо где обитавају доброта и истина. Ми све то желимо, зар не? Зашто онда стојимо и сумњамо? Хајдемо сви заједно к Њему, јер је Он уморан од чекања ...

Коментари

Популарни постови са овог блога

Митрополит сурошки Антоније: Уверење у невидљиво. Последњи разговори (2001–2002)

  Од преводиоца Митрополит сурошки Антоније једна је од најистакнутијих личности 20. века. Његова реч, крајње трезвена, упућена најдубљим питањима човека, а истовремено жива, отворена, надахнута, увек наилази на одјек међу његовим бројним читаоцима, без обзира на њихова убеђења, уверења, образовање или културолошке корене. Његове књиге, беседе, наступи на радију и телевизији, његова предавања на универзитетима и богословијама, у болницама и школама надалеко су познати у Енглеској, где је службовао, у Француској, САД, Белгији, Немачкој, Шведској и другим земљама које је посетио као представник Руске Православне Цркве и егзарх Московске Патријаршије у Западној Европи. Читаоцу се нуди превод најновије серије разговора које је водио митрополит Антоније током 2001–2002. у лондонској парохији где је био настојатељ више од четрдесет година. Својој пастви је говорио, стварао, неговао и неговао током пола века, па није случајно што је атмосфера отворености, поверења и жеље за узајамним разу...

ПОВЕСТ О ЧЕСНОЈ ГЛАВИ СВЕТОГ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ

Свето Писмо нам говори да, након што је Светом Јовану Крститељу одсечена глава, безбожна Иродијада је забранила да се пророкова глава сахрани заједно са његовим телом. Уместо тога, она је оскрнавила часну главу Светог Јована и закопала је у близини своје палате. Ученици Светитељеви тајно су узели тело свог наставника и закопали га. Супруга Иродовог управитеља је знала на ком месту је Иродијада закопала главу Св. Јована, и одлучила је да га поново сахране на Маслинској гори, на једном од Иродових имања. [1] Када је до краљевске палате стигла реч о Исусовим проповедима и чудима, Ирод је са супругом Иродијадом хтео да провери да ли је глава Јована Крститеља још на месту где је била. Када је нису пронашли помислили су да је Исус Христос васкрсли Јован Крститељ. О томе постоји сведочење у самом Јеванђељу (види Мт 14: 2). Јерусалим. Прво обретење часне главе Светог Јована Крститеља. Много година касније, за време владавине равноапостолног цара Константина, његове мајке, Св. Јелене, ...

О НЕОСЕТЉИВОСТИ - БОЛЕСТИ САВРЕМЕНИХ ВЕРНИКА И СВЕТА УОПШТЕ

Ми, који лежимо изранављени, призивајмо Господа Који може да стави мелеме и завоје на наше ране. Свети Григорије Палама Поука XVII О НЕОСЕТЉИВОСТИ, ТЈ. УМРТВЉЕЊУ ДУШЕ И СМРТИ УМА ПРЕ СМРТИ ТЕЛА Неосетљивост, без обзира да ли телесна или духовна, јесте умртвљено осећање, које је, услед дуготрајне болести и нехата, доспело до стања потпуне отупљености. Безосећајност је нехат који је прешао у навику и успавао разум. То је пород лоше навике, замка за ревност, омча за храброст, непознавање умилења, врата очајања, мајка заборава (који, са своје стране, поново рађа своју сопствену мајку), искључење страха Божијег. Безосећајни монах је безумни философ, учитељ који самога себе својим учењем осуђује, адвокат који заступа противну страку, слепац који учи гледању. Он говори о лечењу ране, а не престаје да је чеше; говори против страсти, а не престаје да једе шкодљиву храну; моли се против своје страсти, а хита да је задовољи; кад је задовољи, љути се на самога себе, и не стиди се својих речи, бедн...

МИТРОПОЛИТ МОРФИЈСКИ НЕОФИТ: МОРАМО НАЋИ ВРЕМЕ ЗА ТИШИНУ

МИТРОПОЛИТ МОРФИЈСКИ НЕОФИТ: МОРАМО НАЋИ ВРЕМЕ ЗА ТИШИНУ Митрополит Морф и јски Неофит (Масура). Одломак из беседе Његовог Високопреосвештенства Митрополита Морфујског Неофита у храму Светог Антонија Великог у селу Спилија, на Кипру, 17. јануара 2020. године.       Сви ми данас — монаси и мирјани, били сами или ожењени — имамо један велики проблем: немир. Не можемо наћи мир и тишину у души. Сви смо оптерећени многим бригама. Како се нове технологије развијају, количина брига и невоља се повећава, иако се чини да би требало да буде обрнуто… Откуда то тако? У ствари, човек налази мир само у Истини. Технологија не може да одмори човека, пошто она само телу олакшава живот. Али човек није само тело: он има и тело и душу. Зато морамо пронаћи начин да одморимо и тело и душу. У Цркви постоји парадокс: када се тело умори ради љубави према Христу или љубави према ближњем – сиромашнима или болеснима, онима којима је потребна помоћ – тада се, упркос физичком умору, у душу н...