Тумачење Јеванђеља: Чистота срца

^{Јеванђеље по Матеју Глава 6, Стихови 22-33}

²² "Светиљка телу је око. Ако, дакле, око твоје буде добро, цело тело ће бити светло.

 ²³ Али, ако је твоје око лоше, цело тело ће бити испуњено тамом. Ако је дакле светлост која је у теби тама, колика је тек та тама!

²⁴ "Нико не може два господара служити; или ће једног мрзети, а другога љубити, или ће бити веран једном а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону.

²⁵ "Зато вам кажем, не брините се за свој живот шта ћете јести, или шта ћете пити; нити о свом телу, шта ћете обући. Није ли живот виш претежнији од хране и тело од одела?  

²⁶ Погледајте на птице небеске, нити сеју, нити жању, нити сабирају у житнице; а Отац ваш небески храни их. Зар нисте вреднији од њих?

²⁷ А ко од вас бринући се може додати један лакат свом расту?

²⁸ "Па зашто онда бринете о одећи? Погледајте љиљане у пољу како расту: они нити раде нити преду;   

²⁹ а ипак вам кажем да ни Соломон у свој својој слави се не одену као један од њих.

³⁰ Па када Бог тако одева траву у пољу, која данас јесте, а сутра се у пећ баца, неће ли пре вас оденути, ви маловерни?

³¹ "Стога не брините се, говорећи: Шта ћемо јести? или Шта ћемо пити? или Шта ћемо оденути?  

³² Зар ово све и незнабошци не ишту. Отац ваш небески зна да вам све ово треба. 

³³ Али иштите најпре Царство Божије и Његову правду, и све потребно ће вам се додати.

Са светом се сусрећемо, о свету стичемо знање путем својих чула; и кроз чула упознајемо не само свет, већ постајемо у њега укључени, сва наша чула нас повезују са предметима, са стварима око нас, али наша чула у нас непосредно уносе утиске и осећаје који нас понекад мењају из корена.

кроз њега Наш вид, о коме Господ говори у данашњем Јеванђељу, је једино преко чега можемо да спознамо свет са ведрином, у потпуном мировању свих сила нашег бића, али под условом, како Господ каже, да наше око буде једно, да буде светло, и да буде светло, то јест да дозволи са да у наше познање ствари уђе светлост.

Један од савремених енглеских писаца, Чарлс Вилијамс, даје нам две слике уз помоћу којих, мислим да ћемо моћи да схватимо још понешто из овог пасуса из Јеванђеља. У роману "Навечерје свих светих" он нас упознаје са девојком која је погинула у удесу, чија душа постепено проналази свој пут у нови свет у који је ушла.

Она стоји на обали Темзе, гледа у реку, и одједном види воду у реци Темзи таквом каквом је никада није видела у прошлости када је њена душа била обдарена телом. Тада је она имала одбојност према тамној, масној, прљавој води, јер је воду њена машта увек повезивала са чулом додира и директним телесним утисцима.

Али сада ова душа је ослобођена од тела и види воду из Темзе ослобођено, онаквом каква она треба да буде, будући да је то вода из реке која тече кроз велики град, прикупља свакакву прљавштину града и односи је далеко. И пошто она сада нема уобичајену одбојност тела и маште, та душа, кроз непрозирност воде, почиње да у њој увиђа нове дубине; види дубље од ове површинске непрозирности воде, она открива слој чисте воде, њену прозрачност, и још и више и дубље - види слој прозирности а у језгру те воде која тече кроз велики град - а овај град има позив да једнога дана постане град Божји - она сагледава ток неописивог сијања воде, воде вечног живота, исконске воде Богом створене, воде о којој Христос говори Самарјанки. Пошто је ослобођена личне реакције и одвратности, покојница сагледава (још даље?) слојеве светлости кроз површну тмине.

Зато што смо вечито уплетени у наше себичне реакције, успевамо да видимо кроз слојеве светла таму коју повремено стварамо или коју умишљамо, пошто је наше око помрачено ми видимо тмину, и нисмо у стању да сагледамо дубину, чистоту и сјај.

Још једна слика коју налазимо у овој књизи је можда још трагичнија. Ова девојка стоји на једном од великих мостова; она зна да овај мост не може бити пуст, да људи ходају, аутобуси се крећу, она зна да постоји живот на њему, па ипак, она тај живот нити види нити опажа јер, одвојена од тела, она види сада једино оне ствари и људе са којима се повезала свезом љубави, а како није волела никог осим свога мужа, она је слепа за све ствари око себе, и постоји само празнина, ништавило.

И тек када она, кроз ту незнатну љубав коју је имала у животу, постане свесна љубави уопште и преко везе, коју је остварила уз помоћ те љубави, иако мале, са другим људима и другим стварима које су јој биле драгоцене, она тек тада прогледава.

Зар и ми не живимо тако? Окружени смо светлошћу а видимо само пролазе сенке и празнину; колико често човек прође кроз наш живот не оставивши никакав траг, прође незапажено, упркос чињеници да је постојала потреба, или је у нашем животу постојала лепота, али је нама то било небитно, у нашем срцу није било ничега чиме бисмо одреаговали на ту лепоту, а у ствари смо у пустињи чак и када смо окружени изобиљем.

Ово се, опет, дешава због тога што посматрамо, гледамо без љубави, и не видимо ништа, јер само нам љубав може открити сакривено; а опет, способни смо да гледамо на зао и помрачен начин: колико често на зао начин тумачимо ствари које видимо? Уместо да их видимо какве јесу, видимо их онако како их разумемо из дубине наше помрачене душе и нашег унакаженог искуства. Колико често погрешно тумачимо дела и речи људи, јер их посматрамо већ помраченим оком!

Дакле, ове данашње Христове речи нас позивају на изузетно пажљив однос према томе како посматрамо и видимо; не смемо заборавити да чињеница да не видимо ништа, да је то често услед нашег слепила; ако видимо зло - то је због таме у нама; ако имамо одбојност према стварима, то је најчешће због тога што смо сконцентрисани на себе и не можемо да посматрамо са ведрином, са чистотом срца. Јер на крају крајева, ми не гледамо само телесним очима које нам преносе утиске, већ видимо и очима срца које могу да виде Бога само када је срце чисто, и то Бога не само у Његовом мистичном бићу, већ и Божије присуство кроз Његову благодат, лепоту и (благослов). Свети Исак Сирин каже да човек који има чист поглед и чисто срце више не види таму у свету јер ту таму надилази блистава Божија благодат на делу, која почива на свим стварима, колико год да нам се те ствари чине мрачним.

Научимо барем ову лекцију из Јеванђеља. Будимо обазриви да гледамо чистим оком, да тумачимо са чистотом срца и да делујемо из љубави, и тада ћемо моћи да ослобођени видимо сијање света и прозрачност, и заволећемо људе, и служити им, бићемо у овом свету, у месту које нам је Христос доделио, примићемо Његов благослов, веровати, имати наду и никада нећемо престати да волимо, чак и ако љубав значи полагање живота - живота старог Адама који мора умрети како би нови Адам живео, или живота новог Адама који свој живот даје да би свет и други у њему могли живети. Амин".

Извор: Архива митрополит Антоније Блум