КРСТ МОЈ И КРСТ ХРИСТОВ

Сад ћу рећи нешто о смирењу. О блажено смирење, ти си Божанствено, јер си повило небо и оваплотило се у човечанство и грехове целог света прикуцало на Крст. Моја душа дрхти – како могу да кажем било шта о твојој величанствености! Схиигуман Јован Валаамски

Љубав је увек на Крсту. мати Гаврилија

Господ је рекао својим ученицима: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.[1]
Шта значи крст свој? Зашто се тај крст свој, то јест засебни крст сваког човека, уједно назива и крстом Христовим?
Крст свој: то су невоље и страдања земаљског живота, код сваког човека своја.
Крст свој: то су пост, бдење и други благочестиви подвизи којима се тело смирује и покорава духу. Ти подвизи морају бити саобразни снагама сваког човека, и код свакога они су своји.
Крст свој: то су грешне слабости, или страсти, код сваког човека своје! Са једнима се рађамо, другима се заразимо на путу земаљског живота.
Крст Христов је учење Христово.[2]
Сујетан је и бесплодан крст свој, колико год он био тежак, ако се кроз угледање на Христа не преобрази у крст Христов.
Крст свој постаје за Христовог ученика крст Христов зато што је Христов ученик чврсто убеђен да над њим будно бди Христос, да Христос допушта на њега невоље, те неопходне и неминовне услове хришћанства, да се никаква невоља не би приближила њему да је Христос није допустио, те да кроз невоље хришћанин усваја Христа, постаје причасник Његове судбине на земљи, а стога и на небу.
Крст свој постаје за Христовог ученика крст Христов зато што Христов истински ученик сматра испуњавање Христових заповести јединим циљем свог живота. Те свесвете заповести постају за њега крст на коме он стално распиње свог старог човека, са његовим страстима и жељама.[3]
Из овога је јасно зашто је за примање крста претходно потребно одрећи се себе чак до уништења своје душе.
Грех је постао тако снажно и обилно својствен нашој палој природи да реч Божија не престаје да га назива душом палог човека.
Да бисмо узели крст на рамена, морамо се пре тога одрећи тела и његових хировитих жеља тако што ћемо му дати само оно неопходно за постојање; морамо сматрати своју истину најокрутнијом неистином пред Богом, свој разум потпуним неразумом, морамо се након свега тога са свом силом вере предати Богу, затим непрестаном изучавању Јеванђеља, и тако се одрећи своје воље.
Ко се тако одрекне себе, тај је способан да прими свој крст. Покоран пред Богом, призивајући Божију помоћ ради укрепљења своје немоћи, он гледа без бојазни и збуњености на невољу која долази, припрема се да је великодушно и храбро поднесе, нада се да ће посредством ње постати причасник Христових страдања, да ће достићи тајанствено исповедање Христа не само умом и срцем него и самим делом, самим животом.
Крст је тежак дотле док остаје крст свој. Када се он преобрази у крст Христов, тада добија необичну лакоћу: Јарам је мој благ, и бреме је моје лако, рекао је Господ.[4]
Христов ученик ставља крст на рамена онда када увиди да је достојан невоља које мује послао Божији промисао.
Христов ученик правилно носи крст свој онда када увиди да су управо ове, а не друге њему послане невоље неопходне ради његовог просвећења у Христу и спасења.
Стрпљиво ношење крста свог је истинско гледање и сазнање свога греха. У том сазнању нема никакве самообмане. Човек који не увиђа да је грешник, и уједно ропће и виче са свог крста, доказује тиме да површним сазнањем греха само лаже себе, обмањује себе.
Стрпљиво ношење крста свог је истинско покајање.
Распети на крсту, исповедај се Господу у праведности Његових судова. Окривљивањем себе оправдај суд Божији, и добићеш отпуштење својих грехова.
Распети на крсту! Познај Христа: и отвориће ти се врата раја.
Са крста свог славослови Господа и одбацуј од себе сваку помисао јадања и роптања, одбацуј је као злочин и хулу на Бога.
Са крста свог благодари Господу за бесцени дар, за крст свој - за драгоцену судбину, за судбину да својим страдањима подражаваш Христа.
Са крста благослови зато што је крст истинска и једина школа, ризница и престо истинског богословља. Изван крста нема живог познања Христа.
Не тражи хришћанско савршенство у људским врлинама. Тамо њега нема: сакривено је у крсту Христовом.[5]
Крст свој мења се у крст Христов када га Христов ученик носи са делотворном свешћу о својој грешнојсти којој је потребна казна - када га носи и при том благодари Христу, и славослови Христа. Од славословљења и благодарења појављује се у страдалнику духовна утеха; благодарење и славословљење постају најизобилнији извори несазнајне, непропадљиве радости која благодатно ври у срцу, излива се на душу, излива се на само тело.
Крст Христов је само по својој спољашњости сурово поприште за телесне очи. За Христовог ученика и следбеника он је поприште највишег духовног наслађивања. То наслађивање је тако велико да управо оно потпуно заглушује невољу, па Христов следбеник и у најжешћим мукама осећа једино насладу.[6]
Млада Мавра је говорила свом младом супругу Тимотеју, који је трпео страшне муке и позивао је да учествује у мучеништву: "Бојим се, брате мој, да ћу се, због моје младости, уплашити када видим страшне муке и гневног намесника, да ћу клонути у трпљењу." Мученик јој је одговарао: "Уздај се у Господа нашег Исуса Христа, и муке ће за тебе бити јелеј који Он излива на твоје тело и дух росе у твојим костима који олакшава све твоје болести."[7]
Крст је одувек сила и слава свих светитеља.
Крст је исцелитељ страсти, погубитељ демона.
Смртоносан је крст за оне који крст свој нису претворили у крст Христов, који са крста свог ропћу на Божији промисао, хуле на Њега, препуштају се безнађу и очају. Грешници који не сазнају свој грех и не кају се на крсту свом умиру вечном смрћу: нетрпљење их лишава истинског живота, живота у Богу. Њих скидају са крста њиховог само зато да њихове душе сиђу у вечни гроб, у тамнице пакла.
Крст Христов узноси од земље Христовог ученика распетог на њему. Христов ученик, распет на крсту свом, мисли о небеском, умом и срцем живи на небу и созерцава тајне Духа у Христу Исусу, Господу нашем.
Ако хоће ко за мном ићи говори Господ - нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Амин.
НАПОМЕНЕ:
1. Мт 16,24.
2. Пс 118, 38, 120.
3. Гал 5, 24.
4. Мт 11,30.
5. Преподобни Марко Подвижник, Слово о духовном закону, гл. 31.
6. Последовање дванаестом псалму, молитва светог Евстратија.
7. Чети минеј, 3. мај

одломак из књиге СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ
http://www.prijateljboziji.com/_krst-svoj-i-krst-hristov/17429

Даље

И та сила ствара се у души сваког Светитеља, сваког Свеца (ствара) јесте Христос. (Он) објављује у данашњем Еванђељу стваралачку силу. Сваки Светитељ је крстоносац и тиме Христоносац: јер ићи за Господом Христом непрекидно, то значи: носити крст, крст страдања, крст борбе, непрекидне борбе са самим собом. Јер, шта је борба против греха? Сваки Светитељ се непрекидно бори против греха, целог живота себе спасава искушења и саблазни. То је патња, то је мука, то је подвиг. Не може се лако из себе ишчупати грех који ти је омилио ако не понесеш крст, ако не постиш, ако не страдаш, ако не чупаш из себе своју страшну страст.

Који су хришћани – вели Свети Апостол Павле – распеше своје тело са страстима и сластима, распеше тело своје. Горд си, поносан си, грех, страшан грех. Ти мораш, ако хоћеш Царство Небеско, да распнеш себе, то јест да гордост своју сатреш, да распнеш себе на крсту смирења, на крсту смирености. Пробај, то је мука, то је подвиг, то је бол, патња, али спасоносна патња, јер само тако се иде за Господом Христом, носећи крст свој. Идеш за Њим, јер хоћеш да постанеш крстоносац: то можеш постати само кроз крстоношење. Борба са гресима, са страстима то је уствари борба са ђаволима, јер иза свих наших страсти стоје ђаволи. Зато Апостол и објављује свима хришћанима да наш рат није са крвљу, него са духовима зла испод неба, са управитељима таме, са демонима, са сатаном. Тако је страшна наша борба.

И ти, ако хоћеш да победиш те страшне противнике, наоружај се свеоружјем Божјим – како вели Свети Апостол. Узми оклоп вере, узми мач молитве, обуци се у сваку врлину, јер гле, свака еванђелска врлина и јесте оружје, свепобедно оружје које побеђује свакога врага, свакога ђавола. А борба са гресима, борба са страстима, борба са ђаволима? О, колико рана човек прима од њих, колико рана! Често као рањеник пада, али завапиће: „Господе, опрости и помози“! Сила Божја доћи ће сигурно, Сила Божја помоћи ће и ти ћеш савладати и најстрашнијег ђавола, и најстрашнију страст своју.

Када су Светог Андреја Јуродивог питали како изгледа ђаво? Ђаво – вели он – само изгледа страшно, изгледа страшно. Али он је слабић, он је немоћан пред Крстом Христовим, пред Христовим човеком. Бори се са њим кроз грехе, рви се са њим. Само рашири руке своје, вели он, и гле ти постајеш крст. Појури на ђавола, појури на демоне, појури на сатану, и он ће побећи од крста твог.[16]

Вера, вера у свемоћ Господа Христа, вера у Духа Светога: кад имаш ту Силу са висине, пред тобом сваки грех се претвара у немоћног слепца, у леш се претвара, и односиш победу над сваким непријатељем спасења свог. Тако, када на молитви стојиш па се и замориш на молитви, ето – то је крст, то је крст који ти носиш и идеш за Господом Христом. Или у манастиру си вршио послушање, заморио си се, чак и падаш од умора, али крст који носиш идући за Господом Христом води право Царству Небеском. Зато прими крст кроз служење Господу Христу, јер нема васкрсења без умирања Господа Христа ради. Кад смо с Њим једнаком смрћу, бићемо и васкрсењем – објављује Свети Апостол.
Али, да би прошао кроз Његову смрт, мораш примити на себе све муке Христове, муке овога спасења. „Сви који хоће да живе побожно у овоме свету, биће гоњени“ – вели Свети Апостол, биће гоњени. Ти хоћеш да победиш грехе своје, страсти своје, тебе ће гонити силно сви демони. Не могу људи да познају и да виде, али знај, ако си прави хришћанин, тебе бију ђаволи непрекидно, и у сну и на јави. У томе је основна патња хришћана у овоме свету, и борба. Који хоће победу у Живом Христу Исусу биће гоњени од нечистих сила, које делују невидљиво, кроз људе делају. Ти никада не малакши вером, знај да је Крст Христов увек јачи од сваког зла, од свакога демона у свим световима.

Кад су Светог Варсануфија Великог питали монаси: „Којим ми то виђењима да верујемо и визијама, и којим то сновима? Треба ли веровати свима или не веровати? Шта да радимо оче“? Он је одговорио: „Не веруј никаквим виђењима, макар ти се јавио Господ Христос, знај да ти се ђаво јавља у обличју Господа Христа. Да ти се јаве сви Светитељи у сну или на јави, не веруј никоме. Веруј само ономе виђењу, ономе сну где има Крста Христовог, јер од Крста ђаво бежи и на јави и у сну“. Ако сањаш нешто и Крст није ту, ту нема Бога. Ако нема Крста, не веруј. Ако имаш иеку визију, виђење, на јави или у сну, не веруј ако нема Крста Христовог. Таква је сила Крста Христов. Ту силу Крста Христовог наћи ћете у свакој души сваког Светитеља. Гле, Крст блиста из душе сваког Светитеља!

Хришћани су уствари крстоносци у овоме свету. Зато они носе Крст што је Он Крстом васкрсао из свих смрти. Да! То је душа свих Светитеља, вера, љубав, Крст! Ето у њима све врлине и све силе. То је данашње Еванђеље Светих, али не само Свих Светих. Чули сте да то Еванђеље важи за свакога од нас. Светитељи нису лакши од нас по природи: иста природа је у њима као у нама, исто тело са истим бројем чула, душа у њима, савест у њима као и у нама, воља у њима као у нама. Али се разликују од нас – по чему? По вољи, по одлучности својој, по жељи да постану Христови.

Апостол Петар вели Господу Христу: кад већ то захтеваш од нас људе да оставимо све и идемо за Тобом, ето, ми смо оставили све и идемо за Тобом – шта ће бити с нама? Спаситељ одговара да ће они, Дванаест ученика Његових, кад дође дан Страшнога Суда седети на Дванаест престола и судити свету. И сваки који остави кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или земљу своју мене ради, примиће сто пута толико, и у ономе свету живот вечни. То је Његово обећање, обећање Истинитог Бога. То што даје Светитељима, Он то тражи и нуди свакоме од нас. Сваки, вели он, сваки добиће Живот Вечни.

http://manastirvavedenje.org/sveti-justin-novi-celijski-beseda-prva-u-nedelju-svix-svetix/

Даље читање