О РОПТАЊУ, ПРОТОЈЕРЕЈ АНДРЕЈ ТКАЧОВ

РОПТАЊЕ

Да ли ми Православни, тако често ропћемо? 

Да ли нам садашњи живот даје повода за незадовољство? 

Како се односити према ономе што ти шаље Бог?

Коме је сличан човек који ропће?

Одговри на ова питања налазе се даље у тексту.

Вољени у Господу, данас ћемо попричати о таквој свакодневној несрећи, као што је роптање. Ми, свештеници, приморани смо да гледамо на „унутрашњост кесе од усисивача“: да стојимо на исповести и слушамо људска откровења о „великим подвизима“. Знамо свет са друге стране, као што га знају радници у, на пример, мртвачницама, или лекари, или полицајци, или судије. Као они који су најподложнији развраћању, јер се сусрећу са наличјем света. Улицом шетају лепи људи, али хајде проговори са њима... „Проговори, да те видим“ - пише Платон. Отварају се уста, потекао поток открића... -и питаш се: „Ко је то?“ Седи млад, леп, добро обучен човек са вишим образовањем. Какав је демон у њему? Чак не демон, него сноп демона. Један од демона у том снопу је и демон роптања. Људи ропћу, стално су незадовољни, мрмљају, гунђају, муче се... Питаш се, због чега? Данас бих желео да попричамо како се излечити од тог незадовољства животом.

Писац Аркадије Аверченко има неколико малих новела, доста оштроумних, о револуцији која се десила у Русији. У једној од њих он описује неког чикицу, обућара са малом платом, према његовим речима, и вечно незадовољног. Завршио је посао. Од зарађеног новца частио себе са мало икре, мало јесетре, свежим хлебом, мало овога, мало онога, унуче вотке... Пије, мези икром, и жали се на живот. Вели: „Кад би се што пре променила ова власт“. Ево, власт се променила, и сада он за исти тај посао добија плату од које купује суви хлеб, без јесетре и икре, и уопште без ичега, само суви хлеб.

И горко му је пиће, и не зна шта би више пожелео. Зато што оно што је било, како се испоставља, било је прелепо, било је чудесно. Шта је требало балванима да се жале?! -пита Аверченко „иза кулиса“ овог човека.

Купи козу

Што се ти жалиш? Зар лоше живиш? Купи козу. Код Јевреја има оваква шала. Дошао „страдалник“ код рабина и жали се: „Господе помилуј. Страћара мала, много деце, старица-мајка на рукама, немамо шта да једемо, немамо где да живимо..“

,,Па ти купи козу“, каже рабин.

„Какву козу?“

„Праву! Која мекеће, коју можеш да подојиш...“ 

„Где да сместим ту козу?“

„Смести је у своју страћару. Видећеш шта ће бити“.

„Страдалник“ купи козу, и живи. Све како је било тако је и остало: мајка стара, деца, гладни, немају услова за живот, још и коза мекеће и тражи да се доји.

Опет „страдалник“ одлази код рабина:

„Полудећу од таквог живота! Обесићу се!... Шта да радим?“

„Продај козу“. 

Продао козу и трчи рабину: „Каква красота! Како је лепо без козе!“

Купи козу, ти што ропћеш. Лоше живиш? Разболећеш се? Ако ти открију рак, биће ти боље? Ако сломиш ногу, или кола разбијеш, или те остави вољена особа? Или ако те поп- лаве комшије? Желиш проблем? Ко жели проблем, нека ропће на здравље. Даће ти Бог проблем, и бићеш срећан: „Боже, како је пре добро било. А јуче је било прелепо!“ „Срећа је била могућа...

Добром је све добро

Пријатељи моји, не смемо роптати. Живимо у јединствено ситом свету. У свету јединствено лепо одевеном. Живимо у здравом, комфорном свету, у којем се поштују права личности. Нико нас неће вући за крагну на робовски принудни рад. Нико нас не тера да радимо оно што не желимо. Титраће нам, и сваки полицајац, који би ти у добрим старим временима, дао пендреком по глави, сада ће рећи: „Поштовани грађанине, покажите, молим вас, ваша документа. Будите љубазни, станите овде“. Другачије са нама неће разговарати — боје се. Сви се боје да ће морати да одговарају. Ви што ропћете, шта желите? Шта треба човеку да не би роптао? Шта треба да се да, да би био задовољан?

Укључите машту. Ако би вас оставили на острву у Карипском мору, дали вам јахту, кућу бесплатно на три месеца, и да пијете и једете што год пожелите. Да ли ћете бити срећни? Само два дана. После? После - врели песак, јако сунце, неукусни ананас, на скутеру се мотор покварио... Опет ће почети. Све ће опет бити лоше. Лошем човеку је све лоше. Добром је све добро.

Слушам исповести, разговоре, кукање од јутра до мрака. Као и сваки свештеник, уморан сам од кукања. Зашто не благодарите Богу? Зашто долазите у цркву, у овај свети дом Божији, на врата небеска, лествицу Јакова, да се жалите и запомажете? Зашто у подножју лествице Јаковљеве настављате: „Дај ми то!... Дај ми то!...“ Зашто не благодарите? Благодарност је најбољи лек од чамотиње. Благодарност. Треба учити људе на исповести, и на проповеди: „Престаните да тражите! Благодарите, хвалите Бога“. Само размислите како живимо?

Био је један интересантни експеримент: неколико година уназад, можда пет или шест, један новинар је замислио да је свет село од сто људи, и прорачунао бруто производ тог света. Колико људи, колико мушкараца, колико жена. Колико црних, колико белих. Колико верника, колико не. Добио је интересантну статистику. Бруто производ читавог села је у рукама двојице људи који живе у Америци. 70 људи је неписмено, 30 писмено. Већина има просечну дневну зараду 1 долар. 30-40 од њих 100, има 5-7-8-10 долара. Ми смо међу вишима. Писмени смо. Добро једемо. Да тако једу наши преци! Да наши преци устану из гробова и седну за наш сто, погледају на ђаконије које једемо, рекли би: „Рођаци, ви сте у рају!“ Када би ушли у купатило, испружили иоге у топлој води и у пенн одмарали пола сата, или укл.учили телевизор, неку песму одслушали... — питали би: „Чиме сте ви то тако чудесан живот заслужили?! Ми смо у IX,X,XI,XV,XVIII... веку живели сасвим другачије, и нисмо роптали. Гризли смо буђав хлеб и били срећни. 

Пајсије Светогорац нам је причао о том времену, када се молио на Синајској гори у манастиру свете Екатерине. Тај манастир су „опслуживали“ Бедуини... Арапи, муслимани. Пајсије Светогорац је приповедао: „Сећам. се тих бедуина: када би имали нешто чаја, или мало шећера, играли би на једној нози од среће, и благодарили Богу што имају чај и шећер. А Јевреји... ах, ти Јевреји! Они су изградили виле у пустињи и довезли им све половне аутомобиле из читавог Израиља, на поклон. Сада сваки Бедуин има полован аутомобил. И нема никакве радости“.

Цивилизација је оптеретила човека лажним добрима, и узима му радост. Она га чини храмом незахвалности, тера га да ропће, да завиди, да машта о себи. „Зашто они, а не ја?“ -у таквим мрским мислима живи пали човек.

Ако се такве мисли не промене, никакву срећу нећете наћи. Цео живот ћете живети као кукавице и умрећете несрећни. Рај нећете пронаћи, јер су у рају сви благодарни. Људима су секли руке, а они су благодарили Богу. Очи су им копали - они су благодарили Богу. Бацали су их у ватру или у врелу смолу, викали су: „Слава Ти, Господе, слава Ти!“

У рају су сви благодарни. У рају нема ни једног депресивца. Кад би била екскурзија у рај, шетали бисмо туда и дивили се: „А где су овде тужни, уплакани, несрећни?“ Магаре ни у рај не може ући. У рају су Вини Пуови. Вини Пуу је све добро. Он увек пева: „У глави ми је пиљевина, тра-та-та“. Њему је све весело. 

Док магаре Иар вечито сумња: „Да ли је све тако?"

„Како си, магаре?“

„Лоше. Шта да очекујем од оних који ми не дају да живим?“

Све је лоше код магаренцета Иара. Магаре неће у рај, а Вини Пу хоће. Он је оптимиста који зна да је му у глави пиљевина. Самокритичан је: „Ја сам глуп, лоше ми иде краснопис...“ — али он је весео.

Хришћанин треба да буде јак, весео, али и самокритичан човек. Не треба да буде беживотан, депресиван, попут неког издуваног балона. Да се људи не изненаде и узвикну „Откуд ова крпа?!“, када га сретну. Јер такав човек је неупотребљив.

Човек, према апостолу Павлу, треба да буде спреман на свако добро дело, на свако благо дело. А ти беживотни, што гунђаш, тебе не треба слати у живот. Теби храна није укусна, сунце те не радује, ништа те не весели.

Коме је сличан човек који ропће?

Ти си демон. Сећате се, како о демону говори Пушкин?

„Ништа природи целој / Није желео да благослови“. Ни на чему нећеш зауставити поглед са благословом. Немаш такву секунду, у којој би рекао: „Стани, магновење! Прелепо си!“ Немаш то! Све ти је туробно, лоше.

„Њима је добро, а мени лоше... Њима је боље, њима све лоше“. Пријатељи моји, то је владајуће расположење људи. При томе, млади, здрави. Погледајте старце и старице: колико је ватре у њиховим очима, а једва ходају! Цео живот је за њима, испред им је само Страшни суд и Царство Небеско. Они имају интерес за живот, боре се за њега. Устају са тешкоћом из постеље, брину сами о себи. Млади, лењи, се излежавају, седе по цео дан и глуме будале, траже догодовштине и авантуре. Наравно да ће бити чамотиња и меланхолија; наравно да живот неће бити на радост човеку. Наравно да ћеш роптати. 

Пријатељи моји, не сме се никада роптати! Наш народ који је преживео логор, рат, колективизацију, принудну емиграцију, никада није падао духом. У логорима су били весели људи који су сачували присуство духа. У рату, увек, у свакој чети, у сваком батаљону, постоји Тјоркин. На пристаништу извадиће хармонику и запљескати, одпеваће и подићиће свима расположење. Обавезно мора бити такав човек. Када је народ емигрирао, замислите: племићи, генерали, епископи, научници истерани из Русије, протерани из лепих домова, из племићких вила, из станова у центру Москве, Петербурга, и других градова, протерани са катедри на којима су предавали, остављени без имена, части, звања, славе, новца, породице, здравља... - и шта, јесу ли се они сви обесили, тамо, у иностранству? Ништа слично.

Изградили су храмове, издавали часописе, отворили школе, кадетске корпусе, семинарије, руске културне центре, родили децу, васпитавали неколико покољења који знају руски језик и који су крштени у Православној Цркви. А да нас данас тако шутну, шта бисмо урадили? Обесили бисмо се, или бисмо заливали своју тугу, а потом бисмо отишли да се обесимо о јак клин у хотелској соби. То не сме! 

Ми смо Руси и не смемо да падамо духом. Сити смо, не смемо да тугујемо. Верници смо, не смемо да упадамо у чамотињу. Треба да помажемо једни другима, не смемо да се жалимо. Треба сами да плачемо, нечујно. После да се умијемо и изађемо међу људе са светлим лицем. Како пише Јуриј Самарин о Алексеју Хомјакову. Сахранио је вољену жену, жарко вољену, једну једину жену, коју је волео, и децу: једног за другим. Ипак, остао је увек бодар и невероватно оптимистичан. Јуриј Самарин се присећао како је једном приликом ноћио код Хомјакова у кући и чуо је ридање из удаљене просторије. На врховима прстију је отишао да погледа: Хомјаков Филозов и публициста, сву ноћ на коленима, у сузама се молио, ридао пред Богом за себе, за своје срце, жену и децу... Ујутру је изашао на доручак као да се ништа није ни догодило, умивен, свеж, исправљених леђа, блистав, весео, мудар. Никоме није поверио своју тугу...

Филозоф и публициста А. С. Хомјаков.

Фотографија са краја 1950-их година.

Плачите пред Богом! Плачите пред Богом, а не другарица с другарицом на пуш паузи. Плачите пред Богом, пред људима не плачите. Пред људима умијте лице и будите чврсти весели и јаки. Не сме се клонути духом! Имамо све. Имамо више него што заслужујемо. Имамо више него што смо достојни.

Благодарите Богу, ништа Му не тражите. Слава Теби, Господе, жив сам. Слава Теби, Господе, имам пријатеље. Слава Теби, Господе, на ногама сам при здравој памети. Слава Теби, Господе, имам посао, неку уштеђевину, сам купујем хлеб, не просим. Слава Теби, Господе, крштен сам. Слава Теби, Господе, много знам, умем да читам, и могу да научим разне науке.

Слава Теби, Господе, имам живот пред собом. Слава Теби, Господе, отићи ћу у рај, када умрем, јер си и ти за мене умро, и ја верујем у то. Желим да живим у рају. Вечно да живим. Зашто туговати?! Еј, ви, људи, уразумите се, престаните да тугујете, да патите, да плачете! Нека безбожници тугују, плачу и пате. Нека они одагнају своју тугу сатанским задовољствима. Нека се они „шире“, „таласају и „мрште, јер друге радости немају. Ми имамо милион разлога да се осмехнемо и кажемо: „Слава Теби, Господе, слава Теби!

Протојереј Андреј Ткачов