Поука старца Пајсија „Бог је обавезан да помаже"

„Бог је обавезан да помаже" 

 Господин Тамиолаки Елевтериу са Крита сведочи: „Нађох се једном приликом у тешком положају због својих многих обавеза, те отидох да видим старца како би ме охрабрио. По снегу и лошем времену стигох и закуцах на врата. Старац ми одмах отвори и брзо ме уведе унутра, говорећи ми: »Очекивао сам те«. Ја га, наравно, нисам био обавестио. Он ме постави да седнем покрај пећи и поче стрпљиво да ми кува чај. Ставио је воду у лонче и прекрстио се говорећи: »Слава ти, Боже«. Ставио је чај у лонче, поново се прекрстио и поново рекао: »Слава ти, Боже«. На крају је ставио лонче на ватру и поново се прекрстио и поновио: »Слава ти, Боже«. И он ми не рече ни реч осим: »Очекивао сам те«. Ја сам га пратио и почео да се раздражујем због његове немарности, будући да сам горео због својих потешкоћа. Пошто је скувао чај, он ми даде шољу, погледа ме невиним и састрадавајућим погледом и мирно ме упита шта ми је и зашто изгледам немирно. Раздражен, ја са набојем почех да му просипам своје тешкоће, наглашавајући да људи у свету имају многе проблеме. Он се насмеши напола, попи гутљај свога чаја и рече најбвстрасније: »Е, зашто се узнемираваш? Помоћи ће Бог«. Ја се још више раздражих и са смелошћу коју сам имао према њему (с обзиром да сам га много волео) рекох:»Е, добро сад старче, Бог помаже једном, помаже двапут. Зар је обавезан да увек помаже«. Он ме погледа озбиљно и рече ми нешто што ме је буквално ударило као гром »Да, обавезан је«. Поузданост његова беше велика. Беше очигледно да је речено он знао из прве руке. Стога ми се одједном све преокренуло. Раздраженост ме напусти, смирих се, осетих бескрајпо спокојство и имадох само једну недоумицу, коју му и рекох: »Добро, а зашто је Бог обавезан да нам помаже«. Одговор који ми је дао, могао је да пружи само човек који се заиста осећа као чедо Божије и има слободу према свом оцу. Он ми рече: »Ти си направио децу и сада осећаш обавезу да им помогнеш. Ти полазиш из Солуна и долазиш овамо по рђавом времену с обзиром да се бринеш. И Бог, који нас је створио и има нас за своју децу, занима се за нас и осећа потребу да нам помогне. Да, Он је обавезан«. Непосредност његовог одговора учини да ме је сва тежина одједном напустила и после тога сам коначно престао да се узнемиравам због будућности".