БЕСЕДА НА РЕЧИ „ПАЗИ НА СЕБЕ“ (Пон.15,9)
1. Бог који нас је створио подарио нам је употребу речи како бисмо једни другима откривали судове срца и како би свако од нас, с обзиром на заједничку природу, преносио ближњем своја премишљања, износећи их из скривница срца као из неких ризница. Кад бисмо, међутим, живели са нагом душом [тј. без тела], могли бисмо одједном саопштавати своје мисли једни другима. Како, пак, мисли у нама ствара душа која је прекривена завесом тела, неопходне су речи и именовања да би се показало оно што лежи у дубини. Услед тога, чим добије звук који је означава, наша мисао се преноси речима као лађом и препливава кроз ваздух, прелазећи од оног ко говори ка оном ко слуша. Уколико наиђе на велику тишину и ћутање, реч ће се сакрити у слух поучаваних као у спокојну и безметежну луку. Уколико, пак, бука слушалаца, слична силној бури. буде дувала насупрот, реч ће, развејана по ваздуху, доживети бродолом. Према томе, својим ћутањем обезбедите тишину беседи. Јер, можда ће вам се показати да носи понешто корисно. Реч истине је тешко ухватити: она лако може промаћи непажљивима. Према домостроју Духа, она је сажета и кратка, у маломе саопштавајући много. Услед њене сажетости, њу је лако запамтити. Природну врлину беседе сачињава избегавање сакривања значења кроз нејасноћу, као и избегавање обиља непотребних реченица или испразних ствари. Слична је и реч коју смо сада прочитали из Мојсијеве књиге. Они који воле поуке свакако су је запамтили, осим ако услед своје краткоће није промакла вашим ушима. Ради се, наиме, о изреци: Пази на себе, тј. да се у твом срцу потајно не нађе реч безакоња(Пон.5,19). Ми људи веома лако грешимо у разуму. Знајући да се највећи део греха извршава у тежњама наше намере, Онај који је понаособ саздао срца наша (уп. Пс.32,15), превасходно заповеда да имамо чистоту у владајућем [делу душе]. На тај начин је Он оно чиме најлакше грешимо удостојио и највеће заштите и старања. Опрезни лекари предупређујућим прописима обезбеђују немоћна тела. И наш заједнички Старатељ и истински Исцелитељ душа је најчвршћим стражама обезбедио оно што је у нама, по Његовом знању, најсклоније греху. Телесне радње захтевају време, повољне околности, напор, сатруднике и сличне услове. Покрети, пак, разума су безвремени, врше се без напора, једноставно се уобличују и погодује им свако доба. Једном се један озбиљан човек, кога су величали због частитости и који је споља носио маску целомудрености, са разумом преносио на место греха у невидљивом кретању срца, све седећи међу онима који су ублажавали његову врлину. Он је у машти видео предмет својих жеља, сањарио о неприличном општењу и у скривници срца јасно изображавао уживање, чинећи изнутра грех који нема сведока и који свима остаје непознат све докле не дође Онај који осветљује што је скривено у тами и објављује намере срца (1.Кор.4,5). Стога се побрини да се у твом срцу потајно не нађе реч безакоња. Јер, онај ко погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт.5,28). Телесне радње имају много препрека, док онај ко греши намером извршава грех брзином мисли. Према томе, где је брз пад, нама је дата и брза одбрана. Стога је посведочено: Да се у твом срцу потајно не нађе реч безакоња. Али, биће боље да се вратимо самом почетку беседе.
Наставиће се
Извор: светосавље.орг
Коментари
Постави коментар