Отворимо врата свога срца Када нам неко разбије колотечину, ми то доживимо као ужасно наметање, и постајемо узнемирени. Зар ово није чудно? Очајнички желимо да нам други приђу, да разговарамо са њима, да нас други воле. Желимо да други испуни нашу самоћу, да се дружи са нама. Али чим нам неко приђе, ми једва чекамо да га се решимо. Одмах га одбацујемо, осуђујемо, разговарамо гневљиво и с презиром, усуђујемо се да му говоримо шта да ради у животу, говоримо „не“, и уопште узев, чинимо све да му покажемо да нам њихово присуство смета. И проналазимо на стотине начина да му [између редова] кажемо: „Бежи од мене. Остави ме на миру. Немој ми сметати у мојој самоћи“. И све ти смета; све ти иритира. Како људи изгледају, боја њиховог гласа, ходање, или су превише ниски или превисоки, или нам сметају јер им је нос овакав или онакав, или нам сметају зато што су им обрве превисоке или прениске. Довољна је нека ситница да ти поквари дан, и након свега тога, само имаш жељу да побегнеш о