Свети Серафим Вирицки

Данас је дан када се прославља Свети Серафим Вирицки

Свети Серафим (у свету Василиј Николајевич Муравјов) рођен је 31. марта 1866. године у селу Вахромејево у Јарославској губернији. Василиј је од детињства тежио монаштву јер је заволео читање житија светих.

Након изненадне смрти оца (упокојио се млад), Василиј је почео да ради код једног од сељана који је био старији чиновник у некој продавници у Санкт Петербургу. Као изузетно способан млади Василиј је напредовао и постао власник те радње. У светој лаври Александра Невског у Петрограду, један старац схимонах му је препоручио да је рано за монашење и да му је потребно да за сада остане у свету, заснује породицу, васпитава децу, па тек онда по договору са својом женом, прими монашки постриг. Василије се обратио за савет св. Варнави Гетсиманском, кога је познавао од детињства, али је и овај старац потврдио речи петроградског схимонаха. Након женидбе 1890. године, Василиј је отворио своју радњу и од тих средстава основао канцеларију за набавку и продају крзна. Убрзо је стекао велико богатство које је делио потребитима и давао за потребе издржавање цркава и манастира.

Октобарска револуција 1917. лишила је трговца Муравјова трговачког посла, а сам његов боравак у Петрограду постао је опасан. Муравјови су ових година радије живели ван града. Године 1920. брачни пар је се коначно одлучио и донели су одлуку да се замонаше обоје. У почетку је Василиј намеравао да уђе у Тројице-Сергијеву лавру, али није му пошло за руком. Венијамин, митрополит Петроградски, благословио га је да се замонаши у лаври Светог Александра Невског.

16. октобра 1920. године замонашен је под именом Варнава, а у исто време његова жена се замонашила у Новодевичком манастиру у Петрограду. Ускоро је о. Варнава је рукоположен у јерођакона, а 11.09.1921. у јеромонаха. Имао је послушање економа, што је подразумевало куповину воска и уља за лампу и вађење прилога. Међутим, његова главна брига била је молитва и свештенички позив. После таласа хапшења и погубљења свештенства, наступиле су нове невоље - почела је ера борбе против раскола. Све ове године јеромонах Варнава је активно учествовао у животу Александро-Невске лавре.

У другој половини 1926. године отпочеле су припреме за прихватање послушања манастирског исповедника. На прелазу из 1926. у 1927. г. (тачно време до данас није утврђено) прихватио је велику схиму са именом Серафим – у част Св. Серафима Саровског и постао духовник општежића. У њему је заблистала благодат Божија, која се пројавила у дару расуђивања помисли срца и утехе, па је убрзо мноштво верника почело да се ређају пред његовом келијом како би примили благослов.

Монашки подвизи и стална брига о својој пастви утицали су на здравље Св. Серафима тако да су му дијагностиковане бројне болести. Старцу је саветовано да се пресели у варошицу Вирицу, три сата вожње возом од Санкт Петербурга, где су четинарске шуме, суво песковито земљиште и лековит ваздух стварали климу најпогоднију за ову врсту болесника. Св. Серафим није хтео да напусти манастир, предвидевши његов скори пропаст, али је ипак отишао. Монах Серафим (Чичагов), који је у свету био лекар, инсистирао је да се Св. Серафим пресели у Вирицу.

Његово служење у Вирици се састојало од пружања духовне утехе народу, који је посебно страдао у страшним годинама Великог отаџбинског рата и немачке окупације. Још раније, око 1935. године, када је појачан прогон Цркве, светитељ је и при најмањем побољшању здравственог стања, напуштао болесничку постељу и одлазио у башту, где је, по угледу на св. Серафима Саровског, се молио на камену клечећи. Са почетком рата, он је почео да изводи овај подвиг сваког дана: не могавши сам да дође до камена, захтевао је да му најближи помогну да дође до места подвига. Молио се, према речима очевидаца, сат времена, па чак и по неколико часова заредом – колико је могао. Молио се за спас своје отаџбине, као и његов небески покровитељ, чија је виђења имао више пута.

Упркос узнемирености коју су изазивале честе посете официра НКВД-а, после ноћи проведених у молитви, своје дане је проводио у примању свих који су му долазили. Многи су долазили издалека да му испричају своје туге. Од тренутка када би угледао сваког посетиоца, знао је његово духовно стање и потребе. Знао је да за сваког нађе речи охрабрења које су омогућиле да се са вером суоче са тешкоћама. У својим поукама, истицао је посебну важност љубави према непријатељима и рекао: „Да бар једном у животу запалимо свећу за оне који нас не воле.

У годинама када је већина цркава била порушена или затворена, Св. Серафим је предвидео да ће доћи време за препород вере, и православни хришћани свих узраста ће хрлити у цркве, а литије ће се протезати улицама Петрограда, од Казањске катедрале до Александро-Невске лавре. Ово предвиђање се заправо остварило 1991. године: након обретења моштију св. Серафима Саровског, његове мошти су проношене у великој литији кроз многе значајне градове Русије као симбол препорода вере.

Свети Серафим Вирицки се упокојио 21. марта 1949. године, прошавши кроз многа искушења, испунивши службу спасења, никада не тражећи од Бога олакшање од болести. После његовог упокојења неки су осетили миомирис у близини ковчега. Након тога, на његовом гробу су се десила бројна чуда. И пре званичне канонизације био је поштован не само у Петрограду, већ широм Русије и у иностранству.

* * *

Руска православна црква га је уврстила у ред светих 2000. године.